Браћа Карамазови

Braća Karamazovi (rus. Братья Карамазовы) je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879−1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ (rus. Русскій Вѣстникъ) sve do novembra 1880. godine.

Braća Karamazovi
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Братья Карамазовы
Autor	Fjodor M. Dostojevski
Zemlja	Ruska Imperija
Jezik	ruski
Izdavanje
Datum	novembar, 1880.

Knjiga Braća Karamazovi je strastveni filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objavljivanja, knjiga je priznata širom sveta. Mislioci poput Zigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Ludviga Vitgenštajna, Martina Hajdegera i pape Benedikta XVI su smatrali ovo delo kao vrhunsko dostignuće u književnosti.

Četiri radnje romana

Prvi tok radnje

Sveska Dostojevskog i skica 5. poglavlja romana.

Prvi tok radnje u romanu Braća Karamazovi može se pokriti pojmom „karamazovština“. To je specifična piščeva vizija dvostrukosti ljudske ličnosti, čovekove podvojenosti na svesni i podsvesni deo bića. Pojam karamazovštine je, u stvari, pojam podvojene ličnosti, prisutan kod svih likova u romanu. Tragičnost čovekovog bića potiče od ljudske nemoći da prevlada stihijski, nagonski deo svoje prirode. Ova podvojenost u osnovi je i stalnih, naizgled i nemotivisanih sukoba među ljudima. Na toj osnovi je Dostojevski u ovom romanu izgradio čitav sistem konfliktnih linija koje mogu imati svoje čiste tokove, ali se i međusobno seći. Kad je u stanju visoke afektivnosti, u starom Karamazovu se budi intenzivno osećanje očinstva. On je tada raznežen otac, suzno bolećiv prema svojoj deci, čijeg se detinjstva i ne seća. Ali to je trenutno; trajna je njegova mržnja prema sinovima u kojima vidi samo suparnike u svojim nepriličnim ljubavima. Slične unutrašnje konstitucije su i njegovi sinovi Ivan i Dmitrij, kao i vanbračni sin, Smerdjakov. Ali, „karamazovština“ je šireg značenja, nije dakle specifičnost jedne genetički opterećene porodice. Tragična dvostrukost je u prirodi obe Dmitrijeve ljubavi, i Katarine Ivanovne i Grušenjke, ali i u prirodi niza sporednih likova. Sukobi između Dmitrija i oca, Ivana i oca, Katarine i Dmitrija, Dmitrija i Ivana, Katarine i Grušenjke, a svaki od ovih sukoba je čitava priča za sebe, motivisani su isključivo mnogostrukom podvojenošću u prirodi ovih junaka. "Karamazovština“ je povukla sve likove. Svako od njih nosi svoj krst i svoju nesreću. Ivan je otišao u ludilo, Mitja je nevin osuđen, stari Karamazov je ubijen, Smerdjakov je izvršio samoubistvo, a Aljošina nesreća je, u stvari, to što je ostao svedok tragedije koja je zadesila njegovu porodicu. Veoma važna činjenica kod tumačenja pojma „karamazovštine“ jeste nedostatak majke. Upravo se zbog tog nedostatka, koji se osećao, „karamazovština“ toliko i razvila. Ali, da su Mitja, Ivan, Aljoša i Smerdjakov odrasli uz majku, onda to ne bi bili Karamazovi.

Drugi tok radnje

Druga priča, najobimnija po prostoru koji zauzima u romanu, jeste psihološko-kriminalistička. Nju čini priča o ubistvu starog Karamazova, istraga o počinjenom zločinu i suđenje Dmitriju Karamazovu, koga je sud proglasio oceubicom i osudio na progonstvo u Sibir (to je jedna od najstrašnijih kazni u Rusiji). Ova radnja je vođena tako da ima sve osobine pravih kriminalističkih romana sa složenim zapletom, ali bez klasičnog epiloga prema kome pravda mora da trijumfuje. Naime, sud je, i pored pažljive istrage, ipak osudio nedužnog Dmitrija. Dostojevski je sa velikom inventivnošću gradio složene karamazovske odnose i intrige učinivši na taj način i sud nemoćnim pred zagonetnošću ljudske prirode. Tako se sa kriminalističke priče prelazi u oblast psihoanalize, što je i uticalo da roman uvrstimo u žanr psihološkog romana. Time je već ostvareno preplitanje dva tematska sloja romana. U ovom delu romana, Dostojevski kritikuje nove, savremene sudove koje je smatrao lošijim od starih. Njegova kritika se ogleda u osudi nevinog čoveka na najstrožu kaznu, izgnanstvo u Sibir. Mitja Karamazov jeste imao motiv, šansu i sredstvo, ali nije počinio zločin. Ovaj sloj romana se završava donošenjem presude nevinom čoveku, međutim šta se dalje desilo, ne znamo. Pisac je na nama ostavio da razmišljamo da li je Mitja postupio kao Raskoljnikov i otišao u Sibir ili je pobegao u Ameriku.

Treći tok radnje

Glavni članak: Veliki Inkvizitor

Treći tok romana je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj su osnovi dva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste specifični socijalizam Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom Inkvizitoru, dok je drugo sadržano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova.

Ivan Karamazov je najkompleksnija ličnost romana. Njega ne možemo svesti na jednostavnu osnovu kao Aljošu i Mitju. On je jedini lik u delu koga možemo nazvati filozofom i misliocem u pravom smislu te reči, jer jedini poseduje toliku inteligenciju i zrelost da se može upustiti u filozofske teme i rasprave. Naspram filozofije starca Zosime stoji filozofija Ivana Karamazova. Ove dve filozofije se paralelno razvijaju, u istoj ravni i za obe možemo reći da su u pravu. Ivan Karamazov, iako na prvi utisak, nije ateista. On veruje u Boga, samo ne prihvata svet kakav je stvorio i smatra da je „ulaznica“ u taj svet preskupa. Po Ivanu, ljudi čine dobre stvari iz straha od kazne koja im sledi i da svaki čovek nosi masku pred ostalim svetom. Smatra da čoveka treba voleti sve dok ne skine tu masku i otkrije nam svoje pravo lice. Tačnije, Ivan smatra da je ljubav kratkotrajna i da treba voleti u određenom momentu ili određeno vreme. Sa druge strane, starac Zosima smatra da čovek treba voleti ceo život, a ne samo jedan momenat. Starac Zosima veruje u ljubav, kao čovekovo najjače oružje i u ljudsku dobrotu.

