Стефан Новаковић
Стефан Новаковић (17?? — 21. мај 1823) био је српски књижевник, новинар, штампар, секретар митрополита Путника, и учесник Националног конгреса Срба у Темишвару.
Стефан Новаковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1760 |
| Датум смрти | 1823. |
| Место смрти | Осијек |
Он је за само неколико година објавио 151. књигу. Већина их је "било црквеног карактера, нешто мање школских уџбеника и приручника, мали број књига из лепе књижевност и 1777. први превод једног романа на српски језик. Године 1792. откупио је од Јосифа Курцбека штампарију са целим инвентаром за 25.000 форинти. У ту своту, биле су урачунате и књиге, које су готово затечене. Исте,1792. године Новаковић је издавао у Бечу лист Славено-сербскија вједомости. Све књиге у Курцбековој и Новаковићевој „Славено-сербској, валахијској и восточних јазиков типографији” издавале су се све до 1786. године штампане искључиво црквеном ћирилицом и то старим из „средњег века наслеђеним типом ћирилских слова” а после модерном "ћирилицом, грађанском азбуком, обликованој према стилу штампаних слова уведених у Русији почетком 18. века по наређењу Петра Великог.
Историја уреди
Аустрија је и сама знала да је Србима потребна штампарија и била је намерна да пошто-пото прекине кријумчарење књига из Русије. Осим тога школске реформе, које је предузимала Марија Терезија нису се могле замислити без српске штампарије. Када су уз то аустријске власти још и израчунале да је утрошено, за шест година, из буџета Монархије, 200.000 форинти само за православне књиге (већином из Русије), донета је одлука: дати привилегију бечком трговцу Јосифу Курцбеку да оснује штампарију и у њој штампа књиге за потребе Срба. Године 1770. бечком штампару одобрено је монополско право на штампање српских књига . Дајући такву привилегију бечком предузетнику, који уз то није био Србин, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом. За свог наследника Курцбек је изабрао Стефана Новаковића, дворског агента и инспектора митрополијског спахилука у Даљу . Са њим је склопио, 12. фебруара 1792, прелиминарни уговор којим му уступа штампарију са свом опремом и залихама непродатих књига за суму од 25.000 форината. Опрема се састојала од педесет квинтала новоизливених ћирилских слова, четири пресе, двадесет словослагачких сандука, четири сандука регала, четири винклера и дванаест шифа. Осим тога, Новаковић је преузео и известан број матрица, печата и бакрореза. На складишту се такође налазило 27 разних врста славеносрпских и румунских књига.
Према овом уговору, штампарија је могла да остане у Курцбековој згради у Флорштату најкасније до Михољдана 1792, за које време Новаковић није у обавези да плаћа никакву кирију, изузев надокнаде за осветљење, огрев и друге потрепштине. Што се тиче новчаних обавеза према Курцбеку, Новаковић се обавезао да ће му 25.000 форината, које му за све то дугује, исплатити. Са своје стране, Курцбек се обавезао Новаковићу да ће му помагати у послу својим стручним саветима.
Штампарија је, према томе, могла несметано одмах да настави са радом. У њој је све остало по старом, једино што је извршена персонална промена у њеном власништву. Већ у првој, 1792. години рада објавила је импозантан број публикација на славеносрпском и румунском језику. Међутим, у току њеног рада веома брзо су искрсле многобројне потешкоће, углавном материјалне природе, које Новаковић није био у стању да реши. Велики трошкови штампања довели су Новаковића у незгодан положај, тако да је након непуне две године рада био приморан да од митрополита Стратимировића потражи позајмицу од две до три хиљаде форината из народних фондова. Том приликом се у његовој глави већ родила идеја о напуштању штампарије и њеном уступању под управу неком акционарском друштву или компанији, који би једино били у стању да изађу на крај са огромним трошковима, а где би и он сам имао удела.
