Предисламска Арабија

Предисламска Арабија трајало је до појаве ислама у 7. веку наше ере. Арабијско полуострво је, поред друга два полуострва у региону Медитерана, Апенинског и Балканског, место које је изродило семитске народе, цивилизацију која је, поред грчке и римске, битно утицала на развој културе Медитеранског басена. Не можемо са сигурношћу рећи да је Арабијско полуострво прапостојбина семитске заједнице, зато што се она као цивилизација развила изван граница Арабијског полуострва, у делу познатом под називом Плодни полумесец (низ територија у Месопотамији, Сирији и Палестини). Али, и поред ове несигурности, Арабијско полуострво се сматра изворним подручјем Арапа, као и колевком ислама.

Географија Арабијског полуострва

Распоред важнијих племена на Арапском полуострву у доба настанка ислама.

Арабијско полуострво се на западу, југу и истоку граничи са Црвеним морем, Аденским заливом, Арапским морем, Оманским и Персијским заливом. Полуострво највећим делом није гостопримљива територија; то је пустињско - планински регион, местимично испресецан оазама. Постоје четири велике долине - Сирхан, Рума, Давасир и Хадрамаут.

Разликују се три врсте пустињског тла:

• велики Нуфуд, подручје белог и црвенкастог песка који ветар наноси на пешчане дине и који покрива огромна пространства северне Арабије,
• Ал - Дахна (црвена земља), површина црвеног песка, пружа се од великог Нуфуда, на северу, до Руб ал - Халија, на југу и
• Харах, површина валовите и напукле лаве која покрива пешчару. Вулканска подручја овог типа налазе се у обиљу у западним и централним пределима Полуострва. Последња вулканска ерупција коју је забележио један арапски историчар догодила се 1256. године.

Такозвана Сиријска пустиња, Бадиyат аш - Шам, као и Месопотамијска, највећим делом су степе. Јужни део Сиријске пустиње се у обичном говору назива ал - Хамад. Јужни део Месопотамијске пустиње се обично назива Бадиyат ал - Ирак или Самауа.

Средишњи и северни део полуострва Арапи деле на три традиционалне зоне:

• Тихама - семитска реч која значи „ низија”, а користи се за валовите равнице и падине уз обалу Црвеног мора,
• Хиџаз („гребен”) - назив се првобитно употребљавао за планински ланац који одваја приобалну равницу од висоравни Неџд и
• Неџд - источно од Хиџаза; велика унутрашња висораван; највише се састоји од пустиње Нуфуд.

Климатски услови су јако сложени и неповољни - хидросферу представљају извори подземних вода и ретке поплаве. Индијски океан доноси кише али врућ пустињски ветар сезонски проваљује у земљу и оставља врло мало влаге у унутрашњости.

У Хиџазу сушне сезоне, које трају можда и по 2-3 године, не представљају никакву новину. Краткотрајне кишне олује повремено задесе Меку и Медину претећи да униште и саму Кабу.

У Јемену и Асиру има довољно периодичних киша које омогућују обраду земље. Површину Хадрамаута карактеришу дубоко утонуле долине, у чијим се доњим слојевима налази огромна количина воде. Оман, најисточнија покрајина, има довољну количину кише, а нарочито су топле и влажне Џеда, Худајда и Маскат.

Арабија има мрежу стеновитих дубоких корита (wāдī) која одводе бујице кад наступе кише. Та корита нису служила само у те сврхе.

Још од давних времена, Арабија је била транзитно подручје између земаља Средоземља и земаља Далеког истока. Први је хиџаски пут који се пружа од црвеноморских лука и пограничних места Палестине и Трансјорданије унутрашњом страном обале уз Црвено море и води у Јемен. Тим путем се у различитим периодима вршила караванска трговина између царства Александра Великог и његових наследника на Блиском истоку и даљих азијских земаља. Други пут пролази кроз Wāдī ад - Даwасир, а креће из крајњег североисточног дела Јемена у Средњу Арабију, где се надовезује на пут, Wāдī ар - Румма, за јужну Месопотамију. У стара времена овај пут је био главна веза између Јемена и асирске и вавилонске цивилизације. Напокон, Wāдī ас - Сирхāн повезује средњу Арабију с југозападном Сиријом кроз централне оазе.