Ljubav je učiteljica, ali je treba umeti steći, jer se ona teško stiče, skupo se plaća, dugim radom i na dugi rok, jer treba voleti ne u jednom slučajnom trenutku, već ceo život.

Starac Zosima takođe ukazuje na veliki značaj detinjstva za čoveka, što uočavamo u tome da roman počinje i završava sa detinjstvom. Na početku romana imamo opis detinjstva Mitje, Ivana i Aljoše, a na kraju dela imamo opet decu i tragičnu sudbinu malog Iljuše.

Četvrti tok radnje

Četvrti, relativno nezavisan tok romana je melodramsko-humanistički. On je sadržan u priči o sudbini porodice kapetana Snjegirjova. Ova priča daje romanu vidniju socijalnu obojenost. Ovaj sloj romana, odnosno priču o porodici Snjegirjov možemo povezati sa pričom o porodici Marmeladov u romanu Zločin i kazna. Snjegirjovi su siromašna porodica koja je materijalno siromašna, ali ne i duhovno, za razliku od Karamazovih. Kroz ovu priču Dostojevski je provukao motiv „malog čoveka“, koji je obrađivao kroz celo stvaralaštvo. Snjegirjovi su samo simbol nesrećnog položaja ruskog siromaha u tadašnjem društvu. Dostojevski ih više obrađuje na psihološkom, nego na socijalnom planu. Ne opisuje toliko njihov sam materijalni položaj koliko pokazuje njihov strah od goreg i patnju. Kapetan „guta knedlu“ zbog Mitjine uvrede i prelazi preko toga, jer je svestan da protiv imućnog čoveka kakav je bio Mitja Karamazov, nema šanse. Za njega je sve uvreda, pa čak i želja Katarine Ivanovne i Aljoše da pomognu. Kapetanu ne treba milostinja, jer time on ispada nesposoban da brine o porodici.

Kreirajući lik malog Iljuše, Dostojevski je pokazao koliki se bol i mržnja mogu stvoriti u tako malenom i neiživljenom biću kakav je bio Iljuša. Dete je shvatilo položaj oca i stao je u njegovu odbranu, bez trunke straha i stida. Pisac je pokazao kako nekad mala stvorenja mogu biti veliki ljudi. Ovim je Dostojevski i potvrdio reči starca Zosime Teško onome ko uvredi decu.

Sinopsis

Prva knjiga: Lepa mala porodica

Otvaranje romana predstavlja porodicu Karamazov i povezuje priču o njihovoj dalekoj i bližoj prošlosti. Popisani su detalji o dva braka Fjodora Pavloviča, kao i njegova ravnodušnost prema vaspitanju njegovo troje dece. Narator takođe utvrđuje veoma različite ličnosti trojice braće i okolnosti koje su dovele do njihovog povratka u očev grad. Prva knjiga se završava opisivanjem misteriozne istočno-pravoslavne tradicije monaha. Aljoša se posvetio monahu u lokalnom manastiru.

Knjiga druga: Neprimereno okupljanje

Knjiga druga započinje dok porodica Karamazov stiže u manastir, tako da monah Zosima može da deluje kao posrednik između Dimitrija i njegovog oca u njihovom sporu oko nasledstva. Očeva ideja je, očigledno u šali, bila da se sastanak održi na tako svetom mestu u prisustvu čuvenog monaha. Namerno uvredljivo i provokativno ponašanje Fjodora Pavloviča uništava svaku šansu za pomirenje, a sastanak rezultira samo pojačanom mržnjom i skandalom. Ova knjiga sadrži i scenu u kojoj starešina Zosima teši ženu koja oplakuje smrt svog trogodišnjeg sina. Tuga siromašne žene paralelna je sa tragedijom samog Dostojevskog zbog gubitka njegovog mladog sina Aljoše.

Knjiga treća: Senzualisti

Treća knjiga pruža više detalja o ljubavnom trouglu između Fjodora Pavloviča, njegovog sina Dimitrija i Grušenjke. Dimitrij se sakriva u blizini očeve kuće da vidi da li će Grušenjka stići. Njegova ličnost se istražuje u dugom razgovoru sa Aljošom. Kasnije te večeri, Dimitrij upada u očevu kuću i napada ga; dok odlazi preti da će se vratiti i ubiti. Ova knjiga takođe predstavlja Smerdjakova i njegovo poreklo, kao i priču o njegovoj majci Lizaveti. Na kraju ove knjige, Aljoša je svedok Grušenjkinog ponižavanja Dimitrijeve verenice Katerine Ivanovne.

Knjiga četvrta: Razderotine/sojevi

Ovaj odeljak predstavlja sporednu priču koja će se detaljnije pojaviti kasnije u romanu. Počinje sa Aljošom posmatrajući grupu školaraca koji bacaju kamenje na jednog od svojih bolesnih vršnjaka po imenu Iljuša. Kada Aljoša opomene dečake i pokuša da pomogne, Iljuša ugrize Aljošin prst. Kasnije se saznaje da je Iljušinog oca, bivšeg kapetana osoblja po imenu Snjegirjov, napao Dimitrij, izvukavši ga za bradu iz bara. Aljoša ubrzo saznaje za dalje poteškoće prisutne u domaćinstvu Snjegirjova i nudi bivšem kapetanu novac kao izvinjenje za svog brata i da pomogne bolesnoj ženi i deci Snjegirjova. Nakon što je u početku sa radošću prihvatio novac, Snjegiriov ga je bacio na zemlju i zgazio u blato, pre nego što je potrčao nazad u svoj dom.

Knjiga peta: Pro i kontra

Ovde Ivan Karamazov brani i zagovara racionalističku i nihilističku ideologiju koja je u ovom trenutku prožimala Rusiju dok se u restoranu sastajao sa svojim bratom Aljošom. U poglavlju naslovljenom „Pobuna“, Ivan objavljuje da odbacuje svet koji je Bog stvorio jer je izgrađen na temeljima patnje. U možda najpoznatijem poglavlju romana „Veliki inkvizitor“, Ivan pripoveda Aljoši svoju zamišljenu pesmu koja opisuje susret vođe španske inkvizicije i Isusa koji se vratio na Zemlju. Opozicija između razuma i vere dramatizovana je i simbolizovana u snažnom monologu Velikog inkvizitora koji ga je, naredivši hapšenje Isusovo, noću posetio u zatvoru.

