Епархија за Америку и Канаду

Епархија за Америку и Канаду
Српска православна црква
Епархија за Америку и Канаду; Српска православна црква
Основни подаци
Митрополија	Новограчаничка митрополија
Сједиште	Чикаго
Држава	САД и Канада
Основана	1921 — оснивање; ; 1963 — подјела на три нове епархије; ; 1963 — раскол са Српском патријаршијом; ; 1991 — помирење са Српском православном црквом
Укинута	2009.
Архијереј
Чин архијереја	епископ
Титула архијереја	епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке

Епархија за Америку и Канаду или Америчко-канадска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве од 1921. до 2009.

У периоду од 1921. до 1963. била је под јурисдикцијом Српске патријаршије, а затим подијељена на три нове епархије: Средњозападноамеричку, Западноамеричку и Источноамеричку и канадску. Дотадашњи епископ америчко-канадски Дионисије Миливојевић није прихватио подјелу и одвео је Епархију за Америку и Канаду у раскол који је трајао до 1991. када је Новограчаничка митрополија (тзв. Слободна српска православна црква) враћена под јурисдикцију Српске православне цркве.

Историја

Оснивање

Срби су се почели досељавати у Сјеверну Америку већ око 1850. године. Досељавали су се из крајева обухваћених Хабзбуршким царством и из Црне Горе, а већина исељеника потицала је са територија западно од ријеке Дрине. Према записима, прва српска православна црквено-школска општина у САД је основана 1893. у Џексону (Калифорнија), а сљедеће године саграђен је и први српски храм, захваљујући ангажовању архимандрита Севастијана (Дабовића). Послије петнаестак година на америчком тлу било је нешто више од двадесет црквено-школских општина са десет свештеника. Први манастир, посвећен Светом Сави, подигнут је 1917. у Либертивилу. У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне руске храмове јер су Руси тада имали своју црквену организацију са архијерејима. На Црквено-народном сабору (1913) донесена је одлука о иступању из организације Руске православне цркве и стављању под управу Српске митрополије у Краљевини Србији. Остварење је услиједило послије обнове Српске патријаршије (1920). Епархија америчко-канадска, са сједиштем у Чикагу, основана је 1921. Организацију је спровео епископ жички Николај Велимировић у својству администратора. Велику помоћ пружио му је Михајло Пупин.^[1]

Епископ Николај је о својим активностима упознао надлежне руске епископе. Био је администратор до 1923. када га је наслиједио патријарх српски Димитрије, који је за свог замјеника поставио архимандрита Мардарија Ускоковића. Епархија америчко-канадска је 1928. добила свој Устав, чији текст је измијењен 1939. (за вријеме епископа Дамаскина Грданичког). Први епископ Америчко-канадске епархије био је Мардарије Ускоковић (1926—1935). Послије администрирања патријарха српског Варнаве и епископа далматинског Иринеја Ђорђевића, за епархијског архијереја је 1940. изабран Дионисије Миливојевић.

Раскол

Након подјеле Америчко-канадске епархије (1963) дошло је до суспендовања епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића који није прихватао одлуке Светог архијерејског сабора о стварању три нове епархије (Средњозападноамеричке, Западноамеричке и Источноамеричке и канадске). Наиме, епископ Дионисије је сазвао Десети Црквено-народни сабор који је одржан од 10. до 14. новембра 1963. године. На њему је одлучено да се не примају никакве одлуке, рјешења, наређења и упутства од стране Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода из Београда док у Југославији влада комунистички режим. Одбачене су све одлуке о суспендовању епископа Дионисија и о подјели Америчко-канадске епархије на три нове. Донесена је одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну и за епископа је изабран архимандрит Иринеј Ковачевић. Затим, марта 1964. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве лишио је чина епископа Дионисија и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић.^[2]

Јединство

Раскол је трајао до 1991. када је дошло до помирења између Српске православне цркве и Слободне српске православне цркве (од тада познате као Новограчаничка митрополија). Призната је ваљаност архијерејске хиротоније епископа Епархије за Америку и Канаду и митрополита Слободне српске православне цркве Иринеја Ковачевића који је од тада постао митрополит новограчанички. Након његове смрти, 2. фебруара 1998, за новог сталног епископа за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке је изабран Лонгин (Крчо), дотадашњи епископ далматински.

Сходно одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. извршена је арондација тадашњих епархија Српске православне цркве: Средњозападноамеричке, Источноамеричке, Западноамеричке и Канадске Српске православне цркве у САД и Канади, као и Епархије за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Тада су конституисане сљедеће епархије: Митрополија либертивилско-чикашка, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка, Епархија источноамеричка, Епархија западноамеричка и Епархија канадска.^[3]

Овом саборском одлуком су укинуте дотад постојеће епархије: Митрополија средњозападноамеричка и Епархија за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Дотадашњи епископ за Америку и Канаду Лонгин (Крчо) постао је епископ новограчаничко-средњозападноамерички.

Епископи

Епископи Епархије за Америку и Канаду од 1921. до 2009. године:

Портрет	Име и презиме	Време службе
	Николај Велимировић	1921—1923 (администратор)
	Патријарх српски Димитрије	1923—1926 (администратор)
	Мардарије Ускоковић	1926—1935
	Иринеј Ђорђевић	1935—1938 (администратор)
	Дамаскин Грданички	1938—1939
	Дионисије Миливојевић	1939—1964
	Иринеј Ковачевић	1964—1998
	Лонгин Крчо	1999—2009