Википедија

Alma Karlin

Alma Ida Vilibalda Maksimiliana Karlin (sloven. Alma Ida Wilibalde Maximiliana Karlin; Pečovnik, 12. oktobar 1889 — Pečovnik, 14. januar 1950) bila je austrijsko-slovenačka pesnikinja, etnograf, kolekcionarka, pisac, putopisac i teozof.[1] Bila je jedinica koju su njeni roditelji dobili kad su već bili u godinama; majka joj je imala 43 a otac 58 godina. Srednje ime Maksimiliana je dobila po ocu, jer je mislio da će dobiti sina kojeg bi podizao da bude vojnik.[a]. Ime Alma koristi se u latinskom izrazu (Álma máter - dobroćudna majka) koja bi mogla dobiti od obrazovane mame, takođe je ime Alma bilo popularno nakon Krimskog rata (Bitka kod Alme, 1854.) pa bi bio izbor oca, koji je voleo vojne priče. Kada je bila na putu živela je asketski život[b] i pare uložila u obrazovanje, pisanje i putovanje.

Alma Maksimiljana Karlin
Alma krajem 1920-ih
Datum rođenja(1889-10-12)12. oktobar 1889.
Mesto rođenjaCelje, Austrougarska
Datum smrti14. januar 1950.(1950-01-14) (60 god.)
Mesto smrtiPečovnik kod Celja, FNR Jugoslavija
Uzrok smrtituberkuloza, rak dojke
Zanimanjepisac, pesnikinja i kolekcioniarka

Biografija

uredi
 
Alma Karlin sa svojim verenikom i učenikom Ci Singjung Lungom na posjeti kod majke Vilibalde Karlin u Celju za vreme Božića (1913), par je tada živeo u Londonu

Rođena je 12. oktobra 1889. godine u Celju, od oca francusko-italijanskog porekla Jakoba Karlina (1829-1898), majora u austrougrskoj vojsci. Bio je apolitičan i Almi često govorio da „Austrijski oficir nema narodnosti! Služi samo Cesaru i domovini!”. Na glasanja za gradski odbor nije izlazio.[2] Nezvanično otac je bio rođak slavnom profesoru i istraživaču Đovaniju Rinaldu - grof Karli (Gian Rinaldo Carli (1720–1795)) čija jedna grana se preselila u Francusku, gde se pomešala sa francuskom aristokratijom. Jedan deo je izbegao giljotinu za vreme francuske revcolucije (1789) sa bežanjem na istok, u današnju Rogašku Slatinu (tada Austrijsko carstvo, danas Slovenija). Majka je bila Slovenka, Vilibalda Karlin rođena Miheljak (1889-1950), učiteljica u nemačkoj devojačkoj školi u Celju, bila uzgajana u nemačkom duhu i imala uglavnom nemačko društvo.[3] Vilibalda je bila kćer prvog [v] notara u Celju (Martina Miheljaka) a njena mama (Almina baba po mami) je bila Helena Kovač. Mama je bila veoma lepog izgleda, visoka, obrazovana, sa lepim glasom i sluhom za pevanje [4] - lepota koja će kasnije odrediti sudbinu Alminog života. [g] Vilibalda je bila u društvu i kod učenika veoma poželjena [5], taj status u društvu loše je utjecao na Almu, mama je na sav moguči načnin probala da kod doktora sredi levo škilavo oko, čak i sa operacijom koja bi bila rizična, otac nije pristao na operaciju zbog moguče slepoće. I mama sama je trpela zbog "ružnosti svog deteta". Svoje hćerke se je donekle sramila i zbog toga nikada nije imala pristan odnos sa mamom. Negativizam mame i izgled je terao Almu da je dva puta pokušavala na samoubistvo , kod drugog pokušaja spasio je učenik i kasnije verenik (Kinez) Ci Singjung Lungom, koji je Almu zvao u brak. [6]

