Википедија

V. Х. Оден

Вистан Хју Оден (Wystan Hugh Auden; 21. фебруар 1907 – 29. септембар 1973) потписивао је своје радове као W. H. Auden, био је англоамерички песник,[1] рођен у Енглеској, а касније амерички држављанин, сматра се једним од највећих писаца 20. века.[2] Његов рад се одликује високим стилским и техничким достигнућем, ангажованошћу у моралним и политичким питањима и разноврсношћу тона, форме и садржаја.[3][4] Главне теме његове поезије су љубав, политика и грађанство, религија и морал и веза између јединствених људских бића и анонимног, безличног света природе.

V. Х. Оден
Оден ин 1939
Име по рођењуWyстан Хугх Ауден
Датум рођења(1907-02-21)21. фебруар 1907.
Место рођењаЈорк
 Уједињено Краљевство
Датум смрти29. септембар 1973.(1973-09-29) (66 год.)
Место смртиБеч
 Аустрија
ДржављанствоБританско од рођења, америчко од 1946
ЗанимањеПесник

Оден је одрастао у Бирмингему у образованој породици средње класе и студирао је књижевност на Оксфорду. У његовим раним песмама, написаним крајем 1920-их и почетком 1930-их, смењује се телеграфски модерни стил и течан традиционални. Написане су у интензивном и драматичном тону и поставиле су његову репутацију песника и проповедника левице. Ову улогу је напустио након што се преселио у САД 1939. године, где је узео америчко држављанство 1946. Његове песме из 1940-их баве се религијским и етичким темама на мање драматичан начин него што је то био случај са његовим ранијим радовима, али у њим још увек комбинује традиционалне форме и стилове са новим формама које је Оден сам створио. Током 1950-их и 1960-их многе његове песме се фокусирају на начине како речи откривају и сакривају емоције. Почео је да пише либрета за опере, што је била идеална форма за усмеравање изражавање снажних осећања.[5]

Био је, такође, плодан писац есеја и приказа на књижевне, политичке, психолошке и религијске теме, а повремено се бавио и документарним филмом, петстким претставама и другим формама. Током своје каријере био је уједно и контроверзан и утицајан. Након смрти неке његове песме (посебно „Фунерал Блуес” („Стоп алл тхе цлоцкс”) и „Септембер 1, 1939”) постале су познате ширим круговима кроз њихову употребу у филмовима и другим популарним медијима.[2]

Живот уреди

Детињство уреди

Оден је рођен у Јорку у Енглеској. Његов отац, Дорџ Огастус Оден био је лекар, а мајка, Констанс Розали Бикнел Оден била је припремана за медицинску сестру, али никада није радила. Био је најмлађе дете у породици са три сина. Најстарији брат, Џорџ Бернард Оден, постао је фармер, а средњи, Џон Бикнел Одеон, геолог. I један и други деда су му били свештеници и он је одрастао у англокатоличког породици, која је пратила „високу” форму англиканизма, у којој су ритуали сличнији католичким.[6][7] Своју љубав према музици и језику делимично проналази у цркви.[8] Веровао је да има исландско порекло и његов фасцинација исландским легендама и древним нордијским сагама може се приметити у њевим делима.

Године 1908. његова породица се преселила у Харборн, у Бирмингхаму, где је његов отац постао најпре предавач, а касније професор медицине. Оденово интересовање за психоанализу има зачетке у очевој библиотеци. Од своје осме године школован је у интернатима, а кући је долазио само за распусте.[6] До своје петнаесте године мислио је да ће постати инжењер рударства, али је почео да развија страст према језику. Касније је писао: „речи ме толико узбуђују да ме порнографска прича, на пример, више узбуди него што то може права особа.”[9]

Образовање уреди

Оденова прва школа била је Ст. Едмундова школа, у Сарију, где је упознао Кристофера Ишервуда, касније познатог писаца. Са тринаест године прешао је у Грешамову школу у Норфолку, где га је 1922. године пријатељ, Роберт Медли питао да ли пише поезију, након чега је Оден одлучио да постане песник.[6] Убрзо затим је „схватио да је изгубио веру”.[10] У школској поставци Шекспира играо је Катарину у The Taming of the Shrew, 1922. године[11], и Калибана у The Tempest, 1925. године, његове последње године у Грешамовој школи.[12] Његове прве песме су се појавиле у школском часопису 1923.[13]

