Jovan Petrović Kovač
Jovan Petrović (ili Petronijević) Kovač (Svojnovo, 1772 — Zemun, 11. jul/23. jul 1837) je bio najčuveniji kovač u Prvom srpskom ustanku.[1]
Jovan Petrović Kovač | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1772. |
| Mesto rođenja | Svojnovo, Otomansko carstvo |
| Datum smrti | 11. jul 1837. |
| Mesto smrti | Zemun |
Biografija uredi
Rođen je u drugoj polovini 18. veka, 1772. godine, u selu Svojnovu, u Jagodinskoj nahiji (danas opština Paraćin). Sa nepunim 15 godina prešao je u Srem da bi izučio kovački zanat. Izučio ga je, ali u frajkorima, u koje se upisao da bi vojevao protiv okupatora svoje zemlje.
Učestvovao je u svim sukobima od 1788. do 1790. godine, uključujući i znameniti napad na beogradski Donji Grad, pod komandom Radiča Petrovića.
Kasnije se nastanio u Zemunu i usavršio zanatsko umeće. Petronijević je 1798. godine otvorio kovačko-potkivačku radnju, ali se bavio i lečenjem stoke. Stoga je ubrajan u prve delatnike veterinarstva u Srbiji.
Jovan Petronijević je bio dobar, ali običan zanatlija, „sikiraškovački majstor“, kako se onda govorilo u Srbiji. Nije mu bilo dozvoljeno da se bavi izradom finijih predmeta. Međutim, kada je nekom Bečliji popravio kočiju, ovaj mu je iz Beča poslao majstorsku diplomu i akt kojim je stekao „pravo na sve fine kovačke poslove“. Koliko je Petronijević bio dobar majstor, svedoči podatak o tome da je prilikom prvog dolaska parobroda u Zemun, kvar na lađi umeo je da popravi samo ovaj samouki stručnjak.
Po izbijanju Prvog srpskog ustanka, Jovan je prešao u Srbiju i stavio se na raspolaganje ustanicima. Opravljao je oružje, okivao trešnjeve topove i lio nove, metalne. Bio je izuzetno uspešan i pročuo se nadaleko.
Niko ga nije drugačije zvao do Jovan Kovač. U jednom boju, topovi su počeli da popuštaju. Vožd odmah pošalje po Kovača da ih pritegne. Jovan Petronijević je majstorisao oko topova rizikujući život, Karađorđe ga je grdio „što se igra glavom a zna da će ustanicima još trebati“.
Krah Srbije 1813. godine odveo je Kovača preko Save u Zemun, u svoju staru radionicu. Za vreme kneza Miloša, održavao je veze sa Srbijom, često prelazio reku radi poslova, naročito po Beogradu.
Pravio je i krstove i zvona za crkve, ali i druge delikatnije kovačke proizvode.
U Belu nedelju, 1830. godine, prvi put posle mnogo vremena, nad Beogradom je odzvonio zvon sa Saborne crkve. Zvona je izlio i namestio Jovan Petronijević. Kada su mu rekli da bi na taj zvuk Turci sa tvrđave mogli da pucaju, jer je pravoslavcima zabranjeno korišćenje zvona još od Sultana Sulejmana Veličanstvenog, 1521. godine, Jovan je odgovorio: „Moje je da dižem a paša neka puca ako mu se puca!“
Vešti majstor iste godine napravio je zvanični srpski grb i poklonio ga knezu autonomne kneževine Srbije. Odbio je nagradu odgovarajući da „Rodu i Otečestvu čini usluge, a da je za njega najveća nagrada što mu je Svevišnji to sčasnije doživeti dopustio“.
Knez Miloš Obrenović, naložio je Jovanu Petronijeviću da sa Dimitrijem Davidovićem popiše i pregleda spomenike kulture. Ovaj je to oberučke prihvatio, jer bio veliki ljubitelj knjige, „narodnoga prosveštenija“, redovni prenumerant srpskih knjiga, vlasnik velike kućne biblioteke i dobrotvor Slavenoserbske biblioteke zemunske, osnovane 1825. godine.
Bio je u kontaktu sa mnogim javnim radnicima Srbije i Srbima u Austriji: Vukom Karadžićem, mitropolitom Stratimirovićem, knjižarom Vozarovićem i drugima.
Do kraja života Petronijević ostao je u Zemunu, povremeno je poslom prelazio Savu. Preminuo je 11. jula 1837. godine u svojoj kući u Zemunu.
U rodnom Svojnovu, seljani su kasnije podigli spomenik Jovanu Petronijeviću Kovaču.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Jovan Petrović Kovač”. Poznate ličnosti Jagodine. Pristupljeno 22. 1. 2019.
Spoljašnje veze uredi
