Википедија

Праве фоке

Праве фоке[3] (лат. Phocidae) су највећа од три породице фока односно перајара (Pinnipedia). Највећи број врста ове породице живи у Арктичком и Антарктичком океану. Добро су заступљене и у умереним ширинама, док у тропима живи само мали број врста.

Праве фоке
безуве фоке[2]
Временски распон: касни олигоцен или рани миоцен – холоцен[1]
Лучка фока (Phoca vitulina)
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Маммалиа
Ред: Царнивора
Кладус: Пиннипедиа
Натпородица: Пхоцоидеа
Породица: Пхоцидае
Gray, 1821
Родови

Обележја уреди

Величина и тежина уреди

 
Илустрација „два младунца на обали”

Овој породици припадају како највеће, тако и најмање врсте фока. Просечно су нешто мање од припадника породица ушатих фока (Otariidae) и моржева (Odobenidae). Најмање су бајкалске фоке (познате и под именом сибирске фоке) и прстенасте фоке дуге између 110 и 140 цм, а тешке нешто више од 50 кг. Рекордну величину досежу мужјаци јужног морског слона који могу бити дуги 6,5 метара, и тешки 3,5 тона.

За разлику од ушатих, код правих фока мужјаци и женке су подједнако велики, или су женке тек нешто мање од мужјака. Једини су изузетак морски слонови и фоке мехураши код којих су мужјаци значајно већи од женки.

Крзно уреди

Праве фоке имају прилично скромно крзно. Док ушате фоке непрекидно обнављају своје крзно, праве фоке једном годишње одбацују све длаке и замењују их. Тада крвни судови снабдевају кожу где расту нове длаке, што доводи до губитка топлоте. Због тога у том раздобљу праве фоке проводе више времена на копну, а у воду одлазе пуно ређе него иначе. Због замене крзна, с новим крзном код неких врста долази и до промене боје. Ново крзно делује снажно и сјајно, али у следећим месецима значајно избледи.

Морски слонови заједно с крзном одбацују и горњи слој коже, која се у то време одваја у великим комадима.

Пераје уреди

 
Грађа костура праве фоке (доле) у поређењу с ушатом фоком (горе)

Као што је описано у поглављу о кретању, предњи удови правих фока су у односу на исте код ушатих фока значајно мањи. Сваки прст се обично завршава снажном канџом. Код неких антарктичких врста канџе су закржљале. Тим канџама праве фоке могу да се снажно прихватају за подлогу, али и да копају рупе и читаве „пећине” у снегу.

На стражњим удовима вањски прст је увек најдужи. Они се често завршавају канџама, али углавном немају никакву функцију. Бројне врсте које живе на јужној хемисфери на стражњим удовима уопште немају канџе.

Костур и мишићи уреди

Највећа концентрација мишића код правих фока је у подручју бокова, а не као код ушатих фока у раменом делу. Најснажније су им развијени леђни и вратни мишићи.

Чини се, као да праве фоке уопште немају врат, као да им је глава везана директно уз тело. Међутим, као и готово сви сисари, и оне имају 7 вратних пршљенова. Подручје врата је премрежено снажним мишићима. Док пливају, глава је обично усмерена према доле, али може стреловитом брзином да буде испружена при хватању ловине.

Кретање уреди

Праве фоке се од друге велике породице фока разликују пре свега покретањем стражњим удовима. Ушате фоке, исто као пингвини, пливају помоћу снажних замаха предњим удовима, пуно мањи и слабији предњи удови правих фока су приљубљени при пливању уз тело. Стражњи удови ширењем прстију добијају велику површину. Пливају служећи се стражњим удовима.

Ово обележје је бољи вид прилагођавања акватичком животу, него што је то случај код ушатих фока. То с друге стране значи да се теже крећу на копну где изгледају врло неспретно и беспомоћно. Како њихова предња пераја више не могу да подржавају тело, а стражња не могу да се повуку испод тела, праве фоке се на сувом крећу пужући телом. При томе савијају леђа и привлаче стражњи део, а онда гурају предњи део тела према напред. Овај начин кретања је врло мукотрпан, па зато често покушавају да се крећу бочно, котрљањем. Лакше се крећу по леду и снегу, јер глатка површина пружа телу мањи отпор и кретање изискује мањи напор.

Често се раније због тог прилагођавања за ушате фоке сматрало да су „примитивнија”, а праве фоке „напреднија” група, боље прилагођена за живот у води. Савремена систематика избегава такве поделе, поготову јер су фосилни налази обе групе једнако стари.

Начин живота уреди

Праве фоке се по правилу не окупљају у велике колоније као што то раде ушате фоке. Морски слонови су развили врло сличан образац понашања с борбом мужјака за доминацију над „харемом” женки.

