Дон Хуан

Дон Хуан (шп. Don Juan, итал. Don Giovanni) је легендарни литерарни развратник, чија прича је инспирисала многе ауторе. Најранија записана верзија приписује се Тирсу де Молини и његовој драми Севиљски заводник и камени гост (El burlador de Sevilla y convidado de piedra), која је објављена у Шпанији око 1630. године. Најпознатија дела о Дон Хуану су Молијеров комад Дон Жуан или Камени гост (Dom Juan ou le Festin de pierre) из 1665, Бајронова епска поема Дон Жуан (Don Juan) из 1821, Хосе де Еспронседина поема Студент из Саламанке (El estudiante de Salamanca) из 1840 и Хосе Сориљин комад Дон Хуан Тенорио (Don Huan Tenorio) из 1844. Најутицајнија верзија од свих је опера Дон Ђовани (Don Giovanni), коју је компоновао Волфганг Амадеус Моцарт 1787. године. Либрето је написао Лоренцо да Понте, уз помоћ чувеног историјског заводника Ђакома Казанове. Моцартова опера је служила као инспирација Е. Т. А. Хофману, Александру Пушкину, Серену Кјеркегору, Џорџу Бернарду Шоу и Алберу Камију.

Дон Хуан је постао синоним за „женскароша“, нарочито у шпанском сленгу.

Севиљски заводник и камени гост

Тирсо Де Молина, аутор Севиљског заводника, прве писане легенде од Дон Хуану

Фра Габријел Тељес (Габриел Тéллез, познат под псеудонимом Тирсо де Молина) припада групи драмских писаца шпанског Златног века на чијем челу се налазио Лопе де Вега (Фéлиx Лопе де Вега y Царпио). Неки извори кажу да је рођен 1583. године у Мадриду, а неки 1579. Студирао је у Алкали де Енарес и био монарх Милостивог реда. Око 1605. године започео је своју позоришну каријеру. Умро је 1648. године у Алмасану.

За разлику од Веге, који је написао око хиљаду позоришних комада, Тирсо је написао око три стотине. У његове најбоље драме уврставају се: Севиљски заводник и камени гост (El Burlador de Sevilla y convidado de piedra) и Проклет због неверништва (Condenado por desconfiado). У шпанском позоришту почиње модерна трагедија управо његовим делима: Освета Тамара (La Venganza de Tamar) и Небеска нимфа (Ninfa del Cielo).

Многа Тирсова дела упућују на залагање и одбрану женских права. Он је у позориште Златног века увео лик мајке, као и обиље женских ликова приказаних на крајње префињен начин. Обухватио је све значајније карактеристике поезије и драме XVII века, а духовит речник га приближава и бароку. Приписује му се модернизација драмског језика. Језик му је алузивне природе, понекад и сатиричне. Јак утицај Лопеа де Веге је очигледан, јер се у Тирсовим позоришним комадима јављају сви типови јунака који се јављају у Лопеовим: краљеви, војводе, лакрдијаши, сељаци, рибари, крадљивци, заводници итд.

Мит о Дон Хуану је европског и народног порекла и разне његове варијанте су кружиле Иберијским полуострвом. У шпанској књижевности књижевно обрађени лик Дон Хуан појављивао се и пре Тирса де Молине. У драми Де ла Куеве (Јуан де ла Цуева) Бешчасник (El Infamador), појављује се Лусино, заводник чија се судбина окончава сличној Дон Хуановој. У драми Снага која вређа (La fuerza lastimosa) Лопеа де Веге, војвода Октавио се прерушава у грофа како би освојио једну властелинку.

Лик Дон Хуана

Статуа Дон Хуана на Тргу Рефинадорес у Севиљи

Тирсов Дон Хуан, поред тога што је заводник, је и преварант и ругалица. Највише ужива у завођену властелинки, а посебно у томе да их обешчасти и напусти. Тирсо није ставио акценат на завођење колико на ругање, због чега му је и дао назив Ел Бурладор. Дон Хуан се руга свим друштвеним нормама понашања, он је само на речима религиозан и само формално поштује част и витешку храброст. На једном месту Амнита каже да Дон Хуан, понашајући се непримерено на њеној свадби, доводи у питању витешку част. У прилог Тирсовој критици друштва иде и чињеница да Дон Педро покушава да заштити свог синовца (као и сам краљ), што указује на то да се на удару Тирсове критике нашло и заташкавање превара племства из страха од скандала и губљења угледа. Његова улога у разбијању заблуда била је поетско-драмско-религиозне и филозофске природе.

Дон Хуан увек посматра ствари из свог угла. За њега су кукавице људи који се плаше да ураде оно што он чини. Руга се доброти, честитости племенитости и беди, али не бира жене према сталежу. Више ужива у превари него у самом освајању жена. Он је својим преварама проузроковао разне врсте зла: од личних трагедија до друштвених издаја.