Тако сурови услови живота су утицали на појаву три примерка издржљивости - дрво палме, камила и Бедуин.

Становништво Арабије

Сходно двострукој природи земљишта, становници Арабије се деле на две главне групе: номадске Бедуине и седелачко становништво. Бедуин представља најбољу адаптацију људског живота у условима пустиње - промена и напредак не налазе се међу законима којима се он брзо покорава, отпоран је према продирању егзотичних идеја и обичаја. Начин на који су Бедуини долазили до средстава за живот је било пљачкање (ġазw) околних племена и седелачког становништва јужних градова. Заштита се могла купити плаћањем јачем племену оно што се данас назива хūwах.

Према националној арапској традицији, арапски народи се деле у две гране: северну и јужну. Јужноарапски језик се разликује од северноарапског који је коначно постао класични језик. Он је писан другачијом азбуком, а у сродству је са етиопским, који су у Абисинији развили колонисти из Јужне Арабије.

Каснијим научним истраживањима и открићима установљено је да семитска језичка породица обухвата бројне, међусобно веома блиске језике. Породицу чине следећи огранци:

• најстарији слој, североисточни језици, тј. језици древне Месопотамије:
  • акадски (2500 – 2000.г.п.н.е.), који се поделио на:
  • северни, асирски (2000 – 500.г.п.н.е.)
  • јужни, вавилонски (2000 – 600.г.п.н.е.)
• северозападни огранак чине језици Палестине и данашње Сирије:
  • старији канаански језици, односно језици II миленијума:
    • хебрејски
    • фенички са пунским
    • моавитски (моабитски)
  • млађи, арамејски језици, језици I миленијума:
    • арамејски (X – II век п.н.е.)
    • набатејски (I век п.н.е. – III век н.е.)
    • палмирски (I век п.н.е. – III век н.е.)
    • јудео – палестински (први векови н.е.)
    • хришћанско – палестински (V – VII век н.е.)
    • самарићански (IV век н.е.)
    • сиријачки (III – XIII век н.е.)
    • вавилонски арамејски (V – VIII век н.е.)
    • мандејски (III – VIII век н.е.)
• најмлађи, југозападни језици, језици Арабљанског полуострва:
  • етиопски језици:
    • геез (први векови н.е.)
    • модерни дијалекти
  • арапски језици (јужни и северни)

Племенски систем Бедуина

Темељна јединица тога друштва није појединац него група. Појединац је имао права и дужности само као члан клана. Више кланова, братстава је чинило породицу, а више породица – племе. Основна друштвена јединица бедуинских Арапа је племе. У овој племенској организацији постоји крвна веза по мушкој лози, што је темељна друштвена веза. Међуплеменски сукоби су најчешће били проузроковани питањима као што су крвна освета, простори за испашу, пљачка суседних земаља и каравана и друго.

Брига о родослову је постојала код арапских племена и пре појаве ислама, те је за питања о корену и пореклу племена била задужена особа која је о томе више знала него остали припадници племена.

Част је заузимала прво место у племенском друштву на лествици вредности. Нису веровали у живот после смрти, те су желели до максимума искористити овоземаљски живот. Били су преосетљиви на увреде те су сукоби често прерастали у ратове. Проливена крв је морала бити освећена другом крвљу коју је опет требало осветити. Битке су биле прилике за јунаштво и појединачну смелост.

На челу племена био је сејјид или шеик, изабрани вођа, који је ретко био нешто више но први међу једнакима. Он је више следио него водио племенско мишљење. Није могао наметнути дужности нити извршити казне. Права и дужности су се односиле на појединачне породице унутар племена, али ни на кога изван. Функција шеикове власти била је више посредовање него заповедање. Он није имао никакве принудне власти, па су и сами појмови власти, краљевства, јавних казни итд. били непознати арапском номадском друштву. Шеика су бирале старешине племена, обично међу члановима само једне породице, која је била нека врста шеичке куће, позната као Ахл ул Баyт - „Људи од куће”. Њега је саветовало веће старешина звано Меџлис, које се састојало од поглавара породице и представника родова у племену. Меџлис је био тумач јавног мишљења. Време трајања шеикове власти зависило је од наклоности изборног тела.