Већина правих фока храни се рибама и другим морским животињама, али постоје и врсте које су се развиле у праве специјалисте. Тако су се ракоједне фоке (Lobodon carcinophagus) начином живота, али пре свега грађом зубала специјализовале за храњење антарктичким крилом као темељном храном. Морски леопард (леопардска фока) је прави грабежљивац који лови пре свега пингвине, али и друге, мање врсте фока и поред орки и морских паса најуспјешнији је грабежљивац на Антарктику.

Таксономија и еволуција уреди

Еволуција уреди

 
Фосилна лобања Плиопхоца.

Најранија позната фосилна безува фока је Норипхоца гаудини из касног олигоцена или најранијег миоцена (Аквитаније) Италије.[1] Други рани фосилни фоциди датирају из средине миоцена, пре 15 милиона година у северном Атлантику.[1][4] До недавно, многи истраживачи су веровали да су фоциди еволуирали одвојено од отарида и одобенида; и да су еволуирали од животиња сличних видри, као што је Потамотхериум, који је насељавао европска слатководна језера. Недавни докази снажно упућују на монофилетско порекло свих пероношца од једног претка, вероватно Еналиарцтос, који је у најближем сродству са кунама и медведима.[5]

Претходно се веровало да су морске медведице и морски слонови први пут ушли у Пацифик кроз отворени мореуз између Северне и Јужне Америке,[6] док су праве фоке на Антарктику или користиле исту руту или су путовале низ западну обалу Африке.[7] Сада се сматра да су морске медведице, морски слонови и антарктичке фоке еволуирале на јужној хемисфери, и да су се вероватно рашириле на своје тренутне дистрибуције са јужнијих географских ширина.[8]

Таксономија уреди

Током 1980-их и 1990-их, морфолошка филогенетска анализа фокида довела је до нових закључака о међусобној повезаности различитих родова. Новије молекуларне филогенетске анализе су потврдиле монофилију две фокидне потфамилије (Пхоцинае анд Монацхинае).[9][10][11][6] Монацхинае (познате као „јужне“ фоке), састоје се од три племена: Лободонтини, Мироунгини, и Монацхини. Четири антарктичка рода Хyдрурга, Лептонyцхотес, Лободон, и Омматопхоца су део племена Лободонтини. Племе Мироунгини је састављено од мореских слонова. Морске медведице (Монацхус и Неомонацхус) су део племена Монацхини.[12] Исто тако, потпородица Пхоцинае („северне“ фоке) такође укључује три племена; Еригнатхини (Еригнатхус), Цyстопхорини (Цyстопхора), и Пхоцини (сви остали фоиини). У скорије време, пет врста је одвојено од Пхоца, формирајући три додатна рода.[13]

Алтернативно, три монахинска племена су истражена у погледу сродничког статуса, при чему је утвђено да су који су морски слонови и антарктичке фоке ближе повезани са фокинима.[14]

Класификација уреди

Праве фоке су недвосмислено монофилетске. Фосилно су познате од средњег миоцена. Од тада се подручје које настањују значано проширило.

Праве фоке се често сврставају у више потпородица. Једна од уобичајених метода је раздвајање фока према подручјима на којима обитавају, па се тако оне које живе на северној хемисфери класификују у групу под именом Phocinae, а фоке с јужне хемисфере у групу Monachinae. При том ове задње обележавају краће средње кости предњих пераја, и закржљале канџе на стражњим.

Породица се дели на следеће родове односно врсте:[15]