Тирсо указује на људску савест као на један од најбитнијих фактора у људском животу. Улогу човека који опомиње и који је у служби одржавања чисте савести има духовити слуга Каталинон. Међутим, попут Санча Пансе, он опомиње али иде до краја са својим господарем, не почињавајући преваре. Опомене не стижу само од Каталинона, већ и од Дон Педра, Тизбе, Изабеле, Батрисија и Амните, што на Дон Хуана нимало не утиче.

Нужно се поставља питање: зашто Дон Хуан не верује у казну за своја дела? Одговор би могао бити: зато што верује само у материјално својство света и не верује да људска савест има ту моћ да мења човеков живот. Потпуно одбацује снагу духовног. Тирсов јунак верује да припадност вишој класи означава ослобођење од савести, што критику друштва доводи до врхунца. Дон Хуан се оглушује о опомене, бира лош пут јер у њему не види ништа лоше, не разуме појам добра и зато је себичан. Та себичност се највише осећа приликом преотимања жена. Он најављује Ново доба које руши старе моралне вредности у име користољубља. Уједно, он је нови тип драмског јунака, антихероја.

Сви писци су својом обрадом мита о Дон Жуану (Дон Хуану) давали свој одговор на питања свога доба. Молијерово доба је Дон Жуана оженило, дајући му више прилика за покајање. Романтизам је преузео на одговарајући, романтичарски начин, тежњу за слободом, па је за романтичаре Дон Жуан био пре свега бунтовник који се борио против утамничења Ероса. Од Тирса до данашњих дана, скоро сва дела са темом донжуанства задржавају камени кип, са изузетком неких која уводе и живе јунаке као пресудитеље.

Ако говоримо о Дон Хуану као заводнику, онда морамо пратити његову психологију прељубника, женскароша опседнутог Еросом. Да би Ерос могао да надвлада Танатос, он мора да се повинује земаљским законима како не би дошао у сукоб са Небом. Под тим законима подразумевали су се истина, правда, част... Дон Хуанов грех није само еротске врсте, већ је и духовне природе јер се огрешује о саму љубав. Молијер је, за разлику од Тирса, у своје дело о Дон Жуану, увео Привиђење као последњу опомену пред појаву изасланика Смрти. Главни проблем код Дон Хуана јесте одсуство савести, због чега се код Тирса не појављује Привиђење, већ само камени кип, окамењена савест, која представља Дон Хуана и његово веровање искључиво у материјално својство света. Он, међутим, не узима и не злоупотребљава ништа материјално, већ уништава оно што је најсветије, а то је мукотрпно грађена вера у живот.

Структура Севиљског заводника

Драма Севиљски заводник је трагикомедија која одржава напетост ситуације – њена структура открива зналачки мотивисано смењивање мирних и напетих сцена. Уз обиље песничких облика и рима, Тирсо користи и романсу. Осмерачки стихови са наглашеним последњим слогом у препеву су углавном преточени у седмерац, чиме се избегла опасност да осмерац учини казивање једноличним. Ел Бурладор де Севилла има и музички структуру, односно неколико музичких тачака и напева који му дају посебну драж.

Хосе Сориљин Дон Хуан

Хосе Сориља и Морал (José Zorrilla y Moral) (21. Фебруар 1817 - 23. јануар 1893) је био шпански романтичарски песник и драматург. Рођен у Ваљадолиду, као син уваженог државног службеника, почео је да се интересује за писање са дванаест година. Као дете је учествовао у школским представама Лопеа де Веге и Калдерона де ла Барке. Отац га 1833. године шаље на студије права на универзитет у Толеду. Касније одлази у Мадрид, где се представља као син познатог италијанског сликара. У Мадриду води боемски зивот и слика да би преживео. 14. фебруара 1837. године, после сазнања о смрти сатиричара Хосеа де Ларе, проналази инспирацију и почиње са писањем. Исте године објављује књигу стихова, који су углавном представљали имитацију делâ Виктора Игоа, као и неке мање значајне драме. Прво дело које му отвара врата сцене је драма „Хуан Дандоло” (Juan Dandolo), написана у сарадњи са Гарсија Гутијересом. У периоду између 1840. и 1845. Сориља је написао двадесет пет драмских комада од којих су неки достигли невероватан успех и популарност а свакако најпознатији је Дон Хуан Тенорио. Драма Траидор, инцонфесо y мартир (1849) постиже велики успех и сматра се једном од најбољих. Године 1854. одлази у Мексико, где проводи наредних дванаест година. Враћа се у Шпанију 1866. године. Сориља никад није био богат, увек је имао економских проблема, и у последњим годинама свог зивота био је, са једне стране, на међи популарности, доброг гласа и поштовања, и економских и здравствених проблема са друге стране. Од 1890. године његово здравствено стање се погоршавало, преживео је две операције главе да би у јануару 1893. преминуо, и својом смрћу дирнуо целу Шпанију, која је остала без једног од својих најцењенијих писаца.