Године 1925. почео је са студијама биологије на колеџу Христове цркве у Оксфорду, али се у другој години пребацио на студије књижевности. Међу пријатељима које је срео на Оксфорду били су Сесил Деј Луис, Луис Макнис и Стивен Спендер; њих четворица су током 1930-их били познати као „Орденова група” због својих левичарских, али не идентичних, уверења.

Поново је срео Ишервуда 1925. године и наредних неколико година му је Ишервуд био ментор, коме је слао своје радове на критику. Оден се вероватно заљубио у Ишервуда и током 1930-их имали су интимне везе у периодима када су били без партнера. Између 1935. и 1939. сарађивали су на три представе и путопису.[14]

Од дана на Оксфорду па надаље, пријатељи су га редовно описивали као смешног, екстравагантног, симпатичног, племенитог и, делимично по његовом сопственом избору, усамљеног. У контакту са људима недостајало му је самопоуздања и био је стидљив, осим када је био сигуран да је добродошао. Био је тачан и опсесивно се трудио да поштује рокове, али је живео у физичком хаосу.[7]

Британија и Европа, 1928–1938. уреди

У јесен 1928. Оден је напистио Британију и преселио се у вајмарск Берлин, где је провео девет месеци. Један од разлога је био и тај што је Енглеска у то време била репресивно друштво према геј особама, насупрот Берлину, где је хомосексуалност била прихваћена. У Берлину је најпре искусио политички и економски немир, који је постао један од његових главних тема.[8]

По повратску у Британију, 1929. године кратко је радио као тутор. Године 1930. објавио је своју прву књигу, Poems (1930), коју је Т. С. Елиот прихватио да штампа као уредник у Faber and Faber. Овај издавач је објављивао и његове касније радове. Године 1930. почео је и своју петогодишњу каријеру управника школа за дечаке, најпре две године у Ларчфилд академију, затим три године у Даунс школи, где је био веома вољен наставник.[6]

Током ових година Оденова еротска интереовања су била фокусирана на, како је касније рекао, идеализовани „Друго ја”[15] уместо на друге особе. Његови партнери (или особе којима се неуспешно удварао) били су неједнаки са њим или по годинама или по интелигенцији; његове полне везе су биле обично пролазне, мада су се неке развиле у дуга пријатељства. Ове везе је касније супротставио ономе што је називао „браком” једнаких, који је имао са Честером Калманом од 1939. и који је био заснован на индивидуалности обојице.[16]

Од 1935. до 1939. када је напусио Британију, Оден је радио као самостални есејиста, критичар и предавач, најпре за G.P.O. Film Unit, део поште који је правио документарне филмове. Радећи за G.P.O. Film Unit срео је и сарађивао је са Бењамином Бритеном, са којим је, такође, сарађивао на представама и либретима. Његове представе током 1930-их су игране у Груп театру.[8]

Његов рад у овом периоду је осликавао његово веровање да сваки добар уметник мора да буде „мало више од новинара који извештава”.[17] Године 1936. провео је три месеца на Исланду, где је сакупљао материјал за путопис, Писма са Исланда (1937), који је написао у сарадњи са Луисом Макнисом. Године 1937. отишао је у Шпанију, где је намеравао да вози амбулантна кола у Шпанском грађанском рату, али је радио у пропаганди, што је напустио како би отишао на фронт. Његов седмонедељни боравак у Шпанији је имао на њега већи утицај и његови ставови су постали сложенији, након што је схватио да је политичка реалност комплекснија него што је замишљао.[6][16] Поново је покушао да споји репортажу и уметност и Ишервуд и он су провели шест месеци на ратишту током Другог кинеско-јапанског рата 1938. радећи на књизи Путовање у рат (1939). На повратку у Британију кратко су се задржали у Јорку и решили су да се преселе у Америку. Оден је јесен 1938. провео делом у Британији, делом у Бриселу.[6]

