Референдум о независности Шкотске 2014.

Референдум о независности Шкотске одржан је у четвртак 18. септембра 2014. Након договора шкотске владе и владе Уједињеног Краљевства, 21. марта 2013. изнет је предлог Закона о референдуму о независности Шкотске, који дефинише услове за одржавање овог референдума. Предлог закона усвојен је у шкотском парламенту 14. новембра 2013, а краљица Елизабета II дала је краљевски пристанак 17. децембра 2013. Гласачи су на референдуму одговарали на питање које је формулисано у складу с препорукама британске Изборне комисије и које је гласило:

Да ли Шкотска треба да буде независна држава? (енгл. Should Scotland be an independent country?)

Основна питања која су се разматрала у референдумској кампањи тицала су се привредне снаге Шкотске, њене одбране, будућих односа с остатком Уједињеног Краљевства и чланства у међународним организацијама, посебно у Европској унији и НАТО.

Према подацима објављенима 19. септембра 2014. ујутро, већина од око 55% гласача се изјаснила против независности, односно за останак Шкотске у Уједињеном Краљевству.

Дана 24. јуна 2016. године, након провођења референдума Уједињеног Краљевства о чланству у Европској унији, најављена је могућност провођења другог шкотског референдума о независности.

Историја

Шкотска је део Уједињеног Краљевства од Закона о унији 1707.

Референдуми о деволуцији

Предлог о деволуцији за Шкотску изнет је на референдум 1979, но он није донео никакве промене, упркос танкој већини која је гласала за промену, и то због одредбе која је налагала да у прилог деволуције мора гласати најмање 40% укупног бирачког тела. Даље уставне реформе нису предлагане током мандата конзервативних влада Маргарет Тхатцхер и Јохна Мајора, које су на власти биле од 1979. и 1997. године. Убрзо након доласка лабуриста на власт 1997. године, одржан је други референдум о деволуцији Шкотске. Јасна већина гласала је и за то да се установи шкотски парламент и да тај парламент добије право да варира основицу пореза на приход. Британски парламент донео је Закон о Шкотској 1998, којим је установљен шкотски парламент; први избори за њега одржани су 6. маја 1999.

Влада СНП-а 2007.

Први министар Шкотске Алеx Салмонд и заменица првог министра Ницола Стургеон на почетку консултација о будућности Шкотске ("Натионал Цонверсатион") 14. августа 2007.

Сала за дебате шкотског парламента у Холyроодској палати

Шкотска национална партија (СНП) обећала је у кампањи за изборе 2007. да ће организовати референдум током 2010. године. СНП је након тих избора постао највећа партија у шкотском парламенту, законодавном телу установљеном 1999. да се бави тзв. нерезервисаним питањима, односно оним питањима за које је британски парламент предао одговорност шкотском. СНП је формирао мањинску владу на челу с Алексом Салмондом као првим министром. Влада СНП-а покренула је августа 2007. јавну дебату под називом "Натионал Цонверсатион", чији је део представљало и објављивање нацрта закона о референдуму.

По завршетку ове јавне дебате, објављен је 30. новембра 2009. бели папир о предлогу закона о референдуму. Тај је папир разрађивао четири могућа сценарија те је предвиђао да се текст самог предлога закона објави тек касније. Сценарији су били:

• Без промене;
• Деволуција према закључцима Цалманове комисије;
• Пуна деволуција;
• Пуна независност.

Шкотска влада објавила је нацрт једне верзије закона 25. фебруара 2010. и дала га на јавну расправу. Тај документ на 84 стране носио је наслов: "Будућност Шкотске: консултативни папир о нацрту закона о шкотском референдуму" (Сцотланд'с Футуре: Драфт Референдум (Сцотланд) Билл Цонсултатион Папер) и садржао је како консултативни папир тако и нацрт закона у верзији коју је тада предлагала шкотска влада. У консултативном папиру изнети су предлози о изгледу гласачких листића, механизму предложеног референдума, као и о регулацији референдума. Јавност је позвана да достави своја мишљења у периоду од 25. фебруара до 30. априла 2010.

Нацрт закона скицирао је три предлога. Први је била пуна деволуција (деволутион маx), која би значила одговорност шкотског парламента за "све законе, порезе и царине у Шкотској", с изузетком питања "одбране и иностраних послова, финансијске регулације, монетарне политике и валуте", која би остала у надлежности британске владе. Други предлог предвиђао је, углавном према закључцима Цалманове комисије, фискалну реформу, стицање додатних овлашћења и одговорности за дефинисање посебне шкотске стопе пореза на приход, која би се од стопе у остатку Британије могла разликовати у износу до 10 пенија по једној фунти, одређивање такси на некретнине и "других мањих такси", увођење нових пореза у Шкотској уз сагласност британског парламента те, на крају, "ограничену могућност задуживања". Трећи је предлог био пуна независност, почев од тога да би шкотски парламент добио овлашћење да Шкотску претвори у земљу која би "имала права и обавезе нормалне, суверене државе" (хаве тхе ригхтс анд респонсибилитиес оф а нормал, совереигн стате).

У трећем шкотском парламенту, од укупно 129 заступника само њих 50 (47 из СНП-а, 2 из Шкотске партије зелених и Марго МцДоналд, независни заступник) подржали су предлог о одржавању референдума. Због противљења заступника из других већих партија шкотска влада је на крају одлучила да повуче предлог закона о референдуму, јер није успела да за њега осигура већину у парламенту.

Влада СНП-а 2011.

СНП је и у предизборној кампањи за изборе 2011. поновио своје обећање о одржавању референдума о независности. У једној телевизијској дебати неколико дана пре избора први министар Салмонд је изјавио да ће се референдум одржати "у другом делу мандата парламента", и то зато што жели да прво путем новог Закона о Шкотској осигура додатна овлашћења за шкотски парламент. На тим изборима СНП је освојио апсолутну већину, тј. 69 од укупно 129 заступничких места, чиме је добио и мандат да одржи референдум о независности.

У јануару 2012. британска је влада понудила да пренесе релевантна законодавна овлашћења на шкотски парламент како би овај добио законску могућност да распише референдум, под условом да реферндум буде "поштен, законит и одлучујући". То би подразумевало дефинисање општег оквира за одржавање референдума, као што је референдумско питање, гласачко тело и одређивање органа за организовање референдума. Шкотска влада је затум објавила да намерава да одржи референдум у јесен 2014. године. Преговори две владе трајали су до октобра 2012, кад је постигнут договор.

Шкотски парламент донео је Закон о праву гласа на референдуму о независности Шкотске 27. јуна 2013, који је добио краљевски пристанак 7. августа 2013. Шкотска влада је 26. новембра 2013. објавила Будућност Шкотске, документ на 670 страна у коме је изнела своје аргументе за независност, као и своје виђење о начину на који Шкотска може постати независна држава. Салмонд је тај документ назвао "најсвеобухватнијим планом за независност неке земље од свих који су икада објављени". Такође је рекао да тај документ показује да његова влада не тежи независности "као циљу по себи, него као средству за промену Шкотске на боље".

Организација референдума

Време одржавања и право гласа

Шкотска влада објавила је 21. марта 2013. да ће се референдум одржати 18. септембра 2014. Неки су медији нагађали да је јесен 2014. одабрана због временске близине 700. годишњице битке код Банноцкбурна (макар је та годишњица заправо у јуну). Сам Салмонд одбацио је те спекулације. Други су нагађали да је јесен 2014, одабрана зато што ће се у Шкотској одржати Комонвелтске игре 2014. и Рyдер Цуп 2014.

У складу с нацртом закона из 2010 те према одредбама Закона о праву гласа на референдуму о независности Шкотске, право гласа на референдуму имали су:

• британски држављани с пребивалиштем у Шкотској;
• грађани остале 52 земље чланице Комонвелта с пребивалиштем у Шкотској;
• грађани осталих земаља чланица Европске уније с пребивалиштем у Шкотској;
• чланови Дома лордова с пребивалиштем у Шкотској (који, иначе, немају право гласа на парламентарним изборима).
• особље које служи у британским оружаним снагама или у Влади Њеног Величанства, а који су регистровани као гласачи у Шкотској.

Осуђени затвореници нису имали право гласа на референдуму. Европски суд за људска права раније је пресудио да је то ограничење незаконито, но лорд Гленние је изнео своје уверење да се та пресуда односи само на парламентарне изборе. Суд у Единбургху одбацио је жалбе поднете против његове пресуде, а жалбе је затим одбацио и Врховни суд Уједињеног Краљевства.

Шкотска влада смањила је за референдум минималну доб за гласање са 18 на 16 година живота, у складу с политиком СНП-а у погледу права гласа на свим изборима у Шкотској. Тај потез подржали су лабуристи, либерал-демократи и шкотски зелени. У Шкотској се још од Закона о пунолетности у Шкотској 1991. законско пунолетство стиче с навршених 16 година живота. Након Единбуршког споразума између британске и шкотске владе, чинило се изгледним да ће и 16-годишњацима и 17-годишњацима бити дозвољено да гласају на референдуму.

У јануару 2012. Елаине Мурраy, заступница лабуриста у шкотском парламенту, заложила се за то да се право гласа на референдуму да и оним Шкотима који живе ван Шкотске, укључујући и неких 800.000 Шкота с пребивалиштем у другим деловима Уједињеног Краљевства. Томе се успротивила шкотска влада тврдећи да би то значајно увећало сложеност референдума и наводећи тврдње из Комитета УН за људска права да би референдум који се темељи на критеријима који нису везани за пребивалиште изазвао посебну пажњу других држава.

У Дому лордова баронеса Сyмонс тврдила је да и остатку Уједињеног Краљевства треба дозволити да учествује у одлучивању о независности Шкотске, објашњавајући то тврдњом да резултат референдума има последице на целу земљу. Тај је аргумент британска влада одбацила, при чему је лорд Wаллаце указао на чињеницу да су само два од укупно једанаест референдума одржаних од 1973. године обухватила цело Уједињено Краљевство. Професор Јохн Цуртице је тврдио и да је Северноирски референдум о суверенитету 1973. већ установио праксу по којој о будућности једног дела Уједињеног Краљевства треба да одлучују само они који у том делу и живе.

Законитост

Пре заказивања референдума расправљало се и о томе има ли шкотски парламент законску могућност да распише референдум о независности Шкотске, а да претходно није издата краљевска уредба у складу с чланом 30. Закона о Шкотској. Према садашњем систему деволуције, шкотски парламент нема право да се једнострано отцепи од Уједињеног Краљевства, јер је устав једно од питања резервисаних за парламент Уједињеног Краљевства. Шкотска влада инсистирала је током 2010. да шкотски парламент има право да распише референдум, јер би се радило о "саветодавном референдуму о проширењу овлашћења шкотског парламента", чији резултат "не би имао никаквих законских последица на Унију".

На крају, шкотска влада није одржала референдум у свом мандату који је трајао од 2007. до 2011. Након што је СНП освојио апсолутну већину 2011. године, шкотска влада потврдила је своју намеру да 2014. одржи референдум, поново одбацујући тврдње да шкотски парламент сам нема овлашћења за такав потез. Јануара 2012. британска влада изнела је опречно мишљење, тј. да би одржавање било каквог референдума у вези с уставним поретком било ван овлашћења шкотског парламента. Лорд Wаллаце, главни шкотски правни саветник британске владе, изјавио је да би сваки појединац могао успешно оспорити валидност закона о референдуму који би донео шкотски парламент.

Како би се то спречило, британски парламент могао је привремено пренети законско овлашћење на шкотски парламент, но шкотска влада имала је примедбе на додавање услова за одржавање референдума које би овај процес изнедрио. На крају су две владе потписале Единбуршки споразум, којим је договорено да се овлашћење за расписивање референдума, који ће поставити једно питање о независности и бити одржан до краја 2014, привремено пренесе на шкотски парламент. Пренос овлашћења формално је извршен уредбом (Тхе Трансфер оф Фунцтионс (Елецтионс анд Референдумс) Ордер 2013), коју је краљица потписала 9. октобра 2013.