Дон Хуан Тенорио

Дон Хуан Тенорио представља Сориљин најуспешнији и најбољи позоришни комад шпанског романтичарског позоришта. Настао је 1844. године. Сориља се бавио темама популарне традиције, тзв. народним легендама. У њима је проналазио инспирацију, обрађивао их је и претварао у дела. Тако је и обрадом теме „донжуанства” и прерадом Молининог Севиљског заводника (Ел Бурладор де Севилла) као и спајањем са Самориним Каменим гостом (Цонвидадо де пиедра) уз додавање роматничарског карактера настао Дон Хуан Тенорио. Као велики доказ романтизма се мозе узети и слобода у конструкцији. Драма се састоји из два јасно оивичена супротна дела. Први део је подељен на четири чина, чија се радња одвија у току једне ноћи. Развија се врло брзо са пуно акције и насиља, у којој у први план избијају плаховитост, самопоуздање и надменост главног јунака. Радња другог дела се одвија пет година касније и подељена је у три чина. Карактерише је успореност, мисаоност, тензија, мистерија, као и супротност и подељеност, како у јунаку тако и у самим догађајима који се налазе негде између овоземаљског и натприродног. Посебни печат и романтичарски карактер му даје мотив искрене љубави, која се јавља у Дон Хуану, као и кулминација комада, у којој долази до покајања главног јунака и његовог спасења. Добија опроштај и нову шансу управо захваљујући том најлепшем осећању.

Лик Дон Хуана Тенорија

Сориљин Дон Хуан представља прераду познате националне легенде о чувеном заводнику. Настаје као њен спој са оним сто су већ урадили Молина и Самора са придодатим романтичарским карактером, и нешто другачије развијеним ликом ругалице и преваранта. Дон Хуан се не појављује само као класични „бурладор” који вара, обешчашћује и оставља жене, бори се неустрашиво са мушкарцима, и добро држи када су у питању натприродне појаве, духови, бића са оне стране, већ је (за разлику од Молининог Дон Хуана) он такође и развијена личност. Његови греси су обични, против људи а не против светог духа. Он је криминалац са дугом листом мртвих иза себе, охола, поносна, надмена особа, можда слабија али сигурно комплетнија, хуманија, задовољнија. Мада је главна разлика у томе сто је Молинин дон Хуан само варалица док је Сориљин такође и човек који у себи има племенитости и доброте, који може да осети нешто више и нешто дубље од површног телесног задовољства. Љубав је та која га издваја, мења, буди у њему нешто другачије, изнуђује му спасење и преноси његов лик у романтичарски оквир. У првом делу Дон Хуан је представљен као потпуно негативна личност, са јасно истакнутим поменутим манама. У почетку је готово немогуће говорити о искреним осећањима и о било чему племенитом у њему, док се после спознавања љубави његов лик полако развија и психолошки проста личност негативца претвара у једну знатно комплекснију, чији се карактер јасно може видети у другом делу драме. У овом делу Дон Хуан је знатно реалнији али и прилично конфузан, збуњен, изгубљен и подељен. Бори се са унутрашњим конфликтима на ивици реалности и делиријума. Сориља кроз свог јунака покушава да оживи легенду, смањи важност морала, врло успешно комбинује теолошко и романтичарско, као и религиозно и натприродно. Његов јунак се кроз цео комад расте и развија као индивидуа, али без обзира на све промене никад не одраста и дозвољава легенди да и даље живи у свом правом облику.

Молијеров Дон Жуан

Једно од најчувенијих и најзначајнијих имена богате шпанске књижевне традиције свакако је Тирсо де Молина, барокни драмски писац, песник и наратор. Његово дело представља огромни допринос шпанској култури и може се представити као непроцењиво наслеђе данашњих и будућих уметника. Његов књижевни утицај је неоспоран, како међу шпанским ауторима, тако и у оквирима светске књижевности.

Дело Тирса де Молине које је извршило највећи утицај на светску књижевност јесте „Севиљски заводник и камени гост“ (Ел бурладор де Севилла y цонвидадо де пиедра ), објављено 1625. године. Ова драма развија култ Дон Хуана, чувеног заводника, који је временом постао најуниверзалнији лик шпанског позоришта. Опус дела инспирисаних митом Дон Хуана је заиста опширан, како у драматургији тако и у поезији, музици, филму и разним другим областима уметности. Аутори који негују овај лик представљају једне од најпознатијих имена светске књижевности. То су уметници попут Педра Калдерона де ла Барке, Хосеа де Еспронседа, Хосеа Сориље, Рамона Ваље-Инклана, Асорина, Антонија Маћада, Мигела де Унамуно, Александра Думаса, Пушкина, Бајрона, Молијера и многих других. Иако је шире прихваћено порекло лика Дон Хуана у делу Тирса де Молине, мора се признати да је у позоришту и пре тога било сличних ликова, а поред шпанске традиције се спомињу и романска, па и арапска традиција ове архетипске личности. Реч је о заводнику и разметљивцу, храбром и одважном до границе неразумног, који не поштује ни један људски или божији закон.У појединим верзијама овог дела он се на крају покаје, док у некима не. У Дон Жуану, чувеног француског писца Молијера не долази до покајања већ до страдања.

