Aleksandar Radosavljević
Ovaj članak sadrži spisak literature (štampane izvore i/ili veb-sajtove) korišćene za njegovu izradu, ali njegovi izvori nisu najjasniji zato što ima premalo izvora koji su uneti u sam tekst. |
Aleksandar Radosavljević (Budim ili Sentandreja, 26. avgust 1877 — Beograd, 14. februar 1956) bio je srpski lekar i akademik. Radosavljević je bio jedan od najznačajnijih lekara u Srbiji i otac pulmologije kod Srba kao i akademik SANU.
| Aleksandar Radosavljević | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 26. avgust 1877. |
| Mesto rođenja | Budim, Austrougarska |
| Datum smrti | 14. februar 1956. (78 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, FNR Jugoslavija |
Biografija
urediRodio se u Sentandreji kraj Budimpešte, kao jedno od petoro dece trgovca iz Pančeva Dimitrija i njegove supruge Marije. Porodica posle Aleksandrovog rođenja preseljava u Beograd, pa on počinje i završava osnovno školovanje u prestonici Srbije. Potom je učenik Prve beogradske gimnazije gde se, osim kao odličan učenik, ističe i kao predsednik đačke književne družine „Nada“, saradnik časopisa „Brankovo kolo“, „Radničke novine“ i „Arhiv za filozofiju“ gde objavljuje svoje tekstove i prevode s nemačkog i francuskog. Istovremeno svira violinu u đačkom Akademskom orkestru. Maturirao je je kao najbolji učenik u gimnaziji, ali te iste 1897. godine umire mu otac. Upisuje se na filozofiju na Velikoj školi u Beogradu, jer uprkos odličnim ocenama i radovima u poznatim časopisima, iz nepoznatih razloga, ne dobija državnu stipendiju za studije u inostranstvu. Dao je sve ispite iz prva dva semestra, a njegova majka do tada uspeva da skupi novac i već sledeće godine upisuje ga na Medicinski fakultet u Beču.[1]
Živi i studira u velikom siromaštvu, ali kao inteligentan i marljiv student postaje miljenik šefa interne klinike u Beču profesora Vajberga, koji ga kao ličnog asistenta vodi svuda u vizite. Kada je diplomirao, stric mu za nagradu daje sto forinti, a Aleksandar, spremajući se za povratak u Srbiju, za ovaj novac kupuje mikroskop. Raspakujući radosno novo spravu, on prvo ispituje svoju pljuvačku i u njoj otkriva tuberkulozu pluća. Od tog trenutka život i karijera Aleksandra Radosavljevića postaju jedno isto, i on započinje neprekidnu borbu za produženje svog života i istovremeno pomeranje granica izlečivosti tuberkuloze.
Posle kobnog otkrića, svoj akademski život on ne želi da započne povlasticama koje bi mogao imati kao teški bolesnik, već iz Beča odlazi pravo u Valjevo na odsluženje vojnog roka. U Austriju se vraća na postdiplomske studije tuberkuloze pluća kod čuvenog profesora Najsera.[1] Istovremeno, učestvuje na naučnim skupovima Srpskog lekarskog društva i objavljuje stručne radove u domaćoj periodici (prvi objavljuje 1911. godine pod naslovom O jednom slučaju akutne leukemije, u rubrici Originalni radovi, almanahu „Srpski arhiv"). Kada se sa školovanja konačno vratio u Beograd, čitava zemlja je u groznici Balkanskih ratova i doktor Radosavljević nalazi da je normalno da i sam ponovo obuče vojničku uniformu. Verovatno nije mogao ni da pretpostavi da je neće skidati punih sedam godina, jer Srbija iz Balkanskih ratova ulazi u Prvi svetski rat.
