Википедија

Jugoslovenska ekspedicija na Mont Everest 1979.

Jugoslovenska ekspedicija na Mont Everest 1979. (JAHE VII) bila je prvi uspešan pohod ka vrhu Mont Everesta (8.848 m) koji je koristio čitavu rutu Zapadnog grebena u severnoj steni Everesta. Bila je to sedma ekspedicija jugoslovenskog alpinističkog tima na Himalaje i njihov prvi uspon na najviši vrh Mont Everesta. Ruta je postala poznata kao „jugoslovenska ruta“ nakon prvog uspešnog uspona.[1][2] Jugoslovenski državni vrh proglasio je ovaj uspon za najveće dostignuće jugoslovenskog sporta do tada.[3][4]

Severno lice Mont Everesta. Narandžasta linija označava rutu Zapadnog grebena koju je koristila jugoslovenska ekspedicija.

Zapadni greben uredi

Od prvog uspona na Mont Everest 1953. do jugoslovenskog uspona 1979. godine, 17 ekspedicija iz 11 zemalja uspešno se popelo na Mont Everest, ukupno 84 uspona kroz četiri pravca: preko Južnog Cola, Severoistočnog grebena, kroz Severnu stenu preko Hornbein Couloir-a., i jugozapadno lice.[5] Nijedna od ekspedicija do tog trenutka nije uspela da se uspne Zapadnim grebenom, koji se proteže na 6,5 km, od prevoja Lho La iznad baznog kampa do vrha. Zapadni greben je tehnički zahtevan i izložen jakim vetrovima sa Tibeta, a njegovu teškoću ogleda i činjenica da su od 21 tima koji su to pokušali do 2000. godine, samo tri uspela.[6]

Američki planinari Tom Hornbein i Villi Unsoeld bili su primorani zbog teškog područja da delimično pređu Zapadni greben 1963. godine, a zatim pređu na Hornbein Couloir da bi se popeli na vrh. Sličan put jugoslovenskom izabrala je i francuska ekspedicija 1974. godine, koja se završila katastrofom kada je u lavini poginulo šest penjača. Prvi uspešan uspon obavila su 24 jugoslovenska alpinista, od kojih su četvorica dostigla vrhunac 13. i 15. maja 1979. godine, koristeći rutu modifikovanu od strane Francuza da bi se izbegle linije pada lavine.[6][7] Zapadni greben je zadržao reputaciju jedne od najdužih i najtežih ruta na Everestu, nakon što je uspeo da se popne još samo dva puta: 20. aprila 1984. Bugarin Hristo Prodanov, koji je preminuo spuštajući se sa vrha,[8] i Bugari Nikolaj Petkov i Kiril Doskov 9. maja iste godine, koji su se spustili rutom Južnog kolona.[9]

Priprema uredi

Od 190 alpinista, posle tri meseca temeljnih provera sposobnosti svakog pojedinca, 40 je ispunilo uslove, a 24 je izabrano. Pripreme za uspon trajale su pune dve godine. Svi su morali da uče engleski, psihološki profil svih je morao da bude idealan, svi su morali da budu fizički zdravi i da popravljaju zube, kao i da naprave specifičnu opremu koja se ne može kupiti. Istovremeno je trebalo obezbediti finansiranje, vize i brojne dozvole.[10] Pet članova ekspedicije (Škarja, Belak, Marenče, Robas, Zaplotnik) otišlo je godinu dana ranije kako bi izviđali, proveravali, dogovorili i postavili svoj bazni logor na 5.300 metara. U to vreme su otkrili relativno bezbedan prilaz prevoju Lho La.[11][12]

Ekspedicija je brojala 24 penjača, dva lekara, tri reportera i 20 lokalnih šerpa vodiča. Vođa ekspedicije bio je iskusni himalajski penjač Tone Škarlja . Od 24 penjača, 20 su bili Slovenci, dvojica su bili Hrvati (uključujući Stipu Božića ), a poslednja dva su bili Bošnjaci . Vođa šerpa bio je Ang Fu, koji se popeo na Mont Everest prethodne godine.[13] Šest ekspedicija na Himalaje od 1960. do 1975. koje su prethodile Mont Everestu imale su mnoge od ovih penjača pripremljene za najviši vrh.[10]