Молијеров Дон Жуан у себи сажима ерос, дионизијску разблудност, слободу, чулност, везане за изобиље сунца, светлости и неспутаности, које у њему владају. Лик Дон Жуана симболизује континуитет једног од типично медитеранских митова: мита о путовању, потрази, номадизму. Дон Жуан је велики практичар, али и теоретичар донжуанизма, односно специфичног типа егзистенције као завођења, тачније непрестаног започињања испочетка, од „идеалне нуле“. Он одбацује верност као принцип краја, као принцип смрти. Можемо слободно рећи да поновљивост љубавних почетака и заноса има за Дон Жуана превентивну функцију одбрамбеног механизма пред страхом од смрти и неумитног физичког ишчезавања сваког од живих бића. То је и главна карактеристика његовог лика као трагичног јунака. Као што се истинска трагичност може заоденути у форму комедије, тако се и Дон Жуанова несигурност и дубоки страх могу сакрити иза смеха, цинизма, самоувереног наступа и надасве неизмерног развратништва, попут идеалног споја две контрадикторности. Имајмо на уму да је управо та измешаност комичног и трагичног оно што подражава живот, како је сматрао Лопе де Вега.

Дон Жуан симболизује победу ума. Он се никада до краја не препушта чулном, односно емотивном пијанству. Завођење је ипак ствар манифестација ума и облик жудње за моћи. Тако су ликови попут Дон Жуана увек супериорни, самоуверени у свом умећу владања собом и својим сентименталним склоностима. Можда зато Дон Жуан далеко више ужива у себи самом, у сопственој игри, у неоспорном шарму, у осећању тријумфа над границама (физичким, као и друштвеним, односно моралним ), него у самим љубавним везама (и другим женама).

Дон Жуан заузима посебно место у Молијеровом позоришту. Бави се тематиком религије али износи и размишљања о женама, лепоти, егзистенцији на „донжуански начин“. Молијер је представио конвенционалну личност заводника жена али је тој личности дао карактеристике човека с погледом на перспективу специфичности његовог живота и тако створио једно снажно и смело дело. Његов Дон Жуан је француски племић, витез, циник, богохулник каквих је било доста у оно време. Ипак, његове речи и његови поступци превазилазе оквире уског реализма и задиру у веома битна питања друштвених односа и религије. Ова Молијерова комедија је била забрањивана више пута, што јасно говори о њеној потенцијалној разорности.

Дон Жуан је врхунски обмањивач, али и много више од тога. Није му једини, чак ни најважнији циљ да обмане. То је само средство помоћу којег непрестано доказује да нема границе пред којом би се морао зауставити док је жив. Он се не плаши да ће бити откривен, напротив, он изазива. Он се игра. Он зна да постоји само један живот, тачније, да постоји само један тренутак. Тренуци који су прошли, као и они који тек треба да дођу, сада не постоје. То је једина истина за Дон Жуана.

Он не дела са некаквом промишљу, видимо како константно импровизује, како му освојени циљеви ништа не значе, како делањем само троши своје животне шансе. Управо због тога он не сме да се заустави, да не би сагледао сву духовну беду света, да не би имао времена. Одбацује оптужбу, тачније, игнорише је, јер је одговоран једино пред собом. Сматра да не потпада под јурисдикцију ни људских ни божанских норми. Не познаје понижавајући страх од казне. Зато је слободан и константно то доказује, начином живота. Огроман потенцијал у преображавању је Дон Жуаново оруђе на великој позорници. Ипак, суштински се он не мења, не каје се, не постаје бољи човек. Нека буде шта буде, али нико неће моћи да каже да сам се покајао због онога што сам учинио, речи су које, на самом крају драме, док се мачем бори против камене статуе, изговара витез живота. Усамљеник се активно бори за живот у свету у којем је странац. Додуше, он ни у једном тренутку не пати. Дон Жуан није тужан или, бар, ми то не видимо. Ми видимо само подругљиви осмех који, од прве до последње сцене, не напушта лице хероја.

Он не поседује трајне страсти. Због тога тренутне увек снажно долазе до изражаја. Овај јунак је преплављен осећањем части док разговара са Дон Карлосом. У том тренутку му се ништа не може замерити. Има нечега донкихотовског у његовом држању, а - докле год себе види као частољубивог витеза - он то и јесте. Овакав механизам размишљања лепо и јасно истиче Зганарел, обраћајући се Дон Жуану: „Свакако да имате право кад верујете да имате право; против тога се не може ништа. Али кад не бисте тако мислили, ствар би можда изгледала сасвим друкчије.“ У сваком случају, овај јунак није суштински непоштен, само је - у конвенционалном смислу, неразуман. Он нема свест о одговорности, времену, трајању.

