Евиденцијалност

У ширем смислу евиденцијалност представља исказивање извора информације саопштене неком пропозицијом, као у примеру Изгледа да пада киша, у коме се обликом изгледа сугерише да говорник нема директан доказ да пада киша (већ то закључује, на пример, на основу тога што види људе како носе кишобране). Евиденцијалност се у лингвистици дефинише и у ужем смислу – као граматичка категорија чија је примарна функција да искаже извор информације.

Лексичко исказивање извора информације

У језику се извор информације може исказивати лексички, нпр. помоћу прилога (1) или глагола (2):

(1) Наводно пада киша.

(2) Чујем да пада киша.

Употребом прилога наводно у (1) се означава да је извор информације заснован на трачу. Пример (2) може имати двојаку интерпретацију: говорник или има директан перцептиван увид (нпр. чује како капљице кише ударају у олук), или има индиректан доказ (нпр. чуо је од некога да пада киша). Међутим, у варијанти без субординатора да (Чујем, пада киша), израз више не може имати перцептивну интерпретацију, већ указује на то да говорник има индиректан доказ.

А. Аикхенвалд наводи да је постојање лексичких средстава за необавезно исказивање извора информација вероватно универзално, али их она искључује из свог разматрања евиденцијалности управо због тога што је њихова употреба факултативна, те не образују граматичку категорију.

Граматичко исказивање извора информације

Неки језици имају посебна граматичка (морфолошка) средства чија је примарна функција да означе извор информације – терминима А. Аикхенвалд, ти језици имају евиденцијалне системе (евидентиалитy систем). С друге стране, у многим језицима који у својој структури немају евиденцијалне системе, неке друге категорије (попут времена, модуса, номинализација итд.) могу развити секундарна значења на неки начин повезана са извором информације; ове категорије А. Аикхенвалд назива стратегијама евиденцијалности (евидентиалитy стратегиес).

Евиденцијални системи

У језике који поседују евиденцијални систем спада нпр. таријана (Тариана), аравачки језик који се говори у северозападној Амазонији. У њему је реченица Хосе је играо фудбал неграматична ако се посебном морфемом прилепљеном уз глаголски облик (којом се у овом случају маркира и скорашње прошло време) не означи извор информације, као у (3) (болдиран је маркер евиденцијалности, а извор информације је у преводу стављен у угласте заграде):

(3) а. Јусе иɾида ди-маника-ка. = Хосе је играо фудбал [видели смо то].

б. Јусе иɾида ди-маника-махка. = Хосе је играо фудбал [чули смо то].

ц. Јусе иɾида ди-маника-нихка. = Хосе је играо фудбал [закључујемо то на основу визуелног доказа].

д. Јусе иɾида ди-маника-сика. = Хосе је играо фудбал [претпостављамо ово на основу онога што већ знамо].

е. Јусе иɾида ди-маника-пидака. = Хосе је играо фудбал [тако нам је речено].

У примерима (3а) и (3б) говорник има директан перцептиван доказ. Закључивање у (3ц) на основу визуелног доказа може подразумевати нпр. то што видимо да лопте нема на уобичајеном месту, Хосеа нема у кући, а гомила људи се враћа са фудбалског игралишта и сл. Закључивање у (3д) је у вези са општим знањем о Хосеовим навикама: нпр. знамо да он обично игра фудбал у суботу поподне; сада је субота поподне, а њега нема код куће. Коначно, употреба евиденцијалног маркера у (3е) заснива се на информацији коју нам је неко други рекао.

Типови евиденцијалних система

Семантички параметри на основу којих је у различитим језицима заснована граматичка категорија евиденцијалности су следећи:

• визуелни – за информацију засновану на ономе што видимо;

• сензорни – за информације до којих долазимо кроз чуло слуха, а типично се њиме обухвата и информација заснована на мирису и укусу, понекад и додиру;

• инференцијални– за информације на основу видљивих или опипљивих доказа или резултата;

• заснован на претпоставци – информације које нису видљиве, може укључити логичко размишљање, претпоставке, или опште знање о нечему;

• рапортивни (репортед) / трач (хеарсаy) – за информације за које се не означава од кога тачно потичу;

• цитатни (qуотативе) – за информације чији је извор прецизно одређен.

У складу са овом поделом говори се о инференцијалној евиденцијалности, рапортивној евиденцијалности и сл.