Многе његове песме током 1930-их и касније инспиране су неконзумираном љубављу. Свој емотивни живот је 1950-их описао чувеним стиховима: „Ако љубави не може бити / Нека будем ја тај који ће више волети” („Тхе Море Ловинг Оне”). Имао је дара за пријатељство, а од краја 1930-их желео је стабилност брака, који је називао „једином темом”.[18] Током живота чинио је добра дела, некада јавно (као што је венчање са лезбејском списатељицом, Ериком Ман, 1935. како би јој омогућио британски пасош и шансу да побегне из нацистичке Немачке[6]), али, посебно касније у животу, често и кришом, и био би постиђен када би се то сазнало у јавности, као што је био његов поклон пријатељици Дороти Деј за часопис Католички Радник, што је било објављено на насловној страници Њујорк тајмса, 1956. године.[19]

Америка и Европа, 1939–1973. уреди

Оден и Ишервуд су отпловили за Њујорк јануара 1939. године са привременим визама. Њихов ослазак из Британије су многи видели као чин издаје, што је имало негативне последице за његову репутацију.[6] Априла, 1939. Ишервуд се преселио у Калифонију и њих двојица су се само повремено виђали у каснијим годинама. У ово време Оден је срео песника, Честера Калмана, који је био његов љубавник у наредне две године (Оден њихов однос описује као „брак” који је отпочео „брачним путовањем” по Америци).[20] Године 1941. Калман је прекинуо њихову везу, јер није могао да пристане на Оденова инсистирања на моногамној вези, али су остали пријатељи до краја живота и живели су заједно од 1953. до Оденове смрти. Оден је оба издања сабраних песама (1945/50 и 1966) посветио Ишервуду и Калману.[21]

 
Кристофер Ишервуд (лево) и W.Х. Оден (десмо). Фото: Карл Ван Вечтен, 6. фебруара 1939.

Током 1940–41 Оден је живео у кући у Бруклин Хајтсу, коју је делио са Карсоном Макалером, Бенџамином Бритеном и другима, и која је постала центар уметничког живота.[22] Године 1940. придружио се Епископалној цркви, враћајући се тако англиканској заједници, коју је напустио са 13 година.

Када је Британија објавила рат Немачкој, септембра, 1939. Оден је рекао британској амбасади да ће се вратити у УК, ако је потребан, али су му одговорили да међу људима његових година (32) имају потребе само за квалификованим особљем. Током 1942 и 43. предавао је енглески језик на Мичиганском универзитету. Био је позван на регрутацију у америчку војску, али је одбијен из здравствених разлога. Добио је стипендију Гугенхајма за 1942-43. али је није искористио, већ је одлучио да предаје на Свартмор колеџу-у (1942–45).[6]

Током лета 1945. године, након што је рат у Европи био завршен, борави је у Немачкој са Истраживањем стратешког бомбардовања, бавећи се утицајем бомбардовања Савезника на немачки морал. Ово искуство оставило је трага у његовим каснијим радовима, као што је боравак у Шпанији имало утицаја на његов ранији рад.[21] По повратку у САД почео је да живи на Менхетну, радећи као писац и предавач у Новој школи за друштвена истраживања, и као гостујући професор на Бенингтону, Смиту и другим америчким колеџима. Године 1946. добио је америчко држављанство.[6][8]

Оден је 1948. почео да проводи лета у Европи, најпре у Искији у Италији, а касније у Кирхштетену у Аустрији, где је купио сеоску кућу.[6]

Године 1951. мало пре него што су британски шпијуни, Гај Берџес и Доналд Маклеан побегли за СССР, Берџес је пробао да контактира Одена, како би дошао код њега у Искију, о чему су раније разговорали. Оден никада није одговорио на његов позив и није имао никакве контакте са њима, али је његово име било повезивано у штампи са њиховим бекством. Оваква медијска пажња је била поновљена када су документи МИ5 агенције објављени током 2007. године.[23][24]

