Патријарх српски Јефрем

Свети Јефрем (око 1311. код Трнова15. јун 1399. у близини Пећи) хришћански је светитељ и архиепископ пећки и патријарх српски у два наврата, од 1375. до 1379. године и поново од 1389. до 1390. године.[1]

Јефрем
Лични подаци
Датум рођењаоко 1311.
Место рођењакод Трнова,
Датум смрти15. јун 1399.(1399-06-15) (87/88 год.)
Место смртиу близини Пећи,
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године(1375—1379)
ПретходникСава IV
НаследникСпиридон I
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године(1389—1390)
ПретходникСпиридон I
НаследникДанило III

После упокојења патријарха Саве IV, на позив кнеза Лазара и Ђурђа Балшића, сазван је 1375. године сабор у Пећи, на који се сабраше митрополити, епископи и часни игумани да изаберу новог поглавара Српске цркве. И после дугог већања у среду 3. октобра 1375. године, за српског патријарха изабран је Јефрем.

Биографија

уреди

Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у Свету гору са 23 године, када су родитељи хтели да га жене. Најпре је живео у Хиландару, затим у Зографу, а онда на самој планини Атосу. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини Пловдива, коме је био игуман.[2]

Од патријарха Јоаникија је добио благослов да се настани у „Дечанској пустињи”, дакле у некој његовој испосници. После Душанове смрти, патријарх Сава му је створио ћелију у Ждрелу, недалеко од Пећке патријаршије.[2] Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор је изабрао Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он је заплакао јер није желео да буде патријарх. 1379. је оставио престо и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу. Ипак после смрти Спиридонове, 1389. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском црквом у тешко време после пораза у Косовској бици. Преминуо је 1399. године. Мошти му се налазе у манастиру у Пећи.

Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару.

Књижевни рад

уреди

У историји књижевности познат и као монах Јефрем, написао је Канон молбени Исусу Христу, Канон молбени пречистој Богородици, Стихире молбене пречистој Богородици, Стихире молбене господу нашем Исусу Христу, Стихире Крстобогородичине и Стихире без акростиха (све између 1355. и 1371). У тешким временима претеће турске најезде, монах Јефрем је исписао драматичне стихове пуне исихастичких мотива, покајничког молебног тона и чврсте вере у помоћ Христа и Богородице у просветљење од мрака који се надвио над Србију и у преображај сумрачног стања своје грехом испуњене душе. Јефремово дело је 1970. у Хиландару у целини открио и приредио Д. Богдановић, а независно од њега и П. Матејић 1975, који сматра да није реч о српском патријарху, већ о трновском монаху-писцу који припада бугарској књижевности.

 
Гроб патријарха Јефрема

Превод на савремени српски језик

уреди
  • Канон молбени господу Исусу Христу; Канон молбени пречистој Богородици; Канон молбени за цара; Стихире молбене пречистој Богородици; Истога Јефрема друге стихире без акростиха; Истога Јефрема друге стихире молбене господу нашем Исусу Христу; Истога Јефрема друге стихире, Крстобогородичне, у: „Шест писаца ХIV века”, избор, данашња језичка верзија и редакција Димитрије Богдановић. Београд, Просвета, СКЗ, 1986, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10.

Референце

уреди
  1. ^ Вуковић 1996, стр. 221—222.
  2. ^ а б Спремић 1994, стр. 28.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди


патријарх српски
1375—1379.
патријарх српски
1389—1390.