  • Zvone Andrejčič
  • Stane Belak
  • Borut Bergant
  • Stipe Božić
  • Muhamed Gafić
  • Viki Grošelj
  • Tomaž Jamnik
  • Stane Klemenc
  • Franček Knez
  • Ivč Kotnik
  • Marjan Manfreda
  • Štefan Marenče
  • Vanja Matijevec
  • Vladimir Mesarić
  • Dušan Podbevšek
  • Bojan Pollak
  • Roman Robas
  • Muhamed Šišić
  • Tone Škarja
  • Andrej Štremfelj
  • Marko Štremfelj
  • Jernej Zaplotnik
  • Jože Zupan

Oprema je dopremljena iz Ljubljane kamionom u Rijeku . U riječkoj luci na brod je utovareno 18 tona opreme: preko 10 km užadi za penjanje, 350 m visećih i aluminijumskih merdevina, 40 šatora, 80 vreća za spavanje, 30 pari specijalno napravljenih cipela za penjanje „gojzerica“, 500 šrafova i klinova za kamenje i led, nekoliko stotina litara kerozina i gasa za kuvanje skoro četiri tone hrane. Bilo je potrebno dva meseca da oprema stigne do svoje početne tačke u planinama preko Kalkute u Indiji i Katmandua u Nepalu. Putovanje je počelo 27. februara 1979.[10]

Opremu je 19 dana nosilo 750 lokalnih nosača do 6.000 metara nadmorske visine, gde je postavljen bazni kamp na glečeru Khumbu . Svaki od njih nosio je teret od 30 kg, dok su alpinisti nosili svoj lični prtljag. U baznom logoru na nadmorskoj visini od 5.300 metara postavljeni su šatori i sređena oprema. U jednom šatoru nalazilo se bure sa 60 kg novčanica u dolarima . Nosači su primali 2 dolara dnevno ( ekvivalentno 7 dolara godine 2018 ).[10]

Ekspedicija uredi

 
Rute za penjanje na Mont Everest otvorene su različitim ekspedicijama između 1924. i 1996. godine. Jugoslovenska ruta je označena plavom bojom na desnoj strani.

Ekspedicija je postavila pet visinskih kampova i postavila fiksne užad između njih radi bezbednosti. U periodu od 29. marta do 6. aprila ekspedicija je fiksirala užad na padini između baznog kampa (5.350 m) i ivice prevoja Lho La (6.050 m) i postavila ručni žičani transport dužine 200 metara. Ovim putem je prevezeno oko 6 tona opreme. Ekspedicija je naišla na prvi tehnički problem prilikom penjanja na Lo La na oko 6.000 metara, kada su tamo postavili svoje šatore, ali ih je jak vetar odneo. Morali su da kopaju rupe u snegu gde su živeli ovih dana. Ocena UIAA planinarenja do prvog kampa varirala je između II i III.[4] Drugi kamp je postavljen na 6.770 metara sa 12 kreveta, a treći kamp je podignut na 7.170 metara, pedeset metara ispod prepreke, a zatim ispunjen zalihama. Ova prepreka nazvana „Zapadno rame“ bila je mesto gde je američka ekspedicija iz 1963. napustila Zapadni greben na drugu rutu. Jugoslovenska ekspedicija je zaobišla prepreku, nastavila penjanje preko Zapadnog grebena i 27. aprila postavila svoj četvrti logor na 7.520 metara. Ubrzo ih je pogodila petodnevna oluja sa jačinom vetra preko 150 km/sat, a svoj peti, poslednji kamp podigli su 9. maja na visini od 8.120 metara.[14]

Dodatni kiseonik je počeo da se koristi tek nakon petog kampa (Kamp V), pošto je vođa tima smatrao da oni koji ne mogu da stignu do kampa bez njega nisu kandidati za samit. Timovi su se stalno menjali, pošto se jedan penjač razboleo ili preumoran da nastavi, drugi ga je zamenio. Prvu šansu na samitu zaslužili su Viki Grošelj i Marjan Manfreda. Nakon što je izgubio neko vreme tražeći put, na oko 8.300 metara kameni dimnjak bio je toliko uzak da Manfreda, koji je vodio teren, nije mogao da nosi čopor sa dodatnim bocama kiseonika jer se zaglavio u uskom rascepu stene, zaustavljajući njegovo napredovanje. . Skinuo je rukavice pošto se popeo preko visoke vertikalne granitne ploče na čiji je vrh okačio konopac, a kada ga je postavio video je da mora da se vrati jer su mu se ruke smrzle. Vratili su se u bazu i za njih je uspon bio završen. Prsti su mu bili promrzli i lečeni u kampu, ali je ta popravka konopca pomogla drugim timovima da napreduju. Sutradan su Dušan Podbevšek i Roman Robas pobedili u nadmetanju, ali su izgubili put u stenovitim kulama, pa su zbog gubitka vremena morali da se vrate i u bazu. Četrdeset dana nakon pohoda, treći pokušaj izveli su Jernej "Nejc" Zaplotnik i dva brata Marko i Andrej Štremfelj . Vetrovi su se spuštali, bacajući penjače na zemlju i gušeći im pluća snegom. Provođenje nekoliko dana bez odmora, u kombinaciji sa snažnim vetrovima i temperaturom od -35 °C je naterao trio da se povuče, prvo u kamp IV, a zatim sve do baznog logora da se pregrupiše i oporavi.[14]