Надзор

У складу с Единбуршким споразумом, британска изборна комисија била је одговорна за надзор над референдумом, с изузетком бројања гласова, објаве резултата и одобравања новчаних средстава. У вршењу своје дужности регулисања кампање и трошкова у кампањи изборна је комисија била одговорна шкотском парламенту. Гласање и бројање гласова били су организовани на исти начин као и за локалне изборе, односно одговорност су имали локални представници гласачких одбора под управом главног референта за бројање гласова (а Цхиеф Цоунтинг Оффицер).

Референдумско питање

Према Единбуршком споразуму, формулација референдумског питања остављена је шкотском парламенту. Текст питања предложила је шкотска влада у нацрту закона о референдуму. У складу са споразумом, шкотска влада поднела је предлог референдумског питања изборној комисији да би се проценила разумљивост питања.

Салмонд је изјавио да би његово идеално питање било "Слажете ли се да Шкотска треба да буде независна држава?" (До yоу агрее тхат Сцотланд схоулд бе ан индепендент цоунтрy?), но оваква се формулација нашла на удару критика јер су неки сматрали да предложени почетак ("Слажете ли се") смера на то да гласаче наведе на позитиван одговор. Након што је предлог поднет изборној комисији, питање је преформулисано, тако да његов коначни облик гласи: Да ли Шкотска треба да буде независна држава? (Схоулд Сцотланд бе ан индепендент цоунтрy?).

Кампања

Финансирање и трошкови

У првобитном нацрту закона из 2010. шкотска влада предложила је да се оснује једна званична организација која би предводила кампању "За" и једна која би предводила кампању "Против", при чему би свака од њих за кампању могла потрошити највише 750.000 фунти и имала право на слање једне рекламне пошиљке сваком домаћинству или бирачу с правом гласа на референдуму. Јавно финансирање кампање није било предвиђено. Свака политичка партија, по том предлогу, имала би могућност да потроши највише 100.000 фунти. Ово предложено ограничење о трошковима партија ревидирано је 2012. и повећано на 250.000 фунти.

Шкотска влада пристала је 2013. на нове одредбе о финансирању које је предложила Изборна комисија. Ти предлози, који ће важити у периоду од 16 недеља пре одржавања референдума, дозвољавају двема званичним организацијама на челу кампања "За" и "Против" да потроше до 1,5 милиона фунти, а политичким партијама постављају ограничење трошкова у складу с резултатом који је свака од њих остварила на изборима за шкотски парламент 2011. године.

Према консултативном папиру шкотске владе објављеном 25. фебруара 2010, укупни трошкови референдума "вероватно ће бити око 9,5 милиона фунти" и углавном ће отичћи на организацију гласања и бројања гласов. Трошкови укључују и слање поштом једног неутралног летка о референдуму сваком шкотском домаћинству, као и слање по једне рекламне пошиљке сваком домаћинству или гласачу од стране две званичне организације на челу кампања "За" и "Против". Укупни трошкови референдума процењени су 2013. године на износ од 13,3 милиона фунти.

Предводници кампање

Лого кампање Беттер Тогетхер

Кампања за независност Шкотске, насловљена Yес Сцотланд, покренута је 25. маја 2012. На челу кампање Yес Сцотланд налази се Блаир Јенкинс, бивши директор програма на Шкотској телевизији (СТВ) и тренутни шеф информативне редакције на СТВ и на ББЦ Сцотланд. Ту кампању подржавају СНП, Шкотска странка зелених и Шкотска социјалистичка партија. На покретању ове кампање, којем је присуствовало неколико славних личности, Шкоти су позвани да потпишу декларацију у знак подршке независности. Салмонд је изјавио како се нада да ће ту декларацију потписати милион људи у Шкотској. До 24. маја 2013. број потписника достигао је 372.103.

Кампања за останак Шкотске у Уједињеном Краљевству, насловљена Беттер Тогетхер, покренута је 25. јуна 2012. Ова кампања, на чијем се челу налази Алистаир Дарлинг, бивши министар финансија, ужива подршку Конзервативне, Либерал-демократске и Лабуристичке странке.

Дебате

Дебате о питању независности вођене су на телевизији, локалној заједници и на универзитетима и удружењима, а отпочеле су одмах након расписивања референдума. У оквиру емисије Сцотланд Тонигхт на ТВ-каналу СТВ приказано је неколико дебата: Ницола Стургеон и Мицхаел Мооре, Стургеон и Анас Сарwар, Стургеон и Алистаир Цармицхаел те Стургеон и Јоханн Ламонт. ББЦ Тwо Сцотланд приказао је 21. јануара 2014. први од неколико округлих столова, који је снимљен у Грееноцк и који је водио Јамес Цоок.

Предводници кампање за независност упорно су тражили да се организује јавна дебата с британским премијером Давидом Цамероном и првим министром Шкотске Алеxом Салмондом. Цамерон је све те позиве одбио тврдећи да је референдум ствар "о којој Шкоти треба да одлуче" те да дебата треба да се води "између људи у шкотској који желе да остану и људи у Шкотској који желе да оду". Позиве на такву дебату подржао је и бивши британски премијер Гордон Броwн, који је рекао да би то била "добра идеја". Алистаир Дарлинг, председавајући групе Беттер Тогетхер, оптужио је Салмонда да "уплашено бежи" од дебате с њим, иако је Стургеон 2013. изјавила да ће се у неком тренутку одржати јавна дебата Салмонда и Дарлинга. Дарлинг је одбио да учествује у јавној дебати с Блаиром Јенкинсом, председавајућим групе Yес Сцотланд. Нигел Фараге, вођа Партије за независност Уједињеног Краљевства, такође је позвао Салмонда на дебату, али је представник СНП-а то одбацио рекавши да је Фараге "небитан у Шкотској".

Након дужих преговора, 5. августа 2014. одржана је дебата Салмонда и Дарлинга под називом Салмонд и Дарлинг: Дебата, коју је преносио ТВ-канал СТВ. Друга дебата Салмонда и Дарлинга, под насловом Шкотска одлучује: Салмонд против Дарлинга одржана је 25. августа 2014. на Првом програму ББЦ-а за Шкотску, а у остатку Уједињеног Краљевства преносио ју је Други програм ББЦ-а.

Процес гласања

Процес гласања на референдум почео је 27. августа 2014. године, кад су гласаши који гласају поштом добили гласачке листиће. До 15. августа 2014. 680.235 гласача регистровало се за гласање поштом, односно за 20% више него у марту 2014. Током фазе гласања путем поште шкотска полиција ухапсила је једног 28-годишњака из Друмцхапела у Гласгоwу због сумње да је еБаyу продавао свој глас.

Рок за пријаву за гласање на референдуму истекао је 2. септембра 2014. Неколико општинских комисија пријавило је "назапамћен" прилив нових регистрација, а неки су, како је известио ББЦ, током последње недеље примили на "десетине хиљада" пријава за регистрацију: "Бројеви забележени у последњих седам дана показују да је у Гласгоwу запримљено 9.000 пријава, 5.000 у Ренфреwсхиреу, а скоро 1.000 на Схетланду Оркнеyи".

Исход

Британска влада изјавила је да ће, ако се проста већина изјасни у прилог независности, "Шкотска постати независна држава након преговарачког процеса". Ако се већина изјасни против независности, Шкотска ће остати део Уједињеног Краљевства. Додатне моћи биће дате шкотском парламенру путем деволуције, у складу са Законом о Шкотској из 2012. Изборна комисија припремила је информативни летак, у коме је потврђено да су се британска и шкотска влада споразумеле о овим питањима.

Теме кампање

Монархија

Краљица Елизабета II

СНП је подржао задржавање британског монарха као шефа државе независне Шкотске, односно опстанак персоналне уније с остатком Уједињеног Краљевства, као и чланство Шкотске у Комонвелту нација. Према извештајима неких медија, сама краљица је "страховала" за будућност Уједињеног Краљевства, али и била спремна прихватити исход референдума. Неки функционери СНП-а, међу њима Цхристине Грахаме, председавајућа одбора за правосуђе у шкотском парламенту, сматрали су да је став партије то да се о статусу монархије у независној Шкотској одржи посебан референдум, јер је једна резолуција са скупштине СНП-а из 1997. предвиђала одржавање "референдума у мандату првог парламента независне Шкотске о томе да ли задржати монарха" на челу државе; с друге стране, Салмонд је тврдио да се став партије у међувремену променио.

Неке политичке партије и организације које се залажу за независност подржавале су завођење републиканског државног уређења, као нпр. Шкотска партија зелених и Шкотска социјалистичка партија.

Краљица је током референдумске кампање званично остала неутрална.

Држављанство

Шкотска влада планирала је дати аутоматско шкотско држављанство свим британским грађанима "уобичајено настањеним" у Шкотској и британским грађанима рођеним у Шкотској, чак и ако су већ делили двојно држављанство с неком трећом државом. Тхереса Маy, британска министарка унутрашњих послова, изјавила је да би политика владе евентуалне независне Шкотске утицала на то да ли би шкотски држављани могли задржати британско држављанство.

Демократија

Шкотска влада и поборници независности тврдили су да у Шкотској постоји дефицит демократије јер је Уједињено Краљевство унитарна држава која нема кодификовани устав. Осим тога, СНП је за Дом лордова рекао да представља "увреду за демократију". Термин "демократски дефицит" понекад се користио да означи период између британских избора 1979. и 1997, током којега је Лабуристичка странка имала већину заступника из Шкотске, али је власт у Уједињеном Краљевству држала Конзервативна странка. Алеx Салмонд је у септембру 2013. изјавио да се такве појаве могу изједначити с непостојањем демократије и да су "људи који живе и раде у Шкотској вероватно у најбољем положају да доносе исправне одлуке за Шкотску". Јануара 2012. Патрицк Харвие је рекао: "Зелени имају визију једне радикалније демократије у Шкотској, с далеко више нивоа за вођење расправа и доношење одлука на нивоу локалних заједница".

Мензиес Цампбелл написао је у априлу 2014. да је питање демократског дефицита решено деволуцијом и оснивањем шкотског парламента, те да у оквиру британске владе и ширег политичког система "Шкотска и Шкоти уживају утицај који превазилази нашу величину и разумно очекивање". Даниел Каwцзyнски, члан британског парламента из редова Конзервативаца, рекао је 2009. да је асиметрична деволуција каква постоји у Уједињеном Краљевству успоставила одређени демократски дефицит за Енглеску. То је гледиште познатије као "питање Западног Лотхиана", које се бави том аномалијом да чланови британског парламента не могу гласати о питањима која су делегирана Шкотској, али зато заступници из Шкотске могу гласати о истим тим питањима која се тичу Енглеске. Каwцзyнски је истакао и да су у просеку изборне јединице у Енглеској веће од оних у Шкотској.

Даља деволуција

Током кампање свака од три главне британске политичке партије бавила се питањем деволуције и све три су закључиле да би шкотском парламенту требало делегирати додатна овлаштења. Непосредно уочи телевизијске дебате Алеxа Салмонда и Алистаира Дарлинга група Беттер Тогетхер издала је саопштење, које су потписале и вође три главне партије, а у којем је наведено обећање да ће се Шкотској предати додатна овлаштења у погледу локалних пореза и делова социјалне политике. Борис Јохнсон, градоначелник Лондона, иначе припадник Конзервативне странке, успротивио се давању већих фискалних овлаштења шкотском парламенту. У другој телевизијској дебати Алеx Салмонд позвао је Алистаира Дарлинга да конкретно каже која би додатна овлаштења била дата ако победе противници независности, а која би допринела већем нивоу запослености у Шкотској. Касније те недеље Давид Цамерон посетио је Шкотску и том приликом обећао да ће нова овлаштења Шкотској бити делегирана "ускоро".