Drugačiji stav je imao otac, kojem izgled nije smetao i da je lepa kakva je. On je bio, na mamin užas, odgovoran i za njenu frizuru na četku. Alma je oca veoma volela. Jedna izreka koju je otac kazao maloj Almi takođe je bila daljna sudbina „Ako ideš dalje prema Zapadu i slediš zalasku Sunca, kroz mesece ili godine, vratičeš se opet u Celje.” [7] Otac je zbog problema sa plućima penzionisao 1879. i preminuo 1898. godine od raka jetre, od koje je bolovao osam godina. Alma je bila jedino dete u dobro stoječoj porodici srednjeg razreda, imali su i služkinju Mimi, koja je kasnije bila Almina drugarica na prvim putovanjima u okolini i jedina do koje je Alma bila naklona.

Celje je u to vreme bio podeljen između Slovenaca i Austrijanaca, bilo je to vreme budženja slovenačke nacionalosti (Mladoslovenački pokret, „Tabori”); „Narodna samosvest Slovenaca se ponovo probudila oko 1860. i krajem veka dovela do strašnih sukoba...” zapisala je u biografiji. [3] Slovenački narodni dom otvorili su 1897. pored njihove kuče, šta je dovelo do dodatnog gneva mami Vilibaldi, zbog sjene na njihovoj kući - „To je bila prva i ne poslednja slabost našeg kvarta.” [3]

Alma je govorila i pisala nemačkim jezikom, koji je bio glavni jezik Austrugarske, dok se slovenačkim jezikom slabo koristila[1]. Pacifizam oca je bio i na račun mira u široj porodici, jer je jedna tetka bila veoma proslovenačka (Ida Baš) a druga veoma progermanska (Antonija Končnik) ali je Alma shvatila da otac nikad nije donosio germanski etnos u pitanje.[8]

Od maliih nogu pokazala je zanimanje za muziku, crtanje i za učenje stranih jezika.[9]

Obrazovanje

uredi

Nakon završetka osnovne devojačke škole u Celju, gde su koristili samo nemački jezik (akt celjskog gradskog odbora 1870. da se u osnovnim školama uči samo u nemačkom jeziku)[10][11] [d] , srednje obrazovanje završila je u Gracu, a odatle otišla u London gde je 1913. godine studirala engleski, francuski, latinski, francuski, italijanski, norveški, danski, ruski i španski jezik.[1]

Oglas za kurs francuskog jezika videla je u celjskim lokalnim novinama (Dojče Vaht) 1905., kada se je madam Sidonija Pervanje-Kotalik doselila u Celje. 1907. položi državni izpit za francuski jezik i počela sa učenjem engleskog kojeg završi naredne godine. Od 1908. sama daje kurseve francuskog i engleskog. Tim vremenom je počela da uči italijanski jezik. [12]


Putovanje svetom

uredi

Na početku Prvog svetskog rata morala je da odlazi u Švedsku i Norvešku jer je bila nepoželjna kao građanka Austrougarske u Londonu. Godine 1918. nakon završetka rata, vratila se u Celje, gde je osnovala školu stranih jezika, a nakon toga odlučila da putuje širom sveta. Pre svakog putovanja, izučavala je zemlju koju će obići, a najviše kulturu, geografiju i istoriju tih zemalja. 24. novembra 1919. godine počelo je njeno putovanje svetom, u rodno Celje vratila se tek 1928. godine, a nakon toga dobila vizu za putovanje u Japan, koju je dugo čekala. Nakon toga putovala je po Južnoj i Severnoj Americi, na Daleki istok, ostrva Pacifika, u Australiju i Aziju[13]. O svojim putovanjima i doživljajima pisala je u časopisima i revijama, uključujući i celjanske novine, kao i za veliki broj nemačkih časopisa.