Током 1956-61. Оден је био професор поезије на Оксфорду, где се од њега очекивало да одржи три предавања годишње. Овакав не много захтеван посао омогућавао му је да и даље зиму проводи у Њујорку, а лета у Европи, проводећи само три недеље у Оксфорду годишње. Зарађивао је углавном тако што је држао предавања и писао за Њујоркер и друге часописе.[8]

Током последњих година почео је да се понавља у разговорима, што је разочаравало његове пријатлеје, који су га знали као духовитог саговорника који уме да говори о различитим темама.[6][25] Године 1972. преселио се у Оксфорд, где му је колеџ Христ чурч дао кућицу, али је наставио да проводи лета у Аустрији. Умро је у Бечу, 1973. године и сахрањен је у Кирхштетену.[6]

Књижевни стил уреди

Оден је издао 400 песама од чега их је 7 било врло великих по обиму таку да су две (свака за себе) заузимале целу књигу. Његов поетички опус је био енциклопедијски тако да се кретао од модернизма до традиционалних форми као што су баладе, хаику или барокна дела[5]. Тон његових дела се кретао између песама које спадају у поп клише до медитација и од савремене кризе до еволуције друштва [2][16].

Осим песама Оден је произвео више од 400 есеја и критика о књижевности, историји, политици, музици, религији и многим другим стварима. Такође је учествовао у писању оперског либрета и сарађивао са сниматељима документарних филмова. Пред крај свог живота Оден је контроверзно кренуо у измене својих популарних песама или је неке потпуно одбацио пошто их је сматрао досадним или непоштеним док је радио, склапао колекције својих дела.[26]

Библиографија уреди

Списак који следи садржи само она дела која је Оден објавио током живота:

Књиге уреди

Сценарија и либрети уреди

V. Х. Оден у преводима на српски и хрватски језик уреди

  • Поезија / W. Х. Ауден ; превео Томислав Сабљак. - Загреб : Младост, 1964.
  • Песме / В. Х. Одн ; избор и превод Срба Митровић, Зоран Бундало. - Ниш : Градина, 1972.
  • Ненаписана песма / Вистан Хју Одн ; превод Давид Албахари. - Ниш : Часопис "Градина", 1986.
  • Изабране песме / Вистан Хју Одн ; изабрао и са енглеског превео Лазар Мацура. - Београд : Књижевна омладина Србије, 1996.
  • Изабрани есеји / Вистан Хју Одн ; превела Душица Лечић Тошевски. - Београд : БИГЗ - Издавачко предузеће, 2000.
  • Ненаписана песма / Вистан Хју Одн ; превод Давид Албахари. - [1. изд.]. - Ниш : Просвета. 2002. ISBN 978-86-7455-516-3.
  • Нек ми повијест суди : изабране пјесме / Wyстан Хугх Ауден ; превели Марко Удовичић, Омер Хаџиселимовић. - Цетиње : Отворени културни форум. 2010. ISBN 978-86-85747-30-4.
  • Испод Сиријуса : песме / Вистан Хју Одн ; избор и превод Срба Митровић и Зоран М. Бундало ; аутор фотографија Душан Митић Цар. - 2., допуњено изд. - Ниш : Нишки културни центар. 2012. ISBN 978-86-6101-074-3.