Trojka se vratila u kamp V do 12. maja i pripremila se za još jedan pokušaj sledećeg dana. Andrej Štremfelj je u početku bio ambiciozan da sa bratom stigne na vrh, ali su Markov sistem kiseonika i rezervni ventilator otkazali i on je morao da se spusti. Zaplotnik i Andrej su brzo napredovali, kada je i Andrejov rezervni ventilator otkazao, a situacija je dostigla kritičnu tačku. Zaplotnik je Andreju dao poslednji rezervni ventilator, ali je i taj počeo da šišti. Zaplotnik je Andreju dao sopstveni ventilator i flaše i rekao mu da će se popeti iza njega bez ikakvog na sebi. Zaplotnik nije bio voljan da razmišlja o ponovnom povlačenju, a jedini prihvatljiv ishod tog dana za njega je bio dolazak na vrh, spreman da čak rizikuje i svoj život. U trenutku sreće, Zaplotnik je uspeo da izvuče poslednji pokvareni rezervni ventilator. Dvojica penjača su nastavili do vertikalnog dimnjaka gde je Manfreda pričvrstio konopac. Zaplotnik je spojio svoje penjače na njega i izvukao se u dimnjak. U jaruzi ispred sebe video je dve opcije, onu gde su se Podbevšek i Robas izgubili, i drugu koju su izabrali Zaplotnik i Andrej. Nakon nekog puzanja, našli su se u žutoj traci Mont Everesta, koja okružuje Everest na visini od 8.200 i 8.600 metara. Prešli su izuzetno malu, trošnu izbočinu sa 2.500 metara prostora koji je zjapio ispod njih, podsećajući se kako su bezbedno prešli tako opasne uske ivice u Julijskim Alpima . Penjući se na neke strme deonice goloruk, Zaplotnik je imao smrznute prste. Zapadni Cvm je iznenada pojurio ka njemu, pošto mu se rukohvat odlomio u ruci, a Andrej je počeo da ga drži na konopcu dok se nije oporavio. Nešto više, Zaplotniku je puklo i uporište i on je kliznuo nazad ka Andreju. Idući dalje, počeli su da se brinu o spuštanju, ali su mogli da razmišljaju o tome kada su stigli do vrha. I ubrzo su kroz maglu videli stativ koji je postavio kineski tim 1975. godine . Zagrljeni do vrha, konačno su stigli do vrha gde se nalazio ovaj tronožac i postali prvi jugoslovenski alpinisti koji su stigli na vrh Mont Everesta.[14]

U međuvremenu, još jedan trio činili su Stipe Božić (koji je snimao ceo uspon), Stane Belak i šerpski vodič Ang Phu, kome je ovo bio drugi uspon koji će ga učiniti prvim koji je to uradio sa dva različita pravca, posao koji je takođe voleo da radi. Sačekali su jedan dan lošeg vremena u logoru IV, a zatim krenuli Zaplotnikovim i Andrejevim putem. Kasnije su krenuli malo drugačijim putem, prelazeći manje strmim stepenicama u Hornbein Couloir i uz Hilari Step . Tu je Ang Fu želeo da stane, rekavši da njegove veštine penjanja po stenama nisu dovoljno dobre. Božić mu je pomogao da prebrodi teške delove, a sva trojica su ubrzo bila na vrhu, slikali su se, istakli zastavu i radili pozive. Na vrh Mont Everesta ukupno su stigla četiri Jugoslovena - tri Slovenca i jedan Hrvat.[6][15][16]