Лако можемо поверовати да он воли сваку жену којој изјави љубав, воли је силно, макар само у тренутку када то изговара. Та љубав је можда егоцентрична, али ни мање ни више него било која друга. Може се рећи и да Дон Жуанов еротски инстинкт није знак мужевности, да је то један незрели, пубертетски инстинкт, фиксиран на развојном путу опште апстракције женског, а не конкретне фиксације на једну, једину жену. Ако је тако, онда овог јунака можемо сматрати дететом, али никако не можемо рећи да је подлац. Задржимо се мало на последњој сцени Молијерове драме. Погођена громом, земља се отвара и гута зликовца, духовног богаља и моралну нулу, човека који ни у шта не верује и који неповратно упропашћује јадне, миле, безазлене деве, одвраћа племићке кћери од бога, чиме квари углед, а и буџет њихових породица, затим пушта сироте сељанчице да верују да ће постати госпође, те сеје љубомору и квари тако чисту љубав између тетке и сестричине... као да му све то није доста, чак ни мртве не поштује! Све у свему, сваки тренутак његовог живота беше посвећен рушењу поретка и срамоћењу сопствене породице, а тиме и читаве аристократије.

Сви су задовољни, како каже Зганарел у последњем чину; преступник је елиминисан и правда задовољена. На сцени остаје само сушто отеловљење врлине, Зганарел, роб по сталежу и по природи, богом дани тужилац. Зганарел је изузетно частан човек и врло разборит, па се, за разлику од свог господара, мудро уклања од сукоба који може да избегне, јер је много боље дозволити да страда ближњи, него се упуштати у борбу неизвесног исхода. Његова је савест мирна, што му омогућује да се непрестано згражава над понашањем нашег јунака. Када, у V чину, Дон Жуан изјављује да ће се помирити са светом, прихватити морал и постати лицемеран, јер то је помодан грех, а сви помодни греси важе као врлина, то излагање вређа пречисте уши његовог слуге, те му овај, након низа несувислих силогизама, прориче проклетство. I док Зганарел у лицемерству налази врхунац безбожништва, Дон Жуан види „начин на који се треба користити људским слабостима - на тај начин се мудар човек прилагођава пороцима свога столећа“. Ипак, Зганарелово проклетство се испуњава, залутали трагички херој завршава трагичном смрћу, на тренутак заборављамо да смо читали (гледали) комедију, а затим се опет смејемо - човечанству.

Молијер је писац, режисер и глумац. Овај велики мајстор смеха, можда највећи у читавој светској књижевности, умирао је подсмевајући се болести, лекарима, људској глупости, чак и самој смрти. Размишљајући о овом великом уметнику, неминовно је уочити нит која постоји између њега и његовог јунака. Занимљиво је размишљање Дон Жуана о медицини у III чину драме, заправо његово неповерење у ову науку. Обраћајући се Зганарелу, он истиче своје мишљење о лекарима: „(...) болесничку срећу можеш и ти искоришћавати као и они, па слушати како се твојим лекаријама приписује оно што је наступило милошћу случаја и мудрошћу природе“. Пре него што се 17. фебруара 1673. године завеса последњи пут спустила за њим, њему је још остало довољно снаге, његовог огромног генија да и бледило и самртничке грчеве свога лица претвори у неодољиво смешне.

Бајронов Дон Жуан

Лорд Џорџ Гордон Бајрон (22. јануар 1788. – 19. април 1824) био је енглески романтичарски песник, познат не само по својој поезији већ и по свом за то време неуобичајеном карактеру. Творац је концепта „бајроновског јунака“, меланхоличног младог бунтовника бурне прошлости, и имао је велики утицај на многе уметнике.

Лорд Бајрон

Син Капетана Џона Бајрона и Катарине Гордон провео је своје детињство у прилично сиромашном окружењу. 1798. наследио је титулу и имовину свог деде-ујака, али никада није успео да се прилагоди аристократском друштву, што се види и у његовом стваралаштву. Као члан Дома лордова, отворено је говорио о либералним темама пре него што је избачен. Прва објављена збирка стихова (Fugitive Pieces) бива забрањена и уништена одмах по изласку из штампе 1805. Следеће године објављује „Песме поводом разних прилика“ (Poems on Various Occasions) и „Часове доколице“ (Hours of Idleness), које су критичари веома оштро напали. Славу стиче делом „Путовање Чајлда Харолда“ (Childe Harold’s Pilgrimage), чија прва два певања је објавио 1812. године. Његово следеће дело, „Гусар“ (The Corsair) првог дана је продато у 10.000 примерака. Постао је познат и по многобројним љубавним аферама, од којих су најпознатије бурна афера са Леди Каролином Лем и инцестуозна веза са својом полусестром Августом Ли. Оженио се Аном Изабелом Милбенк 1815, и добио кћер Аду. Брак је био несрећан и пар се развео након годину дана. 1816. је заувек напустио Енглеску. Лето проводи у Женеви, заједно са Персијем и Мери Шели (која тамо ствара „Франкенштајна“). Следећих година путује по Италији, одакле одлази у Грчку да пружи помоћ устаницима против Турака. Пре него што је дошло до озбиљнијих борби, Бајрон умире од маларије у Мисолунгију.