Zašto si sada došao da nam smetaš? Jer Ti si došao da nas ometaš, a Ti to znaš ... Ne radimo s Tobom, već s njim [Satanom] ... Uzeli smo mu ono što si s prezirom odbacio, taj poslednji dar koji ti je ponudio, pokazujući Ti sva carstva na zemlji. Uzeli smo mu Rim i mač Cezara i proglasili se jedinim vladarima zemlje ... Trijumfovaćemo i bićemo cezari, a zatim ćemo planirati univerzalnu čovekovu sreću.

Veliki inkvizitor optužuje Isusa da je čovečanstvu naneo „teret“ slobodne volje. Na kraju dugih rasprava Velikog Inkvizitora, Isus nečujno korača napred i poljubi starca u usne. Inkvizitor, zapanjen i dirnut, kaže mu da nikada više ne sme tamo doći i pušta ga napolje. Aljoša, čuvši priču, prilazi Ivanu i nežno ga ljubi u usne. Viče Ivan od ushićenja. Braća se rastaju uzajamnom naklonošću i poštovanjem.

Knjiga šesta: Ruski monah

Šesta knjiga govori o životu i istoriji monaha Zosime dok leži na samrti u svojoj ćeliji. Zosima objašnjava da je veru našao u svojoj pobunjenoj mladosti, nakon neoprostivog postupka prema svom pouzdanom slugi, sledstveno odluci da se zamonaši. Zosima propoveda da ljudi moraju opraštati drugima priznajući sopstvene grehe i krivicu pred drugima. Objašnjava da nijedan greh nije izolovan, čineći svakoga odgovornim za grehe svog bližnjeg. Zosima predstavlja filozofiju koja odgovara na Ivanovu, koja je u prethodnoj knjizi osporila Božje stvorenje.

Knjiga sedma: Aljoša

Knjiga počinje odmah nakon Zosimine smrti. U gradu i manastiru je uobičajena percepcija da su istinska sveta muška tela neiskvarena, tj. da ne podležu truljenju. Dakle, očekivanje u vezi sa monahom Zosimom je da se njegovo pokojno telo neće raspasti. Stoga predstavlja veliki šok što Zosimino telo ne samo da propada, već započinje proces gotovo odmah nakon njegove smrti. Prvog dana miris je već nepodnošljiv. Za mnoge ovo dovodi u pitanje njihovo prethodno poštovanje i divljenje prema Zosimi. Aljoša je posebno slomljen zbog sumnje na Zosimino ime zbog ničeg više od oštećenja njegovog mrtvog tela. Jedan od Aljošinih pratilaca u manastiru - Rakitin - koristi Aljošinu ranjivost da bi organizovao sastanak između njega i Grušenjke. Međutim, umesto da se Aljoša pokvari, on od Grušenjke stiče novu veru i nadu, dok Grušenjkin uznemireni um svojim putem utiče na put duhovnog iskupljenja: oni postaju bliski prijatelji. Knjiga se završava duhovnim preporodom Aljoše dok grli i ljubi zemlju izvan manastira (odjekujući, možda, poslednji Zosimin zemaljski čin pre njegove smrti) i grčevito plače. Obnovljen, vraća se u svet, kako je naložio njegov starešina.

Knjiga osma: Mitja

Ovaj odeljak se prvenstveno bavi Dimitrijevom divljom i izbezumljenom potragom za novcem u svrhu bežanja sa Grušenjkom. Dimitrij duguje novac svojoj verenici Katerini Ivanovni i veruje da je on lopov ako ne pronađe novac da joj vrati pre nego što krene u potragu za Grušenjkom. Dimitrij prilazi dobročinitelju Grušenjke, Samsonovu, koji ga šalje u susedni grad na izmišljeno obećanje o poslovnom dogovoru. Sve vreme dok je Dimitrij skamenjen, jer Grušenjka može da ode kod njegovog oca i uda se za njega zbog njegovog bogatstva i raskošnih obećanja. Kada se Dimitrij vrati iz neuspelog dogovora u susednom gradu, on sprovodi Grušenjku do kuće njenog dobročinitelja, ali kasnije otkriva da ga je prevarila i rano otišla. Besan trči u očev dom sa mesinganim tučkom u ruci i špijunira ga s prozora. Iz džepa vadi tučak. U akciji dolazi do diskontinuiteta, a Dimitrij iznenada beži sa očevog imanja. Sluga Gregori pokušava da ga zaustavi vičući „Paricid!“, Ali Dimitrij ga udara tučkom u glavu. Dimitrij, misleći da je ubio starca, pokušava maramicom da pripazi na ranu, ali odustaje i beži.

Dimitrija sledeći put vide omamljenog na ulici, oblivenog krvlju, sa gomilom novca u ruci. Ubrzo saznaje da se bivši Grušenjkin verenik vratio i odveo u dom blizu mesta gde je Dimitrij upravo bio. Saznavši to, Dimitri utovari kolica puna hrane i vina i plaća ogromnu sumu da se konačno suoči sa Grušenjkom, nameravajući sve vreme da se ubije u zoru. „Prvi i pravi ljubavnik“ je harski Poljak koji vara u igri karata. Kada se otkrije njegova obmana, on pobegne, a Grušenjka ubrzo otkrije Dimitriju da je zaista zaljubljena u njega. Zabava se nastavlja i upravo dok Dimitrij i Grušenka planiraju da se venčaju, policija ulazi u ložu i obaveštava Dimitrija da je uhapšen zbog ubistva svog oca.

Deveta knjiga: preliminarna istraga

Deveta knjiga predstavlja detalje ubistva Fjodora Pavloviča i opisuje saslušanje Dimitrija, koji energično održava svoju nevinost. Navodni motiv zločina je pljačka. Znalo se da je Dimitrij ranije te večeri bio potpuno siromašan, ali je iznenada viđen sa hiljadama rubalja ubrzo nakon ubistva svog oca. U međuvremenu je nestalo tri hiljade rubalja koje je Fjodor Pavlovič izdvojio za Grušenjku. Dimitrij objašnjava da je novac koji je potrošio te večeri proizašao iz tri hiljade rubalja koje mu je Katerina Ivanovna dala da pošalje svojoj sestri. Pola toga je potrošio pri prvom susretu sa Grušenjkom - jednom pijanom orgijom - a ostalo je sašio u krpu, nameravajući da je vrati Katerini Ivanovnoj. Istražitelji u ovo nisu uvereni. Svi dokazi upućuju na Dimitrija; jedina druga osoba u kući u trenutku ubistva, osim Gregorija i njegove supruge, bio je Smerdjakov, koji je bio onesposobljen zbog epileptičnog napada koji je pretrpeo dan ranije. Kao rezultat ogromnih dokaza protiv njega, Dimitrij je formalno optužen za ubistvo i odveden u zatvor na čekanje suđenja.