Економија

Новчић од три британска пенија

Снага економије

Једно од главних питања у кампањи јесте то да ли би независна Шкотска економски стајала боље него данас. Према једној анкети, већина Шкота гласала би за независност ако би се могло доказати да би то значило и виши животни стандард. Барнеттова формула резултирала је тиме да је јавна потрошња по глави становника у Шкотској виша него у Енглеској, али истовремено у Шкотској се по глави становника прикупља више новца на име пореза на приход у односу на британски просек, углавном захваљујући приходу од нафте из Северног мора. Институт за фискалну политику известио је у новембру 2012. да би географски удео у нафти из Северног мора свакако покрио вишу јавну потрошњу, али је и упозорио да су цене нафте нестабилне и подсетио да се ради о ограниченом потрошном ресурсу.

С обзиром на неизвесност будућих споразума о независности, као што је нпр. колики би удео британског јавног дуга независна Шкотска наследила, у средишту пажње нашла су се и питања кредитног рејтинга и стопе задуживања независне Шкотске. Упркос дефицитима, Уједињено Краљевство је до краја фебруара 2013. задржало "троструки А" кредитни рејтинг, што је значило да се земља може задуживати по ниским стопама како би финансирала своје дугове. "Фитцх", једна од водећих агенција за кредитни рејтинг, у октобру 2012. одбила је да изнесе своје мишљење о томе какав би рејтинг имала Шкотска, објаснивши да не може дати тачну процену зато што би стање шкотских финансија у великој мери зависило од исхода преговора између Уједињеног Краљевства и Шкотске о међусобној подели имовине и дугова.

У 2013. Шкотска је имала нижу стопу незапослености у односу на британски просек и нижи фискални дефицит него остатак земље. У односу на британски просек Шкотска има боље резултате у стицању нових директних страних инвестиција током 2012. и 2013. године, премда лошије него Велс или Северна Ирска.

Валута

Друго важно економско питање јесте питање валуте која би се користила у независној Шкотској. Главне су опције да се задржи фунта стерлинга, да се уведе посебна валута или да се прихвати еуро.

Током 1990-их и почетком прве деценије 21. века став СНП-а био је да независна Шкотска треба да уведе еуро као своју валуту. Пред почетак референдумске кампање СНП је променио овај став и почео да тврди да Шкотска треба да настави с употребом фунте стерлинга. Предмет расправе је и питање да ли би независна Шкотска морала да уведе еуро ако би желела да као независна држава постане чланица Европске уније. Све нове чланице морају се обавезати, као предуслов за учлањење у ЕУ, на то да ће на крају увести јединствену европску валуту, при чему претходно морају прво бити током две године укључени у Европски курсни механизам "(ЕРМ II)". У документу Шкотска у Европској унији, објављеном новембра 2013, шкотска влада тврди да, будући да се земље нису обавезне учланити у ЕРМ II, "ЕУ нема никакво правно средство којим би приморала државе чланице да се повинују предусловима који се морају задовољити пре но што чланство у Еурозони постане могуће". СНП такође тврди да би Шкотска од Уједињеног Краљевства наследила и право да не учествује у неким деловима правног система ЕУ.

Шкотска странка зелених изјавила је да не треба одбацити могућност да се фунта стерлинга задржи "као привремено прелазно решење", али да шкотска влада треба да "задржи све опције отвореним у вези с преласком на аутономну валуту". Портпарол Шкотске социјалистичке партије Цолин Фоx изјаснио се у прилог аутономне шкотске валуте и зону стерлинга назвао "неодрживом", али је истовремено рекао и да питање валуте не треба решавати на референдуму, него на првим изборима за парламент независне Шкотске.

Уколико би Шкотска ушла у новчану унију с Уједињеним Краљевством, шкотска држава би у некој мери била ограничена у вођењу фискалне политике. Стручњаци за банкарство тврде да би статус Шкотске као "млађег партнера" у таквом споразуму о заједничкој валути могло довести до "губитка фискалне аутономије за Шкотску". Др Ангус Армстронг из Националног института за економска и друштвена истраживања написао је да ће "независна Шкотска вероватно открити да су имплицитна ограничења економске политике, посебно фискалне, још рестриктивнија него експлицитна ограничења с којима се суочава као део Уједињеног Краљевства".

Гавин МцЦроне, бивши главни економски саветник британског Министарства за Шкотску, изјавио је: "Премда мислим да је за независну Шкотску разумно да задржи стерлинг, макар у почетку, то се на дужи рок може показати тешким; а да би добила слободу да дефинише властиту политику, Шкотска би можда морала да има властиту валуту". Међутим, упозорио је да то може довести до пресељења шкотских банака у друге делове Уједињеног Краљевства.

Неки од водећих политичара у остатку Уједињеног Краљевства изражавали су скепсу или непријатељство према идеји о новчаној унији. Георге Осборне, британски министар финансија, рекао је да је мало вероватно да би се Уједињено Краљевство сложило с таквим арангжманом, јер би то компромитовало суверенитет земље и изложило је финансијском ризику, док је Ед Баллс, лабуристички министар финансија у сенци, рекао да су такви планови "економски неразумљиви" и да би били "неповољнији од онога што данас имамо у целом Уједињеном Краљевству". Сир Јохн Мајор, бивши британски премијер, такође је одбацио идеју о новчаној унији, тврдећи да би то значило да УК мора јамчити за шкотски дуг.

Велшки први министар Царwyн Јонес изјавио је би тражио да се стави "вето" на евентуалну новчану унију између Шкотске и остатка Уједињеног Краљевства, јер би то био "врло збркан систем" и "рецепт за нестабилност". Дарлинг је рекао да би гласачи у остатку Уједињеног Краљевства могли одлучити да не желе новчану унију са Шкотском и критиковао је тај предлог као део "мантре" заговорника независности "да ће се све променити али да се ништа неће променити". Једно испитивање јавног мњења из децембра 2013. покатазо је да се 71% испитаника у Енглеској, Велсу и Северној Ирској слаже с тврдњом да "ако се прогласи независност [...] Шкотска и остатак Уједињеног Краљевства треба да наставе да користе фунту у оквиру договорене зоне стерлинга".

Левичарска шкотска Фондација Јиммyја Реида објавила је почетком 2013. један извештај у коме се задржавање фунте назива добром "прелазном" мером, али се препоручује увођење аутономне шкотске валуте како би се "заштитила" Шкотска од "економске нестабилности" Уједињеног Краљевства. У извештају се тврди да је британска монетарна политика "жртвовала продуктивни економски раст зарад стварања услова који одговарају финансијским спекулацијама" и да би аутономна валута могла заштитити Шкотску од "оних најгорих".

Организација Yес Сцотланд тврди да би од новчане уније корист имали и Шкотска и остатак Уједињеног Краљевства, будући да би извоз из Шкотске, укључујући северноморску нафту, значајно увећао платни биланс, а тиме и ојачао курс фунте стерлинга. Међутим, професор Цхарлес Нолан са Унивезитета у Гласгоwу рекао је да би укључивање шкотског извоза у бројке о платном билансу било од мале важности, будући да фунта има пливајући девизни курс. Изјавио је: "Вероватно све што ће се догодити ако остатак УК-а изгуби те девизне приходе јесте пад фунте, што ће пак повећати извоз и смањити увоз док се поново не успостави равнотежа".

У документу Будућност Шкотске шкотска влада дефинисала је пет кључних разлога због којих сматра да би новчана унија "била у интересу и Шкотске и Уједињеног Краљевства у периоду непосредно након проглашења независности":

1. Уједињено Краљевство је главни трговински партнер Шкотске и на њега је 2011. отишло две трећине шкотског извоза, док је, према бројкама које је навео Британски трезор, Шкотска други највећи трговински партнер остатка Уједињеног Краљевства, при чему је извоз у Шкотску већи него целокупан извоз у Бразил, Јужну Африку, Русију, Индију, Кину и Јапан, кад се све ове земље посматрају заједно.
2. Јасно је да постоје компаније које делују у Шкотској и другим деловима УК-а уз компликоване прекограничне ланце снабдевања.
3. Постоји високи ступањ покретљивости радне снаге, потпомогнут саобраћајном, културном и језичком повезаношћу.
4. Економије Шкотске и УК-а показују добре резултате у кључним мерењима једне оптималне новчане уније, као што су нпр. слични ступњеви продуктивности.
5. Показатељи економских циклуса указују на релативно висок ступањ синхронизованости у краткорочним економским трендовима, упркос повременим одступањима у неким раздобљима.

Финансијски сектор

Британски трезор објавио је 20. маја 2013. један извештај у коме се тврди да би банкарски систем у Шкотској био превелики да би могао осигурати компензацију улагачима у случају пропасти неке банке и да не би могао лако гарантовати улоге у банкама. У извештају се тврди и да би шкотске банке располагале активом у вредности од 1,254% БДП-а, што је више него што је био случај с Кипром и Исландом пре него што је ове земље захватила финансијска криза. Према наводима тог извештаја, сваки од шкотских пореских обвезника био би оптерећен с 65.000 фунти БДП-а потенцијалног дуга у хипотетичком случају неопходности да се спасе банкарски сектор у Шкотској, у поређењу с 30.000 фунти БДП-а, колико износи оптерећеност док је Шкотска део Уједињеног Краљвства.

Неки економисти, нпр. Андреw Хугхес Халлетт, професор економије на Универзитету Ст. Андреwс, одбацили су идеју да би Шкотска морала да самостално јамчи за та дуговања. Он је приметио да спашавање банака које делују у више земаља може извести већи број влада. На тај су начин банку Фортис и банку Деxиа заједничким снагама спасили Француска, Белгија и Низоземска. На истој су основи и Америчке федералне резерве, у сарадњи с британском владом, упутиле хитну позајмицу Краљевској банци Шкотске и Шкотској банци.

Енергија

Налазишта нафте и гаса у Северном мору

Већина питања која се тичу енергетске политике налазе се у домену британске владе, иако контрола над питањима планирања омогућује шкотској влади да спречи изградњу нових нуклеарних електрана у Шкотској. Поборници независности желе да задрже јединствено енергетско тржиште у Великој Британији и након проглашења независности, како би се задржала стабилност цена и одржала логистичка подршка за снабдеваче. Противници независности сматрају да би независнот угрозила јединство тржишта енергије. Према Еуану Пхимистеру, професору економије на Универзитету у Абердеену, и поред тога што би независност утицала на однос с Енглеском, у Енглеској би вероватно би и даље постојала потражња за шкотском струјом, будући да предвиђања Канцеларије за тржиште гаса и струје (ОФГЕМ) кажу како готово да и нема резервних капацитета. Други по величини снабдевач енергије у Уједињеном Краљевству, ССЕ плц, верује да би се и након проглашења независности највероватније задржало јединствено тржиште, иако би то захтевало преговоре и могло би довести до неких промена у постојећем систему.

Царолине Флинт, лабуристичка чланица британског парламента, рекла је да би независност значила већу цену енергије у Шкотској, будући да би тамошњи потрошачи морали издвајати више новца за обновљиве изворе енергије у Шкотској, који чине једну трећину у односу на цело Уједињено Краљевство. Еуан Пхимистер сматра да би се трошкови вероватно повећали широм Велике Британије, јер пројекти обновљиве енергије и нове нуклеарне електране у Енглеској добијају веће субвенције него електране које ће се ускоро затворити због прописа о заштити животне средине. Такође је изјавио и да треба правити разлику између постојећих и предложених пројеката обновљиве енергије, будући да су постојећи пројекти већ исплаћени, док је за нове потребно осигурати обећање купаца да ће их плаћати. Ед Давеy, британски државни скретар за енергију и климатска питања, изјавио је да шкотски произвођачи више не би имали право на британске субвенције, што би значило веће рачуне за потрошаче.

