Википедија

Љубомир Перчинлић

bosanskohercegovački likovni umjentik

Љубомир Перчинлић (Зеница, 28. мај 1939 — Загреб, 7. септембар 1998) био је босанскохерцеговачки академски сликар и универзитетски професор.

Љубомир Перчинлић
Портрет Перчинлића (1971)
Лични подаци
НадимакЉубо
Датум рођења(1939-05-28)28. мај 1939.
Мјесто рођењаЗеница, Краљевина Југославија
Датум смрти7. септембар 1998.(1998-09-07) (59 год.)
Мјесто смртиЗагреб, Хрватска
Образовање
ОбразовањеАЛУ у Београду (’66)
УниверзитетАЛУ у Сарајеву (предавач)
Умјетнички рад
Пољесликарство
Најважнија дјела
Босански пејзаж (1960)
Ловиште, Пељешац (1964)
Слика VIII – А (1966)
Квадрат – I (1985)
Бијело поље III (1990)
Поље М2 (1997)

Биографија уреди

Рођен је 28. маја 1939. године у Зеници.[1][2]

Дипломирао је сликарство 1966. године на АЛУ у Београду.[1][2] Након тога се вратио у родно мјесто Зеницу, гдје се запослио као професор ликовног у градској гимназији, а од 1975. године предавао је на АЛУ у Сарајеву.[2] У Загребу је живио од 1992. године, гдје је годину дана касније као равноправан члан примљен у Хрватско друштво ликовних умјетника.[2]

Од 1959. године је имао 59 самосталних и 90-ак скупних изложби радова (слика, цртежа и скулптура, углавном од дрвета и жељеза),[1] у земљи и иностранству.[1][2][3]

Умро је 7. септембра 1998. године у Загребу.[1][2]

Дјело уреди

Прву самосталну изложбу организовао је 1959. године, прије него што је започео студирање на Београдској АЛУ, када је у свом родном граду Зеници имао 20 година (у галерији Дома културе града Зенице). Између 1960. и 1966. године студирао је у Београду, гдје је дипломирао у класи професора Недељка Гвозденовића. Исте године учествовао је на изложби „Генерација 66” у Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду. Такође, у Београду исте године усљедила је самостална изложба у галерији тада познатог Коларчевог народног универзитета. Године 1966. вратио се у Зеницу. Перчинлић је тада запослен као професор умјетничког образовања (предмет: ликовно) у локалној средњој школи (гимназији).[2]

Друга значајна тачка његових прогресивних умјетничких идеја био је темељ умјетничке групе „Простор—облик”, који је имао и велику улогу на босанскохерцеговачкој умјетничкој сцени, а на којој је сарађивао са сликарима Едином Нуманкадићем, Томиславом Дугоњићем и графичаром Енесом Мунџићем. Основана 10. октобра 1975. године, група је први пут излагала у Бањој Луци. Након тога су одмах услиједиле изложбе у Зеници и Сарајеву.

Перчинлић је 1975. године постао предавач на Сарајевској АЛУ.[2] Године 1988. тамо је постављен за редовног професора[1] и остао на тој дужности до званичног избијања Рата у БиХ. Те 1992. године са породицом (са супругом и сином) преселио се у Загреб у већ независну Хрватску. Сљедеће године постао је члан Хрватског друштва ликовних умјетника.[2] Године 1994. изложен је у Музеју модерне умјетности (Музеј сувремене умјетности) у Загребу. Услиједиле су бројне самосталне и скупне изложбе (такође у БиХ, Словенији и Кини) све до његове смрти и након тога.

Рад уреди

Због општих историјских дешавања на овом подручју средње Југославије, визуелне умјетности у Босни и Херцеговини почеле су се касно развијати и као резултат тога касне у искуству формалних и теоријских расправа које су се одвијале у визуелним умјетностима у (западној) Европи, али и у југословенским умјетничким трендовима 20. вијека (у Хрватској , Словенији или Србији) које су се већ организовале. У овом практичном и теоријском развоју концепта умјетности, који је такође значио општи интелектуално-културни развој, улога Перчинлића у БиХ била је од изузетне важности. Био је један од првих босанскохерцеговачких умјетника који се озбиљно ухватио у коштац с борбом против преовлађујућег традиционалног, али такође — све до касних ’50-их — дијелом идеолошки прилагођеним концептом умјетности. Већ у првим дјелима постоји слика која се јасно супротставља слици босанскохерцеговачке умјетничке сцене у то вријеме. Будући да је главни облик умјетничког изражавања у БиХ, због касног развоја, било сликарство, нове идеје долазиле су од умјетника који су се бавили овим медијумом. Група је смислила нови концепт умјетности и нови умјетнички поглед отприлике у исто вријеме или непосредно прије њега (у другој половини ’50-их). Из Бање Луке су изашла „Четворица”, група чији су чланови били сликари Душан Симић, Бекир Мисирлић, Алојз Ћурић и Енвер Штаљо. У том контексту треба поменути и сликара Кемала Ширбеговића, такође са бањолучке сцене.