Не постоје језици у којима су заступљени сви ови параметри одједном; такође, не постоји језик у коме постоји засебан евиденцијални маркер да означи мирис, укус или додир као извор информације. Евиденцијални системи у различитим језицима разликују се према броју и типу извора информација који су граматички кодирани. Тако постоје системи са 2 могућа избора маркирања извора информације (нпр. сензорна : рапортивна), затим са 3 (нпр. визуелна : не-визуелна: рапортивна), 4 (нпр. визуелна : не-визуелна : инференцијална : рапортивна) или 5 (као у разматраном примеру у језику таријана). Уколико се о догађају зна на основу неколико извора информација одједном, обично се употребљава маркер за визуелни извор. Не постоји корелација између постојања евиденцијала и типа језика. I пидижини и креоли могу имати евиденцијале, док у знаковним језицима још увек није потврђено постојање евиденцијала.

Граматичка средства за исказивање извора информације

Као евиденцијални маркери могу служити различита средства: суфикси (који при том могу истовремено означавати и време и евиденцијалност, као у језику таријана), клитике (нпр. у језику кечуа као евиденцијали служе енклитике које се у клаузи типично распоређују на 2. место, иза првог конституента), затим различите партикуле (нпр. у језику хопи и другим аустралијским језицима), копуле и помоћни глаголи (у тибетским дијалектима) и др. Вероватно не постоји никакво ограничење по питању морфолошких средстава којима се евиденцијалност може исказати. Такође, поставља се питање статуса облика без маркера за евиденцијалност у језицима у којима постоји евиденцијалност као граматичка категорија. Ако евиденцијални маркер није исказан, највећа је вероватноћа да говорник има директан доказ (најчешће визуелни, затим неки други сензорни), односно да је сведок догађаја о коме говори. У том случају може се говорити о нултој морфеми као маркеру евиденцијалности у оквиру одређеног евиденцијалног система (док се другим маркерима у оквиру истог система обележавају другачији извори). С друге стране, има језика (нпр. Wестерн Апацхе) у којима нулто маркирање није део евиденцијалног система, јер се њиме не означава са сигурношћу неки извор информације (већ се само имплицира да је говорник сведок догађаја, што не мора обавезно бити случај). Ове случајеве треба разликовати од изостављања маркера евиденцијалности када се он може реконструисати из ширег контекста (претходних или наредних реченица у тексту). Тако се нпр. у језику кечуа реченица без употребљеног евиденцијалног маркера интерпретира исто као остале реченице у датом тексту.

Неки језици могу поседовати средства за исказивање евиденцијалних значења која нису истог типа, тј. нису део исте парадигме и не представљају кохерентну граматичку категорију. Тако се у јапанском језику евиденцијалност исказује истовремено маркерима који су именице и маркером који је придев, при чему њихова употреба није обавезна. Док А. Аикхенвалд сматра да су „прави” евиденцијални системи само они у којима је употреба евиденцијала потпуно обавезна (за разлику од управо поменутог јапанског језика), Е. МцЦреадy сматра евиденцијалима све изразе којима се означава извор информације, па и оне у јапанском језику. I у језицима који имају „праве“ евиденцијалне системе, различити маркери могу припадати различитим подсистемима. То се види, између осталог, по томе што два евиденцијала могу бити употребљена заједно у истој клаузи. У језику бора (Бора) уз глагол могу бити истовремено употребљени и маркер којим се означава да говорник није сведок догађаја и рапортивни маркер. Различити подсистеми могу корелирати са типом клаузе; тако се нпр. у језику тукано (Туцано) у декларативним клаузама користе 4 маркера (визуелни, не-визуелни сензорни, инференцијални, рапортивни), у упитним 3 (визуелни, не-визуелни сензорни, инференцијални), а у заповедним 2 (рапортивни и један којим се означава све остало).

Постоји и неколико типова двоструког обележавања извора информације у клаузи. Према једном од њих, један маркер се односи на обележавање извора информације за део клаузе, док други може означити извор информације за други део клаузе. Угрубо илустровано, у језику јаравара (Јараwара) у клаузи типа Срушио се мост на Дрини један маркер може бити употребљен уз глагол (да означи да је информација из прве руке, одн. да је говорник био сведок рушења моста), док други маркер може бити прилепљен уз именицу Дрина (рапортивни, да означи да је говорник од неког другог накнадно сазнао да је реч о реци Дрини, јер у тренутку када је присуствовао догађају није знао о којој се реци ради). У клаузи се и један исти евиденцијал може употребити два пута, нпр. да се обележи контрастивни фокус, као у језику таријана, или из других прагматичких разлога.