Кāхин [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. август 2010) је био особа која се бавила гатањем и прорицањем, врста племенског врача који је био консултован у свим важнијим питањима (отпочињање рата, функционисање племена и шире заједнице). Био је и тумач снова. Сматран је натприродним бићем које има тајну снагу и моћ, што је сматрано последицом његовог дружења са џинима. Свако племе је морало имати по једног кахина, јер је тако осигурано даље постојање племена. Кāхин после добија назив ша‛ир (онај који зна, а касније и песник), а начин на који изговара своја пророчанства (алегорично, често прилично чудним римованим реченицама) сматра се прототипом арапске прозе и поезије. Арапи су осећали велико страхопоштовање према знању и надарености пророка или песника и веровали су да би њихова умешаност у убиство такве особе могла донети неку несрећу.

Стварање држава

Грифон из краљевске палате у Шабви, престоници Хадхрамаута.

Прве организоване државе настале су на југу Арабије у току друге половине I миленијума п.н.е. и то су Саба', Ма‘īн, Катабāн и Хадрамаут.

Као једна од најранијих спомиње се Краљевина Саба, која се налазила јужно од Неџрана, у јеменској области. Можда је постојала већ у X веку п.н.е. (постоје и неки извори из VIII века п.н.е.), а постоје докази да је у VI веку п.н.е. била потпуно развијена. Око 750.г.п.н.е. један од сабејских краљева је подигао чувени насип Ма'риб, удаљен неких 60 ми (97 км) источно од Сане, који је био престоница у периоду од 610 – 115.г.п.н.е. Био је стециште трговинских путева које је повезивало земље тамјана са медитеранским лукама. Трговинске везе су се одржавале и са афричким земљама на супротној обали. Изгледа да су се Сабејци увелико насељавали у Африци, где су основали Краљевину Абисинију. Крајем V века п.н.е. Краљевина Саба је увелико пропадала – успешна етиопска инвазија је докрајчила Сабејско краљевство, али етиопска власт у Јемену није дуго потрајала.

Минојска цивилизација је цветала у Џауфу, у Јемену (VII – III век п.н.е.). Минојска престоница Карнау данашњи је Маин (у јужном Џауфу, североисточно од Сане). Минојци су говорили истим језиком као и Сабејци, само са дијалекатским разликама.

Катабан се налазио источно од Адена, а Хадрамаут поред Катабана, јужно од Руб ал - Халија. Монархија Катабан, чији је главни град био Тамна‛ (сада Кухлан), трајала је отприлике од 400 – 50.г.п.н.е.; а монархија Хадрамаут, чији је главни град био Шабвах, трајала је од средине V века п.н.е. до краја I века н.е.

Од 115.г.п.н.е. читава област дошла је под власт нових господара – ово обележава почетак првог Химјаритског краљевства, које је трајало отприлике све до 300.г.н.е. Химјарити су били наследници минејско – сабејске културе и трговине. Њихов језик је био исти као и језик Сабејаца и Минејаца. Главни град химјаритске династије био је Зафар, чије се рушевине могу видети на врху једног брега близу данашњег града Јарима. Око 300.г.н.е. јужни арабљански владари имају титулу ,,краљ Сабе, ду – Рајдāна, Хадрамаута и Јемената”. Уз ову титулу додато је ,,и њихових Арабљана који су у планинама и Тихāми”. После инвазије из Абисиније, што је имало за последицу кратку абисинску владавину, домаћи химјаритски краљеви поново су узели своју другу титулу и држали су своје положаје све до отприлике 525.г.н.е.,када су Абисинци поново ступили на власт и владали све до 575.г., када је у земљу провалила персијска експедиција.

