Otvorite glavni meni
Tenkovi sovjetske armije na Crvenom trgu tokom puča

Avgustovski puč (rus. Августовский путч) je bio neuspeli pokušaj državnog udara od 19. do 21. avgusta 1991. koji su izveli pojedini članovi Vlade SSSR sa ciljem preuzimanja kontrole na zemljom od predsednika Mihaila Gorbačova. Lideri puča bili su “tvrdolinijaši” unutar Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) koji su se protivili programu Gorbačovljevih reformi kao i naznakama novog sporazuma o decentralizovanju sovjetske države i prebacivanju nadležnosti federacije na republike. Svoje protivnike pučisti su imali uglavnom u Moskvi među građanskim grupama otpora. Iako je puč propao posle samo dva dana uz povratak Gorbačova na vlast, smatra se da je imao ključnu ulogu u dezintegraciji Sovjetskog Saveza i KPSS.

PozadinaUredi

Čim je došao na vlast 1985, Gorbačov je odmah pokrenuo seriju reformi, poznatijih kao perestrojka i glasnost, čiji je cilj bio ekonomsko–političko restrukturisanje i otvaranje. Ovo je odmah pokrenulo otpor i sumnje među partijskim tvrdolinijašima. Reforme su takođe oslobodile neke snage i pokrete koje Gorbačov nije očekivao. To se posebno odnosilo na nacionalističku agitaciju u neruskim oblastima SSSR. Uz to, Sovjetski Savez su 1991. godine potresale ozbiljne političke i naročito ekonomske teškoće uz nedostatak osnovnih životnih namirnica za koje su građani čekali u redovima.

Do tog trenutka Estonija, Letonija, Litvanija i Gruzija već su proglasile nezavisnost od SSSR. Gorbačov je januara 1991. slanjem vojnih snaga silom pokušao da vrati Litvaniju u SSSR. Nedelju kasnije lokalne prosovjetske snage će pokušati isto da urade i u Letoniji. Oružani sukobi već su trajali na prostoru Nagorno Karabaha i Južne Osetije.

Rusija je 12. juna 1990 proglasila „deklaraciju o državnom suverenitetu“ uz uvođenje sopstvenih zakona naročito u oblasti finansija na svojoj teritoriji i u suprotnosti sa sovjetskim zakonima (čin poznat kao Rat zakona).

Tokom referendum 17. marta 1991, koje su bojkotovale baltičke države, Azerbejdžan, Gruzija i Moldavija, većina građana ostalih republika izrazila je želju za ostankom u reformisanom SSSR. Tokom pregovora osam od devet republika (osim Ukrajine) je prihvatilo ugovor o novoj zajednici sa određenim uslovima. Ugovor bi pretvorio Sovjetski Savez u federaciju nezavisnih republika sa zajedničkim predsednikom, vojskom i spoljnjim poslovima. Rusija, Kazahstan i Uzbekistan je trebalo da u Moskvi 20. avgusta 1991. potpišu ugovor.

ZaveraUredi

Direktor KGB Vladimir Krjučkov je 11. decembra 1990. pozvao na uspostavljanje reda na moskovskoj Centralnoj televiziji.[1] Istog dana je pozvao i dvojicu oficira KGB da naprave plan o preuzimanju mera u slučaju proglašenja vanrednog stanja u SSSR. Kasnije je Krjučkov u svoju zaveru uključio i sovjetskog ministra odbrane Dmitrija Jazova, ministra unutrašnjih poslova Borisa Puga, premijera Valentina Pavlova, potpredsednika Genadija Janajeva, zamenika predsednika Saveta odbrane Olega Baklanova, šefa Gorbačovljevog sekretarijata Valerija Boldina i sekretara centralnog komiteta KPSS Olega Šenjina.[2][3]

Pučisti su se nadali da bi mogli izvršiti pritisak na Gorbačova da proglasi vanredno stanje u cilju uspotavljanja reda i zakona. U tvrdolinijaškom glasniku „Sovjetska Rusija“ se 23. jula 1991. se pojavio tekst „Reč narodu“ uperen protiv perestrojke koji su potpisali visoku funkcioneri SSSR.