Граматичке особине евиденцијала: опсег и корелација са другим категоријама

Евиденцијални маркери у различитим језицима показују различито граматичко понашање у клаузи. У неким језицима, нпр. језику куско кечуа (Цусцо Qуецхуа), садржај евиденцијала није део пропозиционог садржаја, већ илокуционог, због чега истраживачи користе теорије говорних чинова у њиховој анализи. С друге стране, постоје језици у којима је садржај евиденцијала део пропозиционог садржаја, нпр. јапански. Неки од тестова који се користе при одређивању да ли је евиденцијални маркер пропозициони или илокуциони оператор подразумевају разматрање опсега евиденцијала у односу на друге категорије (условну клаузу, негацију, питања). Уколико ове категорије могу имати опсег над евиденцијалом, вероватно је реч о пропозиционом нивоу, у супротном је реч о илокуционом. Иако у српском језику нема посебне граматичке категорије евиденцијалности, самим тим ни евиденцијалних система, ради једноставности, наведене ћемо граматичке тестове илустровати употребом партикуле као у овом језику, која се, према Љ. Поповић, углавном употребљава када је извор информације уопштен, неодређен, а тиме и непоуздан.

(4) а. Пера је као потписао за Звезду. [„Пера је потписао за Звезду, то ми је речено, али ја не верујем у то.“]

б. (?*) Ако је Пера као потписао за Звезду, онда…

ц. (?) Пера није као потписао за Звезду.

д. Пера није, као, потписао за Звезду. [као > није: „Пера није потписао за Звезду, то ми је речено, ја у то не верујем“.]

е. Пера као није потписао за Звезду. [као > није: „Пера није потписао за Звезду, то ми је речено, ја у то не верујем“.]

ф. I шта, као, Пера је потписао за Звезду?

У (4а) из описа се јасно види да је речца као ван пропозиционог садржаја и да се односи на говорников став према пропозицији (који проистиче из тога што је извор информације непоуздан). Ово потврђује и чињеница да речца као тешко може бити уметнута у условну клаузу, као и чињеница да има опсег над негацијом (4ц–е). Пример (4ц) делује чудно са наведеним редоследом, осим ако речца као није издвојена интонативно / интерпункцијски (4д). (4ц) може бити прихватљив само у емфатичком контексту типа Пера није КАО потписао за Звезду, него СТВАРНО. Слично је и за условну клаузу: Ако је Пера КАО потписао за Звезду, то је супер, јер нисам ни волео да потпише. У примеру (4ф) речца као није обухваћена питањем, тј. не пита се да ли је Пера „као“ потписао, већ се пита да ли је потписао за Звезду, док се као односи на говорников став (он је однекуд чуо ту информацију, али у њу не верује, па зато пита саговорника). Ови тестови указују на то да као није део пропозиционог, већ илокуционог нивоа.

У језику таријана говорник може пренети тачну информацију, али употребити „лажни“ евиденцијал (нпр. рапортивни за оно што је видео); могућ је и обрнут случај: да информација буде погрешна, а евиденцијал прави. Стога А. Аикхенвалд наводи да се евиденцијали семантички понашају слично предикатима (јер догађај означен предикатом може имати једну истинитосну вредност, а евиденцијал другу). Такође, референтно време евиденцијала не мора се подударати са временом догађаја, рецимо у јапанском језику где се „садашњи“ евиденцијал може комбиновати и са догађајем који се сада одвија (типа „они ме сада обавештавају да се ово дешава“), и са догађајем у прошлости (типа „они ме сада обавештавају да се ово десило“).

Евиденцијали корелирају, између осталог, са типом клаузе, модусом, модалношћу, негацијом, и временом. Највећи број различитих типова евиденцијалних значења уочен је у декларативним клаузама. Када су употребљени у питањима, евиденцијали могу означити извор информације доступан говорнику, саговорнику или обома. У одричним клаузама се употребљава мање евиденцијала него у потврдним. Више различитих евиденцијалних значења употребљава се са индикативом него са не-индикативом (нпр. кондиционалом). Највећи број евиденцијалних значења запажен је уз прошла времена, а веома ретко уз футур (који је по својој природи близак модалности); ова корелација је очекивана, с обзиром на то да се извор информације за неки догађај обично темељи на његовом резултату.