Deseta knjiga: Dečaci

Dečaci nastavljaju priču o školarcima i Iljuši na koju se poslednji put odnosi u Četvrtoj knjizi. Knjiga započinje predstavljanjem dečaka Kolje Krasotkina. Kolja je sjajan dečak koji svoj ateizam, socijalizam i svoja uverenja proglašava idejama Evrope. Dostojevski koristi Koljina verovanja, posebno u razgovoru sa Aljošom, kako bi satirirao svoje zapadnjačke kritičare stavljajući njihove reči i verovanja u usta mladog dečaka koji zapravo ne razume o čemu govori. Kolji je dosadio život i neprestano muči majku izlažući sebe opasnosti. Kao deo zafrkancije, Kolja leži između železničkih pruga dok voz prolazi i postaje legenda za podvig. Svi ostali dečaci se ugledaju na Kolju, posebno Iljuša. Otkako je narativ ostavio Iljušu u Četvrtoj knjizi, njegova bolest se progresivno pogoršavala i lekar je izjavio da se neće oporaviti. Kolja i Iljuša su se posvađali zbog Iljušinog maltretiranja lokalnog psa: Iljuša mu je dao hleb u koji je stavio eksere, po nalogu Smerdjakova. Ali zahvaljujući Aljošinoj intervenciji, ostali školarci su se postepeno pomirili sa Iljušom, a Kolja im se uskoro pridružio pored kreveta. Ovde se Kolja prvi put susreće sa Aljošom i počinje da preispituje svoja nihilistička uverenja.

Knjiga jedanaesta: Brat Ivan Fjodorovič

Knjiga jedanaesta beleži uticaj Ivana Fjodoroviča na ljude oko njega i njegovo ludilo. U ovoj knjizi, Ivan se tri puta sastaje sa Smerdjakovom, očajnički nastojeći da razreši zagonetku ubistva i da li su Smerdjakov, a samim tim i on sam, imali ikakve veze s tim. Na poslednjem sastanku Smerdjakov priznaje da je lažno svedočio, ubio Fjodora Pavloviča i ukrao novac koji je poklonio Ivanu. Smerdjakov izražava nevericu u Ivanovo ispovedano neznanje i iznenađenje. Smerdjakov tvrdi da je Ivan bio saučesnik u ubistvu rekavši Smerdjakovu kada će napustiti kuću Fjodora Pavloviča, i što je još važnije usađivanjem Smerdjakova u veru da je u svetu bez Boga „sve dozvoljeno“. Knjiga se završava tako što Ivan ima halucinaciju u kojoj ga posećuje đavo, koji ga muči personifikujući i karikirajući njegove misli i ideje. Aljoša pronalazi Ivana kako bunca i obaveštava ga da se Smerdjakov obesio ubrzo nakon njihovog poslednjeg sastanka, očigledno utučen jer nije uspeo da zadivi Ivanovo divljenje svojim nihilističkim činom. Vreme samoubistva Smerdjakova znači da ne može biti saslušan zbog ubistva, cementirajući Dimitrijevu krivicu.

Knjiga dvanaesta: Sudska greška

Ova knjiga detaljno opisuje suđenje Dimitriju Karamazovu za ubistvo njegovog oca. Dramu sudnice oštro satira Dostojevski. Muškarci u gomili su predstavljeni kao ogorčeni i zlobni, a žene kao iracionalno privučene romantizmom Dimitrijevog ljubavnog trougla sa Katerinom i Grušenjkom. Ivanovo ludilo ga obuzima i on biva iznesen iz sudnice nakon što je prepričao svoj poslednji sastanak sa Smerdjakovom i prethodno pomenuto priznanje. Prekretnica u suđenju je Katerinino svedočenje protiv Dimitrija. Osećajući se krivom za Ivanovu bolest, za koju veruje da je rezultat pretpostavljene ljubavi prema Dimitriju, ona u pijanom stanju piše pismo u kojem je rekao da će ubiti oca. Odeljak se završava dugim i strastvenim završnim rečima tužioca i branioca i presudom da je Dimitrij kriv.

Trinaesta knjiga: Braća Karamazovi

Završni odeljak započinje raspravom o planu razvijenom za Dimitrijevo bekstvo od kazne od dvadeset godina teškog rada u Sibiru. Plan nikada nije u potpunosti opisan, ali čini se da uključuje Ivana i Katerinu koji podmićuju neke stražare. Aljoša oprezno odobrava, jer oseća da Dimitrij nije emocionalno spreman da se podvrgne tako strogoj kazni, da je nevin i da nijedan stražar ili oficir ne bi odgovarao zbog pomaganja u bekstvu. Dimitrij i Grušenjka planiraju da pobegnu u Ameriku i tamo nekoliko godina obrađuju zemlju, a zatim se vrate u Rusiju pod američkim imenima, jer ne mogu da zamisle život bez Rusije. Dimitrij moli Katerinu da ga poseti u bolnici, gde se oporavlja od bolesti, pre nego što treba da bude odveden. Kada to učini, Dimitrij se izvinjava zbog toga što ju je povredio; ona se pak izvinjava zbog iznošenja implikativnog pisma tokom suđenja. Pristaju da se vole jedan trenutak i kažu da će se voleti zauvek, iako oboje sada vole druge ljude. Roman se završava na Iljušinoj sahrani, gde Iljušini školski prijatelji slušaju Aljošin „Govor kraj kamena“. Aljoša obećava da će se setiti Kolje, Iljuše i svih dečaka i držati ih u srcu, iako će morati da ih napusti i možda ih više neće videti dok ne prođe mnogo godina. Preklinje ih da se vole i da se uvek sećaju Iljuše i da njegovo sećanje bude živo u njihovim srcima i da se sete ovog trenutka kod kamena kada su svi bili zajedno i svi su se voleli. Zatim Aljoša prepričava hrišćansko obećanje da će se svi ujediniti jednog dana posle Vaskrsenja. Dvanaest dečaka u suzama obećavaju Aljoši da će jedni druge zauvek zadržati u sećanju. Spajaju se za ruke i vraćaju se u domaćinstvo Snjegirjov na pogrebnu večeru, skandirajući „Ura za Karamazova!“

Karamazovski tipovi i njihovi antipodi

Pod „karamazovskim“ tipom čoveka podrazumeva se ona vrsta ljudi koji su, pod teretom mračnih nagona u sebi, skloni zločinima. Podsticaji ovakvom ponašanju sadržani su u samoj ljudskoj prirodi, u njenoj nesavršenosti, mada i određene traumatske ozlede psihološke prirode, osobito ako su doživljene u ranom detinjstvu, mogu imati snagu motivacije. Tako se u čoveku mračni nagoni njegove prirode mogu javiti u različitim vidovima: kao patološko sladostrašće i animalna pomama za čulnim uživanjima, kao pritajena mržnja, kao nagon za uništenjem i samouništenjem, kao skriveno zlo, zatim strah, pa osećanje greha i krivice itd. U ovom romanu takvi nagoni određuju postupke starog Karamazova i njegovih sinova Dmitrija, Ivana i Smerdjakova, zatim Katarine Ivanovne i Gruše, i čitavog niza sporednih likova romana. Sve su to karamazovci, bez obzira što nisu svi iz porodice Karamazovih.

