Википедија

Економска и монетарна унија Европске уније

Економска и монетарна унија (ЕМУ)[1] је термин којим се означава група политика усмерених ка конвергирању привреда земаља чланица Европске уније у три ступња. Правила покривају 20 земаља еврозоне, као и невропске земље Европске уније.

Економска и монетарна унија (ЕМУ)
  Чланице Еурозоне
  ЕРМ-II-чланица (Бугарска)
  ЕРМ-II-чланица са одјавом (Данска)
  Остале ЕУ чланице

Идеја монетарне уније је веома стара и сматра се да потиче из античких времена. Осим античке Грчке и Старог Рима и њихових освојених територија, као облике монетарних унија треба поменути и монетарну унију Енглеске и Шкотске (1707), монетарну унификацију Италије (1861), Латинску монетарну унију (насталу на предлог Белгије, 1865), скандинавски монетарни систем (1873—1920), монетарну унију између Белгије и Луксембурга (1923), као и монетарну унификацију западне и источне Немачке у периоду након Хладног рата.

ЕУ се фигуративно приказује као конструкција уједињена под истим кровом, са три стуба. ЕМУ је део првог стуба у структури ЕУ. Идеја за стварање ЕМУ је први пут поменута на самиту у Хагу 1969, затим је занемарена, да би '80-их почеле припреме за увођење нове валуте. Први значајан корак је било увођење ЕМС (Европског монетарног система) 13. марта 1979, на основу одлуке Савета министара са Бриселског самита 1978. ЕМС се заснивао на механизму ограничења за међусобне флуктуације валута земаља чланица ЕУ под називом ЕРМ (Exchange Rate Mechanism). То је био систем фиксираних девизних курсева који би се повремено прилагођавали тржишним критеријумима. Уведен је и ЕКИ (ECU - European Currency Unit) - монетарна јединица која је представљала различите фиксиране количине сваке од валута у ЕМС-у. Пре него што је 1979. названа ЕЦУ, монетарна јединица се звала УА (Unit of Account) и ЕУА (European Unit of Account).

ЕМС је настао због бојазни појединих земаља, као што су Немачка, Аустрија, Белгија, Холандија и Луксембург, да ће услед инфлаторних трендова других валута њихова валута постати скупља и отежавати извоз. Земље са инфлаторном валутом су имале проблеме са увозом, који је непрестано поскупљивао, а ту спадају Италија, Шпанија и Португал. Шпанија је ушла у ЕМС 1989, Британија 1990, а Португал 1992. године.

Историја уреди

Идеја оф ан економској и монетарној унији у Европи је први пут покренута пре успостављања Европске заједнице. На пример, Латинска монетарна унија је постојала током периода 1865-1927.[2][3] У Друштву народа, Густав Штреземан је покренуо 1929. године питање европске валуте[4] у окружењу растуће економске поделе услед формирања бројних нових националних држава у Европи након Првог светског рата.

Први покушај да се креира економска и монетарна унија између земаља чланица Европске заједнице представља једна иницијатива Европске комисије из 1969. године, којом је утврђена потреба за „већом координацијом економских политика и монетарне сарадње”,[5] након чега је уследила одлука шефова држава или влада на састанку на врху у Хагу 1969. године о формулисању плана по фазама с циљем стварања економске и монетарне уније до краја 1970-их.

На темељу разних претходних предлога, експертна група којом је председавао премијер Луксембург и министар финанција, Пјер Вернер, представила је у октобру 1970. године први заједничко прихваћени план за стварање економске и монетарне уније у три фазе (Вернеров план). Пројекат је доживео озбиљне застоје услед кризе која је проистекла из неконвертибилности америчког долара у злато у августу 1971. године (и.е. колапса Бретонвудског споразума) и растућих цена нафте 1972. године. Покушај да се ограниче флуктуације европских валута, користећи приступ змије у тунелу, није успео.

Дебата о ЕМУ је у потпуности поновно покренута на Хановерском самиту у јуну 1988. године, када је од једне ад хок комисије (Делорсов комитет) гувернера централних банака дванаест држава чланица, којом је председавао председник Европске комисије, Жак Делорс затражено да предложи нови распоред са јасним, практичним и реалним корацима за стварање економске и монетарне уније.[6] Овај начин рада изведен је из Спакове методе. Делорсов извештај из 1989. године утврђује план за увођење ЕМУ у три фазе и укључује стварање институција као што је Европски систем централних банака (ЕСЦБ), које би постале одговорне за формулисање и спровођење монетарне политике.[7]

Курсеви валуте и режим централне банке: руководство у склопу ЕМС уреди

Хегемонски уреди

  • Једна земља одређује монетарну политику, а друга земља одређује каматне стопе како би спровела такву политику
  • Позитивно - централна банка периферне земље мора бити јако дисциплинована – монетарна експанзија мора брзо бити преусмерена, јер ће се новац улити у руке централној земљи са вишим каматним стопама
  • Негативно – у рецесији каматне стопе падају (умањен је захтев за новац), новац се одлива у централну земљу са вишом каматном стопом, инфлација се сусреће са стерилизацијом (продаја обвезница)