Нафта из Северног мора

Око 90% британских нафтних платформи у Северном мору налазе се у шкотским територијалним водама. Приходи од пореза који се добијају од једне нафтне платформе не иду у област која јој је најближа, него се узима да сви ти приходи потичу од британског епиконтиненталног појаса. Приходи од северноморске нафте користе се за подршку текућим расходима, а не за државну штедњу. Шкотска национална партија верује да би део прихода требало инвестирати у штедњу оснивањем сувереног нафтног фонда. Шкотска влада, позивајући се на регулатора овог поља, Оил анд Гас УК, изнела је у документу Будућност Шкотске своју процену да је за вађење преостало још око 24 милијарде еквивалената нафтног барела (БОЕ). Сир Иан Wоод, оснивач нафтне компаније Wоод Гроуп, изнео је у августу 2014. своје уверење да је преостало још око 15 до 16,5 милијарди БОЕ те да ће се смањена продуктивност почети осећати дпо 2030. године. У септембру 2014. једно истраживање које је спровео портал Оил анд Гас Пеопле сугерисало је да постоје знатне резерве нафте западно од Шетландских и Западних острва. У том је извештају изнесено предвиђање да ће се та област развити у идућих десет година захваљујући унапређењима у технологији бушења, пројектовању опреме за бушење и системима за премеравање.

Пољопривреда

Шкотски пољопривредници примили су 2013, као држављани чланице ЕУ, 583 милиона фунти на име субвенција од Европске уније у складу са европском пољопривредном политиком. Ове субвенције плаћају се на годишњем нивоу британској влади, која их даље распоређује деволвираним управама, међу њима и Шкотској. По последњем споразуму о заједничкој пољопривредној политици, британски пољопривредници имају праву на додатне конвергенцијске доплате, будући да шкотски пољопривредници у просеку примају мање износе по хектару, углавном због брдско-планинског терена Шкотске. Поборници независности стога верују да би независна Шкотска добијала још више пољопривредне субвенције но данас. Противници независности, пак, верују да шкотски пољопривредници имају користи од тога што Уједињено Краљевство као једна од највећих земаља ЕУ има и један од пресудних гласова у преговорима о заједничкој пољопривредној политици. Постављају и питање да ли би независна Шкотска одмах добила пуне субвенције од ЕУ, с обзиром на то да су другим новим чланицама ЕУ те субвенције тек поступно увећаване до пуног износа.

Одбрана

Војска

Шкотска влада се јула 2013. заложила за то да независна Шкотска треба да располаже војним буџетом у износу од 2,5 милијарди фунти годишње. СНП сматра да је у претходних десет година Шкотска имала мале издатке за одбрану и да би независност омогућила шкотској влади да то исправи, при чему је тврдила да је суфицит између 2002. и 2012. износио "најмање 7,4 милијарди фунти". Британска влада је јула 2013. потврдила да ће, као део реорганизације британске војске, седам полигона Територијалне армије у Шкотској бити затворено, премда ће истовремено број војних резервиста из Шкотске порасти с 2.300 на 3.700; СНП је изјавио да на Шкотску одлази "непропорционално велики део у резању трошкова одбране". Планови СНП-а везани за војску независне државе укључују 15.000 особља и обнављање историјских шкотских пукова.

Одбор за одбрану британског Дома комуна критиковао је предлоге СНП-а тврдећи да је буџет од 2,5 милијарди фунти превише мало. Што се тиче планова везаних за ваздушну одбрану, Одбор је изјавио: "Имајући у виду издатке везане за набавку авиона за противваздушну одбрану различитих од оних с којима данас функционише Уједињено Краљевство, тренутно не разумемо како шкотска влада очекује да, у оквиру расположивог буџета, организује кредибилну ваздушну одбрану, а камоли да осигура додатне транспортне авионе, ротокоптере и друге помоћне летелице које су потребне сваком ратном ваздухопловству." Одбор је упозорио и на последице независности на војну индустрију у Шкотској: "Сматрамо да би се, у случају независности, војна индустрија у Шкотској суочила с неизвесном будућношћу. Непосредне последице одмах би осетиле оне компаније које су укључене у бродоградњу, одржавање и високу технологију. Неке будуће шкотске одбрамбене снаге не би гарантовале довољно потражње на домаћем тржишту која би надокнадила губитак уносних уговора с Министарством одбране Уједињеног Краљевства, а додатне сигурносне и бирократске препреке вероватно би смањиле конкуретност у односу на компаније базиране у Уједињеном Краљевству".

Краљевски институт за одбрану сугерисао је октобра 2012. да би независна Шкотска могла имати одбрамбене снаге које би се по величини и снази могле упоредити с другим мањим европским земљама као што су Данска, Норвешка и Исланд, те да би издаци били око 1,8 милијарди фунти, "значајно мање" од 3,3 микијарди фунти, колико су током фикалне 2010/2011. године шкотски порески обвезници платили у британски војни буџет. Та је цифра базирана на претпоставци да би се такве снаге "првенствено користиле за задатке у унутрашњохј одбрани са способношћу да допринесу коалицијским и савезичким операцијама под покровитељством организација у које би независна Шкотска била учлањена" те да стога оне "не би биле опремљене скупим и софистицираним врстама оружја". Институт је истакао и да постоји потреба да независна Шкотска "постигне неки договор с остатком Уједињеног Краљевства" о прикупљању обавештајних података и цyбер-ратовању, да би будући издаци за набавку и одржавање војне опреме могли бити већи због малог опсега наруџби, као и да се регрутовање и обука "могу покзати проблематичним" у првим годинама.

Један извештај који је 2013. објавио тхинк танк Шкотски институт навео је да би нека будућа шкотска влада могла одлучити да изда у закуп морнаричку базу Фаслане остатку Уједињеног Краљевства како би одржала добре дипломатске односе и поспешила преговоре о чланству у НАТО-у. У извештају се истовремено критикује одбрамбена политика коју је предложио СНП због тога што потцењује трошкове и напоре потребне за развој и претварање наслеђене британске војне активе у шкотску војску, као и због тога што садржи неке превиде; на пример, у извештају се тврди да би шкотска влада базу својих поморских снага требало да смести на источну обалу, да би заштитила нафтне бушотине у Северном мору, а не у бази Фаслане.

Дорцха Лее, бивши пуковник у ирској војсци, рекао је да би Шкотска могла избећи формирање нове војске базиране на ресурсима наслеђеним од британске војске и уместо тога установити ограничене снаге за самоодбрану "по угледу на ирски модел", које би биле способне за учествовање у међународним мисијама за одржавање мира "са неких 1,100 особа, укључујући један механизовани батаљон и друге елементе за подршку борбеним јединицама"; затим морнарицу "способну за учесвовање у [међународним мировним мисијама]", као и ваздухопловство с "хеликоптерима за транспорт особља" и "једном логистичком летелицом, као што је Ц130 Херцулес". Професор Малцолм Цхалмерс из Краљевског института за одбрану тврдио је да би тако мале одбрамбене снаге биле некомпатибилне са захтевима које поставља чланство у НАТО: "Шкотска би се могла усредсредити н ризике које неспоредно прете њеној територији, дати јасно до знања да није заинтересована за одржавање значајног система за вођење рата те срезати своје војне издатке на ниво Ирске. Међутим, ту опцију не би било лако продати чланицама НАТО у шкотском суседству ― укључујући УК ― које би то могле сматрати покушајем да се осигура њихова заштита без властитих улагања" (ан аттемпт то фрее-риде он тхеир протецтион).

Нуклеарно оружје

Пројектил УГМ-133 Тридент II испаљен с нуклеарне подморнице класе Вангуард

Британски нукларни ракетни систем Тридент смештен је у депоу оружја у Цоулпорту и у поморској бази Фаслане у подручју Фиртх оф Цлyде. СНП се противи присуству нуклеарног оружја на територији Шкотске. Салмонд је изјавио да је "незамисливо да би једна независна држава од 5.250.000 људи могла трпети даље присуство оружја за масовно уништење на својој територији". Британски војни званичници тврде да не постоји алтернативна локација за те ракете. На једном семинару који је организовала Карнегијева фондација за међународни мир речено је да би Краљевска ратна морнарица требало да размотри читав низ других опција, укључујући и разоружање. Иан Давидсон, заступник у британском парламенту, навео је један британски извештај Кампање за нуклеарно разоружање који је сугерисао да би се бојеве главе могле деактивирати у року од неколико дана и сигурно уклонити за 24 месеца.

Чланство у НАТО

На годишњој скупштини СНП-а одржаној октобра 2012. делегати те партије одлучили су да напусте дугогодишње принципијелно противљење чланству у НАТО. Шкотска партија зелених и Шкотска социјалистичка партија, које чиние део кампање Yес Сцотланд у прилог независности, и даље се противе чланству у НАТО. Јохн Финние и Јеан Урqухарт, заступници у шкотском парламенту, напустили су СНП због ове промене у политици странке. Финние је изјавио да "постоји свеопшта жеља да се Шкотска ослободи нуклеарног оружја, а тај се циљ не може остварити с чланством у војном савезу који је спреман да први спроведе нуклеарни удар" те је позвао Салмонда да објасни "како се може остварити циљ да Шкотска буде члан НАТО-а и да се ослободи нуклеарног оружја". Курт Волкер, бивши стални представник САД при НАТО, рекао је да би се према чланству независне Шкотске у НАТО вероватно гледало с "много наклоности".

Став шкотске владе да се нуклеарно оружје Тридент мора уклонити из Шкотске, а да она треба да постане чланица НАТО назвале су контрадикцијом неке личности, као нпр. Wиллие Ренние, вођа шкотских либералних демократа, и Патрицк Харвие, један од челника Шкотске партије зелених.

Лорд Робертсон, бивши генерални секретар НАТО, рекао је да НАТО има "централну улогу у нуклеарним питањима" и да СНП треба или да то прихвати или да држи Шкотску ван чланства у том савезу. Професор Малцолм Цхалмерс из Краљевског института за одбрану рекао је да су "прагматичари" из СНП-а прихватили чињеницу да би чланству у НАТО вероватно значило дугорчни споразум о базама који би омогућио Уједињеном Краљевству да задржи Тридент код Цлyдеа.

С друге стране, Салмонд је изјавио да би било "сасвим изводљиво" учланити се у НАТО и истовремено задржати антинуклеарни став те да би Шкотска остала у оквиру НАТО "само уз договор да се у Шкотској неће налазити нуклеарно оружје и да ће НАТО наставити да поштује право својих чланица да учествују само у операцијама које су одобриле Уједињене Нације".

Обавештајна делатност

Аллан Бурнетт, бивши челник службе за прикупљање обавештајних података при Полицијској управи Стратхцлyде, који је до 2010. био и шкотски координатор за антитероризам, рекао је Сундаy Хералду да би "независна Шкотска била суочена с мањом претњом, установе за обавештајни рад биле би брзо формиране, а савезници ће остати савезници". Петер Јацксон, професор студија сигурности на Универзитету у Гласгоwу пореклом из Канаде, сложио се да би Специјална служба полиције могла послужити као језгро евентуалног шкотског еквивалента британске службе МИ5, док би се креирање неког еквивалента службе МИ6 могло прескочити и уместо тога се "ослонити на обједињене обавештајне податке или на дипломатске отворене изворе" као Канада или нордијске земље. Баронеса Рамсаy, заступница лабуриста у Дому лордова и бивша службеница МИ6, рекла је да је поглед шкотске владе на обавештајну делатност "изузетно наиван" и да "ствари никако нису тако једноставне као што они мисле".

Европска унија

Статус независне Шкотске у ЕУ

Процес проширења Европске уније до 2014.