Јужни Арапи су се у ограниченом обиму насељавали на северу, вероватно ради трговине. Тако је дуж трговачког пута настао низ полуцивилизованих држава у сиријској и северноарапској пустињској области. Прва, а можда и најважнија од њих, била је држава Набатејаца, који су у доба своје највеће моћи владали подручјем од Акабског залива до Мртвог мора на северу, и обухватала је велики део северног Хиџаза. Престоница је била у Петри, у данашњој Хашемитској Краљевини Јордан. Петра је била саобраћајни чвор на караванском путу између Сабе и Медитерана. Мада су се Набатејци служили арапским говором, у недостатку арапског писма, употребљавали су арамејско писмо. Набатејско курзивно писмо, узето од арамејског, развило се у III веку н.е. у писмо северноарапског језика, арапског језика Курана и данашњег арапског. Петра је доживела свој највећи просперитет у I веку н.е. под покровитељством Римљана. У току прва два века нове ере, када је каравански пут од истока на запад постепено био скретан у северније крајеве са центром у Палмири и када је трговина у правцу југ – север скретала даље на исток, Петра је изгубила свој привилеговани положај и набатејска држава почела је да слаби.

Краљевина Палмира основана је на југоистоку Сирије, у сиријско – арапској пустињи. Овај град се истакао као полазна тачка нових трговачких путева који су се почели у великој мери употребљавати после првог века наше ере. Његове рушевине спадају међу најзнаменитије и најмање проучене остатке антике. ,,Поглавица каравана” и ,,поглавица пијаце” су синоними за становнике овог града. Палмира је, у току II и III века наше ере, постала један од најбогатијих градова на Блиском истоку. Палмира је била на врхунцу свога сјаја између 130. и 270.г.н.е. Међународна трговина се одвијала преко ње на исток све до Кине и, као град који је свој постанак везао за караванску трговину, постала је истински наследник Петре. Палмирска цивилизација била је интересантна мешавина грчких, сиријских и партских (иранских) елемената. Значајна је не само за себе него и као илустрација културног успона до којег се пустињски Арабљани могу попети када им се пруже погодне прилике. Језик којим су они говорили био је дијалекат западног арамејског језика, који је био сличан набатејском и египатско – арамејском.

Јужна Арабија је била позната под називом Арабиа Одорифера, пошто је производила и извозила скупоцену робу – злато, тамјан и мирту, којом је снабдевала цео Блиски исток и Медитерански регион. Тамјан се гајио у Хадрамауту и колонијама Сокотри и Сомалији. Египћани су посебно ценили тамјан због његове употребе у храмовима и приликом мумификације (балзамирања). За Херодота, чувеног грчког историчара, ,,читава Арабија одише најугоднијим мирисом”, јер је она ,,једина земља која производи тамјан, измирну, касију, цимет и миришљаву смолу тамне боје...Дрвеће које рађа тамјаном чувају крилате змије, мале величине и шарене боје. Велик број њих виси око сваког дрвета’’. Што се руда злата тиче, могле су се наћи дуж западне обале Полуострва, од Мидијана до Јемена, и у извесним количинама у централним деловима земље. Поред извоза те робе, увозила је робу из Азије и Африке, пре свега Индије и Сомалије. Из тог разлога се формирала велика морска лука на Индијском океану, Кана. Јужна Арабија је имала контролу над сваким географским открићем, мореузима Хормуз и Аден..., свеукупно развила је посебан монопол. Једино није могла контролисати бедуинска племена. Ситуација се преокренула и систем који је успоставила Јужна Арабија, пошто је зависила од многих унутрашњих и спољашњих фактора које није могла контролисати, морао се распасти. Јачала су племена, као и градови на северном караванском путу, Петра и Палмира.