Da pojam karamazovštine ima šire značenje i da pisac njime iskazuje i svoju sumornu viziju čovekove prirode, ukazuje ne samo određeno ponašanje negativnih junaka romana nego i eksplicitna razmatranja o karamazovštini i karamazovcima. Na primer, kada Ivan razgovara sa Aljošom o tome zašto čoveku ne treba dati slobodu, on uz izraz „surovi ljudi“ - kao opštu oznaku za čoveka, dodaje još tri negativne odredbe: strasni, krvožedni, karamazovci. Izraz „karamazovci“ ovde nije sinonim za „strasni i krvožedni“, nego je u sistemu gradacije nešto što je, u negativnom smislu, jače od prethodne dve odredbe. Prema tome, izraz „karamazovski“ stoji kao oznaka neke vrste nedovoljnosti, poremećenosti čovekove prirode.

U Ivanovoj paraboli o Velikom Inkvizitoru ima jedno mesto koje je u misaonoj vezi sa pojmom karamazovštine. U ovoj priči javljaju se, licem u lice, Veliki Inkvizitor i Isus Hristos, pa Inkvizitor kaže Hristosu sledeće:

... Kunem ti se, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si ti to o njemu mislio!... Čovek je slab i nizak.

I Dmitrij Karamazov koji je tipičan karamazovac slično misli:

širok je čovek, treba ga suziti.

Tako se Ivan i Dmitrij približavaju u gledištima. Mržnja a ne ljubav, nesklad a ne harmonija, niske pobude a ne altruizam – to su prirodnija stanja čoveka karamazovskog tipa.

Najmračnijeg čoveka karamazovskog tipa, Dostojevski je otelotvorio u Fjodoru Karamazovu. U ovom animalnom čudovištu sasvim su utrnuli i roditeljski nagon i osećanje čovečnosti. U njemu je veoma jak nagon destrukcije i autodestrukcije koji se manifestuje kao divlja požuda za skandalima, iako mu oni donose čak i fizički bol. Tumačeći ovu crtu karamazovljeve prirode, Dostojevski kaže kako su se dešavali neki „viši slučajevi, vrlo fini i zapleteni, kada Fjodor Pavlovič sam ne bi bio kadar objasniti onu neobičnu potrebu pouzdanog i bliskog čoveka“, baš u trenucima kad bi smišljajući skandale, izazvao ljude da budu prema njemu surovi i da ga tuku. Ali tada bi, uz fizički bol, „osetio nekakav duhovni strah i moralni potres, koji se, takoreći, skoro fizički odražavao u njegovoj duši“. Čim se nađe u društvu, među sinovima, među poslovnim saradnicima, u manastiru među monasima, Karamazov oseti kako ga iz dubine njegovog mračnog bića neka nejasna sila podstiče da, praveći skandale, izaziva sredinu protiv sebe i time sebi nanosi bol.

Uz nagon destrukcije i autodestrukcije u Karamazovu su primetne još dve skoro patološke crte: sladostrasnost i bezobzirnost. Njegove ženidbe imaju skoro isključivo animalne karakteristike, a tako se odnosio i prema svojim ženama. On se, na primer, jedva sećao svoje druge žene, Ivanove i Aljošine majke; čak je potpuno zaboravio gde je ona sahranjena. Kako je zaboravljao svoje žene, tako je zaboravljao i roditeljsku pažnju i decu koju je izrodio sa tim ženama. A kad su se njegovi sinovi, sad već zreli ljudi, obreli ponovo u njegovoj sredini, on je u njima video samo suparnike u svojim nepriličnim ljubavima. Meru patološke sladostrasnosti Fjodora Karamazova najpotpunije određuje njegov odnos prema idiotkinji Lizaveti sa kojom je dobio vanbračnog sina Smerdjakova.

Najstariji sin Fjodorov, Dmitrij Karamazov, predstavnik je osobenog vida karamazovštine, i kao takav veoma je značajan za poruku romana. Dmitrij je, kao i otac, sladostrasnik, ali njegovo sladostrašće nema karakteristike animalnosti, niti je zlo kao skrivena sila u njegovom biću apsolutno dominantno. Dvostrukost Dmitrijeve prirode je u tome što je on sposoban i za zločin i za velikodušnost. U njemu su podjednako izrazite sile i dobra i zla. On je tip čoveka u kome su podjednako snažne i ljubav i mržnja. Uza sve to, Mitja je izrazito impulsivna priroda. U njemu se svaka od ovih crta ove njegove prirode ispoljava veoma eruptivno, mada ima i stanja lucidne smirenosti. Zato je Dmitrij često i strog i objektivan samoanalitičar.

Poruka romana

Poruka romana Braća Karamazovi je najsporniji elemenat u složenoj strukturi ovog neobičnog dela. O toj strani romana su, za jedno stoleće njegovog umetničkog života, izrečeni najrazličitiji sudovi. Hrišćanski orijentisani mislioci i kritičari imali su dva sasvim oprečna stava prema Dostojevskom i njegovom romanu Braća Karamazovi. Jedni su veličali Dostojevskog kao hrišćanskog mislioca, drugi su ga proglašavali protivnikom Hristovog učenja i ateistom. I progresivno orijentisani mislioci i kritičari se razlikuju u tumačenju ovog romana Dostojevskog. Tako je, na primer, istaknuti austrijski književnik i filozof Štefan Cvajg rekao da to „davno nije više literatura, već kao neki tajanstveni počeci, proročka predskazivanja i proročanstva jednog mita o novom čoveku“. Međutim, naš filozof smatra da je poruka ovog romana „potpuno i bespogovorno sumorna“.