Reference уреди

  1. ^ Auden, W. H. (2002). Prose, Volume II: 1939–1948. Princeton: Princeton University Press. стр. 478. ISBN 978-0-691-08935-5.  Oden je koristio frazu „Angloamerički pesnici” 1943. godine koja se odnosila na njega i na T. S. Eliota.
  2. ^ а б в Smith, Stan (2004). The Cambridge Companion to W. H. Auden. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82962-5. 
  3. ^ Academy of American Poets. „W. H. Auden”. Приступљено 21. 1. 2007. 
  4. ^ Brodksy, Joseph (1986). Less Than One: selected essays. New York: Farrar, Straus and Giroux. стр. 357. ISBN 978-0-374-18503-9. 
  5. ^ а б Fuller, John (1998). W. H. Auden: a commentary. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-19268-7. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Carpenter, Humphrey (1981). W. H. Auden: A Biography. London: George Allen & Unwin. ISBN 978-0-04-928044-1. 
  7. ^ а б Davenport-Hines, Richard (1995). Auden. London: Heinemann. ISBN 978-0-434-17507-9. 
  8. ^ а б в г д Oxford Dictionary of National Biography. [ttp://www.oxforddnb.com/view/article/30775 „Auden, Wystan Hugh”] (Subscription access only). Приступљено 29. 9. 2010. 
  9. ^ Auden, W. H. (1993). The Prolific and the Devourer. New York: Ecco. стр. 10. ISBN 978-0-88001-345-1. 
  10. ^ Auden, W. H. (1973). Forewords and Afterwords. New York: Random House. стр. 517. ISBN 978-0-394-48359-7. 
  11. ^ The Times, July 5, 1922 (Issue 43075), p. 12, col. D
  12. ^ Wright, Hugh, "Auden and Gresham's" in Conference & Common Room, Vol. 44, No. 2, Summer 2007 Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2012) онлине ат сцхоолсеарцх.цо.ук
  13. ^ Ауден, W. Х. (1994). Јувенилиа: Поемс, 1922-1928. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-03415-7. 
  14. ^ Давенпорт-Хинес, Рицхард (1995). Ауден. Лондон: Хеинеманн. стр. цх. 3. ИСБН 978-0-434-17507-9. 
  15. ^ Менделсон, Едwард (1999). Латер Ауден. Неw Yорк: Фаррар, Страус анд Гироуx. стр. 35. ИСБН 978-0-374-18408-7. 
  16. ^ а б в Менделсон, Едwард (1981). Еарлy Ауден. Неw Yорк: Викинг. ИСБН 978-0-670-28712-3. 
  17. ^ Ауден, W. Х. (1996). Просе анд травел боокс ин просе анд версе, Волуме I: 1926–1938. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. стр. 138. ИСБН 978-0-691-06803-9. 
  18. ^ Ауден, W. Х. (1995). Ин Солитуде, Фор Цомпанy: W. Х. Ауден афтер 1940, унпублисхед просе анд рецент цритицисм (Ауден Студиес 3). Оxфорд: Цларендон Пресс. стр. 88. ИСБН 978-0-19-818294-8. 
  19. ^ Лисснер, Wилл. "Поет анд Јудге Ассист а Самаритан." Неw Yорк Тимес, 2 Марцх 1956, пп. 1, 39.
  20. ^ Менделсон, Едwард (1999). Латер Ауден. Неw Yорк: Фаррар, Страус анд Гироуx. стр. 46. ИСБН 978-0-374-18408-7. 
  21. ^ а б Менделсон, Едwард (1999). Латер Ауден. Неw Yорк: Фаррар, Страус анд Гироуx. ИСБН 978-0-374-18408-7. 
  22. ^ Типпинс, Схеррилл (2005). Фебруарy Хоусе: Тхе Сторy оф W. Х. Ауден, Царсон МцЦуллерс, Јане анд Паул Боwлес, Бењамин Бриттен, анд Гyпсy Росе Лее, Ундер Оне Рооф Ин Wартиме Америца. Бостон: Хоугхтон Миффлин. ИСБН 978-0-618-41911-1. 
  23. ^ „ББЦ репорт он релеасе оф МИ5 филе он Ауден”. ББЦ Неwс. 2. 3. 2007. Приступљено 29. 9. 2010. 
  24. ^ Менделсон, Едwард. „Цлоусеау Инвестигатес Ауден”. 
  25. ^ Цларк, Тхекла (1995). Wyстан анд Цхестер: а персонал мемоир оф W. Х. Ауден анд Цхестер Каллман. Лондон: Фабер анд Фабер. ИСБН 978-0-571-17591-8. 
  26. ^ Ауден, W. Х. (1966). Цоллецтед Схортер Поемс, 1927–1957. Лондон: Фабер анд Фабер. стр. 15. ИСБН 978-0-571-06878-4. 
  27. ^ а б в г д Ауден, W. Х.; Исхерwоод, анд Цхристопхер (1988). бy Едwард Менделсон, ур. Плаyс анд отхер драматиц wритингс бy W. Х. Ауден, 1928–1938. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-06740-7. 
  28. ^ а б Ауден, W. Х. (1996). бy Едwард Менделсон, ур. Просе анд травел боокс ин просе анд версе, Волуме I: 1926–1938. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-06803-9. 
  29. ^ а б в г д Ауден, W. Х.; Цхестер Каллман (1993). Либретти анд отхер драматиц wритингс бy W. Х. Ауден, 1939–1973. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-03301-3. 

