Википедија

Качаци

Качаци су били албански одметници[1], разбојници[1] или побуњеници који су у 19.[1] и почетком 20. века нападали ради пљачке[1] караване и појединце у Албанији, Црној Гори, Македонији, Србији и Босни[1], а касније се борили и против успостављања српске власти на територијама Старе Србије претежно насељеним Албанцима.[2] У Краљевини СХС качачки покрет је бујао у периоду 1918–1924. године. 1920. је преко 10.000 качака било на планинама Косова.[3] Након 1924. покрет качака је угушен. Одржање несређеног стања на Косову помагала је италијанско-албанска иредента из Албаније и емиграције. Италијанска влада била је главни носилац тих покрета. Најчувенији качаци на Косову и Метохији били су Иса Бољетинац, Азем Бејта Галица и његова жена Шота Галица, из околине Дренице.[4]

Историја уреди

Покрет албанских качака је започео почетком 20. века борбу за независност Албаније, против турске власти. Турска реч качак (kaçak) означавала је разбојника[1], одметника[1] од власти, хајдука, у деценијама пред пропаст Отоманског царства.

Српска војска се током ослобађања Косова и Метохије у Првом балканском рату 1912. године сусрела са жестоким отпором албанског становништва[5], организованим у чете качака, које је предводио Азем Галица.[6] Када су у Првом светском рату Аустро-Угарска и Бугарска окупирале Краљевину Србију и заузеле Косово и Метохију, Азем Галица је са качацима наставио оружани отпор против окупатора.[6] Азем Бејта је с неколико стотина качака приморао на предају један аустријски пук, између Косовске Митровице и Пећи 1918. Нешто касније је стигао и Коста Пећанац и њих двојица су се том приликом побратимили и 12. октобра 1918. заједно ослободили Пећ.[4]

 
Азем Галица и Шота Галица, вође качака из Дренице.

По завршетку рата 1918. године, Косово је ушло у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Исте године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији.[7] Идеје Косовског комитета имале су великог утицаја на качаке. Качаци су се убрзо побунили и против Краљевине СХС. Акција за њихово разоружање отпочела је 8. новембра 1918. године, а штаб „акционог одреда за ликвидацију качака“ се налазио у варошици Исток, у Метохији. Тада се по планинама било одметнуло око 10 хиљада Албанаца. Њих је било свуда по шумама и неколико година су имали фактичку власт по селима.[4]

Београдска власт је против качака проводила најстроже мере: имања одметника су одузимана и дељена српским колонистима или понекад спаљивана, њихове породице су интерниране у посебне логоре, кажњавана су читава села ако су помагала качаке или ако се на њиховом подручју водила борба с качацима. Села из којих је пружан отпор освајана су здруженим дејством војске и жандармерије, уз разорна артиљеријска дејства.[8]

 
Побуњени албански качаци 1920-их контролишу пут на Косову.

1920. је избила велика „лапска буна“, која је угушена у насељима Прапаштица, Књина, Кабаш, Јабланица и Ариљача.[9] Качаци су у области Дренице (у селу Јуник) успели да оформе тзв. Неутралну зону, која је трајала између 1921. и 1923. године.[6] Ову „ослобођену“ област су неформално називали Мала Албанија (алб. Арбëриа е Вогел).[10] Власт је морала са њима, у више наврата, да склапа примирја. Министарство унутрашњих дела је 10. 3. 1921. објавило амнестију свих одметника који се буду предали. 1923. године је Никола Пашић поново привремено амнестирао качаке, па је захваљујући њима Народна радикална странка победила на тадашњим изборима на Косову.[4] За узврат су Азему Бејти додељена три села да у њима брине о јавноме реду. Власт му је обновила и кућу (кулу), која му је претходно срушена гранатирањем.[4] Међутим, то није дуго трајало.

Крајем септембра 1924. године југословенска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких одреда и ликвидирала њихове вође.[11] Азем Галица је у овој борби смртно рањен и убрзо је преминуо у оближњој пећини, која се данас зове Пећина Азема Галице.[12]

Српска власт настоји да представи албанске качаке као пљачкаше и да их стави ван закона. Сваки владин службеник и сваки српски фашиста има право да их убије. Качаци у ствари нису уопште пљачкаши, већ добри албански герилци. Они су људи који су жртвовали све, своје куће, имање и добра, и отишли у планине, основали герилске одреде и боре се против недела и дивљаштва српске војске и полиције.[3]

— Коста Новаковић

Комунистичка партија је пропагандно помагала качацима уреди

Београдске Радничке новине су писале да влада тенденциозно пише о качацима и „пушта кроз листове фабриковане телеграме о арнаутским нападима који ће се тек догодити“. Разлог томе комунисти виде у тежњама за освајањем Албаније: „Поградец, на јужној обали Охридског језера, био је и пре и сада први циљ наших освајача, а крајњи циљ је освајање северне Албаније до Шкумбе“.[13] Комунистичка партија Југославије је изјављивала "солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с Албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета" и позивала радничку класу да "свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију".[14]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига друга, страна 180
  2. ^ M. Обрадовић, Аграрна реформа и колонизација на Косову (1918-1941). стр. 38, Приштина 1981.
  3. ^ а б „Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova”. Arhivirano iz originala 25. 12. 2013. g. Pristupljeno 26. 01. 2010. 
  4. ^ а б в г д Петрит Имами, Срби и Албанци кроз векове
  5. ^ Лав Троцки, Отпор окупацији и модернизацији
  6. ^ а б в Елсие 2004, стр. 63
  7. ^ „Горан Антонић, Косовски комитет и Краљевина СХС у светлу југословенских извора 1918–1920”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2011. г. Приступљено 26. 01. 2010. 
  8. ^ Обрадовић 1981, стр. 107–108.
  9. ^ Обрадовић 1981, стр. 135, 145–146.
  10. ^ „АЗЕМ БЕЈТË ГАЛИЦА”. Архивирано из оригинала 10. 08. 2011. г. Приступљено 26. 01. 2010. 
  11. ^ Сарадња качака и ВМРО - а
  12. ^ „Azem Galica Cave”. Arhivirano iz originala 15. 01. 2010. g. Pristupljeno 26. 01. 2010. 
  13. ^ Радничке новине, 19. август 1920.
  14. ^ Историјски архив КПЈ II. Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937 ). . Beograd. 1950. pp. 163. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kačaci&oldid=26756251”