СНП се залаже за то да независна Шкотска с Европском унијом успостави однос сличан ономе који данас постоји између Уједињеног Краљевства и ЕУ. То подразумева пуно чланство уз неке изузетке, као што је изузеће од обавезе да се прихвати еуро. Нејасно је да ли би Шкотска морала да поднесе молбу за учлањење у ЕУ и да ли би могла задржати право које има УК да не учествује у неким деловима правног система ЕУ.

Шпанија би могла блокирати чланство Шкотске у ЕУ због страха од последица које би шкотска независност могла имати на Каталонију и Баскију, Тхис wас инитиаллy дениед бy тхе Спанисх говернмент, но у октобру 2012. шпански министар иностраних послова Јосé Мануел Гарцíа-Маргалло изјавио је да би Шкотска морала да поднесе молбу за чланство као свака нова чланица: "У хипотетичком случају независности, Шкотска би морала да стане у ред и поднесе молбу за чланство, при чему добијање статусе земље кандидата захтева сагласност свих држава чланица [...] те да потпише завршни споразум [о приступању]". У новембру 2013. шпански премијер Мариано Рајоy изјавио је: у једном интервјуу: "Знам засигурно да би област која би се одвојила од државе чланице Европске уније остала ван Европске уније и то је нешто треба да знају и Шкоти и други европски грађани". Такође је изјавио да би Шкотска, по осамостаљењу, постала "трећа земља" ван ЕУ, којој би била потребна сагласност свих 28 држава да би поново постала делом ЕУ, али и да он не би блокирао пријем независне Шкотске у чланство.

Вођа шкотских конзервативаца Рутх Давидсон рекла је да су Рајоyеви коментари "задали озбиљан ударац Салмондовој теорији о чланству у ЕУ" и да "морамо знати какву је савет СНП добио пре но што су своју похабану теорију изнели у белом папиру", док је Дарлинг рекао: "Ово је још један ударац тврдњама Алеxа Салмонда да се ништа неће променити ако гласамо за самосталност. Шпански премијер је управо објаснио да и се све променило." Представник за штампу Ницоле Стургеон реаговао је на коментаре шпанског премијера рекавши да је "Шкотска већ интегрални део ЕУ и нигде у документима ЕУ нема ништа о томе што омогућава избацивање постојеће територије или уклањање права њених становника као грађана ЕУ". Салмонд је цитирао писмо Мариа Тенреира из генералног секретаријата Европске комисије у којем се каже: "Било би, наравно, правно могуће да се поново преговара о ситуацији с Уједињеним Краљевством и Шкотском у ЕУ. Дакако, то би захтевало промену споразума, што се може урадити само уз сагласност свих држава чланица".

Јосé Мануел Барросо, председник Европсле комисије, сугерисао је да би независна Шкотска морала да поднесе молбу за чланство, док би остатак Уједињеног Краљевства и даље био члан ЕУ. Одговарајући на питање из одбора за економију Дома лордова, Барросо је изјавио: "Ако би неки део територије државе чланице престао да буде делом те државе због стицања независности, споразуми не би важили за ту територију. Другим речима, нова независна држава би, чињеницом своје независности, постала трећа земља у односу на ЕУ и споразуми више не би важили на њеној териоторији". У интервјуу ББЦ-у рекао је и ово: "Ми смо унија држава, па ако имамо једну нову државу, она наравно мора да поднесе молбу за пријем и да о условима чланства преговара с другим државама чланицама. С тачке гледишта Европске уније, правно се свакако ради о новој држави. Ако нека земља постане независна, то је нова држава и мора да ступи у преговоре с ЕУ".

У септембру 2013. потпредседник Европске комисије, Шпанац Јоаqуин Алмуниа, изјавио је да "ако један део територије неке државе чланице одлучи да се одвоји, тај одвојени део није члан Европске уније", коментаришући при том ситуацију у вези с Каталонијом. Одговарајући на даља питања шпанских медија, представник за штампу Европске комисије потврдио је: "Сценарији као што су отцепљење једног дела државе чланице или стварање нове државе, као што смо већ више пута рекли, не би прошли без последица по споразуме Европске уније [...] Другим речима, независна држава, по стицању независности, постала би трећа земља према ЕУ и од дана проглашења независности споразуми Европске уније не би више важили".

Европска комисија понудила је да постојећој држави чланици пружи мишљење о овом питању, али британска влада је потврдила да неће тражити то мишљење јер не жели да пре референдума преговара о условима независности.

Професор сир Давид Едwард, бивши судија Европског суда, сматра да би институције ЕУ и државе чланице "имале обавезу да почну преговоре пре него што отцепљење ступи на снагу, како би се дефинисао будући однос у оквиру ЕУ између различитих делова бившег Уједињеног Краљевства и других држава чланица. Исход тих преговора, осим ако сасвим не пропадну, био би амандман постојећих споразума, а не нов споразум о приступању.

Бивши ирски премијер Јохн Брутон рекао је како верује да би за чланство Шкотске требало да свих 28 држава чланица ратификују нов приступни уговор. "Ако се нека област одвоји од постојеће државе чланице, та област тиме престаје да буде у чланству ЕУ. Она би морала да испочетка поднесе молбу за пријем, као да никад није била чланица ЕУ и као да подноси молбу први пут".

У јануару 2013. ирска министра за европска питања Луцинда Цреигхтон изјавила је у интервјуу ББЦ-у да, "ако би Шкотска постала независна, морала би да поднесе молбу за пријем у чланство, а тај процес може потрајати". Цреигхтон је касније писала Ницоли Стургеон како би разјаснила да је њено гледиште било "углавном на линији гледишта шкотске владе" и да она "свакако ни у једном тренутну није сугерисала како би Шкотска, могла, требала или морала бити избачена из ЕУ". Додала је: "Мислим да је јасно како би нова независна држава морала (и имала би право и свакако би требало) да преговара о условима свог чланства, јер би ти услови несумњиво били различити од постојећих. Ја јесам рекла како ће за то требати време, и верујем да хоће". Цреигхтон се такође сложил с изјавиом Ангуса Робертсона из СНП-а, који је рекао да би "ЕУ усвојила поједностављену процедукру за преговоре, а не уобичајену процедуру која се примењује за пријем држава које нису чланице" те да би се преговори могли завршити у року од две године, између одржаног референдума 2014. и планираног проглашења независности 2016. Јоханн Ламонт из Шкотске лабуристичке странке касније је оптужио шкотску владу да је "засула Цреигхтонову увредама" због њених првобитних коментара.

Бивши британски премијер сир Јохн Мајор такође је сугерисао новембра 2013. да би Шкотска морала да поднесе молбу за пријем у чланство ЕУ, но да би то значило да се мора пребродити противљење сепаратистима који постоје у многим државама чланицама, посебно у Шпанији: "Шпанија неизвесност око питања чланства у ЕУ користи како би одвратила Каталонију чак и од одржавања референдума о независности", упозорио је. "Тешко је веровати да би олако пристала на учлањење Шкотске. А Шкотска неће бити усамљена у изржавању неповерења према сепаратистичким тенденцијама".

Британски министар иностраних послова Wиллиам Хагуе рекао је у децембру 2013. да би Шкотска морала да поднесе нову молбу за пријем у ЕУ: "Врло је важно разумети да, ако Шкотска напусти Уједињено Краљевство, она би такође напустила и организације чији је Уједињено Краљевство члан, укључујући Европску унију".

Будући статус УК у ЕУ

Јануара 2013. британски премијер Давид Цамерон обећао је у име своје Конзервативне странке да ће 2017. бити одржан референдум о чланству Уједињеног Краљевства у Европској унији ако конзервативци победе на парламентарним изборима 2015, што је порука за коју се сматра да је у значајној мери упућена све већем броју присталица Странке за независност Уједињеног Краљевства (УКИП). Предлог закона о том референдуму већ је усвојен у Дому комуна.

Организација Yес Сцотланд саопштила је да та одлука изазива "економску несигурност" за Шкотску. Цхристина МцКелвие, заступница у шкотском парламенту из СНП, додала је да то показује "хипокризију у срцу кампање против независности [...] Усвајање овог закона у Wестминистеру отвара врло велику могућност за то да се Шкотска против своје воље извуче из Европске уније, ако следеће године превагу однесе глас против. То би била катастрофа за Шкотску и сасвим јасно показује зашто Шткотска мора преузети одговорност за наш властити однос с нашим европским суседима".

Кад се ради оодносу према ЕУ, истраживања показују да постоје одређене разлике између Шкотске и остатка Уједињеног Краљевства. Премда је једина студија шкотске владе, базирана на подацима прикупљеним између 1999. и 2005, показала да људи у Шкотској "исказују углавном сличне еуроскептичне ставове као и људу у целој Британији", Ипсос МОРИ је фебруара 2013. саопштио да су гласачи у Шкотској рекли како би на референдуму гласали за останак у ЕУ, "за разлику од подацима о ставовима у Енглеској из новембра 2012", где би већина одабрала повлачење из ЕУ. Маја 2013. анкета коју је спровео Панелбасе показала је да, у случају хипотетичког повлачења УК из ЕУ, у Шкотској расте подршка независности.

Јуна 2013. Гуардиан је саопштио да Лабуристичка странка разматра давање подршке расписивању референдума о чланству у ЕУ пре него што се одрже следећи парламентарни избору у Британији. Као одговор на то СНП је поновила своје уверење да "највећи извор несигурности за будућност Шкотске долази из странака у Wестминстеру које су више заинтересоване за властите политичке игре него за одговоре на жеље људи у Шкотској".

Шкотска у ЕУ и УК ван ЕУ

Неки су коментатори сугерисали да би излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ смањило разлоге за независност Шкотске, јер се слободна трговина, слобода кретања и непостојање граничних контрола с Уједињеним Краљевством не би више аутоматски подразумевали. Бриан Асхцрофт, професон економије на Универзитету у Стратхцлyде, критиковао је тезу СНП-а да Шкотска треба да остане у ЕУ и ако Уједињено Краљевство изабере да напусти ту организацију. "Шкотски извоз у остатак Уједињеног Краљевства четири пута је већи него извоз у ЕУ (без УК). Штавише, важност извоза остатка Уједињеног Краљевства у Шкотску све је већа, док удео извоза у ЕУ опада... С обзиром на те податке, чини се да би била изузетно луда одважност ако би нека шкотска влада ризиковала трговачке, инвестиционе и миграцијске везе с остатком Уједињеног Краљевства остајући у ЕУ ако је Уједињено Краљевство напусти".

Др Фабиан Зулеег из невладине организације Еуропеан Полицy Центре написао је да би се "Шкотска суочила с тешким избором ако УК изабере да изађе из ЕУ. Основно питање, које досад још није искушано, јесте може ли једна земља бити део монетарне уније (са обавезујућим фискалним обавезама) с монетом ван ЕУ и исотовремено бити део европске економске и монетарне уније (са чврстим оквиром за управљање економском и фискалном политиком), чак иако се та земља, бар засад, налази ван еурозоне. Тешко је предвидети један такав аранжман, јер би могло доћи до конфликта између два различита склопа правила, што би пак произвело правну несигурност. Уједињено Краљевство би се суочило с ограничењима у приступу јединственом европском тржишту, па би и Шкотска морала да та ограничења примени на увоз роба и услуга из Енглеске, чиме би шкотску економију оптеретила потенцијално врло високим трошковима.

Ангус Роxбургх написао је у Гуардиану: До сада радна је теза била да би и независна Шкотска и остатак Уједињеног Краљевства остали у ЕУ [...] Уместо удобног аранжмана с Енглеском, какакв предвиђа већина присталица независности (једна Краљица, једна валута, отворене границе, "друштвена унија"), заправо може доћи до тога да дуж реке Тwеед никну пасошке контроле и мењачнице новца. Шкотска би можда морала да створи властиту валуту или да прихвати еуро. Могућност да Шкотска буде одсечена од Енглеске и да се нађе закачена на врло дугачком европском сидру могла би забринути чак и тврдокорна храбра срца.

