Пашалук (тур. paşalik), такође ејалат (отур. ایالت),‎ или беглербеглук, је у Османском царству, највећа управно-територијамна јединица, чији је главар, паша (беглербег) био подређен директно Порти, а добијао је често титулу везира. Великом административном реформом 1864. године ејалете замењују вилајети.

Османски пашалуци на Балкану и у средњој Европи 1683. године

Пашалуци су се делили на санџаке, којима су управљали бегови. Наше земље под турском влашћу припадале су до почетка XVI века Румелијском пашалуку са седиштем у Софији.

Након великих освајања у Угарској основан је 1541. Будимски пашалук, после заузећа Баната Темишварски пашалук, 1580. Босански пашалук. Крајем века формиран је пашалук у Јегру (Егер), а почетком 17. века са седиштем у Кањижи (Nagykanizsa), којима су припадали и неки наши крајеви.

Македонски санџаци (солунски, охридски, скопски, ћустендилски) те вучитрнски санџак остали су и даље у Румелијском пашалуку, санџаци Крушевац, Смедерево, Зворник, Срем (Митровица), Пожега и Бечкерек припали су средином 16. века Будимпештанском пашалуку. Бечкерек је убрзо припао Темишварском пашалику, а неки други делови те територије ушли су 1580. у састав новонасталог Босанског пашалука, најјачег на нашем подручју.

Почетком 17. века Подравина (Пожега и Валпово) припала је Канишком пашалуку, док је Крушевачки санџак ушао је у састав Румелијског, а Бачка Јегерског пашалука.

У доба свог највећег територијалног обима (16-17. век) Турска је имала 28 пашалука.

Списак пашалука у Европи (1363-1867)

уреди

Види још

уреди

Литераура

уреди