Симетрични (кооперативни) уреди

  • Обе земље воде политику заједно са неутралном централном банком
  • Ово је био иницијални циљ ЕМС са ЕЦУ, као неутралном јединицом валуте за мерење неправилности - земља чија валута одскаче превише морала би да преузме акције користећи монетарну политику
  • Кориштење валуте друге земље значи да је корективна политика симетрична
  • Ово није било ефективно у пракси - централна банка слабе земље би продала (јаке) немачке марке, каматне стопе би пале, тако да би Бундесбанка морала да реагује, да стерилише, купујући марке назад кроз операције на отвореном тржишту

Када би установљени курсеви долазили у опасност да се наруше, централне банке би реаговале променом понуде новца, краткорочних каматних стопа и контролом капиталних трансакција. Инфлација у зони ЕМС је пала са 12% 1980. на 5,0% у 1991. и 4,0% 1992. I када је изгледало да ЕМС успешно функционише, систем се изненада распао испадањем неколико валута из њега, тј. прекорачењем дозвољеног нивоа флуктуација. Из ЕМС су испали: лира, фунта, пезета и ескудос. Када је дошло до испадања ових валута, већ је било у току тростепено увођење јединствене валуте.

Економска и монетарна унија које за своју основу имају јединствено унутрашње тржиште, дефинисане су споразумом у Мастрихту. У општим одредбама дефинишу се циљеви уније, стварање економске и монетарне уније на јединственом тржишту, без унутрашњих граница и са јединственом валутом.

Економска и монетарна унија је процес којим земље чланице ЕУ усклађују своје економске и монетарне политике са крајњим циљем усвајања јединствене валуте - ЕУРА. Сам процес стварања ЕМУ одвијао се у три фазе:

  • Прва фаза[8] (1990—1993) – са циљем да се осигура слободно кретање капитала, као и да се оствари координација економске политике и ужа сарадња централних банака
  • Друга фаза (1994—1998) – са циљем приближавања економских и монетарних политика земаља чланица (како би се осигурала стабилност цена и јавних финансија)
  • Трећа фаза (од 1999) – са циљем оснивања Европске централне банке, утврђивања курса и увођења јединствене валуте.

Седиште Европске централне банке у Франкфурту уреди

За спровођење европске монетарне политике задужена је Европска централна банка.

Европском централном банком управља извршни одбор од шест чланова, укључујући председника и потпредседника, који су именовани на осам година, без права поновног избора, и 15 гувернера националних банака. Чланови Одбора гувернера су и председници Европске комисије и Савета министара, али без права гласа. Бира их Европски савет. Основни задатак ЕЦБ је очување стабилности цена, а споредни је помагање економских политика земаља чланица евро-зоне. Други задатак се односи на експанзивну монетарну политику ради подршке економским политикама влада евро-зоне. На стабилност цена утичу и земље чланице својом фискалном политиком, преко државне потрошње, државним интервенцијама и политиком раста и запошљавања, тако да је ЕЦБ ограничена у вођењу монетарне политике, због чега је тешко остварити стабилност цена.

Као општи циљеви ЕМУ прихваћени су: слободна трговина, слободна капитална кретања, фиксирани девизни курс и монетарна аутономија. Присталице политичке интеграције су сматрале да је монетарна интеграција корак ближе ка политичкој, зато је отпор јединственој валути, поред економске, имао и снажну политичку мотивацију од стране земаља противница политичке интеграције.

ЕМУ је заснована на:

  • Хармонизацији монетарних политика земаља чланица и увођењу јединствене валуте
  • Заједничким монетарним резервама
  • Заједничкој централној банци
  • Јединственој монетарној политици (без јединствене фискалне и банкарске политике)

Јединственим Европским актом и Споразумом о Европској унији створена је Економска и Монетарна унија (ЕМУ) и постављен камен темељац за јединствену валуту, евро. Монетарна унија ЕУ се од свих осталих разликује по томе што је прва унија у историји где су се суверене државе добровољно договориле да избаце из употребе нациналне валуте и уведу јединствену до тада непостојећу валуту - евро.

Сврха јединствене валуте уреди

Европска економија представља огромно јединствено тржиште. Државе чланице остварују највећи део своје трговинске размене унутар Уније. Јединствена валута решава проблеме замене и доприноси заједничком наступу Европе на међународном тржишту. Олакшавајући размену и инвестиције, државе еуро-зоне настоје и да повећају број радних места.