Šest dana kasnije, Gorbačov, ruski predsednik Boris Jeljcin i kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev su razgovarali o mogućnosti da smene tvrdolinijaše kao što su Pavlov, Jazov, Krjučkov i Pugo liberalnijim osobama. Krjučkov, koji je stavio Gorbačova pod prismotru nekoliko meseci ranije, je na kraju saznao za razgovor.[4]

Gorbačov je 4. avgusta otišao u svoju daču u Forosu na Krimu. Planirao je da se vrati u Moskvu na potpisivanje novog ugovora o zajednici 20. avgusta. Zaverenici su se 17. avgusta sreli u prostorijama KGB-a u Moskvi i proučavali sporazum. Pučisti su smatrali da reformisanje Sovjetskog Saveza vodi ka njegovom raspadu i odlučili su da je vreme za akciju. Sledećeg dana, Baklanov, Boldin, Šenjin i zamenik ministra odbrane Sovjetskog Saveza general Valentin Varenjikov su posetili Gorbačova u njegovoj rezidenciji na Krimu sa zahtevom da ili sam proglasi vanredno stanje ili da ustupi mesto Janajevu. Međutim, Gorbačov je čvrsto podržavao Novi ugovor o zajednici. Posle odbijanja ultimatuma Gorbačovu je naređeno da ostane u svojoj dači na Krimu, pri čemu su komunikacione linije (pod kontrolom KGB) odmah prekinute. Dodatna straža KGB raspoređena je oko dače sa naređenjem da niko ne sme da je napusti.

Naređeno je da se iz fabrike u Pskovu u Moskvu dopremi 250.000 lisica i 300.000 formulara za hapšenje.[5] Krjučkov je udvostručio plate osoblju KGB, pozvao ih sa odmora i stavio u stanje uzbune. Zatvor Lefortovo je ispražnjen da bi se napravilo mesta za eventualne uhapšenike.[4]

Avgustovski pučUredi

Pučisti su imali sastanak u Kremlju pošto su se Baklanov, Boldin, Šenjin i Varenjikov vratili sa Krima. Janajev, Pavlov i Baklanov potpisali su „deklaraciju o sovjetskom vođstvu“ u kojoj su proglasili vanredno stanje na teritoriji čitavog SSSR i proglasili da je osnovan Državni komitet u vanrednom stanju radi efikasnog upravljanja zemljom tokom vanrednog stanja. Komitet su činili:

Janajev je potpisao dekret kojim je sebe proglasio za predsednika SSSR usljed Gorbačovljeve bolesti, kako je glasio izgovor. Ovaj osmočlani kolektiv nazvan je „Bandom Osmorice“. Komitet je zabranio svu štampu osim partijskih novina uz poziv za „obnovu dostojanstva sovjetskog čovjeka“.

19. avgustUredi

Pošto su su odluke Komiteta emitovane na državnom radiju i televiziji sa početkom u 07:00, Radio Rusija, Televidenije Rusija i Eho Moskva, jedine nezavisne radio i TV-stanice su odstranjene iz etra. Oklopne jedinice Tamanske divizije i Kantemirovska tenkovska divizija ušle su u Moskvu praćene padobrancima. Četiri poslanika Kongresa narodnih deputata RSFSR (koji su smatrani najopasnijim) KGB je zadržao u vojnoj bazi u blizini Moskve. Pučisti su nameravali da uhvate predsednika Rusije Borisa Jeljcina tokom njegovog povratka iz Kazahstana ili dok je bio u svojoj dači u blizini Moskve, ali iz nepoznatog razloga to nisu uradili. Ostavljanje Jeljcina na slobodi ispostaviće se fatalnim po njihove planove.[6][7][8]

Jeljcin je stigao u Beli dom (zgradu ruskog parlamenta) 19. avgusta u 9 sati. Zajedno sa visokim zvaničnicima ruske federalne jedinice proglasiće puč neustavnim, zahtevaće od vojske da ne učestvuje u istom, proglasiće generalni štrajk i zahtevaće da se Gorbačov obrati narodu.[9] Deklaracija je distribuirana širom Moskve u formi flajera.

