Васиљ Бикав
Васиљ Уладзимиравич Бикав (блр. Васіль Уладзіміравіч Быкаў; Васиљ Владимирович Биков, рус. Василь Владимирович Быков; 19. јун 1924 — 22. јун 2003)[1][2] био је совјетски и белоруски писац, јавна личност, ветеран Другог светског рата. Већину његових књижевних дела чине приче, чија се радња одвија у Другом светском рату и показују тежак морални избор човека у драматичним тренуцима. Крајем 90. година XX века се Бикав сматрао највероватњим белоруским кандидатом за Нобелову награду за књижевност.[3]
| Васиљ Бикав | |
|---|---|
.jpg) Васиљ Биков у Румунији 1944. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Васиљ Уладзимиравич Бикав |
| Датум рођења | 19. јун 1924. |
| Место рођења | Витепск, Белоруска ССР, СССР |
| Датум смрти | 22. јун 2003. (79 год.) |
| Место смрти | Минска област, Белорусија |
Живот и стваралаштво
уредиРођен у сељачкој породици, Бикав је од детињства почео да се бави цртањем и наставио је школовање на одсеку вајарства у Витепској школи уметности од 1939. до 1949. године (коју је покренуо 1919. сликар Марк Шагал уз каснију помоћ Казимира Маљевича), коју је напустио због укидања стипендија. Након напуштања школе, образовање је наставио у школи фабричке почетне стручне припреме. Матурирао је 1941. године.
Почетак рата је дочекао у Украјини, одакле је као избеглица кренуо у Русију.
Мобилизован је 1942. године и до 1943. године је похађао Саратовску пешадијску официрску школу. У јесен 1943. године, као потпоручик, кренуо је у рат. Учествовао је у ослобађању Украјине, Молдавије, у ратним операцијама у Бугарској и Југославији, Мађарској и Аустрији. Крај рата је дочекао као официр артиљерије и напустио је војску 1947. године. Радио је као новинар у Гродну, у Белорусији, али се 1949. године поново вратио у војску где је остао све до 1955. године. Након тога је поново радио у Гродну као новинар локалних новина до 1972. године.
Од 1972. до 1988. године поред писања се бавио пословима који су доликовали писцима његовог положаја као добитника више државних награда: секретар Савеза совјетских писаца и посланик републичке скупштине Белорусије.
Почео је да се бави опозиционом делатношћу 1988. године, када је постао један од оснивача Белоруског народног фронта, првог покрета белоруске интелигенције крајем 80-их година по узору на сличне покрете у другим советским републикама, пре свега балтичких.
Од 1989. до 1990. године био је посланик у Савету посланика СССР, где је био члан тзв. Међурегионалне групе, у којој су чланови били и дисидент Андреј Сахаров, Борис Јељцин итд.
Био је први председник белоруског ПЕН-центра.
Улога Бикава до сада је у Белорусији веома дискутабилна. Као писац је од 60. година XX века припадао кругу интелигениције од националног значаја иако се никада не би рекло да је био миљеник владе и комунистичке партије. У исто време управо ова улога моралног ауторитета коју је поседовао као ратни писац и ветеран и коју му никад није оспорила ни партија, дозволила му је да пружи изузетно озбиљну незаменљиву подршку Белоруском народном фронту (БНФ). Комунистичка странка и касније белоруски председник Лукашенко су волели да паушално сврставају БНФ у низ ултранационалистичких и готово фашистичких организација што није било лако да се настави када је у питању била личност попут Бикава.
Белоруска власт се и до данас одупире захтеву да једна од централних улица Минска добије његово име, иако чак и писци Владиног дискурса као што је Николај Чергинец воле да наглашавају своје пријатељство с Бикавим и протестују против монополизације Бикава опозицијом.
Прва белоруска добитница Нобелове награде Светлана Алексијевич у више наврата је Бикава навела као једног од својих наставника.[4] Један је од основних зачетника такозване лејтенантске (поручничке) прозе, таласа који је постао веома популаран у Совјетском савезу 60-их година XX века. Лејтенантску прозу су стварали бивши поручници, који су за разлику од патетичне прозе и херојских генералских мемоара првих послератних година пружили читаоцима потпуно другачију слику рата из рововске перпективе.
Библиографија
уреди- 1960 – Жураўліны крык
- 1960 – Ход канём
- 1962 – Трэцяя ракета
- 1964 – Альпійская балада
- 1965 – Адна ноч
- 1970 – Сотнікаў
- 1971 – Абеліск
- 1973 – Дажыць да світання
- 1974 – Воўчая зграя
- 1975 – Яго батальён
- 1978 – Пайсці і не вярнуцца
- 1983 – Знак бяды
- 1989 – У тумане
- 1997 – Сцяна
- 2003 – Доўгая дарога да дому
Референце
уреди- ^ „Васил Бyков”. Финд А Граве.
- ^ „Василиј (Василʹ) Владимирович Бyков (1924-2003)”. дата.бнф.фр. Приступљено 2019-06-12.[мртва веза]
- ^ манагер. „Паэтыка прозы Васіля Быкава | Беларускія народныя пісьменнікі і паэты” (на језику: белоруски). Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 8. 06. 2019.
- ^ „Светлана Алексиевич: Василь Быков повышал планку духовной жизни”. Российская газета (на језику: руски). Приступљено 8. 06. 2019.
Спољашње везе
уреди
- Васил Бyкаŭ (ин Беларусиан, Руссиан, анд Енглисх)
- Васил Бyкаŭ'с wоркс он-лине
- Васил Бyкаŭ, 79, Беларусиан Новелист // Тхе Неw Yорк Тимес
- Васиљ Бикав на сајту Финд а Граве (језик: енглески)
- Васил Бyков Архивирано на сајту Wayback Machine (17. август 2019) он тхе Оффициал Wебсите оф тхе Републиц оф Беларус Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2020)