Bitka kod Batočine (1804)
Bitka kod Batočine je vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske za oslobođenje Batočine od 4. aprila do 7. aprila (odnosno od 23. marta do 26. marta po julijanskom kalendaru) 1804. godine. Ova bitka je jedna od prvih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka.
Pozadina uredi
Goneći Kučuk Aliju ustanici su pod Karađorđevom komandom zauzeli Kragujevac 4. aprila (23. marta po starom kalendaru) odakle je Kučuk Alija izveo dve stotine Turaka i povukao se ka Jagodini. I Karađorđe i Kučuk Alija dobro su shvatili značaj Batočine i linije do Bagrdana prema Jagodini. Aliji je Batočina bila potrebna da bi obezbedio odstupanje iz Jagodine prema Beogradu, a Karađorđu da spreči Aliju da beži prema Dunavu. Obojica su zato odlučili da ojačaju svoje snage kod Batočine.[1]
Bitka uredi
Karađorđe je stigao oko podneva 4. aprila (23. marta) pred Batočinu i opkolio je. Turska posada je bila sastavljena od Arbanasa u službi dahija.[2][3] Vožd je izdao naredbe. Dimitrije je sa svojim Lepeničanima bio sa druge strane Rogota, prema Brzanu. Tu je napravio busiju da čeka Turke, bez obzira da li beže iz Batočine, ili trče ovom mestu iz Jagodine.[3] Srbi su napadali sve do mraka, ali Arbanasi nisu popuštali.[3] Karađorđe je nakon što je opkolio Batočinu, otišao u Levač da diže ustanak i u taj deo Srbije.[2] Kučuk Alija je doznao da je Karađorđe otišao, pa je poslao Tosun agu sa petsto turskih konjanika da se noću probiju do Batočine.[3]
Čuvši ovo Karađorđe je već 6. aprila (25. marta) neprimetno stigao sa vojskom pod Batočinu. Sa šesto konjanika zauzeo je padinu Crvenog brega, a pešake je poslao prema Brzanu, pored šume Rogot, pod zapovedništvom lepeničkog kneza Đuke Filipovića.[2] On se pridružio Dimitriju Parezanu koji je već držao taj položaj.[3] Pred napad Karađorđe je izašao ispred ustanika i rekao im je:[4]
| ||||||||||||||||||||||||||
| „ | Nemojte pucati dokle moja puška ne pukne.
Ne bojte se Turaka je malo, a nas je mnogo, |
” |
Zauzevši položaje, 7. aprila (26. marta) počeo je nov napad ustanika.[3] Turci i Arbanasi su odlučili da se povuku prema Jagodini gde je trebalo da se sastanu sa Kučuk Alijom i da dalje nastave prema Beogradu.[3] Međutim na putu prema Jagodini, u šumi Rogot čekali su ih ustanici na čelu sa Đukom Filipovićem i Dimitrijem Parezanom, pa su Turci odlučili da izlaz traže prema Kijevu kroz Kijevski potok.[5]
Karađorđe sačeka da se udalje od Batočine, pa krene za njima i sutigne ih na Kijevačkom potoku između Kijeva i Dobrovodice. U okršaju padne oko četristo Turaka. U bici su poginuli i Musein Ganić i Jusuf-aga Klimentić, dok se Tosun aga spasio i pobegao u Jagodinu. Uz to ustanici su zadobili bogat plen, između ostalog 275 pušaka i devet barjaka.[2][6]
Reakcije uredi
O ovoj bici će pisati i strane novine. Francuski list „Moniter” je u broju 245., 12. aprila pisao o ovom boju:[6]
Pre neki dan bila je vrlo krvava borba, kod Batočine. Ustanici su opkolili ovo mesto gde se nalazilo 400 turaka, koji su se očajnički branili i tek posle borbe od nekoliko časova oni su ustupili jačoj sili ali su gotovo svi isečeni.
Prema ovom listu poginilo je i 100 srpskih ustanika.[7]
Posledice uredi
Posle pobede kod Batočine ubrzo je osvojena i Jagodina. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka, a ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa svojim vođom Karađorđem približile su se Beogradu.
Lepeničani uredi
U bici kod Batočine je učestvovao i dobar deo Lepeničana pod knezom Đukom Filipovićem iz Jagnjila. Pored pomenutog vojvode Dimitrije Parezana iz Brzana, pročuli su se još i Pavle Cukić iz Krčmara i Milosav Stojanović Lapovac iz Lapova.[2] Lepeničani su imali sve razloge za radost. Turci su izgubili bitku na svom glavnom putu, u srcu Šumadije, a Lepenica se potvrdila kao centar odbrane u Prvom srpskom ustanku.[7]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. pp. 68.
- ^ a b v g d Jeremija D. Mitrović, Batočina i okolina u prošlosti, Kragujevac 1976. pp. 28.
- ^ a b v g d đ e Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. pp. 69.
- ^ Pričanje savremenika, pp. 116.
- ^ Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. pp. 70.
- ^ a b M. Vukićević, Karađorđe II, Beograd 1912. pp. 66.
- ^ a b Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. pp. 76.