Ovolike razlike u oceni poruke romana Braća Karamazovi potiču isključivo od njegove stvarne antonimičnosti. Naime, roman je sa filozofskog gledišta rađen na principu teze i antiteze i to tako da su obe teze razvijene sa toliko argumentacije da i jedna i druga strana mogu biti u pravu. U romanu postoje dve filozofije: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. I jedna i druga se razvijaju u takozvanoj istoj ravni. Sem toga, obe filozofije imaju podjednak broj slabih mesta.

Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri u Boga i Hristovo učenje. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, čovek može da u crkvi – državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje u romanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističan način. Očekivalo se da telo svetog starca posle njegove smrti neće zaudarati. Međutim, desilo se obrnuto. Kao i svaki živi organizam kada prestanu njegove vitalne funkcije, tako je i telo starog monaha počelo da se raspada. To se uzima kao znak koji dovodi u pitanje celokupnu Zosiminu filozofiju. Drugi negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jeste umetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teističke hrišćanske filozofije – Zosime i Aljoše. Opšte je mišljenje većine kritičara da pozitivni likovi u ovom romanu nisu uspeli, da Aljoša i Zosima nemaju ni trunke životne uverljivosti. Iz toga se, po pravilu, izvodi zaključak da pisac ne stoji iza tih svojih junaka, te da u onome što oni kazuju i ne treba tražiti poruku romana. Sem toga, činjenica da je Dostojevski stvarno zamislio i treću knjigu romana „Braća Karamazovi“, u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, kao da daje pravo onim kritičarima koji u Zosiminoj filozofiji na traže stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.

Nasuprot religioznoj filozofiji monaha Zosime stoji ateistička filozofija revolucionara Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekove mogućnosti.

Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici-sreću dobro nahranjenog stada.

Druga slabost hrišćanske filozofije je u učenju o patnji, u kome Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek oslobodi nje. Ako Bog ne ukida patnju, onda znači da ni on ne želi „da se promeni tok sveta“. Na taj način dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov slobode čovekove, put ka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ljudskoj sreći. Ako je čovek slab i zbog svoje prirode ne može da se, slobodan, približi Hristu, onda treba njegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tom slučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista; čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlike između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.

Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova i Inkvizitorova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima je najmnogoznačniji svakako Dmitrij Karamazov. On je prividno, u odnosu na dve pomenute filozofije, neutralan lik. Ali pošto u hijerarhiji književnih likova u romanu zauzima dominantno mesto, većina kritičara smatra da je poruka romana baš u onome što on kao slika ljudske prirode jeste. U romanu „Dmitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz koga prividno i neusiljeno proističe određena književna radnja. Dmitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako sposoban i za zločin i za velikodušnost. Zamišljen kao priprost, ali i izrazito strasna priroda, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak“. Što nije postao zločinac, to je samo što kao ubica ne bi mogao da dobije ovakvo mesto u poruci romana.

Taj isti (metodološki) razlog primorao je Dostojevskog da Dmitriju ne dozvoli da se „očisti kroz patnju“, iako je Dmitrije često pomišljao, svejedno što nije počinio zločin, kako bi se eventualnim stradanjem očistio od nekakvog zla u sebi. Očišćenje kroz patnju, prema hrišćanskoj etici, obaveza je svakog čoveka, pošto se na svet dolazi sa grehom i krivicom. Međutim, iako je u početku prihvatio presudu o progonstvu u Sibir, Dmitrije se konačno opredeljuje za bekstvo u Ameriku.

Pa ipak, konačna poruka romana, mada je u orkestraciji mnoštva motivacija sumoran ton dosta izražen, ne isključuje svaku nadu za čoveka. Ako čovek može da bude i dobar i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena iz čovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Nije slučajno što roman počinje opisom detinjstva mladih Karamazovih i što o značaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruku romana u svim detaljima, tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka.

Ivanov filozofski stav, izražen u Legendi, da je „čovek slab i podao“, a na tom stavu je građen dobar deo njegove vizije čovekove sutrašnjice, u osnovi je proizvoljan i bez odgovarajuće umetničke ilustracije. Jer kad bi to bilo tačno, u ljudskoj istoriji ne bi bilo nijednog podviga. Međutim, „Ivanova misao o čovekovoj žeđi za jedinstvom sveta u suštini znači težnju svake ideje ka univerzalnosti. Doista, u istoriji ljudskoj velika misao nije se mogla zadovoljiti delimičnom pobedom, već je htela da ovlada celim svetom videći u tome najubedljiviji dokaz svoje istinitosti i svrhe. Po svim ovim komponentama Legenda prevazilazi okvire teme o kojoj je dijalog započet i govori određene istine o čoveku i istoriji“.

Ličnosti

Fjodor Pavlovič Karamazov

Fjodor Pavlovič, 55-godišnji „spužvar“, otac je tri sina - Dmitrija, Ivana i Alekseja - iz dva braka. Priča se da on ima vanbračnog sina Pavela Fjodoroviča Smerdjakova, kojeg je zaposlio kao svog slugu. Fjodor Pavlovič se ne interesuje ni za jednog od svojih sinova, koji su kao rezultat toga odgajani jedan od drugog i od oca. Odnos Fjodora i njegovih odraslih sinova pokreće veći deo radnje u romanu.

Dimitrij Fjodorovič Karamazov

Dimitrij Fjodorovič (zvani Mitja, Mitka, Mitenka, Mitri) je najstariji sin Fjodora Karamazova i jedini sin iz njegovog prvog braka, sa Adelaidom Ivanovnom Miusov. Dimitrij se smatra senzualistom, poput svog oca, i redovno se upušta u noći ispijanja šampanjca i bilo koje zabave i stimulacije koju novac može kupiti. Dimitrij se dovodi u kontakt sa porodicom kada se nađe u potrebi za nasledstvom, za koje veruje da mu otac uskraćuje. Bio je veren sa Katerinom Ivanovnom, ali to se prekida nakon što se zaljubio u Grušenjku. Dimitrijev odnos sa ocem najgori je od braće, eskalirajući do nasilja kad se on i njegov otac počinju boriti oko njegovog nasledstva i Grušenjke. Dok održava vezu s Ivanom, najbliži je mlađem bratu Aljoši, nazivajući ga svojim „heruvimom“.