Колико је био разочаран, види се и по томе што га није ободрио ни захтев буковинског епископа Данила Влаховића, који је захтевао да се у Новаковићевој штампарији одштампа знатан број црквених и школских књига за потребе Буковинске епархије, Књиге су биле наручене на румунском и црквенословенском језику, али, по свему судећи, у малом броју примерака да би неискусни трговац, као што је био Новаковић, могао да извуче већу материјалну корист за себе. Ипак, штампарија јеф радила и одштампала приличан број књижевних дела која улазе у домен онога што је најбоље у том периоду што се тиче наше нове књижевности.[1]
Публикације уреди
Током 1792. године, ова штампарија је испоручила дванаест публикација на славеносрпском и једну на румунском језику. То су, најпре, две књиге црквеног карактера, и то пето издање Зборника молитава и Проскомидија. Затим Календар за 1792. годину са вечитим календаром. Од школских књига те године је објављено дванаесто издање Буквара, као и Орфелинов буквар под насловом Первоје ученије. Даље, Библијска историја и Мразовићево Руководство к славенскому правочтенију и правописанију, затим Правилник о владању ученика, паралелно на славеносрпксом и немачком језику . На румунском језику штампано је Руководство за румунски правопис. Исте године објављена су два броја Славено-сербских вједомости. Током 1793. године Новаковић је штампао 28 разних публикација на славеносрпском и две на румунском језику. То су, најпре, пето издање Псалтира, Часослов, Календар за 1793. годину и Велики календар за 1794. годину.
Од школских књига објављено је тринаесто издање Буквара, пето издање Руководства к честности и правости, Руководство во правоглагољанију и у правописанију и превод Историје цркве старог и новог завета. Те године су објављена Доситејева Собранија разних нравоучителних вешчеј в ползу и увеселеније, Рајићева Историја разних славенских народов а најпаче Болгар, Сербов и Хорватов, као и његов Мали катихизис (пето издање) и Свешчанаја историја ради малољетне дечице, превод с руског.
У години 1794. штампан је такође импозантан број наслова, премда од мањег значаја него претходне. Реч је о 22 публикације, од којих највећи број припада школству. Ту су најпре Мразовићева два приручника за тривијалне школе, и то Руководство к славестјеј грамматицје и Руководство к науцје числителној. Затим долазе радови пештанског учитеља Козме Јосића и то Таблици аритметическија, Правила честног обхожденија, два извештаја са јавних испита на крају школског полугодишта за 1794. годину и списак наставних предмета. Од Румуна Самуела Клајна штампано је Расужденије от ностах восточнија церкве, у Новаковићевом славеносрпском преводу, а од Викентија Луштине Италијанска граматика. Ове године издат је још један број Славено-сербских вједомости као и Календар.
У последњој години рада Новаковићеве штампарије, 1795. објављно је само седам наслова, и то четрвти део Рајићеве Историје разних словенских народов, као и објашњење (Прибавленије) уз њу. Од школских уџбеника штампано је Руководство к славенскому краснописанију и превод Мађарске граматике. Од црквених књига објављени су Требник и Апостол. На крају, штампан је, као и обично Календар за ову годину. У овој години није штампана ниједна књига на румунском језику.[2][3]
Крај штампарије уреди
Послови штампарије ишли су, очигледно, све горе и горе. Након што није успео да од митрополита Стратимировића добије тражену суму за наставак рада, Новаковић се, преко огласа у свом листу Славено-сербскија вједомости, обратио својим компатриотима, саотечественицима Србима и Румунима, позивајући их да се са њим уортаче како не би дозволили да штампарија пропадне или поново падне у туђе руке. Када ни у томе није успео, почео је да размишља о оснивању неког акционарског друштва, чији би акционар, свакако, био и он, а које би преузело штампарију у своје руке. Ту идеју су подржали виши кругови митрополије, па је за њу, штавише, изграђен и идејни пројекат. Међутим, ни он није могао да се спроведе у дело јер се јавио исувише мали број акционара, чији улог није достизао суму која је била потребна да се штампарија откупи од Новаковића. Због потешкоћа које су га притисле, Новаковић одлучује да штампарију прода пештанском универзитету. Тако се завршио други период из историје ове прве ћирилиске штампарије и актом њеног новог власника, Србина Стефана Новаковића, она је прешла поново у туђинске руке и из Беча пресељена у мађарски Будим. Срби тако остају без штамарије и без листа. Требало је да прође седаманест година, па да се јави нови српски лист.[4]
Референце уреди
- ^ Историја српске културе. Горњи Милановац: Дечје новине.
- ^ Милатовић Острошки, Петар. „Када су штампане прве новине у Бечу”. Архивирано из оригинала 18. 07. 2018. г. Приступљено 25. 5. 2019.
- ^ „Глас Српске , Истина о отаџбини”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2015. г. Приступљено 25. 5. 2019.
- ^ Скерлић, Јован (1991). Историјски преглед српске штампе 1791—1911. Београд: Српско новинарско удружење.