Reference уреди

  1. ^ а б в Dewaele, Leonard; Lambert, Olivier; Louwye, Stephen (2018). „A critical revision of the fossil record, stratigraphy and diversity of the Neogene seal genus Monotherium (Carnivora, Phocidae)”. Royal Society Open Science. 5 (5): 171669. doi:10.1098/rsos.171669. 
  2. ^ Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  3. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог IX Поглавље 1.”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  4. ^ Dewaele, Leonard; Lambert, Olivier; Louwye, Stephen (2017-02-21). „On Prophoca and Leptophoca (Pinnipedia, Phocidae) from the Miocene of the North Atlantic realm: redescription, phylogenetic affinities and paleobiogeographic implications”. PeerJ (на језику: енглески). 5: e3024. PMC 5322758  . PMID 28243538. doi:10.7717/peerj.3024  . 
  5. ^ Paterson, Ryan S.; Rybczynski, Natalia; Kohno, Naoki; Maddin, Hillary C. (2020). „A Total Evidence Phylogenetic Analysis of Pinniped Phylogeny and the Possibility of Parallel Evolution Within a Monophyletic Framework”. Frontiers in Ecology and Evolution (на језику: енглески). 7. doi:10.3389/fevo.2019.00457  . 
  6. ^ а б Fulton, Tara L.; Strobeck, Curtis (2010). „Multiple fossil calibrations, nuclear loci and mitochondrial genomes provide new insight into biogeography and divergence timing for true seals (Phocidae, Pinnipedia)”. Journal of Biogeography. 37 (5): 814—829. S2CID 59436229. doi:10.1111/j.1365-2699.2010.02271.x. 
  7. ^ Savage, RJG; Long, MR (1986). Mammal Evolution: an illustrated guide . New York: Facts on File. стр. 94–95. ISBN 978-0-8160-1194-0. 
  8. ^ Rule, James P.; Adams, Justin W.; Marx, Felix G.; Evans, Alistair R.; Tennyson, Alan J. D.; Scofield, R. Paul; Fitzgerald, Erich M. G. (2020-11-11). „First monk seal from the Southern Hemisphere rewrites the evolutionary history of true seals”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 287 (1938): 20202318. doi:10.1098/rspb.2020.2318  . 
  9. ^ Árnason, Úlfur; Bodin, Kristina; Gullberg, Anette; Ledje, Christina; Suzette, Mouchaty (1995). „A molecular view of pinniped relationships with particular emphasis on the true seals”. Journal of Molecular Evolution. 40 (1): 78—85. Bibcode:1995JMolE..40...78A. PMID 7714914. S2CID 7537924. doi:10.1007/BF00166598. 
  10. ^ Arnason, Ulfur; Gullberg, Anette; Janke, Axel; Kullberg, Morgan; Lehman, Niles; Petrov, Evgeny A.; Väinölä, Risto (2006-11-01). „Pinniped phylogeny and a new hypothesis for their origin and dispersal”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 41 (2): 345—354. PMID 16815048. doi:10.1016/j.ympev.2006.05.022. 
  11. ^ Fulton, Tara Lynn; Strobeck, Curtis (2010). „Multiple markers and multiple individuals refine true seal phylogeny and bring molecules and morphology back in line”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 277 (1684): 1065—1070. PMC 2842760  . PMID 19939841. doi:10.1098/rspb.2009.1783. 
  12. ^ Scheel, Dirk-Martin; Slater, Graham J.; Kolokotronis, Sergios-Orestis; Potter, Charles W.; Rotstein, David S.; Tsangaras, Kyriakos; Greenwood, Alex D.; Helgen, Kristofer M. (2014). „Biogeography and taxonomy of extinct and endangered monk seals illuminated by ancient DNA and skull morphology”. ZooKeys (409): 1–33. PMC 4042687  . PMID 24899841. doi:10.3897/zookeys.409.6244  . 
  13. ^ Berta, Annalisa; Churchill, Morgan (2012). „Pinniped taxonomy: review of currently recognized species and subspecies, and evidence used for their description”. Mammal Review. 42 (3): 207—234. doi:10.1111/j.1365-2907.2011.00193.x. 
  14. ^ Bonner, N. (1994). Seals and Sea Lions of the World. United Kingdom: Blandford. стр. 1–224. ISBN 9780816057177. 
  15. ^ Peter Saundry. 2010. True Seals. Encyclopedia of Earth. topic ed. C.Michael Hogan, ed. in chief C.Cleveland, National Center for Science and the Environment, Washington DC

Literatura уреди

  • Ronald M. Nowak: Walker's Mammals of the World. . Johns Hopkins University Press. 1999. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  • McKenna, Malcolm C.; Bell, Susan K. (1997). Classification of Mammals Above the Species Level. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11012-9. Приступљено 16. 3. 2015. 
  • Nigel Bonner: Seals and Sea Lions of the World. Facts on File. 1994. ISBN 978-0-8160-2955-6.
  • Олаф Р.П. Бининда-Емондс & А.П. Русселл: А морпхологицал перспецтиве он тхе пхyлогенетиц релатионсхипс оф тхе еxтант пхоцид сеалс (Маммалиа: Царнивора: Пхоцидае). Објављено у: Боннер зоологисцхе Монограпхиен 1996, Бд. 41, С. 1-256
  • Берта, А., анд L. Сумицх (1999) Марине Маммалс: Еволутионарy Биологy. Сан Диего: Ацадемиц Пресс.
  • Гентрy, Р. L (1998) Бехавиор анд Ецологy оф тхе Нортхерн Фур Сеал. Принцетон: Принцетон Университy Пресс.
  • Перрин, W. Ф., Б. Wüрсиг, анд Ј. Г. M. Тхеwиссен (2002) Енцyцлопедиа оф Марине Маммалс. Сан Диего: Ацадемиц Пресс.
  • Риедман, M. (1990) Тхе Пиннипедс: Сеалс, Сеа Лионс анд Wалрусес. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс.
  • Берта, Анналиса; Цхурцхилл, Морган; Боессенецкер, Роберт W. (2018-05-30). „Тхе Оригин анд Еволутионарy Биологy оф Пиннипедс: Сеалс, Сеа Лионс, анд Wалрусес”. Аннуал Ревиеw оф Еартх анд Планетарy Сциенцес. Аннуал Ревиеwс. 46 (1): 203—228. Бибцоде:2018АРЕПС..46..203Б. ИССН 0084-6597. С2ЦИД 135439365. дои:10.1146/аннурев-еартх-082517-010009. 

Спољашње везе уреди

 
Викиврсте имају више информација о чланку Праве фоке.
 
Праве фоке на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prave_foke&oldid=26234121”