Bila je dugogodišnji etnograf i kolekcionar. Većinu predmeta koju je prikupila na svojim putovanjima slala je kući, a oni se danas čuvaju u Pokrajinskom muzeju u Celju.[9]

Njeno poslede veliko putovanje bilo je u Indiju, iz koje se u Celje vratila u januaru 1928. godine.[14]

Drugi svetski rat

uredi

Nakon okupacije Jugoslavije 1941. godine, uhapšena je i trebalo je da bude proterana u Srbiju, ali je puštena nakon intervencije uticajnih nemačkih prijatelja. Kao čuveni protivnik nacizma, pridružila se partizanima u strahu od Gestapoa u avgustu 1944. godine,[1] a nadala se da će preko njih stići do Engleske, gde je planirala da pobegne u jeku rata. Ipak, sa partizanima je stigla samo do Dalmacije, odakle se nakon rata vratila u Celje.[14]

Dela

uredi
 
Alma Karlin tokom slikanja u japanskoj nošnji
 
Alma Karlin tokom rada; Alma je zbog hibe na levom oku tu stranu krila za vreme slikanja

Prema dosadašnjim saznanjima, Alma Karlin je objavila dvadeset i četiri knjige, više od četvrdeset proznih romana, veliki broj članaka, pesama, beležaka i crteža. Svoja dela uglavnom je pisala na engleskom i nemačkom jeziku.

Najveći i najznačajniji broj radova - putopisnih knjiga, romana, etnoloških i teozofskih radova, objavila je u periodu od 1928. do 1938. godine, a 22 knjige objavila je u periodu od 1921. do 1927. godine u različitim izdavačkim kućama, u Nemačkoj, Engleskoj, Finskoj i Švajcarskoj. Neke od ovih knjiga su štampane i u preko 80.000 primeraka, a prevedene su na engleski, francuski i finski jezik.

Njeni radovi su bili izuzetno cenjeni u Srednoj Evropi, a mnoga njena predavanja bila su izuzetno posećena. Neke od njenih knjiga ilustrovao je slikar iz Celja, Avgust Friderik.

Od velikog broja njenih zapisa izdate su tri teksta : Der Transport, Der Kampf mit dem Ortsgruppenführer Ewald Wrentschur in Bei den Partisanen, koja su u jednoj celini objavljena 2007. godine i prevedena na slovenački jezik, pod naslovom Moje izgubljene topole.[1]

Godine 2009. snimljen je dokumentarni film o njenom životu koji se zove Alma M. Karlin: Usamljeno putovanje. Almu je igrala glumica Veronika Drolc, a film je režirala Marta Frelih.

Po scenariju Marijana Pušavca, 2015. godine, Jakob Klemenčić je odradio strip Alma M. Karlin: Svetovljanka iz province: Življenjepis v stripu.[14]

Smrt

uredi

Preminula je 14. januara 1950. godine u 60. godini života od raka dojke i posledica tuberkuloze, u Pečovniku kod Celja. Po njenoj želji, sahranjena je u Štoru na groblju u naselju Svetina zajedno sa drugaricom Tee Gamerlin (Thea Gammelin).[14][15]

Bibliografija

uredi

Knjige su uglavnom izdate u nemačkom jeziku i tek kasnije prevedene.

 
Putovanja Alme Karlin

Romani :

  • Moj mali Kitajec: roman iz Kitajske, 1921
  • Mistika Južnega morja, 1931
  • Malik, 1932
  • Roman o potopu celine, 1936
  • Nabobova stranska žena, 1937
  • Samotno potovanje, 1969

Novele :

  • Mala Siamka, 1937
  • Najmlajši vnuk častitljivega I Čaa: novela iz Kitajske, 1948
  • O Joni San: Japonske novele, 2006

Priče :

  • Kupa pozabljenja: dve zgodbi, 1938
  • Zmaji in duhovi, 1996
  • Mala pomlad: tri zgodbe, 1937
  • Mesečeve solze: zgodba iz Peruja, 1935
  • Štiri dekleta v vetru usode: Zgodba z Južnega morja, 1936, 1939, 1943
  • Svetlikanje v mraku, 1999

Putopisi :

  • Doživeti svet, 2006

Dramska dela :

  • Kringhäuslerjevi: drama v treh dejanjih, 1918

Ostala dela :