Ivan Fjodorovič Karamazov

Ivan Fjodorovič (zvani Vanja, Vanjka, Vanječka) je 24-godišnji srednji sin, i prvi iz drugog braka Fjodora Pavloviča. Ivan je smrknut i izolovan, ali i intelektualno briljantan. Uznemiravaju ga neizreciva surovost i besmislena patnja u svetu. U poglavlju „Pobuna“, on kaže Aljoši: „Nije Bog ono što ja ne prihvatam, Aljoša, samo što mu ja s poštovanjem vraćam kartu“. Ivanov odnos s ocem i braćom u početku je prilično površan. Smatra da je njegov otac odbojan i da nema pozitivnu naklonost prema Dimitriju. Iako ne voli Alekseja, čini se da ni on nema duboku naklonost prema njemu. Ivan se zaljubljuje u Katerinu Ivanovnu, koja je bila verena za Dimitrija, ali ona je i dalje ravnodušna. Fjodor Pavlovič kaže Aljoši da se Ivana plaši više nego Dimitrija. Neki od najupečatljivijih i najcenjenijih odlomaka romana uključuju Ivana, uključujući poglavlje „Pobuna“, njegovu „pesmu“ „Veliki inkvizitor“ neposredno posle tri razgovora sa Smerdjakovom i njegovu noćnu moru gde je sanjao đavola.

Aleksej Fjodorovič Karamazov

Aleksej Fjodorovič Karamazov (zvani Aljoša, Aljoška, Aljošenka) ima 20 godina i najmlađi je od braće Karamazov, najmlađe dete od druge supruge Karamazova, a samim tim i punopravnog brata Ivana. Narator ga u uvodnom poglavlju identifikuje kao junaka romana, kao i autora u predgovoru. Opisan je kao izuzetno simpatičan. Na početku događaja, Aljoša je iskušenik u lokalnom ruskom pravoslavnom manastiru. Njegova vera je u suprotnosti sa ateizmom njegovog brata Ivana. Njegov starešina, otac Zosima, šalje ga u svet, gde se uključuje u gnusne poslove svoje porodice. U sekundarnoj radnji, Aljoša se sprijateljio sa grupom školskih dečaka, čija sudbina dodaje nadu u zaključak romana.

Pavel Fjodorovič Smerdjakov

Pavel Fjodorovič Smerdjakov je sin „Smrdljive Lizavete“, neme žene sa ulice koja je umrla na porođaju. Njegovo ime, Smerdjakov, znači „sin smrdljivog“. Priča se da je vanbračni sin Fjodora Pavloviča. Odgojili su ga pouzdani sluga Fjodora Pavloviča, Grigorij Vasiljevič Kutuzov i njegova supruga Marfa. Pokazuje se da je u detinjstvu bio intelektualno prerastao, jer je učestvovao u otvorenoj i često nepristojnoj diskusiji sa Grigorijem, svojim nekadašnjim učiteljem, o prirodi i postojanju Boga, što je dovelo do međusobne nesklonosti između njih dvoje. Smerdjakov postaje deo domaćinstva Karamazov kao sluga, radeći kao lakej i kuvar Fjodora Pavloviča. On je mrzovoljan, ohol, smrknut i pati od epilepsije. Pripovedač primećuje da je Smerdjakov kao dete sakupljao mačke lutalice kako bi ih obesio i sahranio. Generalno, Smerdjakov se divi Ivanu i deli njegov ateizam. Uprkos svojoj očiglednoj oštroumnosti, ostali likovi ga u velikoj meri pogrešno smatraju zaostalim.

Agrafena Aleksandrovna Svetlova- Grušenjka

Agrafena Aleksandrovna Svetlova (zvana Grušenjka, Gruša, Gruška), lepa je i vatrena 22-godišnjakinja sa neobičnim šarmom za muškarce. U mladosti ju je poljski oficir iznudio, a potom je došla pod zaštitu tiranskog bednika. Epizoda ostavlja Grušenku sa nagonom za nezavisnošću i kontrolom svog života. Grušenjka izaziva potpuno divljenje i požudu i kod Fjodora i kod Dmitrija Karamazova. Njihovo rivalstvo za njenu naklonost jedan je od najštetnijih faktora u njihovoj vezi. Grušenjka nastoji da muči i ismeva Dimitrija i Fjodora kao zabavu, način da nanese drugima bol. Međutim, kao rezultat njenog rastućeg prijateljstva sa Aljošom, ona počinje koračati putem duhovnog iskupljenja i pojavljuju se skriveni kvaliteti blagosti i velikodušnosti, iako su njena vatrena narav i ponos uvek prisutni.

Katerina Ivanovna

Katerina Ivanovna (zvana Katja, Katka, Katenka) je Dimitrijeva lepa verenica, uprkos otvorenim naletima sa Grušenjkom. Njena veridba sa Dimitrijem uglavnom je ponosna na obe strane, Dimitrij je spasio oca zbog duga. Katerina je izuzetno ponosna i nastoji da se ponaša kao plemenita mučenica, pateći kao oštar podsetnik na krivicu svih. Zbog toga ne može da se ponaša prema Ivanu s ljubavlju i neprestano stvara moralne barijere između njega i sebe. Na kraju romana, ona započinje pravo i iskreno duhovno iskupljenje, kao što se vidi u epilogu, kada traži od Mitje i Grušenjke da joj oproste.

Otac Zosima

Otac Zosima je starešina i duhovni savetnik u gradskom manastiru i Aljošin učitelj. On je neka vrsta slave među građanima zbog svojih cenjenih proročkih i isceliteljskih sposobnosti. Njegov duhovni status izaziva divljenje i ljubomoru kod njegovih monaha. Zosima pobija Ivanove ateističke argumente i pomaže u objašnjavanju Aljošinog karaktera. Zosimina učenja oblikuju način na koji se Aljoša obračunava sa mladićima koje upoznaje u Iljušinoj priči.

Lik oca Zosime donekle je inspirisan likom svetog Tihona Zadonskog.

Iljuša

Iljuša jedan je od lokalnih školaraca i centralna figura presudne zavere u romanu. Njegov otac, osiromašeni je oficir kojeg Dimitrij vređa nakon što ga je Fjodor Pavlovič unajmio da mu preti zbog dugova, a zbog toga je porodica Snjegirjov biva osramoćena. Čitalac se navodi da veruje da se delimično zbog toga Iljuša razboli, verovatno da ilustruje temu da čak i sitni postupci mogu u velikoj meri da dotaknu živote drugih i da smo „svi odgovorni jedni za druge“.