Silazak uredi

Zaplotnik i Andrej su razgovarali o svojim opcijama za spuštanje, a jedna od opcija koju su odbacili bila je spuštanje južnom stranom, rutom Južnog Cola poznatom po svojoj smrtonosnosti. Činilo se da je najbolja opcija bila da se spuste niz Hornbein Couloir, nakon čega bi išli lakšim terenom ka Kampu IV gde su ih čekali saigrači. Put ispred nas je bio strm, izložen i težak. Stavili su svoje maske sa kiseonikom i dogovorili se da koriste što manje užeta kako bi izbegli bivak . Stigli su do vertikalnog odžaka u Žutoj traci. Zaplotnik je izašao preko jedne gromade, ali se Andrejeva rampa zakačila u dimnjak i on se prevrnuo, pao i divlje ubrzao niz brdo prevrćući se. Andrej je uspeo da se spase posle pada sa 50 do 60 metara, udarivši sekirom u kosinu najjače što je mogao. Dok su se dva iscrpljena penjača približavala Kampu IV, noć je već pala, farovi su im zatreperili, temperatura je pala i izgubili su put. Na kraju su ih saigrači pronašli u blizini kampa i mogli su da se odmore.[14]

Dva dana kasnije, posle Božića, Belak i Fu su stigli do vrha i morali su da planiraju i spust. Snežna oluja se uvukla tokom njihovog 12-satnog penjanja, a spuštanje niz Hilari Step će biti teško. Božić je jakim udarima vetra prikovao na izložen položaj i zaglavio pola sata. Nestalo im je kiseonika, a jaka hladnoća im je oduzela telesnu toplotu. Belak je pokušao radio-pozvati bazni logor, ali nije mogao nikoga da dobije. Prilikom spuštanja, vreme se brzo pogoršalo i tim nije mogao da se vrati u kamp IV pre mraka i bili su primorani da prenoće u -40 °C temperature, bez šatora i vreća za spavanje, na nadmorskoj visini od 8.400 metara. Prema Božićevim rečima, to je tada bio najveći noćni bivak na otvorenom i najbliži smrti.[17][18] Uspeli su da prežive noć, ali sledećeg dana, Ang Fu se okliznuo i pao u smrt prolazeći kroz Hornbein Kuloar . Pokušao je da se spase pomoću cepine, ali mu je ona iskliznula iz ruke tokom pada od 2000 metara.[7][19] Smrt prijatelja teško je pogodila članove ekspedicije, pa su obustavili sve aktivnosti na planini i napustili bazni kamp 21. maja. Članovi ekspedicije su se vratili u Jugoslaviju 26. maja 1979.[20]

Reakcije uredi

Povratak ekspedicije u Jugoslaviju bio je trijumfalan. Najveći zagrebački planinarski skup svih vremena održan je 9. oktobra 1979. - 3.500 ljudi došlo je u dvoranu Lisinski da čuje i vidi hrvatske Himalajce koji su osvojili Mont Everest. Pred vratima prepune sale ostalo je oko hiljadu ljudi. Od tada je održavanje predavanja o ekspedicijama u Lisinskom postalo tradicija, a do danas ih je održano petnaestak. Stipe Božić je postao prvi Hrvat koji se popeo na Mont Everest, a odluka da snima njegove ekspedicije umnogome je odredila njegovu karijeru kao režisera brojnih dokumentarnih filmova i emisija na Hrvatskoj radioteleviziji . Posle ovog uspeha, država više nije bila zainteresovana za finansiranje planinarskih ekspedicija. Sledeće ekspedicije su imale republički i regionalni karakter.[20]

Ekspedicija je obeležena na 40. godišnjicu na Planinarskom festivalu u Ljubljani, Slovenija . [21][22][23] Četiri penjača koja su stigla na vrh i mnogi drugi članovi ekspedicije okupili su se 14. marta 2019. u Karlovcu u Hrvatskoj, gde su prepričali svoja sećanja na istorijski uspon.[24]