Дон Жуан

Херој ремек-дела Лорда Џорџа Гордона Бајрона добио је име по шпанском Дон Хуану, легендарном развратнику чије авантуре су биле надахнуће бројним уметницима. По многима Бајроново најбоље и најзначајније дело, сатирична поема Дон Жуан је једна од најдужих и најзначајнијих поема на енглеском језику, уз Милтонов „Изгубљени рај“. Сачињава је 17 певања, од којих је последње остало недовршено након Бајронове смрти 1824. године. Прича је опширна и нема јединствен заплет, већ само прати доживљаје Дон Жуана, пропраћене ироничним коментарима усмереним ка исквареном, извештаченом друштву, укључујући и критичку посвету Роберту Саутију и језерским песницима. Лорд Бајрон је започео писање у Италији 1818. године, а прва два певања су анонимно објављена 1819. Иако су се многи критичари подигли против овог дела, сматрајући га неморалним и исувише слободним, Бајрон је стекао изузетну популарност.

Поема је написана у јампском пентаметру. Строфа има четири стиха (аб аб аб цц): прва три стиха имају укрштену риму, а четврти има парну, такозвану отава риму која обично служи за комичне досетке. Преовладавају стихови од десет слогова. Језик је колоквијалан и једноставан, са доста речи из сленга, а тон је лаган.

Лик Дон Жуана

Ликови Дон Жуана и самог Бајрона уско се преплићу. Дон Жуан се може сврстати међу бајроновске јунаке а може бити и одраз самог песника. Дон Жуан поседује многе особине бајроновског јунака: племићког је порекла, учествовао је у многим историјским догађајима, пропутовао је Европу, изопштен је због својих љубавних афера и сукоба са властима. Такође је храбар, паметан, енергичан, гнуша се хипокризије и моралних чистунаца, бори се за слободу (и физичку и душевну) неприлагођен друштву које је загушено многим законима. Још једна паралела се може уочити између лика Доње Инес (Дон Жуанове мајке) и Бајронове супруге Ане Изабеле Милбенк.

Чак и да је био добро упућен у лик Дон Хуана, нема доказа да је Бајрон уопште прочитао дело Тирса де Молине или да је био упознат са осталим верзијама ове легенде. Он игнорише оригиналне карактеристике лика, суровог, бездушног женскароша лишеног морала. Стога је његов Дон Жуан другачији, блажи и смернији. Препун физичке страсти, несвесно привлачи жене, али не заводи он њих, већ оне њега. Дон Хуан је персонификација греха; Дон Жуан, с друге стране, представља и критику и огледало сваког човека, полу-анђела, полу-демона, и самог Живота, комедије и трагедије. Пародија на разне личности осамнаестог и почетка деветнаестог века, лик Дон Жуана је створен да би се исмевало уштогљено западно друштво а засмејавало оно интелигентно и слободоумно.

Синопсис

Када је Дон Жуан био дете, његов отац Дон Хосе умире и оставља га у рукама мајке, Доње Инес, правичне и строге жене. Она је преузела бригу о Жуановом образовању и васпитању (неуспешно). Млади Дон Жуан ужива у пажњи коју му посвећују мајчине пријатељице, посебно Доња Хулија, млада супруга Дон Алфонса. Жуан и Хулија започињу аферу која ће трајати све док их Дон Алфонсо не открије. Доња Инес, да би уобличила синовљев морал, шаље га у Кадис, одакле започиње дуго путовање кроз Европу. Али Жуан доживљава бродолом и након неколико дана без воде и хране, исцрпљен, доспева на копно. Ту га проналази Хајди, прелепа девојка, кћер владара једног од Кикладских острва, гусара Ламброа, трговца робљем и драгуљима. Да би спасила Жуана од ропства, Хајди га скрива у пећину и тамо га често посећује. Када Ламбро оде у поход, Хајди изводи Жуана из пећине и обасипа га драгуљима, храном и вином. Њих двоје започињу страствену везу. Идила престаје када се Ламбро изненада врати и зароби Дон Жуана. Као роба, шаље га на брод за Турску. Дон Жуан никада више није видео Хајди и није сазнао да је умрла пре него што је родила његово дете. У Истанбулу, Жуана откупљује евнух и води га у султанову палату као забаву за омиљену владареву супругу. Да би га прикрила од султана, јер је желела да јој буде љубавник, султанија маскира Дон Жуана у играчицу. Али он чак ни под претњом смрћу не пристаје да спава са младом и красном султанијом, јер и даље жуди за Хајди.