Уједињене нације

Давид Цамерон је сугерисао да би независна Шкотска била "маргинализована" у Уједињеним нацијама, где је Уједињено Краљевство стални члан Савета безбедности.

Јохн Мајор је сугерисао да би, у случају независности Шкотске, остатак Уједињеног Краљевства могао изгубити своје место сталног члана Савета безбедности УН.

Социјална политика

Присталице независности тврдиле су да ће једна од важних добробити независности бити контрола над социјалном политиком. Према Институту за фискалне студије, независност би "пружила могућност за радикалнију реформу, тако да систем [социјалне политике] боље одсликава гледишта шкотског народа". Група Yес Сцотланд и заменица првог министра Шкотске, Ницола Стургеон, тврдили су да се одржање постојећег система може гарантовати једино гласањем за независност. Септембра 2013. Шкотски савет за добровољне организације, која окупља непрофитна хуманитарна удружења, позвао је на успостављане засебног система социјалне политике у Шкотској.

Новембра 2013. шкотска влада обећала је да ће искористити моћ коју ће јој донети независност да укине кључне елементе Закона о социјалном систему из 2012, који је донет и примењен у целом Уједињемом Краљевству упркос противљењу већине заступника из Шкотске. Такође је обећала да ће укинути концепт "универзалног кредита" и тзв. порез на спаваћу собу (односно, смањење социјалних давања за оне с "вишком" стамбеног простора у социјалним становима). Шкотска национална партија критиковала је Рацхел Реевес, министарску лабуристичке владе у сенци задужену за рад и пензије, јер је изјавила да ће идућа британска влада коју буду водили лабуристи бити још и строжа од Цамеронове владе у погледу социјалних давања.

Јануара 2012. извори блиски британском премијеру рекли су листу Сцотсман да се "јединствени порезни и социјални систем налази у самом средишту једне јединствене земље" и да та овлашћења не могу бити делегирана Шкотској након референдума, премда је Мицхаел Мооре из Либерално-демократске странке у августу 2013. рекао да "треба расправљати" и о делегирању неких делова буџета за социјална давања. Лабуриста Јим Мурпхy, бивши државни секретар за Шкотску, тврдио је да се "снажно залаже" за делегирање шкотском парламенту овлашћења која се тичу социјалних давања, али је и упозорио да би независност била реметилачки фактор и да не би била корисна. Комисија за деволуцију шкотских лабуриста препоручила је у марту 2014. да неке аспекте социјалне политике, као што су стамбена давања и следовања за инвалидност, треба пренети на шкотски парламент.

Пензиони систем

Британским пензионим системом управља британска влада, при чему се свакој особи квалификованој за државну пензију у 2013/2014. години исплаћивало 113,10 фунти. Што се тиче мушкараца, за државну пензију квалификују се они који су напунили 65 година живота, но тај ће се праг 2020. подићи на 66 година, до 2028. на 67 година живота. Према истраживању Националног инситутита за економска и социјална истраживања, независна Шкотска могла би одложити подизање тог прага, и то захваљујући мањем животном веку у Шкотској. У белом папиру Будућност Шкотске поборници независности обећале су да ће државну пензију задржати на сличном нивоу који постоји у Уједињеном Краљевству.

Бивши британски премијер Гордон Броwн рекао је у априлу 2014. да удео трошкова за пензије у Шкотској превазилази просек пензија у јавном сектору и закључио да се те пензије могу штити расподелом ризика и извора у оквиру Уједињеног Краљевства. Стеве Wебб, министар у британској влади задужен за пензиони систем, изјавио је у мају 2014. да ће Шкоти задржати садашњи ниво државне пензије и након независности јер су право на пензију стекли у оквиру постојећег система. Wебб је рекао и да би се британска влада и влада независне Шкотске морале договорити о начину исплате тих пензија.

Што се тиче приватних пензионих система, у једном извештају Института овлаштених рачуновођа Шкотске изражена је забринутост због тога што шкотска влада нема никаквих планова да се позабави правилима ЕУ која могу утицати на финансирање прекограничних система социјалних давања. Европска комисија одлучила је у марту 2014. да не олабави та правила, према којима терет финансирања прекограничних система социјалних давања у потпуности мора падати на дотичне државе чланице.

Здравство

Средиште многих кључних делатности Националне здравствене службе у Шкотској налази се у згради Вицториа Qуаy у Единбургху

Питање здравствене заштите делегирано је шкотском парламенту још кад је основан 199. године. Шкотска влада успоставила је политику здравствене заштите која се разликује од оне у Енглеској, па је тако, на пример, укинула партиципацију за лекове на рецепт и за бригу о старим особама. Национална здравствена служба у Шкотској (НХС Сцотланд) оперативно је независна од те службе у остатку Уједињеног Краљевства још од њеног оснивања 1948. године. Присталице независности тврде да ће без независности Шкотске смањивање буџета за здравствену службу у Енглеској довести и до смањеног финансирања за Шкотску, што би отежало одржавање здравствених услуга на садашњем нивоу. Харрy Бурнс, бивши главни медицински саветник за Шкотску, изразио је у јулу 2014. своје уверење да би независност могла била корисна за јавно здравље јер би људима могла осигурати већи степен контроле над властитим животима.

Маја 2014. око стотину радника у здравству, укључујући хирурге, специјалисте, лекаре опште медицине, фармацеуте, зубаре и болничке раднике, прикључило се групи "Здравство каже 'Да'" (НХС фор Yес), која се залаже за независност Шкотске. Један од оснивача те групе рекао је да здравствена служба у Шкотској представља "светли пример шкотске самоуправе који је јасно бољи од владе у Wестимстеру" и додао да би независност "заштитила [здравствену службу у Шкотској] од будућих финансијских резова у Wесминстеру".

Противници независности кажу да јединствено Уједињено Краљевство омогућује Шкотима приступ специјалистичким прегледима и лечењу у другим деловима Краљевства. Национална здравствена служба у Шкотској тренутно има реципрочне аранжмане са здравственим службама у другим деловима Уједињеног Краљевства о узајамној доступности специјалистичких прегледа и третмана. Унионистичка група под називом "Гласајте против граница" (Воте Но Бордерс) објавила је оглас у коме је тврдила да ће независност отежати Шкотима приступ болници "Греат Ормонд Стреет Хоспитал" у Лондону, која је специјализована за лечење деце. Тај је оглас повучен након што се ова болница пожалила да није била консултована о њему те је издала саопштење у коме се каже да она има реципрочне аранжмане о лечењу с великим бројем земаља..

Границе и имиграција

Уједињено Краљевство ужива нека изузећа од правила Европске уније. Једно од њих је неучествовање у Шенгенском простору, што значи да у Уједињеном Краљевству постоји пуна пасошка контрола за путнике из других земаља ЕУ, осим Ирске, која с Уједињеним Краљевством чини тзв. Заједничку путничку зону. Шкотска је влада сугерисала да би и независна Шкотска остала изван Шенгенског простора и прикључил се Заједничкој путничкој зони, што би осигурало да на енглеско-шкотској граници не буде пасошке контроле. Ницола Стургеон рекла је да би независна Шкотска ступила у преговоре с ЕУ о истим визним аранжманима који постоје за Уједињено Краљевство. У мају 2014. Давид Мартин, посланик лабуриста у Европском парламент, изразио је за Сундаy Хералд своје уверење да "ЕУ не би приморавала [Шкотску] да се прикључи Шенгену".

Алистаир Цармицхаел, британски државни секретар за Шкотску, рекао је у јануару 2014. да има смисла да се Шкотска прикључи Заједничкој путничкој зони, али и да то значи да би она морала да има имиграциона правила слична правилима која постоје у остатку Уједињеног Краљевства. Тај је став подржала и Тхереса Маy, британска министарка унутрашњих послова, која је у марту 2014. изјавила да би се морале увести пасошке контроле у случају да Шкотска почне да спроводи лабавију имиграциону политику. Рицхард Бацон, конзервативни члан парламента за Соутх Норфолк, рекао је да "нема разлога" за увођење граничних контрола.

Наука

Wиллие Ренние, вођа шкотских либерал-демократа, сугесрисао је би независношћу шкотски универзитети изгубили 210 милиона фунти за истраживања. Ренние је тврдио да "се не можемо бавити свим овим новим истраживачким активностима без додатних средстава која добијамо с друге стране границе". Мицхаел Русселл, секретар за образовање у шкотској влади, одговорио је тврдњом да шкотски универзитети имају "светску репутацију" која ће наставити да привлачи инвестиције и после независности: "Само ове [2011] године инвестирамо 289 милиона фунти у истраживања и размену знања путем Шкотског савета за финансирање (Сцоттисх Фундинг Цоунцил). Очекује се да ће то произвести додатних 500 милиона фунти од Истраживачких савета, Европе, добротворних организација и пословних компанија.".

Према подацима Института за политику у високом образовању (Хигхер Едуцатион Полицy Институте), академске 2009/2010. године шкотски су универзитети добили 14,7% новца који је на располагању имао Британски савет за истраживања. Др Алан Тренцх из Университy Цоллеге Лондон рекао је да је тај ниво финансирања од Британских истраживачких савета "изузетно непропорционалан" и да након независности шкотске установе неће више имати приступ том новцу. Један представник шкотске владе изјавио је да "Шкотска у привлачењу фондација има иза себе успех без премца, што одсликава изузетност и светску репутацију наших универзитета, и то ће се наставити и након независности".

Септембра 2013. ректор Универзитета у Абердеедну рекао је би шкотски универзитети и даље имали приступ британским фондовима за истраживања за неке од "јединствених области истраживања", које се тичу обе земље. Рекао је: "Нема спора – ако је то оно што се желело. Не видим да би било у интересу било кога у остатку Уједињеног Краљевства да искључи Шкотску из сарадње. Мора се слободно и лако сарађивати широм Уједињеног Краљевства. Знање не познаје државне границе. Чини ми се да би се то могло постићи релативно лако".

Профессор Давид Белл, профессор економије на Универзитету у Стирлингу, рекао је да би се прекогранична сарадња могла наставити, но шкотски би универзитети ипак могли изгубити финансијску предност.

Институт за физику у Шкотској упозорио је да ће приступ реномираним светским центрима, као што су ЦЕРН-ов Велики хадронски сударач, Европска свемирска агенција и Европска јужна опсерваторија, можда захтевати да шкотска влада уђе у нове преговоре. Речено је и да би независна Шкотска морала да размотри и како да задржи средства која стижу од утицајних британских фондација, као што су Wеллцоме Труст и Леверхулме Труст, као и да постоји "значајна неизвесност" око тога како ће међународне компаније које делују у Шкотској гледати на њену независност.

Спорт

Изнета је и теза да би Комонвелтске игре 2014, које се одржавају у Гласгоwу два месеца пре референдума, могле бити употребљене за рекламирање Шкотске; премда је СНП негирао и критиковао било какво повезивање ових игара с референдумом, Сцотт Стевенсон, спортски директор Канадске асоцијације за Комонвелтске игре упоредио је канадско искуство с квебечким национализмом рекавши: "Приличан сам оптимиста да ће постојати веће интересовање за игре у Гласгоwу него за неке друге недавне игре. Питао сам на састанцима какву улогу можемо очекивати да ће имати политичка питања и [затражио] да политика не буде део игара. Спортисти желе доћи и такмичити се, неометани политиком".

Ово се видело на Комонвелтским играма 1986. у Единбургу, кад је Шкотска прошли пут била домаћин, које је већина земаља бојкотовала због британске подршке Јужној Африци у тренутку кад је велики део држава спроводио спортски бојкот Јужне Африке.