Евиденцијали у дискурсу и њихове прагматичке импликације

Жанр текста може одредити избор одговарајаћег евиденцијала; рецимо у причама је често конвенционализована употреба рапортивног маркера. Употреба различитих евиденцијала у приповедању може послужити као стилистичко средство, нпр. употреба рапортивног маркера подразумева дистанцу говорника / наратора, док прелазак на визуелни евиденцијал назначава његово учешће у догађају. Партикуле које обележавају извор информације заснован на трачу (херсаy партицлес) (нпр. у јапанском или турском језику) говорник може употребити да се дистанцира од онога што исказом преноси, уз ефекат ироније, што се анализира као прагматичка екстензија уобичајене употребе (преношење непоуздане информације). Сличну употребу у српском језику има партикула као, разматрана у примеру (4).

Граматикализација евиденцијалних маркера

Евиденцијални маркери често настају граматикализацијом глагола; тако се нпр. глаголи говорења често развијају у рапортивне и цитатне евиденцијале, а глаголи перцепције у сензорне евиденцијале. Рапортивни евиденцијали могу настати реанализом субординиране клаузе (типично допуне глаголима говорења) тако што (обично уз губитак субординатора) субординирана клауза постаје део главне. Евиденцијали се развијају и од деиктичких речи, као и од локативних и дирекционих конструкција (рецимо у језику Еуцхее аудитивни маркер је сродан са локативном конструкцијом типа „(онај) тамо“, што се семантички објашњава преко дистанце: догађај је толико далеко да се може само чути, али не и видети). Као извор за граматикализацију евиденцијалних маркера могу послужити и прошла времена и друге стратегије евиденцијалности (в. Стратегије евиденцијалности), као и маркери модалности.

Стратегије евиденцијалности

Стратегије евиденцијалности – као категорије и форме које развијају секундарна значења повезана са извором информације – разликују се од евиденцијалних система, чије примарно и често једино значење јесте исказивање извора информације. А. Аикхенвалд издваја неколико група, категорија и форми које могу послужити као стратегије евиденцијалности у различитим језицима, међу којима су: модус и модалност, футур, прошла времена, резултативи, пасив, номинализација, допуњавање (цомплементатион), лице, демонстративи, индиректни говор. У наставку ће бити илустроване неке од њих.

Евиденцијалност и глаголска времена

Употребом футура у шпанском језику може се имплицирати да пренета информација потиче од закључивања самог говорника, дакле да је реч о инференцијалној евиденцијалности:

(5) Тодавíа виве, тендрá унос 40 аñос. [Још увек је жив, вероватно има око 40 година.]

Употреба прошлих времена у шпанском језику из Ла Паза такође служи као евиденцијална стратегија: плусквамперфектом (хабíа ллегадо) се исказује индиректно знање (6а), а претеритом (ллегó) директно (6б):

(6) а. Хоy дíа хабíа ллегадо су мама де éл. [Данас је његова мама стигла (али ја то нисам видео)]

б. Хоy дíа ллегó су мама де éл. [Данас је његова мама стигла (и ја сам то видео)]

У српском језику компоненту доживљености (говорник је лично учествовао или био сведок догађаја, или ситуацију представља као такву) доноси употреба аориста (7), имперфекта (8) (чија је употреба архаична, сем у књижевним делима и неким говорима), као и потенцијала са временском употребом (9) (за детаљну интерпретацију прагматичке компоненте доживљености при употреби потенцијала и аориста видети, на пример, Ашић 2007 и Арсенијевић 2013, респективно):

(7) Паде Пера!

(8) Ух, што се жене бусаху у груди, запеваху, витлаху својим белим платнима. (M. Црњански)

(9) Бака и дека би недељом долазили код нас на ручак.

Евиденцијалност и допуњавање (цомплементатион)

Допуњавање (цомплементатион) као стратегију евиденцијалности илустроваћемо на примерима из енглеског (10), руског (11), одн. српског језика (12). Избор различитог комплементајзера уз глаголе перцепције и когниције имплицира различита евиденцијална значења.