Са Блиског истока су се појавиле нове снаге, пре свега религијске, које снажно ступају на историјску сцену. То је хришћанска Византија и зороастријанска Персија. Хришћанство је почело вршити утицај на Арабљанском полуострву у своја два облика – несторијанство, које је долазило из Месопотамије, и монофизитизам, из Египта и Абисиније. Несторијанство је јерес која је добила име по свом зачетнику, цариградском патријарху Несторију. Несторије је говорио да Девицу Марију не треба звати Богородицом, пошто она није могла да роди Божанску природу Христову, будући да је нерођеност својство божанства. Због тога је тражио да се она назива само Христородица. Његово учење је одбачено и осуђено на Трећем васељенском сабору одржаном у Ефесу (431). Монофизитизам је јерес настала у IV веку, по свом карактеру супротна несторијанству. Оснивач је цариградски монах Евтих. Његово учење је засновано на томе да Христ има само једну природу. По том учењу је ова јерес и добила име, од грчког моно (један) и фисис (природа). Ово учење одбацио је Четврти васељенски сабор одржан у Халкидону (451). Хришћанство је прво утврдило цркве у Зафару и Адену. Јудаизам је пре појаве хришћанства почео вршити продор у Арабији. Југ је природно више био окренут јудаизму, нарочито Јемен. У своје угледне преобраћенике рачунао је краља Сабе почетком V века, а једно од његових седишта била је оаза Јатриб (касније Медина). Постојале су и ханифе (хеноти), путници – проповедници, присталице монотеизма из преисламског периода. Живели су повучено, у медитацији и аскези. Веровали су у једног јединог Бога, а нису били ни хришћани ни Јевреји. У другој половини VI века на Арабљанско полуострво су продрли Персијанци који су са собом донели иранску веру познату под називом зороастризам (магијанизам). Оснивач религије био је персијски пророк Заратустра. Зороастријанци су обожавали једног Бога, Ахура Мазду, и веровали су да је он у вечитој борби са Ариманом (представља сан) и Сатаном (представља зло). Зороастризам је у Арабији био много мање раширен и од хришћанства и од јудаизма, али постојале су мале заједнице његових следбеника, посебно у неким деловима источне Арабије и у Оману. Персијанска окупација трајала је око 50 година и завршила се трећом и последњом инвазијом Арапа под окриљем ислама.

Три велике снаге Персија, Византија и Химјар су биле важни фактори посредством религије и ратова које су водили Лахмиди за Персијанце, Гасаниди за Византију и Кинде за Химјар. Персијска и византијска култура, материјална и морална, отицала је кроз неколико канала, који су највише били повезани са трансарапским трговачким путевима. Један од тих канала било је оснивање страних колонија на самом полуострву. У различитим деловима Арабије биле су основане многобројне јеврејске и хришћанске насеобине које су шириле арамејску и хеленистичку културу. Главно хришћанско средиште у Јужној Арабији било је у Неџрану, где се развио напредан политички живот. Свуда је било Јевреја и Арапа који су примили јудаизам, посебно у Јатрибу – они су углавном били пољопривредници и занатлије. Државе Гасан и Хира, које су биле под утицајем Византије и Персије, биле су хришћанске, најпре монофизитске, а касније несторијанске. Обе су имале примесу арамејске и хеленистичке културе. Рана историја Гасана је нејасна и позната само из арапских предања. Гасаниди су живели у близини реке Јармук. После скупог рата с Персијанцима, Византија је обуставила новчану помоћ Гасанидима, који су почели исказивати огорчење и нелојалност Византији. На границама покрајине Ирака, који је био под персијском влашћу, налазила се арапска кнежевина Хира, вазална држава владара Сасанидског царства. Улога Хире у Сасанидском царству била је иста као и улога Гасанидске државе у Византијском царству. У персијским ратовима против Византије Арапи из Хире служили су као помоћна војска. Иако је Хира била вазал Персије, њена култура је потицала углавном са Запада, из хришћанске и хеленистичке цивилизације Сирије. Испрва су становници Хире били пагани, али су примили несторијанско хришћанство. Царство Кинда је такође важно јер његов развој и експанзија у многочему предсказују каснију експанзију ислама. Краљевина Кинда је цветала у касном IV и раном V веку у северној Арабији. Испрва моћна, она се срушила не успевши да пробије препреке Византијског и Персијског царства. Остаци племена Кинда били су протерани у своја насеља у Хадрамауту. Краљевство Кинда је трајало само 50 година. Ова тампон – краљевства су пропала као жртве жеље за управљањем животом на Арабљанском полуострву. У VI веку Јужна Арабија била је изложена нападима хришћанских краљева из Аксума и Сасанида Хусрева I Ануширвана. Прогон хришћана довео је до поновног абисинског заузимања Јемена (око 521.). Под Хусревом су Персијанци истерали Абисинце и Јемен је био персијска територија све до појаве ислама.