Почев од 1. јануара 2002, 15 милијарди новчаница и 60 милијарди кованица су пуштени у промет у оквиру евро-зоне. Како би симболички била приказана Унија и разноликост Европе, ситан новац има једну заједничку страну за свих 12 земаља евро-зоне (коју симболизује 12 застава) и једну националну страну. Ма чија да је национална страна, ситан новац се може користити у целој евро-зони. На новчаницама су штампана три елемента: капије и прозори на лицу, и мостови на наличју. Као инспирација послужили су седам архитектонских стилова који су обележили европску културу: класични, романски, готски, ренесансни, барокни и рококо стил, архитектура гвожђа и стакла и савремена архитектура.

Фазе увођења евра уреди

Увођење евра дефинисано је у три фазе: А, Б и C.

  • Фаза А: започета 1. 5. 1998. када је Европски савет објавио да ће 11 земаља од 15 чланица ЕУ увести евро, објављени су трајни билатерални курсеви према националним валутама; Европски монетарни институт је трансформисан у Европску централну банку; прва израда евро новчаница;
  • Фаза Б: карактерише је примена еура, али само као књиговодственог новца; курсеви евра у односу на све националне валуте неопозиво су утврђени; ЕЦБ преузима све одговорности: прелазак на евро по правилу без притиска, без забране;
  • Фаза C: започета 1. 1. 2002; када се први пут појављују новчанице и ковани новац, националне валуте постоје упоредо, али са истеком овог рока престају да се прихватају као законско средство плаћања.

Успешан развој евра основ је за стварање Европе у којој ће се људи, услуге, капитал и роба кретати слободно.

Евро је новостворена валута Европске уније, која је од 1. 1. 1999. године постала законско средство плаћања. Тада је један евро вредио 1.18 $. Земље које су прихватиле заједничку валуту назване су заједничким именом Eurolend. Исте деле заједнички новац, заједничку монетарну политику и јединствену политику девизних курсева. Старе валуте су трајно елиминисане тј. уништене. Треба истаћи да валута није само стандардизована мера вредности већ има и улогу ефикасног средства плаћања, која омогућава да се обави процес размене као важне фазе процеса друштвене репродукције. Валута се користи и као складиште вредности.

Евро изван ЕМУ уреди

Коначно, увођење евра као јединствене и једине валуте 12 држава чланица ЕУ има велико значење и за многе друге земље изван тог простора. Евро и службено улази у земље које су до тада користиле неку од валута које се повлаче из оптицаја. То су тзв. европске мини државе (Андора, Сан Марино, Монако, Ватикан, Лихтенштајн) или подручја где је немачка марка била једино средство плаћања (Црна Гора и Косово). Увођење евра са посебним занимањем су пратиле и остале земље, пре свега оне које су валутним одбором и валутним сидром биле везане за ДЕМ ( БиХ, Бугарска, Естонија), као и тадашњи први кандидати за примање у ЕУ, које су сада већ постале чланице ЕУ (осим Румуније), али не и Монетарне уније (Кипар, Чешка, Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Малта, Словенија, Словачка, Пољска и Румунија). Монетарној унији може приступити било која земља, уколико испуњава усвојене критеријуме за улазак и свакој земљи је остављена могућност избора да ли жели ући у унију, о чему би у већини земаља одлучивали грађани изјашњавањем на референдуму. Не постоје унапред утврђена ограничења везана за коначан број земаља чланица. Евро има и велику важност за земље изван Европе, посебно САД и Јапан.

Референце уреди

  1. ^ ЕЦБ wебпаге он Ецономиц анд Монетарy Унион
  2. ^ Болтон, Саллy (10. 12. 2001). „А хисторy оф цурренцy унионс”. гуардиан.цо.ук. Приступљено 26. 2. 2012. „Франце персуадед Белгиум, Италy, Сwитзерланд анд Грееце” 
  3. ^ Поллард, Јохн Ф. (2005). Монеy анд тхе Рисе оф тхе Модерн Папацy: Финанцинг тхе Ватицан, 1850–1950. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. стр. 39. ИСБН 978-0-521-81204-7. 
  4. ^ Линк
  5. ^ Барре Репорт
  6. ^ Вердун А., Тхе роле оф тхе Делорс Цоммиттее ин тхе цреатион оф ЕМУ: ан епистемиц цоммунитy?, Јоурнал оф Еуропеан Публиц Полицy, Волуме 6, Нумбер 2, 1 Јуне 1999 , пп. 308–328(21)
  7. ^ Делорс Репорт
  8. ^ Банк, Еуропеан Централ. „Ецономиц анд Монетарy Унион”. Еуропеан Централ Банк (на језику: енглески). Приступљено 2. 5. 2017. 

Референце уреди

Спољашње везе уреди

{Цоммонс цатегорy-лат|Ецономиц анд Монетарy Унион оф тхе Еуропеан Унион}}

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ekonomska_i_monetarna_unija_Evropske_unije&oldid=27675387”