(10) а. I хеард тхат Франце беат Бразил.

б. I хеард Франце беатинг Бразил.

(11) а. Пера видел, что Лаза играет в футбол.

б. Пера видел, как Лаза играет в футбол.

(12) а. Пера је видео да Лаза игра фудбал.

б. Пера је видео како Лаза игра фудбал.

Док се примером (10а), са 'тхат'-клаузом као допуном, реферише на догађај из перспективе након његовог завршетка, пример (10б), са '-инг'-клаузом као допуном реферише се на активност у коју је говорник имао увид у док се она одвијала. Зато говорник изговарајући (10б) имплицира да је заправо чуо шта се догодило (нпр. пратио је утакмицу на радију), док (10а) имплицира да је говорник чуо резултат утакмице, тј. да му је неко саопштио ту информацију. Слично је у примерима (11) и (12). Примери (11а) и (12а) имплицирају да говорник има неке индикације да је Пера играо фудбал (нпр. нема копачки и лопте на уобичајеном месту, па на основу тога закључује), односно, како истиче Љ. Поповић, глагол видети уз везник да јесте маркер инференцијалне евиденцијалности, тј. упућује на логичко закључивање као извор информације, при чему глагол губи своју перцептивну природу и прелази у тзв. нефактивне глаголе. С друге стране, примери (11б) и (12б) имплицирају директну говорникову перцепцију.

Евиденцијалност и деикса

Деиктичке речи такође могу функционисати као маркери евиденцијалности (има и приступа који читаву категорију евиденцијалности третирају као деиктичку по природи, в. Бермудез 2006: 25–31). У језику дирбал (Дyирбал) постоје три врсте демонстративних маркера који упућују на ‘видљивост’ одређеног референта говорнику: бала – референт је видиљив и није близу говорника; yала – референт је видљив и близу је говорника; ŋала – референт није видљив (али може бити чујан, или запамћен из прошлости). Љ. Поповић говори о деиктичким партикулама ево, ено и ето као маркерима нулте евиденцијалности у српском језику, јер оне потврђују да говорно лице црпе информацију из денотативног простора који се подудара са простором говорне ситуације, и на прагматичком плану одговарају императивима глагола визуелне перцепције (13)–(14):

(13) Ево воза! Види, воз! (у ситуацији када воз улази на станицу)

(14) Ено га комшија! Види, комшија! (на улици)

Следећи Ј. V. Апресјана, Љ. Поповић разматра како је избор одговарајућег видског парњака глагола који квалитативно одређују објекте са аспекта њиховог простирања, трајања (типа долазити–доћи, завршавати се–завршити се) одређен положајем посматрача ситуације. Имперфективни глагол се везује за посматрача који је измештен из ситуације, док перфективни глагол указује на то да говорно лице, реално или имагинарно поистовећено са посматрачем, прати просторни објекат из непосредне перспективе и преноси информацију те врсте:

(15) Пут је скренуо ка шуми.

(16) Пут је скретао ка шуми.

У примеру (15) имплицира се да је говорник непосредно пратио скретање, док у (16) информација може бити заснована на логичкој операцији – претпоставци, нагађању или информацији добијеној из другог извора (мапа, разговор са пролазницима, и сл.).

Презент имперфективних глагола, уколико извор информације није другачије експлицитно назначен, такође упућује на говорниково директно перципирање ситуације:

(17) Деца се играју.

(18) Дува ветар и лије киша.

Евиденцијалност и епистемичка модалност

Епистемичка модалност се односи на говорниково вредновање пропозиционог садржаја исказа у погледу истинитосних услова узимајући у обзир доступне доказе: модални израз мора употребићемо у реченици Мора да пада киша нпр. ако видимо да људи носе кишобране, да бисмо исказали своју увереност у то да пада киша (на основу одговарајућег доказа). Међутим, истовремено се овим имплицира да немамо директан увид у стање ствари, јер бисмо иначе рекли једноставно Пада киша, што значи да се употребом модалних израза може имплицирати и значење евиденцијалности. А. Аикхенвалд оставља отвореним питање треба ли модалне изразе уврстити у стратегије евиденцијалности или лексичку евиденцијалност, јер одговор на ово питање зависи од статуса самих модалних глагола: да ли их посматрамо као лексичке јединице, као затворену, граматичку класу, или као изразе на самој граници граматике и лексикона.