Преисламска религија

Религија је била важан део живота. Била је облик полидемонизма повезан с паганством прастарих Семита. Божанства у која су веровали била су заштитници појединих места која су живела на дрвећу, уз изворе, а нарочито у светом камењу. Племенска религија није имала стварно свештенство; раније су се владари називали мукарриб, свештеник – краљ (назив је касније промењен у краљ, малик), који су били и духовни и световни поглавари. Лутајући номади су вукли своје богове са собом у црвеном шатору који је био нека врста заветног ковчега и пратио их је у бој. Њихова вера није била лична већ колективна. Племенска вера се усредсредила око племенског бога, кога је обично симболизовао камен. Чувала га је шеичка кућа. Бог и култ су били знак племенског припадништва и једини идеолошки израз осећаја јединства и кохезије племена. Покоравање племенском култу изражавало је политичку лојалност. Отпадништво од вере било је равно издаји.

У Арабији је било мноштво локалних анимистичких секти које су објектима из природе приписивале божанске моћи. Те секте су вероватно представљале остатке анимистичких религија које су некада биле раширене међу становништвом древног Блиског истока, попут Вавилонаца и Ханаанаца. Упоришта ових анимистичких секти одржавала су се у централној и западној Арабији, нарочито у градовима као што су Таиф и Мека. Јужноарабљански култови са својим астралним цртама, украшеним храмовима, помно израђеним ритуалом и жртвама, представљају виши и каснији степен развоја до ког је дошло седелачко становништво. Бедуинско астрално веровање концентрисало се на месец. Месец, познат у Хадрамауту као Сīн, Минејцима под називом Wадд (љубав или љубавник, отац), Сабејцима као Алмаqах и Катабанцима као ‛Амм (стриц), стајао је на челу Пантеона. Њега су замишљали као мушко божанство и налазио се испред богиње сунца Шамс, која је била његова жена. ‛Атар (Венера, која одговара вавилонској богињи Иштар, феничкој ‛Аштарт), њихов син, био је трећи члан звездане тријаде.

Овај период пре појаве ислама, који је обележен идолатријом, назива се џахилијом (ар. доба незнања), периодом у коме Арабија није имала од бога објављених закона, надахнутог пророка нити објављене књиге. Извори који нам описују овај период ослањају се на традицију, легенде, пословице, а изнад свега на песме од којих ниједна није забележена пре II и III века после хиџре, две до четири стотине година после догађаја о којима оне говоре. Овај појам има негативно значење, па се као пример џахилије обично наводи да су у то време Арапи новорођену женску децу живу закопавали.

У овом периоду јављали су се међуплеменски сукоби звани Арабљанским данима, који су обично настајали због свађа око стоке, испаша и извора. Пружали су могућности за пљачку и упаде, као и за измену сатира од стране песника и представника зараћених страна. Ток догађаја се одвијао по истом обрасцу – најпре би се неколико људи међусобно сударило због неке граничне свађе или личне увреде. Затим би свађа неколицине постала ствар читаве заједнице. До коначног мира долазило се интервенцијом неке неутралне странке. Племе са мање губитака је плаћало своме противнику крварину за вишак убијених. У данима ал – Фиğāр (преступа), који су названи тако јер су падали у време светих месеци, када је борба била забрањена, вођене су борбе између Пророкове породице Курејш и њихових савезника Кинāнах, с једне, и породице Хаwāзин, с друге стране.

Џини (ğинни) су били бића сачињена од паре или пламена. Од богова се не разликују толико по својој природи колико по свом односу према човеку – богови су пријатељи, а џини непријатељи. Боговима припадају предели које посећује човек, а џин је господар неистражених делова пустиње. Могу се појавити у различитим облицима и кадри су да испуњавају разне тешке задатке. Лудак (маğнūн) није ништа друго до човек опседнут од џина. Са појавом ислама број џинова се повећао јер су незнабожачка божанства деградирана на таква бића.