Citati

• "Ako nema Boga - sve je dozvoljeno "
• "Ali neki put je zbilja časnije odati se nekom zanosu, pa makar i nerazumnom, ali koji je ipak proizašao iz velike ljubavi - nego mu se nikako ne odazvati."
• "Ali neobičnost i čudaštvo pre nanose štetu nego što daju pravo na pažnju, pogotovo kada svi teže da objedine pojedinosti i nađu bilo kakav opšti smisao u sveopštem besmislu."
• "Bez pouzdanog saznanja zbog čega živi, čovek neće pristati da živi i pre će uništiti sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar oko njega bili sve sami hlebovi." (Knjiga peta, Veliki inkvizitor)
• "Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom."
• "Brate, ja sam u sebi za ova dva poslednja meseca novog čoveka osetio, vaskrsao je u meni novi čovek! Bio je zatvoren u meni, ali se nikada ne bi javio da ne beše ovog groma! Strašno! I šta me se tiče što ću u rudnicima dvadeset godina budakom rudu kopati. Ništa se ja toga ne bojim; drugo je sad meni strašno: da mi ne izmakne, da ne ode od mene taj vaskrsli čovek!"
• "Čoveče, ne gordi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, prljaš zemlju svojom pojavom na njoj i za sobom ostavljaš svoj prljavi trag-avaj, skoro svaki od nas!"
• "Danas se skoro svi daroviti ljudi strašno boje da ne budu smešni, i usled toga su nesretni."
• "Evo, možda, jedinog čoveka na svetu koji, ako ga odjednom ostavite bez novaca na trgu nepoznatog grada sa milion stanovnika, uopšte neće propasti, niti umreti od gladi i hladnoće, zato što će ga odmah nahraniti, odmah zbrinuti, a ako ga ne zbrinu, on će se odmah sam snaći, i to za njega neće predstavljati nikakav napor, niti poniženje, a onom ko ga je prihvatio nikakav teret, već možda, naprotiv, zadovoljstvo."
• "Ja mislim, ako đavo ne postoji, već ga je, prema tome, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici." (Knjiga peta, Buna)
• "Ja se ne odričem Boga, već svet koji je on stvorio ne primam..."
• "Ja imam nameru da što duže poživim na svetu... I u poroku svome hoću da do kraja živim, to da znate. U poroku je slađe: svi ga grde, a svi potajno u njemu uživaju."
• "Jer žena - to ti je, brate...đavo bi ga znao šta je!"
• "Krasan je tvoj Bog ako ga je čovek stvorio po svojoj slici i prilici." (Knjiga peta, Buna)
• "Ljubav je takva neprocenjiva vrednost za koju možeš kupiti ceo svijet i iskupiti ne samo svoje grehove već i tuđe."
• "Ljudi su sasvim prestali nalaziti potrebu da sami sebe osuđuju. Ne budite, dakle, kao svi drugi."
• "Ljudi žive razjedinjeni i njihove duhovne snage su paralisane mržnjom i borbom; treba uništiti mržnju među državama, narodima, klasama, neophodno je ostvariti besklasno društvo... I tada će ujedinjeno čovečanstvo moći da ispuni svoj veliki poziv ."
• "Moram ti priznati (...) nikada nisam mogao shvatiti kako je moguće voleti svoje bližnje. Upravo je bližnje, po mom mišljenju, nemoguće voleti, već možda samo daleke (...) Apstraktno se još i može voleti bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad." (Knjiga peta, Buna)
• "Najzad, ja neću da se mati zagrli sa mučiteljem, koji je naredio da psi rastrgnu njenog sina! Ona ne sme da mu oprosti! Ako hoće, neka mu oprosti za sebe, neka oprosti mučitelju neizmernu svoju materinsku patnju. Ali stradanje svog rastrgnutog deteta ona nema prava da oprosti, i ne sme da oprosti mučitelju, kada bi mu čak i samo dete oprostilo! A kad je tako, ako oni ne smeju da oproste, gde je tu harmonija. Postoji li u celom svijetu biće koje bi moglo i imalo pravo da oprosti?" (Knjiga peta, Buna)
• "Naravno, u svakom čoveku se krije zver, zver gneva, zver strasne raspaljenosti od vriske mučene žrtve, neobuzdana zver puštena sa lanaca, zver bolesti stečenih u razvratu, bolesne jetre i ostalog."
• "Nekog ti je zgodnije imati među neprijateljima, nego među prijateljima."
• "Onaj ko laže samog sebe, pre svega, ne može se uvrediti."
• "Pravi realista, ako je ateista, uvek će naći u sebi snage i sposobnosti da ne poveruje u čudo, a ako se pred njim čudo pojavi kao neosporna činjenica, on će pre poverovati svojim osećanjima nego što će dopustiti mogućnost te činjenice. A ako ga bude smatrao mogućim, smatraće ga prirodnom pojavom, koja mu samo do sada nije bila poznata."
• "Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, uništiti sami sebe, drugi - nepokorni, ali slabi, uništavaće jedni druge, a treći, koji ostanu, slabi i nesretni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: Da, vi ste bili u pravu, jedino ste vi znali njegovu tajnu, i mi se vraćamo vama, spasite nas od nas samih." (Knjiga peta, Veliki inkvizitor)
• "Slušaj: ako svi moraju da pate da bi patnjom platili večnu harmoniju, šta će tu deca, reci mi molim te? Sasvim je neshvatljivo zašto su i ona morala da pate i zašto da stradanjem plaćaju harmoniju? (...) A i preskupo su ocenili tu harmoniju, uopšte nije za naš džep da toliko plaćamo za ulaz. I zato žurim da svoju ulaznicu vratim." (Knjiga peta, Buna)
• "Svaki je čovek pred svima i za sve kriv."
• "Šta umu izgleda sramota, srcu je prava lepota..."
• "Vi ste kao svi, to jest, kao mnogi; ali ne treba biti takav kao što su svi"
• "Zaista, ponekad se govori o 'zverskoj' surovosti čoveka, a to je strašno nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikada ne može biti tako svirepa kao čovek, tako virtuozno, tako umetnički svirepa."
• "Zaljubiti se ne znači voleti, zaljubiti se može i mrzeći..."
• "Zašto si došao da nam smetaš?" (Knjiga peta, V, Veliki inkvizitor)
• "Život je raj, i svi smo mi u raju, ali mi to nećemo da znamo; a kad bismo hteli da znamo, odmah bi sutra na celom svetu nastao raj."

Vidi još

• Fjodor Dostojevski
• Zločin i kazna
• Idiot (roman)

Spoljašnje veze

• (jezik: srpski) Roman Braća Karamazovi na srpskom
• (jezik: ruski) Roman Braća Karamazovi na ruskom