Меги Џи
Меги Мари Џи (енгл. Maggie Mary Gee Пул, Енглеска, 2. новембар 1948) [1] је енглеска књижевница. Године 2012. постала је професор креативног писања на Bath Spa University.
Меги Џи | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Меги Мари Џи |
Датум рођења | 2. новембар 1948. |
Место рођења | Пул, Енглеска, Уједињено Краљевство |
Образовање | Somerville College, Oxford, Wolverhampton Polytechnic |
Џи је била једна од шест жена међу 20 списатељица на Granta листи најбољих младих британских романописаца 1983. године, на коју се сећа да је „веома добро време за фикцију“. [2] Била је прва жена председница Краљевског књижевног друштва (РСЛ), 2004–2008.[3]
Живот
уредиЏи је рођена у Пулу, Дорсет. [4] Као дете, живела је у Мидлендсу пре него што се преселила у Сасекс. Образовала се у државним школама, добила је стипендију на Сомервил колеџу у Оксфорду и магистрирала енглеску књижевност и магистрирала на надреализму у Енглеској. После универзитета, две године је радила у издаваштву, а затим је постала асистент на Вулверхемптонској политехници где је завршила докторат, са The Self-Conscious Novel from Sterne to Vonnegut (Самосвесни роман од Стерна до Вонегата). Била је једна од оригиналних Granta 20 најбољих младих британских романописаца. [3]
Чланица је Краљевског књижевног друштва (ФРСЛ). Њена наставна специјалност је белетристика 20. и 21. века.[3]
Џи је живела у Лондону са својим мужем, писцем и емитером Николасом Ранкином (аутор књиге Dead Man's Chest: Travels after Robert Louis Stevenson (Мртвачки сандук: Путовања после Роберта Луиса Стивенсона), Telegram from Guernica: The Extraordinary Life of George Steer, (Телеграм из Гернике: Изванредни живот Џорџа Стира), War Correspondent (Ратни дописник) и Churchill's Wizards (Черчилов чаробњак), и њиховом ћерком Розом Ренкин-Боже, који је такође романописац.[5] Џи сада живи у Рамсгејту . [6] [7]
Рад
уредиЏи је објавила 14 романа; збирке кратких прича и мемоаре. Њен седми роман, The White Family (Бела породица), ушао је у ужи избор за Женску награду за белетристику 2003. и Међународну књижевну награду у Даблину.[8] Прва књига о њеном делу, Maggie Gee: Writing the Condition-of-England Novel, Mine Özyurt Kılıç's, објављена је 2013. [9]
Џи пише у широкој модернистичкој традицији, по томе што њене књиге имају снажан општи осећај за образац и значење, али њен стил писања карактерише политичка и друштвена свест. Она сатирично гледа на савремено друштво, али је љубазна према својим ликовима и има унироничан осећај за лепоту природног света. Њена људска бића су биолошка, као и друштвена бића, делом због утицаја науке, а посебно еволуционе биологије на њено размишљање. Where Are the Snows (Где су снегови) (први пут објављено 1991), The Flood (Ледени људи) (1998) и The Flood (Потоп) (2004) су се бавили блиском или даљом будућношћу. [10] Она пише кроз мушке ликове једнако често као и кроз женске ликове.[8]
Индивидуалне људске бриге којима се њене приче баве укључују потешкоће у решавању сукоба између потпуне несебичности, што често доводи до тајне несреће и огорчености према корисницима; и себичност, што заузврат може довести до несреће других, посебно деце. Ово је типична дилема жена с краја 20. и почетка 21. века, али је такође брига за привилегована, богата, дуговечна западна људска бића у целини, и проширује се на глобалну забринутост око богатства, сиромаштва и климатских промена. Њене књиге такође истражују како се људи као врста односе према нељудским животињама и природним светом у целини. Две њене књиге, The White Family (Бела породица) (2002) и My Cleaner (Мој чистач) (2005), имају расизам као централну тему, обрађену као трагедију у Белој породици али као комедију у Мој чистач. Године 2009. објавила је Мој возач, други роман са многим истим ликовима као и Мој чистач, али овај пут смештен у Уганду у време напетости са суседним ДР Конгом. [8]
Године 2010, Џи је објавила My Animal Life, мемоаре које је Кетрин Хјуз похвалила као „упијајуће“ [11] и о којима је Мишел Робертс написала у The Independent: „Док бележи успехе (и замке) у животу уметника, My Animal Life слика фини, искрени, сложени портрет ума уметника“. [12]
Џи је потпредседник Краљевског друштва за књижевност и професор креативног писања на Bath Spa University.[13] Такође је радила у управном одбору Друштва аутора и владином одбору за право на јавно позајмљивање.[8] Међу књижевним наградама које је додељивала су Букерова награда 1989. [14] и награда Wellcome Book Prize 2010. [15]
На новогодишњим почастима 2012, Џи је именована за официра Ордена Британске империје (ОБЕ) за заслуге у књижевности. 2016. године изабрана је за неизвршног директора Друштва за лиценцирање и колекционарство аутора.
Библиографија
уреди- Dying, In Other Words (Умирање, другим речима) (Harvester, 1981).