Слично томе, током Летњих олимпијских игара 2012. Салмонд је рекао да је то последњи пут да Шкотска наступа ка део Велике Британије на Олимпијади пре но што наступи као независна земља на Летњим олимпијским играма 2016. Цраиг Реедие, представник Међународног олимпијског комитета изнео је мишљење да би шкотски спортисти и 2016. представљали Велику Британију, с обзиром да до међународној признања независне Шкотске не би дошло одмах након референдума. Поставио је и питање да ли би независна Шкотска могла да одржи издвајања за спорт у истој мери као Велика Британија. Гордон Броwн, бивши британски премијер и сам Шкот, указао је на број медаља које је освојила Велика Британија 2012. и рекао да то показује успех уније.

Сир Цхрис Хоy изнео је мишљење маја 2013. да ће шкотским спортистима "бити потребно време" да се "навикну на ново окружење за тренинг", чиме је наговестио да се успех шкотских спортиста у оквиру британске екипе не мора аутоматски пресликати у успешан олимпијски тим независне Шкотске. Рекао је да је морао тренирати у Манцхестеру, јер у Шкотској није било услова, те да би независна Шкотска морала да се позабави недостатком неопходне инфраструктуре за тренирање.

Западна, Шетландска и Оркнеyска острва

Могућност проглашења независности Шкотске изазвала је питања о будућности Оркнеyских, Шетландских и Западних острва. Један представник СНП-а је 2012. изјавио да у случају независности Шкотске Оркнеy и Схетланд могу остати у оквиру Уједињеног Краљевства ако је њихова "жеља за самоопредељењем" довољно снажна.

Политичари су на овим острвима говорили о шкотском референдуму као о најважнијем догађају у политичкој историји острва "од оснивања острвских већа 1975". Ангус Цампбелл, вођа Западних острва, рекао је да текућа уставна расправа "нуди могућност да три острвска већа осигурају да наше заједнице добију више моћи за доношење одлука које ће бити од користи привреди и животима оних који живе на острвима".

На једном састанку острвских већа 2013. вође ове три територије разговарали су о будућности острва у случају независности Шкотске, укључујући и то да ли би острва могла тражити и добити аутономију у оквиру било Шкотске било Уједињеног Краљевства. Међу предложеним сценаријима били су статус Крунског поседа и самоуправа по узору на Фарска острва, у асоцијацији било са Шкотском било са Уједињеним Краљевством. Стевен Хеддле, вођа оркнеyског већа, рекао је да је статус Крунског поседа најмање пожељан, јер би довео у питање фондове из Европске уније, од којих зависе локални пољопривредници.

У пролеће 2013. анкета коју је наручио шкотски лист Тхе Пресс анд Јоурнал показала је да само 8% људи на Схетландским и Оркнеyским острвима подржава идеју да та острва постану независна држава, док је 82% било против, а 10% неодлучно.

Шкотска влада је јула 2013. издала Лервичку декларацију, у којој је исказала заинтересованост за деволуцију моћи острвима у саставу Шкотске. До новембра 2013. шкотска се влада на састанку с вођама острвских већа обавезала да ће приступити даљој деволуцији овлашћења Оркнеyским, Схетландским и Западним острвима у случају независности. Стевен Хеддле, председавајући Оркнеyског острвског већа, позвао је на усвајање закона којим би се омогућила деволуција, без обзира на исход референдума.

Аласдаир Аллан, заступник у шкотском парламенту за Западна острва, рекао је да независност може имати позитиван учинак на острва, јер би "сељаци и пољопривредници могли очекивати значајан подстрек у развоју пољопривреде и села кроз Заједничку пољопривредну политику ако Шкотска постане независна држава чланица ЕУ".

Испитивања јавног мњења

Графички сажетак

Резултати истраживања јавног мњења са УКПоллингРепорт. Зелена: за, црвена: против, сива: не знам.

Анкете с две опције

2014.

Време испитивања	Организатор анкете/наручилац	Узорак	За независност	Против независности	Неодлучни	Предност
15‒17. септембар	Панелбасе Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2014)	1.004	45%	50%	5%	5%
15‒17. септембар	YоуГов/Тхе Сун	3.237	45%	49%	6%	4%
15‒16. септембар	Ипсос МОРИ/СТВ	1.373	47%	49%	5%	2%
12‒16. септембар	ИЦМ/Тхе Сцотсман	1.175	41%	45%	14%	4%
12‒16. септембар	Сурватион/Даилy Маил	1.000	44%	48%	8%	4%
12‒15. септембар	Опиниум/Телеграпх	1.156	43%	47%	8%	4%
10‒12. септембар	Сурватион/Беттер Тогетхер	1,044	42%	49%	9%	7%
9‒12. септембар	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.014	46%	47%	7%	1%
11. септембар	Одржана дебата Сцотланд Децидес: Тхе Биг, Биг Дебате
10‒11. септембар	ИЦМ/Сундаy Телеграпх	705	49%	42%	9%	7%
9‒11. септембар	Опиниум/Обсервер	1.055	43%	47%	10%	4%
9‒11. септембар	ИЦМ/Гуардиан	1.000	40%	42%	17%	2%
9‒11. септембар	YоуГов/Тхе Тимес/Тхе Сун	1.268	45%	50%	5%	4%
5‒9. септембар	Сурватион/Даилy Рецорд	1.000	42%	48%	10%	6%
2‒5. септембар	YоуГов/Тхе Сундаy Тимес	1.084	47%	45%	7%	2%
2‒4. септембар	Панелбасе/Yес Сцотланд Архивирано на сајту Wayback Machine (8. септембар 2014)	1.042	44%	48%	8%	4%
27. авг.‒4. сеп.	ТНС-БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (8. септембар 2014)	990	38%	39%	23%	1%
28. авг.‒1. сеп.	YоуГов/Тхе Тимес/Тхе Сун	1.063	42%	48%	10%	6%
26‒28. август	Сурватион/Сцоттисх Даилy Маил	1.001	41%	47%	12%	6%
25. август	Одржана друга јавна дебата Салмонда и Дарлинга
12‒15. август	YоуГов/Тхе Тимес	1.085	38%	51%	11%	13%
12‒15. август	Панелбасе/Yес Сцотланд Архивирано на сајту Wayback Machine (19. август 2014)	1.026	42%	46%	12%	4%
11–14 Ауг	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1,005	38%	47%	14%	9%
6‒7. август	Сурватион/Сцоттисх Даилy Маил	1.010	37%	50%	13%	13%
4‒7. август	YоуГов/Тхе Сун	1.142	35%	55%	10%	20%
23. јул‒7. август	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2014)	1.003	32%	45%	23%	13%
5. август	Одржана прва јавна дебата Салмонда и Дарлинга
28. јул–3. август	Ипсос МОРИ/СТВ	1.006	40%	54%	7%	14%
30. јул‒1. август	Сурватион/Маил он Сундаy	1.000	40%	46%	14%	6%
16‒22. јул	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.041	41%	48%	11%	7%
7‒11. јул	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.002	34%	45%	21%	11%
25. јун‒9. јул	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јул 2014)	995	32%	41%	27%	9%
4‒8. јул	Сурватион/Даилy Рецорд	1.013	41%	46%	13%	5%
25‒29. јун	YоуГов/Тхе Тимес	1.206	35%	54%	12%	19%
10‒23. јун	ТНС БМРБ/Сцотланд Септембер 18	1.004	32%	46%	22%	14%
16. јун	Објављен консултативни папир о нацрту закона о независности Шкотске
12‒16. јун	YоуГов/Сун	1.039	36%	53%	11%	17%
9‒12. јун	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.002	36%	43%	21%	7%
9‒11. јун	Панелбасе/Yес Сцотланд	1.060	43%	46%	12%	3%
6‒10. јун	Сурватион/Даилy Рецорд	1.004	39%	44%	17%	5%
2. јун	Конзервативци Шкотске објавили Стратхцлyде Цоммиссион Репорт
2. мај ‒ 1. јун	Ипсос МОРИ/СТВ	1.003	36%	54%	10%	18%
30. мај	Почетак званичне кампање
21‒28. мај	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2014)	1.011	30%	42%	28%	12%
12‒15. мај	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.003	34%	46%	20%	12%
8‒14. мај	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.046	40%	47%	13%	7%
9–12. мај	Сурватион/Даилy Рецорд	1.003	37%	47%	17%	10%
23 април – 2. мај	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јул 2014)	996	30%	42%	28%	12%
25–28. април	YоуГов/Цханнел 4	1.208	37%	51%	12%	14%
14–16. април	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.004	39%	42%	19%	3%
11–15. април	Сурватион/Сундаy Пост	1.001	38%	46%	16%	8%
4–9. април	Панелбасе/YесСцотланд	1.024	40%	45%	15%	5%
4–7. април	Сурватион/Даилy Рецорд	1.002	37%	47%	16%	10%
28. март–4. април	Панелбасе/Wингс Овер Сцотланд	1.025	41%	46%	14%	5%
20–24. март	YоуГов/Тимес	1.072	37%	52%	11%	15%
17–21. март	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.010	39%	46%	15%	7%
18. март	Објављен Извештај Одбора за деволуцију Шкотских лабуриста (језик: енглески)
7–14. март	Панелбасе/Неwснет Сцотланд	1.036	40%	45%	15%	5%
12. март	Објављен Извештај шкотске владе о приходима и расходима за 2012–2013. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2014) (језик: енглески)
6–7. март	Сурватион/Даилy Рецорд/Беттер Натион	1.002	39%	48%	13%	9%
24–28. фебруар	YоуГов/Сцоттисх Сун	1.200	35%	53%	12%	18%
20–25. фебруар	Ипсос/МОРИ	1.001	29%	55%	16%	26%
18–21. фебруар	Панелбасе/Сцоттисх Натионал Партy	1.022	37%	47%	16%	10%
17–21. фебруар	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.004	37%	49%	14%	12%
17–18. фебруар	Сурватион/Маил он Сундаy	1.005	38%	47%	16%	9%
13. фебруар	Говор британског министра финансија о немогућности монетарне уније (језик: енглески)
29. јан.–6. феб.	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.012	37%	49%	14%	12%
28. јан.–6. феб.	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (25. март 2014)	996	29%	42%	29%	13%
3–5. фебруар	YоуГов/Сун	1.047	34%	52%	14%	18%
29–31. јануар	Сурватион/Маил он Сундаy	1.010	32%	52%	16%	20%
21–27. јануар	YоуГов	1.192	33%	52%	15%	19%
21–24. јануар	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.004	37%	44%	19%	7%
14–20. јануар	ТНС БМРБ	1.054	29%	42%	29%	13%

2013.

Време испитивања	Организатор анкете/наручилац	Узорак	За независност	Против независности	Неодлучни	Предност
3‒10. децембар	ТНС БМРБ	1.055	27%	41%	33%	14%
6‒9. децембар	YоуГов/Тимес	1.074	33%	52%	15%	19%
29. нов. ‒ 5. дец.	Ипсос МОРИ/СТВ Неwс	1.006	31%	55%	14%	24%
27–28. новембар	Прогрессиве Сцоттисх Опинион/Маил он Сундаy	1.134	27%	56%	17%	29%
26. новембар	Објављен документ Будућност Шкотске
20–27. новембар	ТНС БМРБ	1.004	26%	42%	32%	16%
12–20. новембар	Панелбасе	1.006	38%	47%	15%	9%
23–30. октобар	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (3. децембар 2013)	1.010	25%	43%	32%	18%
17–24. октобар	Панелбасе/Wингс Овер Сцотланд	1.008	35%	43%	22%	8%
25. сеп. – 2. окт.	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2014)	1.004	25%	44%	31%	19%
13–16. септембар	YоуГов/Тимес	1.139	32%	52%	15%	20%
9–15. септембар	Ипсос МОРИ/СТВ Неwс	1.000	30%	57%	14%	27%
10–13. септембар	ИЦМ/Сцотланд он Сундаy	1.002	32%	49%	19%	17%
30. авг. – 5. сеп.	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.002	37%	47%	16%	10%
23–28. август	Панелбасе/Сцоттисх Натионал Партy	1.043	44%	43%	13%	1%
21–27. август	ТНС БМРБ	1.067	25%	47%	28%	22%
19–22. август	YоуГов/Дево Плус	1.171	29%	59%	10%	30%
16. август	Ангус Реид/Даилy Еxпресс	549	34%	47%	19%	13%
17–24. јул	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.001	37%	46%	17%	9%
10–16. мај	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.004	36%	44%	20%	8%
29. април – 5. мај	Ипсос МОРИ/Тхе Тимес	1.001	28%	57%	16%	29%
20 март – 2 април	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2013)	1.002	30%	51%	19%	21%
18–22. март	Панелбасе/Сундаy Тимес	885	36%	46%	18%	10%
20–28. фебруар	ТНС БМРБ/Сцоттисх ЦНД Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2013)	1.001	33%	52%	15%	19%
4–9. фебруар	Ипсос МОРИ/Тхе Тимес	1.003	32%	52%	11%	20%
30. јан. – 1 феб.	Ангус Реид	1.003	32%	47%	20%	15%
11–21. јануар	Панелбасе/Сундаy Тимес	1.004	34%	47%	19%	13%
3–9. јануар	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (5. новембар 2013)	1.012	28%	48%	24%	20%
3–4. јануар	Ангус Реид	573	32%	50%	16%	18%

2012.