Мека

Главни чланак: Мека

Овај град је географ Клаудије Птоломеј познавао под именом Мацораба, што долази од сабејског Макураба, што значи светилиште. Мека је смештена у долини окруженој високим планинама и приступачној само путем уских кланаца. Вероватно је била место одмора на ,,тамјанском путу” којим су производи Истока, пре свега скупоцени мириси, пристизали на Средоземље. Била је на врло повољном положају, недалеко од усека у планински венац Серат, у близини састајалишта путева Вавилона и Сирије према висоравнима Јемена и обалама Индијског океана и Црвеног мора. Нешто пре појаве ислама Меку је освојило северноарапско племе Курејш и она се брзо развила у трговачки центар. Меканци су рано започели преговоре са суседним државама Арабије помоћу којих су добили дозволе за слободни пролаз каравана. Уговоре су закључивали са абисинским Негусом, водећим шејховима у Неџду, каилима у Јемену и са филарсима Гасана и Хире. Два пута годишње су отпремали велике караване на север и југ. То су била кооперативна предузећа која су организовали синдикати трговаца и инвеститора из Меке. Са Грцима и Персијанцима није био признат принцип ,,отворених врата”, па се трговина обављала само на граничним прелазима или у тачно наведеним местима – у Палестини у лукама Ајла и Газа, а можда још и у Јерусалиму. У Сирији је за то била одређена Бусра.

Мека је имала жив пословни живот у којем је трговина потпуно преовладавала. У малим дућанима се налазила вага, мања да би се мерила роба, а већа да се преиспитају средства плаћања сваке врсте, па и готов новац. Новац је био разнолик: византијски златни динари, сасанидске и химјаритске сребрне драхме. Ако није било кованог новца, ту су биле шипке од сребра и злата, као и тибр, златна прашина. Постојала је и подела валуте – византијске провинције Сирија и Египат спадале су у ахл ад - дахаб, земље са златном валутом, а Вавилон у ахл ал – wариq, земље са сребрном сасанидском валутом.

Мека је била и свети град; била је центар религијског живота, идолатрије и политеизма, са пантеоном који чине три богиње, ал – Лāт, ал – Уззā и Манāт, ћерке Алаха, јудео – хришћанског бога или неког семитског божанства. Ал – Лāт (од ал – Илāхах, богиња неба) имала је своја света места на која су становници Меке и других места ишли на ходочашће и на приношење жртава. Унутар ограђеног земљишта ниједно стабло није могло бити посечено, ниједна дивљач уловљена нити људска крв проливена. Ал – Уззā (најмоћнија, Венера, јутарња звезда) имала је свој култ у Нахли, источно од Меке. Највише ју је поштовало племе Курејш. Њена светилишта чинила су три стабла; људске жртве биле су карактеристика њеног култа. Манāт (богиња среће) била је женски идол, богиња судбине. Њено главно светилиште чинио је Црни камен у Худајду на путу између Меке и Јатриба (Медине), и била је нарочито популарна код племена Аwс и Хазрај, која су се била окупила да помогну Пророку на његовој судбоносној хиџри из Меке.

Коцкаста грађевина, позната као Каба, била је симбол јединства у Меки. Муслиманска традиција тврди да је Кабу првобитно сазидао Адам према неком небеском прототипу и да су је после општег потопа поново саградили Ибрахим (Абрахам) и Исмаил. Док је био заузет поновним зидањем Кабе, Исмаил је од арханђела Гаврила примио Црни камен који се још увек налази у југоисточном углу грађевине. Каба је важила као станиште једног или више богова, идола, санама. Тих идола било је 360, свако племе је имало свог идола, и сви су се налазили у Каби. Каба је цели околни крај учинила посвећеним тлом (харамом), означеним каменим знаковима, које сваком ко уђе намеће одређена ограничења. У хараму влада Божји мир. Када су стара арапска племена ходочастила у Кабу, престајале су све свађе. Харам и Каба били су прибежишта – ту је случајни убица био сигуран. На Каби се налазила нека врста ручке, за коју се хватао онај који тражи заштиту. Крв у хараму није смела тећи. Каба се прекривала шареном чојом; ту се назире могућност повезивања са Сунцем које зрачи на небу. Каба се може схватити и као небески симбол – око Кабе се врши таваф и, према исламској традицији, таваф и Каба приказани су у вези са колом духова око Божјег престола. Хубал је био главно божанство Кабе и био је представљен у људском облику. Поред њега су стајале ритуалне стреле које је врач употребљавао за врачање. Када је Мухамед освојио Меку, Хубал је доживео судбину осталих идола и био је уништен. У близини главног храма Кабе налазили су се идоли свих арапских племена, док су фреске у самом храму приказивале, између осталог, Ибрахима, Исмаила, Ису (Исуса) и Мерјему (Марију).