Литература уреди

  • Бродксy, Јосепх (1986). Лесс Тхан Оне: селецтед ессаyс. Неw Yорк: Фаррар, Страус анд Гироуx. стр. 357. ИСБН 978-0-374-18503-9. 

На српском језику уреди

  • Куниц, Стенли. „Дијалог о поезији : загонетка песничког језика: V. Х. Одн”. - У: Савременик. - Год. 16, књ. 32, бр. 7 (1970), стр. 77-88. ИССН 0036-519X
  • Вилијамс, Рејмонд. „Писци и драме, 1935-1955 : Одн и Ишервуд”. - У: Драма од Ибзена до Брехта / Рејмонд Вилијамс. - Београд : Нолит. 1979. стр. [225]-233.
  • Њумен, Мајкл. „Интервју са Вистаном Хјуом Одном”. - У: Трећи програм. - бр. 84 (1990), стр. 178-188. ИССН 0564-7010
  • Магарашевић, Мирко. „Одн о Јејтсу”. - У: Исидоријана. - Год. 9/15, бр. 12/14 (2003/2008), стр. 228-238. ИССН 0354-8767
  • Брукс, Клинт. „Однова симболика”. - У: Поезија. - Год. 13, бр. 44 (2008), стр. 37-51. ИССН 0354-8562
  • Спендер, Стивен. „В. Х. Одн и њихова поезија”. - У: Поезија. - Год. 13, бр. 44 (2008), стр. 52-68. ИССН 0354-8562
  • Фрејзер, Џ. С. „Каријера В. Х. Одна”. - У: Поезија. - Год. 13, бр. 44 (2008), стр. 69-101. ИССН 0354-8562
  • Хогарт, Ричард. „Увод у Однову поезију”. - У: Поезија. - Год. 13, бр. 44 (2008), стр. 102-129. ИССН 0354-8562
  • Милутиновић Бојанић, Сања. „Порно балада”. - У: Поља. - Год. 55, бр. 466 (нов.-дец. 2010), стр.173-174. ИССН 0032-3578
  • Веселиновић, Соња. „Вистан Хју у савременој српској поезији и мисли о књижевности”. - У: 40. научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 8-11. IX 2010, Београд. 2, Српска књижевност и европска књижевност. - Београд : Филолошки факултет, Међународни славистички центар. 2011. ISBN 978-86-6153-039-5. стр. 551-561. (МСЦ, ISSN 0354-8562)
  • Поповић Срдановић, Дубравка Ђ. „"Ахилејев штит" Вистана Хју Одна: екфраза као метапоезија”. - У: Philologia Mediana. - Год. 4, бр. 4 (2012), стр. 161-175. ISSN 1821-3332
  • Јавор, Игор. „О стварностима и илузијама рата - три античка штита у модерном контексту (Одн, Рогоф, Меклечи)”. - У: Polja. - Год. 59, бр. 485 (2014), стр. 154-163. ISSN 0032-3578
  • Pavlović, Tomislav M. „Nacion i rat u pesničkoj vizuri V.H. Odna”. - U: Српски језик, књижевност, уметност. Књ. 2, Рат и књижевност / [уредници Драган Бошковић, Часлав Николић]. - Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет. 2015. ISBN 978-86-85991-81-3. стр. 95-104.

На енглеском језику уреди


Спољашње везе уреди

 
V. Х. Оден на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=V._H._Oden&oldid=27675156”