Građani Moskve su poslepodne počeli da se okupljaju oko Belog doma i da postavljaju barikade. Kao odgovor na to Janajev je proglasio vanredno stanje u Moskvi sa početkom u 16:00. Janajev se obratio javnosti u 17:00 sa tvrdnjom da je Gorbačov na „odmoru“. U međuvremenu major Evdokimov, načelnik štaba tenkovskog bataljona Tamanske divizije koja je čuvala Beli dom, objaviće lojalnost vođstvu RSFSR. Jeljcin se popeo na jedan od njihovih tenkova i obratio se okupljenim građavnima. Neočekivano, ovaj događaj se pojavio na državnim medijima tokom večernjih vesti.[10]

20. avgustUredi

U podne komandant Moskovskog vojnog okruga, general Kalinjin, kojeg je Janajev proglasio za vojnog komandanta Moskve, proglasio je policijski čas u Moskvi od 23:00 to 5:00. Ovo je shvaćeno i kao znak da je napad na Beli dom neminovan. Branioci Belog doma, iako većinom nenaoružani, pripremili su se za odbranu. Evdokimovi tenkovi su se popodne odmakli od Belog doma.[11] Krizni štab za odbranu Belog doma predvodio je generala Konstantina Kobec, poslanik u parlamentu RSFSR.[12]

Krjučkov, Jazov i Pugo su 20. avgusta poslepodne doneli su konačnu odluku o napadu na Beli dom. Ovu odluku su podržali drugi članovi Komiteta. Krjučkovljevi i Jazovljevi zamjenici, general KGB-a Agejev i armijski general Ačalov, planirali su napad pod imenom „Operacija Grom“, u kom je trebalo da učesvuju delovi Alfa grupe i Vimpel grupe, uz podršku padobranaca, moskovskog OMON-a, Unutrašnje trupe divizije Dzeržinski, tri tenkovske čete i eskadrila helikoptera. Komandir Alfa grupe, general Viktor Karpuhin i drugi viši oficiri grupe zajedno sa zamenikom komandanta Vazdušnodesantnih jedinica generalom Aleksandrom Lebedom prišli su demonstrantima pored Belog doma da bi ocenili mogućnosti takve operacije. Posle toga Karpuhin i komandir Vimpela pukovnik Beskov pokušali su da ubede Agejeva da bi eventualna operacija dovela do krvoprolića i da bi stoga trebalo da bude otkazana. Lebed se uz saglasnost njegovog nadređenog, generala Pavela Gračeva, vratio u Beli dom i tajno informisao tamošnje rukovodstvo da napad počinje u 2:00.

21. avgustUredi

Oko 1:00, nedaleko od Belog doma, trolejbusi i komunalna vozila iskorišćena su za barikade u tunelu protiv dolazećih borbenih vozila Tamanske divizije. Tri osobe su ubijene tokom incidenta, a nekoliko ih je ranjeno. Dvoje žrtava je pokušalo da prekriju osmatračke periskope jednog od oklopnih vozila. Demonstranti su kasnije zapalili jedno oklopno vozilo, ali nijedan vojnik nije stradao. Sa druge strane Alfa grupa i Vimpel nisu ušle u Beli dom kako je bilo planirano i Jazov je naredio trupama da se povuku iz Moskve.

Trupe su počele da se povlače iz Moskve u 8:00. Članovi Komiteta sreli su se u Ministarstvu Odbrane i neznajući šta dalje odlučili su da pošalju Krjučkova, Jazova i još nekoliko visokih činovnika na Krim, gde je Gorbačov odbio da se sastane sa njima. Pošto su komunikacijske linije između Gorbačovljeve dače i Moskve obnovljene, Gorbačov je sve odluke Komiteta proglasio nevažećim, a sve članove razrešio njihovih dužnosti. Kancelarija državnog tužioca SSSR počela je sa istragom puča.

PoslediceUredi

 
Jeljcin slavi kraj puča 22. avgusta

Gorbačov i delegacija Komiteta doleteli su u Moskvu, a Krjučkov, Jazov i Tizijakov uhapšeni u ranim časovima 22. avgusta. Pugo je takođe uhapšen. Sledećeg dana izvršio je samoubistvo zajedno sa svojom suprugom. Ostali članovi Komiteta zadržani su u dvodnevnom pritvoru. Iako nije direktno učestvovao u puču, nakon neuspeha puča samoubistvo je izvršio i bivši načelnik generalštaba Sovjetskih oružanih snaga maršal Sergej Ahromejev.

Kako je nekoliko šefova regionalnih izvršnih komiteta podržalo zaverenike, Vrhovni sovjet RSFSR doneo je odluku br. 1626-1, kojom se ovlašćuje predsednik Rusije Boris Jeljcin da postavlja šefove lokalnih administracija, iako po Ustavu Rusije nije imao takva ovlašćenja. Jeljcin je doneo je odluku i o vraćanju zastave iz vremena Ruske Imperije kao zastava Ruske Federacije.