- Anthology of Writing Against War: For Life on Earth (Антологија писања против рата: За живот на Земљи) (уредник) (Универзитет Источне Англије, 1982)
- The Burning Book (Горућа књига) (Лондон: Фабер и Фабер, 1983). Ново издање 1985.
- Light Years (Светлосне године) (Лондон: Фабер и Фабер, 1985, поново издао Фламинго, 1994, и Телеграм, 2005).
- Grace (Лондон: Heinemann, 1988, ; Телеграм, 2009).
- Where Are the Snows? (Где су снегови?) (Лондон: Heinemann, 1991; поново издао Телеграм, 2005).
- Lost Children (Изгубљена деца) (Лондон: Фламинго, 1994).
- The Burning Book (Горућа књига) (Лондон: Фламинго, 1994).
- How May I Speak in My Own Voice? Language and the Forbidden (Како могу да говорим сопственим гласом? Језик и забрањено) (Колеџ Биркбек: предавање Вилијама Метјуза, 1996).
- The Ice People (Ледени људи) (Лондон: Richard Cohen Books, 1998, ревидирани едн, Телеграм, 2008).
- The White Family (Бела породица) (Лондон: Телеграм, 2002); 20. јубиларно издање Телеграма, 2022.
- Diaspora City: The London New Writing Anthology (сарадник) (Лондон: Arcadia Books, 2003).
- The Flood (Потоп) (Лондон: Телеграм, 2004).
- My Cleaner (Мој чистач) (Лондон: Телеграм, 2005).
- The Blue (Плава) (кратке приче) (Лондон: Телеграм, 2006).
- NW 15: The Anthology of New Writing (НВ 15: Антологија новог писања), у сарадњи са Бернардин Еваристо (Granta/British Council, 2007).
- My Driver (Мој возач) (Телеграм, 2009).
- My Animal Life: A Memoir, (Телеграм, 2011).
- Virginia Woolf in Manhattan (Вирџинија Вулф на Менхетну) (Лондон: Телеграм, 2014).
- Blood (Крв) (Лондон: Fentum Press, 2019).
- Virginia Woolf in Manhattan (Вирџинија Вулф на Менхетну). Проширено америчко издање (Лондон и Њујорк: Fentum Press, 2019).
- The Red Children (Црвена деца) (Лондон: Телеграм, 2022).
Референце
уреди- ^ „GEE, Maggie (Mary)”. Encyclopedia.com.
- ^ Derbyshire, Jonathan (8. 3. 2010). „The Books Interview: Maggie Gee”. New Statesman.
- ^ а б в „Professor Maggie Gee | Professor of Creative Writing”. Bath Spa University. Архивирано из оригинала 15. 08. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023.
- ^ Susan Brown; Patricia Clements; Isobel Grundy, ур. (2006). „Maggie Gee entry”. Orlando: Women's Writing in the British Isles from the Beginnings to the Present. Cambridge University Press Online. Архивирано из оригинала 27. 07. 2017. г. Приступљено 2. 11. 2020.
- ^ O'Keeffe, Alice (15. 6. 2014). „Maggie Gee interview: 'Writing novels is a ghastly profession'”. The Guardian.
- ^ Gee, Maggie (10 February 2019), "Dammit, Thanet, I love you: how the southeast tip of England is enjoying a genteel renaissance", The Sunday Times. Retrieved 11 February 2019.
- ^ Bailes, Kathy (31. 3. 2022). „Ramsgate’s leading role in new tale of migration and community by town author Maggie Gee”. The Isle of Thanet News. Приступљено 15. 8. 2023.
- ^ а б в г „Maggie Gee”. British Council. Приступљено 16. 9. 2016.
- ^ „Maggie Gee: Writing the Condition-of-England Novel”. Bloomsbury Publishing Plc. Приступљено 16. 9. 2016.
- ^ Page, Benedicte (16. 10. 2003). „Maggie Gee: A playful apocalypse”. The Bookseller. Приступљено 15. 8. 2023.
- ^ Hughes, Kathryn (15. 5. 2010). „My Animal Life by Maggie Gee”. The Guardian.
- ^ Roberts, Michèle (9. 4. 2010). „My Animal Life”. The Independent.
- ^ Allen, Katie (28. 9. 2012). „Weldon and Hensher head to Bath Spa”. The Bookseller. Архивирано из оригинала 06. 05. 2014. г. Приступљено 9. 11. 2012.
- ^ „The Booker Prize 1989 | Kazuo Ishiguro”. The Booker Prizes. Приступљено 15. 8. 2023.
- ^ „Maggie Gee | Novelist and academic”. Wellcome Book Prize. Архивирано из оригинала 04. 12. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023.
Спољашње везе
уреди- Özyurt Kiliç, Mine (децембар 2014). „"A sense of completeness, of understanding, enfolding all difference": an interview with Maggie Gee”. Contemporary Women's Writing, Advance Access. 9 (2): 167—181. doi:10.1093/cww/vpu030 .
- Audio slideshow interview about The White Family on The Interview Online
- Video interview about The White Family on Meet the Author
- Video interview about The Blue on Meet the Author
- Maggie Gee на сајту LCCN, са 17 каталошких евиденција
- Georgia de Chamberet, "Podcast LIVE | In conversation with Maggie Gee, author", BookBlast, 16 April 2019.