Reference uredi

  1. ^ Petrovčić, Gordana (9. 10. 2007). „Uspon na visine na kojima "caruju" mlažnjaci” [Ascent to the heights where jets "reign"] (PDF). Vjesnik (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 6. 2. 2011. 
  2. ^ „Stipe Bozic”. EverestHistory.com. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  3. ^ „Mount Everest 40 godina kasnije” [Mount Everest 40 years later]. KAportal.hr (na jeziku: srpskohrvatski). 15. 3. 2019. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  4. ^ a b „35 godina od prvog jugoslovenskog uspona na Everest” [35 years since the first Yugoslav ascent to Everest] (na jeziku: srpskohrvatski). Visokogorci Crne Gore. 19. 5. 2014. Arhivirano iz originala 17. 02. 2020. g. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  5. ^ Mesarić, Vladimir (16. 11. 2017). „Planinarski tjedan” [Mountaineering week] (na jeziku: srpskohrvatski). Libraries of the city of Zagreb (KGZ). Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  6. ^ a b v Unsworth, Walt (2000) [1981]. Everest: The Mountaineering History (3rd izd.). The Mountaineers. str. 508, 510, 683. ISBN 0-89886-670-7. 
  7. ^ a b „The West Ridge Direct”. EverestHistory.com. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  8. ^ „West Ridge Direct – Nine Lives – Expeditions to Everest”. Explore 7 Summits. 11. 1. 2022. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  9. ^ „Nikolay Petkov”. EverestHistory.com. Pristupljeno 25. 7. 2022. 
  10. ^ a b v g Jovanović, Jelena (21. 7. 2019). „Jugosloveni su prije 40 godina bili na krovu svijeta: Na vrhu smo i ne znamo šta ćemo” [40 years ago, the Yugoslavs were on top of the world: We are on top and we don't know what to do]. Vijesti.me (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  11. ^ Salihović, M. (15. 12. 2015). „Jugosloveni na vrhu Mont Everesta” [Yugoslavs on top of Mount Everest]. Novi.ba (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  12. ^ Škarlja, Tone (1981). „Yugoslav Everest expedition”. The Himalayan Journal. 37. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  13. ^ Intihar, Anja (11. 5. 2020). „Umrl je Tone Škarja: vodja, ki je alpiniste na gori premikal kot »šahovske figure«” [Tone Škarja has died: the leader who moved alpinists on the mountain like "chess pieces"]. Delo (na jeziku: slovenački). Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  14. ^ a b v g McDonald, Bernadette (21. 9. 2015). Alpine Warriors. Rocky Mountain Books. str. 64—76. ISBN 9781771601108. 
  15. ^ Škarja, Tone (1980). „The Complete West Ridge of Everest”. American Alpine Journal. American Alpine Club. 22 (53): 429—437. ISBN 9781933056333. ISSN 0065-6925. 
  16. ^ Grošelj, Viki (9. 5. 2019). „40 years since the "Slovenian Everest"”. Our Space. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  17. ^ Šćavina, Kristinka (15. 8. 2007). „Tragedija Stipe Božića / Ponos mi ublažava patnju” [Tragedy of Stipe Božić / Pride eases my suffering]. Gloria (na jeziku: srpskohrvatski). Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 14. 2. 2011. 
  18. ^ Božić, Stipe (3. 2. 2009). „30. obljetnica Zapadnog Grebena Everesta” [30th anniversary of the West Ridge of Everest]. stipebozic.com (na jeziku: srpskohrvatski). Arhivirano iz originala 14. 2. 2017. g. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  19. ^ Gillman, Peter, ur. (1993). Everest – The Best Writing and Pictures from Seventy Years of Human Endeavour. Little, Brown and Company. str. 104—107, 187. ISBN 978-0-316-90489-6. 
  20. ^ a b „Hrvatske planinarske i alpinističke ekspedicije” [Croatian mountaineering and alpinistic expeditions] (na jeziku: srpskohrvatski). Croatian Mountaineering Association. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  21. ^ „Predsednik Pahor sprejel člane odprave Everest 1979” [President Pahor welcomed the members of the Everest 1979 expedition] (na jeziku: slovenački). Alpine Association of Slovenia. 13. 5. 2019. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  22. ^ „Slovenia celebrates the 40th anniversary of its first Mount Everest ascent”. UIAA. 22. 5. 2019. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  23. ^ „Pred natanko 40 leti sta Nejc Zaplotnik in Andrej Štremfelj stopila na vrh sveta” [Exactly 40 years ago, Nejc Zaplotnik and Andrej Štremfelj stepped on top of the world] (na jeziku: slovenački). Radiotelevizija Slovenija. 13. 5. 2019. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
  24. ^ „40. obljetnica ekspedicije Everesta 1979” [40th anniversary of the Everest 1979 expedition] (na jeziku: srpskohrvatski). Hrvatsko planinarsko društvo Ivančica. 27. 3. 2019. Arhivirano iz originala 18. 08. 2022. g. Pristupljeno 21. 7. 2022. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Југословенска_експедиција_на_Монт_Еверест_1979.&oldid=26799463”