Време испитивања	Организатор анкете/наручилац	Узорак	За независност	Против независности	Неодлучни	Предност
22–24. октобар	YоуГов/DC Тхомпсон	1.004	29%	55%	14%	26%
9–19. октобар	Панелбасе/Сундаy Тимес Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2014)	972	37%	45%	17%	8%
15. октобар	Единбуршки споразум (2012)
8–15. октобар	Ипсос МОРИ/Тхе Тимес	1.003	30%	58%	12%	28%
26. сеп. – 4. окт.	ТНС БМРБ Архивирано на сајту Wayback Machine (26. новембар 2013)	995	28%	53%	19%	25%
17–20. јун	YоуГов/Фабиан Социетy	1.029	30%	54%	16%	24%
7–14. јун	Ипсос МОРИ/Тхе Тимес/Тхе Сун	1.005	35%	55%	11%	20%
27–29. јануар	Ипсос МОРИ/Тхе Тимес/Тхе Сун	1.005	39%	50%	11%	11%
9–11 јануар	YоуГов/Тхе Сун	1.002	33%	53%	14%	20%

2011.

Време испитивања	Организатор анкете/наручилац	Узорак	За независност	Против независности	Неодлучни	Предност
24–31. август	ТНС БМРБ/Тхе Хералд Архивирано на сајту Wayback Machine (26. новембар 2013)	1.007	39%	38%	23%	1%
5. мај	Шкотски парламентарни избори 2011.

Анкете с три опције

Време испитивања	Организатор анкете/наручилац	Независност	Пуна деволуција (Деволутион Маx)	Статус qуо	Неодлучни	Извор
6. јануар 2014.	YоуГов	30%	32%	29%	9%
26. октобар 2012.	YоуГов	23%	41%	25%	11%
14. јун 2012.	Ипсос МОРИ	27%	41%	29%	4%
13. јануар 2012.	ИЦМ	26%	26%	33%	10%
1. новембар 2011.	ТНС БМРБ	28%	33%	29%	10%

Резултат

По управним јединицама

Управна јединица	За независност	Против независности	За (%)	Против (%)	Важећих гласова	Излазност (%)
Абердеен	59,390	84,094	41.4%	58.6%	143,484	81.7%
Абердеенсхире	71,337	108,606	39.6%	60.4%	179,943	87.2%
Ангус	35,044	45,192	43.7%	56.3%	80,236	85.7%
Аргyлл анд Буте	26,324	37,143	41.5%	58.5%	63,467	88.2%
Цлацкманнансхире	16,350	19,036	46.2%	53.8%	35,386	88.6%
Думфриес анд Галлоwаy	36,614	70,039	34.3%	65.7%	106,653	87.5%
Дундее	53,620	39,880	57.3%	42.7%	93,500	78.8%
Еаст Аyрсхире	39,762	44,442	47.2%	52.8%	84,204	84.5%
Еаст Дунбартонсхире	30,624	48,314	38.8%	61.2%	78,938	91.0%
Еаст Лотхиан	27,467	44,283	38.3%	61.7%	71,750	87.6%
Еаст Ренфреwсхире	24,287	41,690	36.8%	63.2%	65,977	90.4%
Единбургх	123,927	194,638	38.9%	61.1%	318,565	84.4%
Еилеан Сиар	9,195	10,544	46.6%	53.4%	19,739	86.2%
Фалкирк	50,489	58,030	46.5%	53.5%	108,519	88.7%
Фифе	114,148	139,788	45.0%	55.0%	253,936	84.1%
Гласгоw	194,779	169,347	53.5%	46.5%	364,126	75.0%
Хигхланд	78,069	87,739	47.1%	52.9%	165,808	87.0%
Инверцлyде	27,243	27,329	49.9%	50.1%	54,572	87.4%
Мидлотхиан	26,370	33,972	43.7%	56.3%	60,342	86.8%
Мораy	27,232	36,935	42.4%	57.6%	64,167	85.4%
Нортх Аyрсхире	47,072	49,016	48.9%	51.1%	96,088	84.4%
Нортх Ланарксхире	115,783	110,922	51.1%	48.9%	226,705	84.4%
Оркнеy Исландс	4,883	10,004	32.8%	67.2%	14,887	83.7%
Пертх анд Кинросс	41,475	62,714	39.8%	60.2%	104,189	86.9%
Ренфреwсхире	55,466	62,067	47.2%	52.8%	117,533	87.3%
Сцоттисх Бордерс	27,906	55,553	33.4%	66.6%	83,459	87.4%
Схетланд Исландс	5,669	9,951	36.3%	63.7%	15,620	84.4%
Соутх Аyрсхире	34,402	47,247	42.1%	57.9%	81,649	86.1%
Соутх Ланарксхире	100,990	121,800	45.3%	54.7%	222,790	85.3%
Стирлинг	25,010	37,153	40.2%	59.8%	62,163	90.1%
Wест Дунбартонсхире	33,720	28,776	54.0%	46.0%	62,396	87.9%
Wест Лотхиан	53,342	65,682	44.8%	55.2%	119,024	86.2%
УКУПНО	1,617,989	2,001,926	44.7%	55.3%	3,619,915	84.6%

Реакције на резултат референдума

Домаће реакције

Краљица Елизабета II издала је, након референдума, политички неутрално саопштење, у којем је рекла да се ради о "резултату који ћемо сви ми у Уједињеном Краљевству поштовати", као и да ће и она и њена породица подржати све напоре у циљу "конструктивног рада на будућности Шкотске, као и свих делова ове државе".

Премијер Давид Цамерон изразио је своје "одушевљење" резултатом референдума и рекао да би му се "сломило срце, да је наше Уједињено Краљевство било окончано, а знам да то осећање деле не само људи широм наше земље, него и широм света".

Алеx Салмонд, први министар Шкотске, изјавио је да прихвата "пресуду народа" и позвао "све Шкоте да га следе у прихватању демократске пресуде народа Шкотске". Референдум је назвао "тријумфом демократског процесаса и политичке партиципације". Салмонд је потврдио да ће се, након овог резултата, повући с места челника СНП-а и првог министра Шкотске, рекавши такође: "моје време као лидера се ускоро завршава, али за Шкотску кампања се наставља и сан никада неће умрети".

Петер Робинсон, први министар Северне Ирске, и Царwyн Јонес, први министар Wалеса, резултат су оценили позитивним. Робинсон је изразио своје "одушевљење тиме што је Шкотска гласала да остане у унији".

Међународне реакције

• НАТО: Генерални секретар НАТО Андерс Фогх Расмуссен, рекао је да у потпуности поштује "избор који је направио народ Шкотске".
• Европска комисија: Председник Европске комисије Јосé Мануел Барросо рекао је да је исход шкотског референдума добар за "уједињену, отворену и јачу Европу".
• Канада: Јохн Баирд, министар иностраних послова Канаде, поздравио је резултат и похвалио референдумски процес.
  • Квебек: Премијер Квебека, Пхилиппе Цоуиллард, рекао је да не постоји много сличности између Шкотске и Квебека, где је покрет за независност изгубио референдуме 1980. и 1995, те је као један од могућих модела за Уједињено Краљевство сугерисао деволвирани модел сличан федерализму: "Мислим да би Шкоти били сасвим задовољни кад би имали оно што ми, Квебечани, имамо у Канади." Стéпхане Бéдард, вођа Квебечке партије, рекао је да је "разочаран" резултатом.
• Немачка: Канцеларка Ангела Меркел рекла је да је немачка влада "све време поштовала чињеницу да је овај референдум расписан уз одобрење централне владе у Лондону; и сада поштујемо његов исход". Упитана о томе шта мисли о резултату, одјговорила је: "Нећу коментарисати, само ћу се насмешити".
• Ирска: Ирски премијер Енда Кеннy изјавио је да ће ирска влада поштовати "демократски изражену вољу Шкотске да остане део Уједињеног Краљевства", додавши: "Као суседи, пријатељи и партнери у политичкој, привредној, културној области, као и на многим другим подручјима, Ирска и Британија одржавају односе који никада нису били снажнији. Радујемо се будућој сарадњи са свим странама на овим острвима. Споразум на Велики петак 1998. представља историјски образац за складни и узајамно благотворан развој свеукупних односа међу народима на овим острвима. Нарочито је значајан јер је преобразио односе између две велике традиције на овом острву".
• Италија: Маттео Рензи, италијански премијер, у саопштењу је рекао да "италијанска влада, укључујући и као тренутно председавајућа Европском унијом, поздравља резултат демократског гласања шкотског народа".
• Русија: У саопштењу издатом након референдума руско министарство иностраних послова Русије изјавило је: "Разумљива је и логична жеља шкотског народа да централна влада гарантује поштовање њиховог националног и културног идентитета, језика и традиције, као и да им да више самосталности у доношењу одлука које се тичу друштвено-економског развоја Шкотске и њеног положаја у јединственој држави. Примећујемо да је британска влада дала конкретна обећања у том погледу. Верујемо да су ови фактори изузетно важни не само за шкотску, него и у општем контексту деволутивних процеса".
• Норвешка: Ерна Солберг, норвешка премијерка, изјавила је норвешкој телевизији НРК да јој је "драго" што је Шкотска одабрала остати у Уједињеном Краљевству те да је независност Шкотске за Норвешку, као суседну земљу, могла представљати изазов.
• Шпанија: Шпански премијер Мариано Рајоy изјавио је да су Шкоти избегли озбиљне последице и да су "одабрали најповољнију опцију за све; за себе, за целу Британију и за остатак Европе".
  • Баскија: Иñиго Уркуллу, председник владе Баскије, изјавио је на дан референдума да, будући да је британска влада допустила Шкотској да слободно одлучи о властитој будућности, одговорност баскијске владе састоји се у томе да "следи пут Шкотске" и постигне сличан договор у Шпанији.
  • Каталонија: Артур Мас, председник Генералитета Каталоније, описао је шкотски референдум као узор који треба следити у будућем гласању у Каталонији додавши: "Оно што се догодило у Шкотској за нас не представља корак унатраг, јер оно што ми управо желимо у Каталонији јесте прилика да гласамо". Дан након шкотског референдума каталонски парламент одлучио је да распише саветодавни референдум о независности Каталоније, који је заказан за 9. новембар 2014. Шпанска влада је саопштила да би такав референдум био неуставан и да ће га настојати спречити судском одлуком.
• САД: Бела кућа честитала је Шкотској на енергичном демократском процесу. Председник Барацк Обама поздравио је резултат референдума и рекао да се радује "наставку наших чврстих и специјалних односа са свим народима Велике Британије и Северне Ирске".