Уграбивши прилику, Жуан бежи из палате и прикључује се војсци руске царице Катарине II, која је била у рату са турским султаном. Показавши велику храброст и племенитост (између осталог, спасава десетогодишњу муслиманку Лејлу и усваја је), Дон Жуана шаљу у Петроград царици Катарини да јој пренесе вести о победи. Ни она није остала имуна на младог, згодног странца, и њена милост му је у Петрограду обезбедила раскошан живот. Али Дон Жуан се разбољева. Царица, надајући се да ће му помоћи промена климе, шаље га на мисију у Енглеску. Тамо је добро примљен, јер је био елегантан и углађен. Јутра је проводио у послу а вечери на луксузним забавама. Младе (а и старије) лондонске даме су се тукле око његове пажње. Постао је штићеник Леди Аделине Амандевил и Грофице од Фиц-Фалка, које су му радо давале савете на љубавном плану. Ове две супарнице су почеле да му траже супруге, али њега је привукла девојка која није била на листи пожељних дама – Аурора Реби, проста, приглупа лепушкаста девојка која није обраћала нимало пажње на њега, што се Жуану чинило као изазов. Пажњу му је одвукло појављивање духа – Црног фратра, који је некада давно живео у кући Леди Аделине, где је Дон Жуан одсео. Дух је био легендарна фигура која се појављивала пред нечије рођење, смрт или венчање. Жа Дон Жуана је представљао лош знак и почело је да га тишти осећање тескобе. Нико од Жуанових пријатеља није то сматрао озбиљним. Када му се други пут указао дух, Жуан је кренуо за њим, безуспешно покушавајући да га ухвати. Коначно, успео је да зграби духову капуљачу и да је стргне, откривајући уместо фратра слатке усне грофице од Фиц-Фалка. Следећег јутра, обоје су сишли на доручак – Дон Жуан уморан и бледуњав, грофица изгледајући покуђено.

Дон Хуан у музици

Нека од најпознатијих музичких дела настала на основу мита о Дон Хуану (Дон Жуану) су опере, од којих су најпознатије Дон Ђовани (Don Giovanni) Ђузепеа Гацаниге (Giuseppe Gazzaniga) и Дон Ђовани Волфганга Амадеуса Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart). Поред њих двојице, о Дон Хуану су компоновали још и Франц Лист (Franz Liszt), Рихард Штраус (Richard Strauss), а мит о Дон Хуану су за настанак својих песама искористили и модерни извођачи: Joni Mitchell, Pet Shop Boys, Rancid, Buddy Holly, итд.

Дон Хуан у опери Дон Ђовани (Don Giovanni)

Оперу Дон Ђовани (пун назив Il Dissoluto Punito ossia il Don Giovanni Dramma giocoso in due atti) компоновао је Волфганг Амадеус Моцарт, док је либрето писао Лоренцо да Понте (Lorenzo da Ponte). Премијера ове опере се одиграла 29. октобра 1787. године у Прагу и наишла је на неподељено одушевљење публике. Ликови дама поверени су сопранима, ликови мушкараца (Дон Педро, Дон Хуанов слуга и сељанин) басу, док је лик Дон Отавиа поверен тенору, а Дон Хуан баритону.

Основа за оперу Дон Ђовани било је дело Тирса де Молине Севиљски заводник и камени гост, ипак имена ликова су измењена у складу са италијанским језиком, а делимично је измењена и фабула. Интересантно је да се у Моцартовој опери помиње број Дон Хуанових љубавница: 640 у Италији, 231 у Немачкој, 100 у Француској, 91 у Турској и 1,003 у Шпанији, док су главне црте карактера Дон Хуана (непостојање гриже савести, склоност ка превари и лажи) приказане не само кроз љубавничке, већ и кроз друге врсте друштвених односа. Тако видимо Дон Хуана који се Ани, након што ју је сексуално искористио и убио јој оца, обраћа брижним тоном и лицемерно пита какав ли је то окрутан човек могао да јој нанесе такву несрећу. Поред тога, усуђује се да Елвиру, жену која га пред свима оптужи да је прељубник, назове лудом. Као и у Тирсовом Севиљском заводнику, Дон Хуан у Дон Ђованију такође бива кажњен за своје грехе.

Дон Хуан на филму

Лик Дон Хуана је био једнако инспиративан како за музику, тако и за филм, а готово у сваком од дела насталих у једној од ове две области уочљива је широка ауторска и уметничка слобода. Таква слобода се углавном огледа у постављању лика Дон Хуана у најразличитије временске и просторне границе, као и у разнолике оквирне приче.

Први филм који је настао инспирисан митом о Дон Хуану је истоимени Дон Хуан (Don Juan) режисера Алана Кросланда (Alan Crosland) из 1926. године. Главна звезда овог филма је био Џон Беримор (John Barrymore) у улози женскароша Дон Хуана. Овај филм је уједно и поставио рекорд по броју пољубаца у руку које је Џон Беримор, односно Дон Хуан, поклонио припадницама лепшег пола. Радња овог филма је смештена у Рим за време владавине породице Борџија. Филм портретише Дон Хуана, наравно, као љубавника и заводника, али за разлику од Севиљског заводника, и као мушкарца кога опседа једина жена коју не може да има и због које одбија чак и Лукрецију Борџију због чега бива осуђен на смрт. Овиме се приказује на један начин и спасење Дон Хуана: он због једне жене напушта све своје дотадашње навике завођења и прељубе; али и казна, односно смрт. Филм је и од историјског значаја као први филм са претходно наснимљеном позадинском музиком, уместо уживо извођења како је тада било стандардно. Међутим, могућност снимања звука није до краја искоришћена те је филм нем, и поред постојања звука.