Gorbačov je 24. avgusta podneo ostavku na mesto generalnog sekretara KPSS. Vladimir Ivaško ga je zamenio kao vršilac dužnosti generalnog sekretara, ali je i on podneo ostavku 29. avgusta. Otprilike u isto vreme, Jeljcin je naredio transfer arhiva KPSS predstavnicima državnog arhiva, kao i nacionalizaciju sve imovine KPSS u Rusiji (što je pored sedišta partijskih komiteta obuhvatalo i obrazovne ustanove, hotele, itd). Jeljcin je proglasio priremenu zabranu svih aktivnosti KPSS na teritoriji Rusije, što je defakto značio kraj KPSS.

Statua Feliksa Dzeržinskog ispred zgrade KGB na Trgu Feliksa Dzeržinskog (Lubjanka) je demontirana 24. avgusta, dok je na hiljade Moskovljana prisustvovalo sahrani stradalih Komara, Usova i Kričevskog, koje je Gorbačov posthumno proglasio Herojima Sovjetskog Saveza.

Istog dana Vrhovna rada je usvojila Deklaraciju o nezavisnosti Ukrajine i sazvala referendum da se potvrdi deklaracija. Vrhovni sovjet Moldavije je 27. avgusta proglasio nezavisnot Moldavije od Sovjetskog Saveza. Vrhovni sovjeti Azerbejdžana i Kirgistana su to uradili 30. i 31. avgusta.

Članovi Komiteta i njihovi saučesnici optuženi su za izdaju u vidu zavere sa ciljem preuzimanja vlasti. Međutim, krajem 1992. svi su pušteni iz pritvora do početka suđenja. Suđenje u Vojnom odseku Vrhovnog Suda Rusije počelo je 14. aprila 1993. Državna Duma je 23. februara 1994. proglasila amnestiju za sve članove Komiteta i njihove saučesnike, uključujući tu i učesnike kriznih dešavanja iz 1993. Svi su prihvatili amnestiju, osim generala Varenjikova, koji je zahtevao nastavak suđenja koje je konačno završeno 11. avgusta 1994. oslobađajućom presudom.

ReferenceUredi

  1. ^ Alʹbat︠s︡, Evgenii︠a︡. (1994). The state within a state : the KGB and its hold on Russia--past, present, and future (1st ed izd.). New York: Farrar, Straus, Giroux. ISBN 0374181047. OCLC 30110346. 
  2. ^ „Zaklюčenie po materialam rassledovaniя roli i učastii dolžnostnыh lic KGB SSSR v sobыtiяh 19-21 avgusta 1991 goda”. old.flb.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  3. ^ „"Novaya Gazeta" No. 51 of 23 July 2001”. 2001.novayagazeta.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  4. 4,0 4,1 Andrew, Christopher M. (1999). The Mitrokhin archive : the KGB in Europe and the West. Mitrokhin, Vasili, 1922-2004. London: Allen Lane. ISBN 0713993588. OCLC 42606302. 
  5. ^ Garcelon, Marc. (2005). Revolutionary Passage : From Soviet to Post-Soviet Russia, 1985-2000. Politics, History, and Social Change. Temple University Press. ISBN 1281093947. OCLC 815538466. 
  6. ^ „Zaklюčenie po materialam rassledovaniя roli i učastii dolžnostnыh lic KGB SSSR v sobыtiяh 19-21 avgusta 1991 goda”. old.flb.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  7. ^ „"Novaya Gazeta" No. 55 of 6 August 2001 (extracts from the indictment of the conspirators)”. 2001.novayagazeta.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  8. ^ „"Novaya Gazeta" No. 57 of 13 August 2001 (extracts from the indictment of the conspirators)”. 2001.novayagazeta.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  9. ^ „Putč. Hronika trevožnыh dneй.”. old.russ.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  10. ^ „MN.RU: Moskovskie Novosti”. web.archive.org. 27. 11. 200. Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  11. ^ „Četыre sudьbonosnыh dnя: 19–22 avgusta 1991-go”. nvo.ng.ru (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 7. 2019. 
  12. ^ „Usov Vladimir Aleksandrovič”. www.warheroes.ru. Pristupljeno 18. 7. 2019. 

Spoljašnje vezeUredi