 
Љубомир Перчинлић, Ловиште, Пељешац, 1964

Од самог почетка па до смрти, Перчинлићева слика показала је изванредно изражену редукционистичку оријентацију,[1] не само у формалном смислу, већ и у погледу коришћене палете боја, која је била ограничена и често једнобојна у складу са својом поједностављујућом логиком слике. У свом раном раду боја његових слика своди се на свјетлосне нијансе углавном зелене, љубичасте, сиве и плаве боје, које су подвучене бијелом и повремено комбиноване са смеђом. Слика је увијек дводимензионална и равна. То се види чак и у његовим првим пејзажима, у којима је јасно попримио фигуративне мотиве из Босне, а и хрватски полуоток Пељешац фигуративно је преведен у правилна и неправилно обојена подручја те редом пренесена на равнину слике. Само хоризонт постављен у горњем дијелу подручја слике — обично линија планине у даљини — сугерише дубину слике и самим тим утисак фиктивне тродимензионалности. Дубина слике тек се ријетко приказује у његовим ентеријерима који су на почетку његове каријере од 1959. до 1962. године често били састављени као мртвачки предмети.[1]

 
Љубомир Перчинлић, Поље М2, 1997

Са сљедећом фазом, боја се још више смањила. Слике од средине ’60-их до средине ’70-их могу се дешифровати само спорадично на основу њихових наслова. Експериментисање са репрезентативним облицима босанског амбијента све више доводи до геометризације, а слика остаје без икаквог утиска дубине. Слика се од данас своди на „праву” дводимензионалност. Али то се смањивање наставља и економична примјена одабраних боја, што је одувијек било тако, води — сада већ у ’80-им — до једнобојних, тонских слика на којима су правоугаоници и квадрати представљени замагљеним контурама, трансценденција духовног свијета се у свијест доводи у блиједој боји која се постиже акварелним бојама. Осамдесетих је почео користити посебно развијену технику ​​цртања изрезујући ситне црте у танки папир за цртање скалпелом, који је заузврат комбиновао са онима нацртаним оловком и груписао у основне геометријске облике. Смањење боје таквог цртежа, које је резултат комбинације тонова одређених сивом и готово бијелом површином папира, достиже сљедећи ниво умјетничке прочишћености. Углавном замућене или непарно цртане контуре ових фигурица стварају посебан визуелни подражај, што се може схватити као намјерни додатни учинак фигуративног, и, упркос снажном смањењу, води сликарску властиту поетику. Та се поетика појавила и крајем ’80-их, када је Перчинлић након тога користио све више и сличније „необојене”, али дефинитивно умјетничке методе; наиме, то је било кад је сјекао, лијепио и учвршћивао папир на воденој основи и лијепљењем пружао рељеф у слојевима. Створени су врло фини, једнобојни колажи за слике. Понекад скалпелом нацрта и своје танке, једва препознатљиве линије.

Све то доводи до његове посљедње умјетничке фазе, прекинуте његовом смрћу, у којој сликарство своди на минимум: слиједом тога, своди га на нулу, након чега више не може постојати за њега. Све више се изрезује на површину (уклања се површина сликарске плохе), танки папир обојен врло лаганим тоном се залијепи на њега, понекад се поједине линије нацртају скалпелом или је повремено изрезана површина на тај начин остављена у постојећој боји. Сликовни облици тако створени унутар сликовне површине увијек су састављени од неколико неправилних и стога несавршених геометријских фигура које се могу само у ограниченом обиму означити као слика. То су заправо предмети направљени руком сликара, који се пружају оквиром. Његова посљедња дјела заправо више нису биле слике, већ деликатно створени сликовни предмети. Редукционистички континуитет повезан с високим естетским стандардом, како у изразу тако и у облику, који никада није био циљ, већ процес изведен из природе[1] и карактера умјетникове личности, такође чини Перчинлићево дјело умјетнички значајним изван граница земље.

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з enciklopedija.hr
  2. ^ а б в г д ђ е ж з galerijadivila.hr
  3. ^ culturenet.hr

Извори уреди

  • Мелиха Хусеџиновић. Сликарство. у: Умјетност Босне и Херцеговине. 1974–1984., Сарајево 1984
  • Александар Адамовић. Тезе о босанскохерцеговачкој умјетности. у: Каталог, Југословенска документа ’87., Сарајево 1987
  • Властимир Кусик. у: Галерија „Ликовна јесен”: Каталог. Ljubomir Perčinlić. Aquarelle und Zeichnungen., Сомбор, септ. 1987
  • Маријан Сусовски, Звонко Маковић. у: Музеј сувремене умјетности: Каталог. ПЕРЧИНЛИЋ. Слике, цртежи 1959–1993., Загреб 1994
  • Звонко Маковић. у: Галерија Галежница: Каталог. Љубомир ПЕРЧИНЛИЋ. Мала поља., Велика Горица, 28. април — 23. мај 1998
  • Елио Кривдић. Krieg.Kunst.Krise. Ein Querschnitt durch die zeitgenössische Kunst in Bosnien-Herzegowina., Innsbruck university press, Инзбрук 2010
  • Ирфан Хошић. Усамљени генијалац. у: ДАНИ, Сарајево, 26. авг. 2011

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ljubomir_Perčinlić&oldid=26238379”