Након Дон Хуана из 1926. године, снимљен је филм под називом Авантуре Дон Хуана (Adventures of Don Juan) 1949. године, у режији Винсента Шермана (Vincent Sherman).

Деценију касније, 1960. године, Ингмар Бергман, прослављени шведски режисер, створио је ремек-дело Ђавоље око (Djävulens öga), филм који такође приповеда о Дон Хуану, о човеку, како га Бергман описује, „великом, фанатичном, вечно младом, продуховљеном сањаоцу“. Ослањајући се делимично на Фауста, Бергман читав филм ставља у оквир пакла и греха. Наиме, Дон Хуан, познати заводник, одслужује своју казну у паклу већ триста година, када једног дана Сотона одлучи да га изазове. Сотона му нуди да га пошаље на Земљу да заведе једну девицу која представља претњу паклу, односно могућу победу раја, управо зато што је верна свом будућем мужу. Ђаво, тј. Сотона му све оно нуди у замену за скраћење казне коју Дон Хуан одслужује у паклу. Та ужасна казна на коју је осуђен Дон Хуан због почињених греха за живота, састоји се у томе да константно сања лепе младе девојке, али да оне нестају сваки пут када их се он домогне. Оваквим уводом у филм представљена је како пожуда Дон Хуана и најстрашнија могућа казна за њега, тако и његов велики грех због којег је завршио у паклу. Горди и самоуверени Дон Хуан без размишљања пристаје и креће на пут са слугом и демоном из пакла, који уједно представља и његовог унутрашњег демона: демона прељубе и пожуде. Ипак, дешава се неочекивано: Дон Хуан не успева да освоји младу девицу, што директно води ка његовој заљубљености.

Плакат за филм Дон Хуан де Марко

Ипак, овај пораз води и ка његовом духовном спасењу, које, контрадикторно, не доводи до физичког спасења, јер изгубивши опкладу, овај остаје у ђаволовим рукама. О животној причи Дон Хуана, односно ономе што је било пре пакла, сазнајемо ретроспективно, из његовог приповедања: сјајном фотографијом и сценографијом приказан је улазак Каменог Госта, као и ватра која гута Дон Хуана и одводи га директно у пакао.

Don Huan DeMarko (Don Juan DeMarco) је филм из 1995. године, у којем су главне улоге поверене Џони Депу (Johnny Depp) и Marlonu Brandou (Marlon Brando). У овом филму је можда на најиновативнији начин испричана добро позната прича о Дон Хуану: младић (Џони Деп) завршава у психијатријској болници, јер пати од озбиљних поремећаја, односно умишља да је Дон Хуан. Иако у савременом амбијенту, цео филм је пропраћен традиционалним елементима Севиљског заводника: почетни кадар нам приказује корице књиге Севиљски заводник и камени гост, присутна је заводничка музика, одговарајући костими, изражени шпански нагласак. Причу о животу Дон Хуана, који је у филму представљен не као човек који искоришћава и понижава жене, већ као хумани љубавник, као неко ко искрено воли жене и жели да им приушти задовољство, али такође и као неко ко пати због оне једине жене коју не може да има, сазнајемо из ретроспективног приповедања младића који себе назива Дон Хуаном.

Сломљено цвеће (Broken Flowers) је филм Џима Џармуша (Jim Jarmusch) из 2005. године који читав мит о Дон Хуану ставља у модерно време. Наиме, овај филм приповеда о Дон Џонстону (Don Johnston), човеку који је принуђен да се врати у своју прошлост не би ли пронашао мајку свог сина. Кроз његову потрагу у којој се он сусреће са својим бившим љубавима и љубавницама, сазнајемо о његовој природи све оно што нам је већ речено у многобројним верзијама овог мита: он је равнодушан, хладнокрван, лицемеран заводник који плаћа за своје грехе, али му се понекад пружи прилика за спасење. У филму Сломљено цвеће, казна је усамљеност, а прилика за спасење управо могућност да пронађе свог сина јединца.

Литература

• Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост, Београд: Паидеиа, 2002. 5-32 стр.
• Молијер, Жан-Батист Поклен: Дон Јуан ; Шкртац, Загреб: Зора, 1950
• Бyрон, Георге Гордон, Лорд. Бyрон'с Леттерс анд Јоурналс. Леслие А. Марцханд, ед. 3 волс. Лондон: Јохн Мурраy 1973-1982.
• Бyрон, Георге Гордон, Лорд. Тхе Цомплете Поетицал Wоркс. Јероме Ј. МцГанн анд Баррy Wхеелер, едс. 7 волс. Оxфорд: Цларендон, 1980-1993.
• http://filmsdefrance.com/FDF_The_Devil_s_Eye_1960_rev.html