Prvi svetski rat
urediKao komandir poljske bolnice Dunavske divizije učestvuje u bitkama kod Kumanova i u opsadi Jedrena.[1] Svoju poljsku bolnicu uspeo je za dve godine da podigne na nivo klasične vojne medicinske ustanove i smesti je u Valjevo. Tako nastaje čuvena Valjevska bolnica, o kojoj su pisani romani i drame. U njoj se krajem 1914. godine, lečeći vojsku obolelu od tifusa, od iscrpljenosti ili zaraze oboleli i svi lekari bolnice, njih 29. Načelnik bolnici Aleksandar Radosvljević u jednom trenutku ostaje jedini lekar u bolnici, mada i sam ima tifus, miokarditis, polineuretis i otoka na nogama. Na kraju, ostaje mu jedino da i sebe hospilatizuje. Međutim, posle samo deset dana, u bolesničku postelju stiže mu poverljiva vest iz vrhovne komande: vojvoda Putnik je u kritičnom stanju zbog emfizema pluća. Nema mu druge no da odmah zauzme mesto ličnog lekara komandanta Srpske vojske. Da stvari budu još gore, vojska i vrhovna komanda kreću na marš preko zaleđenih planina Albanije. Stigli su do luke Sanđovani Dimedua, prešli u Bar, pa na Krf. Odatle Radosavljević vojvodu vodi u sunčani Nicu. U Nici, 17. maja 1917, vojvoda Radomir Putnik umire. Nekako istovremeno Aleksandru stiže vest da mu je u Beogradu umrla majka Marija. Godinu dana posle ovog, 22. jula 1918, u Nici, u Ruskoj crkvi venčali su se doktor Aleksandar Radosavljević i Radojka, najmlađa ćerka vojvode Putnika. Kum na venčanju bio je profesor Slobodan Jovanović.
Medicinska nauka
urediVrativši se u osobođeni Beograd, Radosavljević objavljuje članke u stranoj i domaćoj periodici, a jednu godinu provodi na specijalizaciji u Parizu kod poznatog profesora Vidala. U slobodnim časovima radi i u Pasterovom institutu. Kad je postavljen za profesora interne medicine na Medincinskom fakultetu, napisao je Fizikatu uprave grade Beograda ove zanimljive radove: "... na poziv da podnesem dokaze o svojoj lekarskoj specijalnosti, čast mi je izvestiti: dokumenta nemam, jer mi je sva imovina do najmanjeg parčeta propala pri bombardovanju Beograda 1914. godine, kada mi je ceo stan (kuća apotekara Viktorovića na Terazijama) potpuno uništen i slišćen...". Narednih 18 godina, do početka sledećeg rata, najplodnije je razdoblje profesora Radosavljevića. Objavio je kapitalne knjige za srpsku medicinu Apces i gangrena pluća, Rak pluća i Patologija pluća. Štampao je na stotine članaka u najuglednijim svetskim časopisima, naročito o malariji, napravio je početne korake o alergiji, stvorio Treću internu kliniku, bio dekan Medicinskog fakulteta, uveo i organizovao obavezno vakcinisanje stanovništva protiv turbekuloze, i napisao bezbroj popularnih članaka u tiražnoj štampi, neprekidno potecnirajući edukaciju stanovništva kao najjače medicinsko orjuže.
Često je, pritisnut tuberkuloznim komplikacijama, bio primoran da boluje, ali na svoju bolesničku postelju on je gledao kao naučnu laboratoriju u kojoj je proveravao i proširivao svoja lekarska znanja. Star i iscrpljen, 1941. nije treći put obukao vojničku uniformu, već je dovršio još jedno kapitalno delo: Plućne bolesti. Posle rata vraćen je iz penzije na Medicinski fakultet, i na mestu upravnika Treće interne, a SANU ga prima za redovnog člana.
Udbaška dijagnoza
urediU policijskim spisima, udbaški izvestilac kaže da je stari profesor "lično izanredno pošten čovek i naučni radnik...", ali da je politički pasivan " zbog uticaja žene, velikosrpkinje i reakcionarke, ćerke vojvode Putnika...", i da zbog senilnosti "... traži da mu se objasne pojedina politička pitanja."
Treća interna klinika
urediPamti se da je dr Radosavljević do kraja života svirao violinu i da je odlazio na sve koncerte na „Kolarcu“ sa svojom suprugom Radojkom (ona ga je nadživela i umrla u Beogradu u 91. godini). U proleće 1955. morao je da se preseli u postelju u svojoj drugoj kući, u Trećoj internoj klinici, čijim radom rukoviodi i iz bolesničke sobe. Tu je i umro u 79. godini.
Reference
uredi- ^ a b v Sarić, Miloje (1998). Život i delo srpskih naučnika. [3]. Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 478—482. ISBN 978-86-7025-271-4.