Једном годишње током светих месеци Арапи су хрлили у Меку и околину, комплекс од три места где су вршене разне активности: Указ, сајам и место одржавања песничких такмичења (песник је био човек који је поседовао знање, одржавао везе са невидљивим силама и својим проклетством могао је проузроковати несрећу непријатељу; његове речи могле су имати позитиван и негативан утицај на племе; свака од ода која је победила на књижевном скупу у Указу била је исписана златним словима и обешена на зидовима Кабе); Мека, свети град са Харамом (светом земљом) и Кабом (храмом); и Арафат, света планина за ходочаснике. Каба се тада обилазила седам пута и тај обичај је касније пренет и у ислам. На тај начин се концепт Арабиа Сацра (Света Арабија) полако појављује у VI веку, што се наставило до данас. Са рођењем Мухамеда 570. Арабија је постала ,,колевка ислама”.

Медина

Главни чланак: Медина

Медина је град у Арабији који је био Мухамедово боравиште након хиџре и главни град арапског царства под првим правоверним халифама. Прво арапско име града било је Јатриб (Јатхриппа код Птоломеја и Стефана Византинца). Медина се налази у Хиџазу неких 300 ми (480 км) северно од Меке, у једној равници чије граничне тачке на северу и југозападу означавају 4km удаљена брда Ухуд и Аир. Западно и источно равница је омеђена Харом и Лабом, неплодним просторима.

Не постоје поуздани подаци о настанку и најстаријој историји Медине. Постоје неки подаци о доласку Јевреја у град, али и ту се нагађа о тачном датуму доласка. Зна се да их је било доста, што доказују њихове заједнице у Тејми, Хиџру, Хајбару, Вади ал - Кури, Федеку и Макни на коју се надовезује Медина. При досељењу главну улогу играло је племе Кајнука јер се касније по њему назвала главна пијаца у западном делу града. Постепено на чело мединских Јевреја долазе два племена Курајза и Надир, а оба се често помињу као кāхинāни (свештеничка племена).

Племена Каила била су незнабожачка у доба досељења у Јатриб. Поштовали су богињу Манат као главно божанство, а уз њу и ал–Лат. Они одбијају живот након смрти. Постојала су и друга веровања чије је обликовање условио додир са Јеврејима и хришћанима, па би се могли убрајати у ханифе, будући да су одбацивали народне богове и показивали аскетску црту.

Литература

• Божовић, Р., Симић, V. : Појмовник ислама - Народна књига, Београд, 2003
• Цамбридге: Тхе Хисторy оф Ислам, Вол. 1 - Цамбридге, ат тхе Университy Пресс, 1970
• Ђаковац, А., Биговић, Р. : Лексикон хришћанства, јудаизма и ислама - Агенција Матић, Београд, 2006
• Хамидуллах, M. : Мухаммед А. С., Књ. 1 - Неркез Смаилагић, Загреб, 1977
• Хити, Ф. : Историја Арапа - Веселин Маслеша, Сарајево, 1988
• Леwис, Б. : Арапи у повјести - Огњен Прица, Загреб, 1956
• Милот, Ј. Р. : Ислам и Муслимани - Кршћанска садашњост, Загреб, 1982
• Митровић, А. : Наука о Оријенту - неодвојиви део европске научне и културне традиције/ у: Трагови: Тридесет година синологије 1974- 2004, Филолошки факултет, Београд, 2004
• Оксфордска историја ислама/ Џон L. Еспозито приређивач- Цлио, Београд, 2002
• Смаилагић, Н. : Лексикон ислама - Свјетлост, Сарајево, 1990

Спољашње везе

• Арабија од предисламског периода до Хиџре Архивирано на сајту Wayback Machine (26. август 2010)