Википедија

Adam Mickjevič

Пољски национални песник, драматург, есејиста, публициста, преводилац и политички активиста (1798-1855)

Adam Bernard Mickjevič ili Adam Mickijevič (polj. Adam Bernard Mickiewicz; 24. decembar 1798 — 26. novembar 1855) je poljski književnik i pesnik, izrazita ličnost poljske književne romantike i borac za slobodu Poljske.[1] On se smatra nacionalnim pesnikom u Poljskoj, Litvaniji i Belorusiji. Kao jedna od glavnih figura poljskog romantizma, on se smatra jednim od tri poljska velikana (Trzej Wieszcze).[2]

Adam Mickjevič
Adam Mickjevič
Lični podaci
Datum rođenja(1798-12-24)24. decembar 1798.
Mesto rođenjaZaosje, Ruska Imperija
Datum smrti26. novembar 1855.(1855-11-26) (56 god.)
Mesto smrtiKonstantinopolj, Osmansko carstvo
ObrazovanjeUniverzitet u Vilnjusu
Potpis

Adam Mickjevič je, prema mišljenju mnogih, ne samo najveći poljski pesnik, jedan od velikih slovenskih i evropskih romantičarskih pesnika i intelektualaca, već i najveći duhovni autoritet, čije je sveukupno delovanje bilo odlučujuće za formiranje poljske kolektivne nacionalne svesti.[3][4][5][6][7] Ovu nacionalnu počast on deli sa poljskim bardovima Žigmuntom Krasinskim i Julijusom Slovackim.[8][9]

Biografija uredi

Za razliku od mnogih romantičarskih pesnika, njegov život je bio relativno lagan i bez potresa. Živeo je u emigraciji u Rusiji, Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. U Nemačkoj je upoznao Getea. Oženio se 1834. Selinom Šimanovskom, koja je kasnije mentalno obolela, što je uticalo da Mickjevič pokuša samoubistvo. Od 1840. predavao je slovenske jezike i književnost na Francuskom koležu u Parizu. U svojim predavanjima o slovenskoj književnosti u Parizu, Mickjevič je koristio i primere srpske narodne književnosti i tragediju „Obilić“ Sime Milutinovića Sarajlije.[10] Ovo mesto je napustio 1844. ponesen idejama religioznog misticizma. Tada je zapao u porodičnu, psihološku i zdravstvenu krizu. Zabeleženo je da ga je u zimu 1848−1849. posetio Frederik Šopen, i sam veoma bolestan, i svirao mu muziku da bi ga umirio.[11]

Jedno vreme prebivao je u ruskoj Odesi, gde je bio premešten po nalogu ruskih organa, koji su nakon podele Poljske 1795. Poljake selili po Ruskoj Imperiji. U Odesi bio je u romansi sa Poljakinjom Karolinom Sobanskom. Kasnije se pokazalo da je Sobanska bila ruski špijun, koja je u Odesi tražila poljske revolucionare. Mickjevičeva supruga Selina je umrla 1855. Kada je izbio Krimski rat, ostavio je svoju maloletnu decu u Parizu i otišao u Konstantinopolj da organizuje poljske i jevrejske jedinice u borbi protiv Rusije. Dok je na azijskoj strani Bosfora Florens Najtingejl spašavala ranjenike krimskog rata od kolere, na zapadnoj strani Bofora kolerom se zarazio i Mickjevič. Umro je 26. novembra 1855. kao žrtva epidemije kolere. Njegove posmrtne ostatke sa parnim brodom prenjeli su u Pariz da bi 1890. prenjeli u Poljsku i sahranili u Krakovu u poznatoj katedrali Vavel, pored ostalih velikana poljske istorije.

Njegovo literarno delo stvoreno je za samo 15 godina. Inspiracija mu je uvek bila poljska tradicija i katolicizam. Balade i romanse iz 1822. su obojene folklorom, ciklus drama Zadušnice bavi se litvanskom istorijom, dok je Konrad Valenrod istorijsko i patriotsko poetsko delo, gde prikazuje borbu Poljaka protiv germanskog tevtonskog reda.

Danas po Mickjeviču nosi ime Univerzitet u Poznanju i institut za poljsku kulturu, koji služi za njenu međunarodnu promociju.

Rane godine uredi

 
Dvorac Zaoše, njegovo moguće rodno mesto

Adam Mickjevič je rođen 24. decembra 1798, na imanju svog ujaka u Zaošu (danas Zavos) u blizini Navagruda (na poljskom, Nowogródek) ili u samom Navagrudu[a] u tadašnjem delu Ruskog carstva, a sada Belorusiji. Taj region je bio na periferiji uže Litvanije i bio je deo Velikog vojvodstva Litvanije sve do Treće podele Poljsko-litvanske zajednice (1795).[12][13] Viša klasa, uključujući Mickjevičevu porodicu, bila je ili poljska ili polonizovana.[12] Pesnikov otac, Mikolaj Mickjevič, advokat, bio je pripadnik poljskog[14] plemstva (szlachta)[15] i nosio je nasledni grb Poraj;[16] Adamova majka je bila Barbara Mickjevič, rođena Majevska. Adam je bio drugorođeni sin u porodici.[17]

Mickjevič je proveo detinjstvo u Navahrudu.[15][17] U početku su ga podučavali njegova majka i privatni učitelji. Od 1807. do 1815. pohađao je dominikansku školu po nastavnom planu i programu koji je osmislila sada nefunkcionalna poljska Komisija za nacionalno obrazovanje, koja je bila prvo svetsko ministarstvo obrazovanja.[15][17][18] On je bio osrednji student, iako aktivan u igrima, pozorištu i slično.[15]