  • Kot ujetnica pri lovcih na glavo na Novi Gvineji, 1960
  • Modri mesec, 1997
  • Smrtonosni trn, 2006
  • Angel na zemlji, 1998
  • Doživeti svet, 2006
  • Urok Južnega morja: tragedija neke žene , 1930, 1996 COBISS.SR 62001664
  • Into-Yo-Intec, 1934
  • Popotne skice, 1997
  • Pod košatim očesom, 1938
  • Moji zgubljeni topoli, 2007

Reference

uredi
 
Alma Karlin na Vikimedijinoj ostavi.
  1. ^ a b v g d „Alma Ida Wilibalda Maximiliana 1889-1950”. almakarlin.si. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  2. ^ Karlin 2010, str. 41-42.
  3. ^ a b v Karlin 2010, str. 43.
  4. ^ Karlin 2010, str. 5.
  5. ^ Karlin 2010, str. 17.
  6. ^ Karlin 2010, str. 192-193, 197.
  7. ^ Karlin 2010, str. 18.
  8. ^ Karlin 2010, str. 42-43.
  9. ^ a b „Zbirka Alme Karin - Kulturni in naravni spomeniki Slovenije”. teozofija.info. Arhivirano iz originala 17. 11. 2017. g. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  10. ^ Orožen, Janko (1967). Zgodovina Celja. str. 176-178. 
  11. ^ Okoliš, Stane (2008). Zgodovina šolstva na Slovenskem (PDF). Ljubljana: Slovenski šolski muzej. str. 67. ISBN 978-961-6764-00-1. Pristupljeno 18. 2. 2024. 
  12. ^ U Gorici i Brdima imala je rodbinu - taljanski utecaj.
  13. ^ Krapež, Klara (april 2005). „Exhibition on Alma Karlin in the National and University Library in Ljubljana” (PDF). Sinfo. str. 27. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 03. 2012. g. Pristupljeno 13. 1. 2010. 
  14. ^ a b v g „Alma M. Karlin: "Nenavadna ženska" kot Kolumbova hči” (na jeziku: Slovenian). MMC RTV Slovenia. 12. 1. 2011. 
  15. ^ „Almina hiša v Pečovniku bo kmalu spet odprta za obiskovalce”. vfokusu.com. Pristupljeno 15. 2. 2024. 

Literatura

uredi
  • Orožen, Janko (1967). Zgodovina Celja. str. 176-178. 

Fusnote

uredi
  1. ^ Navodno je koristio ime prvog biskupa u Celju, Sv. Maksimiljana (3. vek n.e.), koji ima imendan 12. oktobra - rođendan Alme
  2. ^ Često je bila na rubu gladovanja
  3. ^ podatak da je bio prvi notar je nezvaničan
  4. ^ Alma se je rodila sa fizičkim hibama (levo oko, kriva rama) i težko je podnosila teret da je mama uradi lepšom odnosno ispravi hibe sa nošenjem kaiša preko rame i nošenjem korzeta
  5. ^ Nakon Mađarske revolucije 1848. ustupcima austrijskog carja osnovne škole bi trebale biti dvojezične

Literatura

uredi
  • Šelih, Alenka. Pozabljena polovica: Portreti žensk 19. in 20. stoletja na Slovenskem. Ljubljana , 2007.
  • Jakob Klemenčič in Marijan Pušavec. Alma M. Karlin: Svetovljanka iz province: Življenjepis v stripu. Ljubljana, 2015.
  • Barbara Trnovec. Kolumbova hči: Življenje in delo Alme M. Karlin. Celje: Pokrajinski muzej, 2015, prethodna izdanja 2006, 2009, 2011.
  • Karlin, Alma (2010). Sama: iz otroštva in mladosti. Celje: In Lingua. ISBN 978-961-269-206-3. 
  • Trnovec, Barbara (2020). Neskončno potovanje Alme M. Karlin : življenje, delo, zapuščina : [znanstvena monografija]. Celje: Pokrajinski muzej Celje. ISBN 978-961-6411-42-4. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алма_Карлин&oldid=27803591”