Научници се разилазе у мишљењу при одређивању односа између епистемичке модалности и евиденцијалности (да ли су то две раздвојене категорије, или је једна поткатегорија друге), између осталог, јер се њихова разматрања тичу различитих језика, у којима евиденцијали имају различит статус: као део пропозиционог садржаја (у ком би случају били ближи епистемичкој модалности, јер утичу на истинитосну вредност пропозиције), или као део илокуционог садржаја (у ком случају су то две јасно раздвојене категорије, јер евиденцијали остају ван домена истинитосне вредности пропозиције)(в. и Граматичке особине евиденцијала: опсег и корелација са другим категоријама).

С друге стране, и евиденцијални маркери могу – али не морају – имплицирати говорников став према истинитости и вероватноћи одређене информације – могу, дакле, имати епистемичке екстензије. На пример, маркерима који означавају информацију из прве руке често могу бити исказивани и директно учешће говорника у догађају, контрола и вољност, док маркери који означавају информацију која није из прве руке могу имати управо супротну функцију: означавају изостанак директног учешћа у догађају, изостанак контроле, као и неспецификовани доказ (или да доказа уопште нема), инференцију и трач. Међутим, према А. Аикхенвалд, евиденцијалност је засебна категорија, раздвојена од епистемичке модалности: докази су, између осталог, то што се могу комбиновати са модалним значењима попут могућности и вероватноће, као и то што се у истој клаузи (нпр. у језику Схипибо-Конибо) могу наћи евиденцијал чије је додатно значење одређеност и онај чије је додатно значење вероватноћа; да су њихова примарна значења епистемичка, комбинација би била бесмислена. Доказ из дијахронијске перспективе је тај што нема примера развоја модалног система у евиденцијални систем (иако појединачни маркер евиденцијалности може водити порекло од модала).

Когнитивни и културолошки значај (граматичке) категорије евиденцијалности

На значај евиденцијалности за људску когницију указује чињеница да је ова категорија једна од првих коју преузимају језици без граматичких евиденцијала који дођу у контакт са језицима у којима је евиденцијалност граматичка категорија. Евиденцијалност као обавезна категорија имплицира прецизност у означавању извора информације, па изостанак може проузроковати да говорник изгуби репутацију, поверење, па чак и идентитет као члан заједнице; стога евиденцијалност као обавезна категорија игра важну улогу у говорниковој перцепцији других људи и света око себе. Грајсовски казано, употреба евиденцијала је предуслов за успешну комуникативну сарадњу. Значај евиденцијалности за говорнике види се и у њиховој метајезичкој свести: они се труде да странцима објасне правилну употребу евиденцијелних маркера, да децу науче да увек буду прецизна у вези са исказивањем извора информације, а језици који немају обавезне евиденцијалне маркере чине им се непрецизним, магловитим, као да имају неки недостатак.

Од културолошких датости зависи како ће евиденцијали корелирати са различитим врстама традиционалних знања и искустава. На пример, избор евиденцијала у сновима зависи како се снови посматрају у одређеној заједници: употребљаваће се визуелни маркер ако се снови доживљавају као нешто што се види (нпр. у језицима јаравара, кечуа, тујука (Туyуца)), или рапортивни ако се снови доживљавају као нешто изван реалности, несвесно (нпр. у језицима Схипибо-Конибо, Yукагхир, Црее). Избор евиденцијала у сновима може зависти и од тога ко сања: “обични” људи који говоре језике тукано и таријана користе рапортивне евиденцијале, а шамани визуелне, јер они могу да “виде” оно што други људи не могу. Чини се да културалне конвенције (веровања, норме понашања, животни стил) корелирају са употребом евиденцијала (одн. утичу на граматикализацију евиденцијалних категорија), што је још увек само у домену спекулација.

Увид у когнитивни значај евиденцијала пружа и начин на који деца усвајају ову категорију. Рецимо, Озтурк и Папафрагоу на примеру турског језика показују како деца имају потешкоћа са усвајањем ове категорије. Наиме, деца немају проблем са самим исказивањем извора информације (који могу исказати на “свој” начин, нарочито када је реч о вербалном или визуелном извору), већ са усвајањем морфолошке категорије евиденцијалности, односно мапирањем изворних концепата у граматичке (морфолошке) морфеме.