Septembra 1815, Mickjevič se upisao na Carski univerzitet u Viljnusu, gde je studirao za učitelja.[19] Nakon diplomiranja, prema uslovima njegove vladine stipendije, predavao je u srednjoj školi u Kaunasu od 1819. do 1823. godine.[17]

Godine 1818, objavio je svoju prvu pesmu „Zima miejska“ („Gradska zima“) u časopisu Tygodnik Wileński (Vinjnus nedeljno) na poljskom jeziku.[20] U narednih nekoliko godina njegov stil će sazrevati od sentimentalizma/neoklasicizma do romantizma, prvo u njegovim pesničkim antologijama objavljenim u Viljnusu 1822. i 1823. godine; ove antologije uključivale su pesmu „Gražina“ i prve objavljene delove (II i IV) njegovog glavnog dela Dziady (Veče predaka).[20] Do 1820. već je završio drugu veliku romantičnu pesmu, „Oda do młodości“ („Oda mladosti“), ali se smatralo da je previše patriotska i revolucionarna za objavljivanje, te se nije zvanično pojavljivala dugi niz godina.[20]

Otprilike u leto 1820, Mickijevič je upoznao ljubav svog života, Marilu Vereščakovnu. Nisu mogli da se venčaju zbog siromaštva njegove porodice i relativno niskog društvenog statusa; pored toga, već je bila verena za grofa Vavrinjeka Putkamera, za koga će se udati 1821. godine.[20][21]

Dela uredi

 
Spomenik Mickjeviču u Poznanju
  • „Balade i romanse“ - Ballady i Romanse (1822)
  • Poema „Grazina“ - Grażyna (1823)
  • Ciklus drama „Zadušnice“ - Dziady (2. i 4. deo 1823)
  • „Krimski soneti“ - Sonety krymskie (1826)
  • „Konrad Valenrod“ - Konrad Wallenrod (1828)
  • „Knjige o poljskom narodu i njegovom hodočašću“ - Księgi narodu polskiego i pielgrzymstwa polskiego (1832)
  • Ciklus drama „Zadušnice“ - Dziady (3. deo 1833)
  • Epopeja „Pan Tadeuš“ - Pan Tadeusz czyli Ostatni zajazd na Litwie (1834)
  • Drama „Konfederacija iz Bara“ Konfederaci barscy/franc. Les confédérés de Bar (1836)
  • Ciklus drama „Zadušnice“ - Dziady (1. deo, posthumno 1861)
  • Lozanska lirika - Liryki lozańskie (nastala 1839-1840, objavljena posthumno)

Dela o Mickjeviču u Srbiji uredi

  • Milan Marković: „Adam Mickijevič i naša narodna poezija“ (1934)

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Ivan Klajn: Rečnik jezičkih nedoumica
  2. ^ „Poland's Famous Poets”. Polish-dictionary.com. Pristupljeno 20. 8. 2014. 
  3. ^ S. Treugutt: Mickiewicz – domowy i daleki. in: A. Mickiewicz: Dzieła I. Warszawa (1998), p. 7
  4. ^ E. Zarych: Posłowie. in: A. Mickiewicz: Ballady i romanse. Kraków (2001), p. 76
  5. ^ Koropeckyj 2010, str. 39
  6. ^ Pomorska & Baran 1992, str. 239
  7. ^ Wójcik 1980, str. 19–10
  8. ^ Mitosek 1999, str. 12
  9. ^ T. Macios, Posłowie (Afterword) to Adam Mickiewicz, Dziady, Kraków, 2004, pp. 239–40.
  10. ^ Ileszić Fran, Adama Mickiewicza paryskie „Wykiady“ i serbskiego poety Simy Milutinovicia „Tragedja Obilić" (1827). Warszawa, 1934.
  11. ^ Jachimecki, str. 424.
  12. ^ a b Venclova, Tomas. „Native Realm Revisited: Mickiewicz's Lithuania and Mickiewicz in Lithuania”. Lituanus Volume 53, No 3 – Fall 2007. Arhivirano iz originala 22. 02. 2015. g. Pristupljeno 2007-04-24. „This semantic confusion was amplified by the fact that the Nowogródek region, although inhabited mainly by Belarusian speakers, was for several centuries considered part and parcel of Lithuania Propria—Lithuania in the narrow sense; as different from the 'Ruthenian' regions of the Grand Duchy.” 
  13. ^ „Yad Vashem Studies”. Yad Washem Studies on the European Jewish Catastrophe and Resistance. Wallstein Verlag: 38. 2007. ISSN 0084-3296. 
  14. ^ Kubilius 1998, str. 49
  15. ^ a b v g Miłosz, Czesław (1983). The History of Polish Literature. University of California Press. str. 208. ISBN 978-0-520-04477-7. 
  16. ^ Koropeckyj, Roman Robert (2008). Adam Mickiewicz: The Life of a Romantic . Cornell University Press. str. 93–95. ISBN 978-0-8014-4471-5. 
  17. ^ a b v g Kazimierz Wyka, "Mickiewicz, Adam Bernard", Polski Słownik Biograficzny, vol. XX, 1975, p. 694.
  18. ^ Wulff, Kenneth R. (1992). Education in Poland: Past, Present, and Future. University Press of America. str. 7. ISBN 978-0-8191-8615-7. 
  19. ^ „Adam Mickiewicz - informacje o autorze, biografia”. lekcjapolskiego.pl. Pristupljeno 2021-04-13. 
  20. ^ a b v g Kazimierz Wyka, "Mickiewicz, Adam Bernard", Polski Słownik Biograficzny, vol. XX, 1975, p. 695.
  21. ^ Miłosz, Czesław (1983). The History of Polish Literature. University of California Press. str. 210. ISBN 978-0-520-04477-7. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Adam Mickjevič na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адам_Мицкјевич&oldid=27555853”