Vataca Laskaris

Vataca Laskaris, Vataca Laskarina, ili Vataca de Laskaris e Ventimilja (Ventimilja, oko 1270 – Koimbra, 1336) bila je italijanska plemkinja vizantijskog porekla iz vladarske porodice Nikejskog carstva koja je pratila kraljicu Izabelu od Aragona i portugalskog kralja Dinisa na portugalskom dvoru.

Ćerka vizantijske princeze Evdokije Laskaris, koja je našla utočište na dvoru Aragona posle uzurpacije prestola Nikeje 1261. godine, Vataca Laskaris je došla u Portugal kao, prijateljica i dalja rođaka svete Isabele Aragonske, kraljice Portugala, obe su potomci preko majke ugarskog kralja Andrije II, oca Svete Jelisavete Ugarske. Bila je staratelj njene ćerke Konstance od Portugala, kraljice Kastilje, koju je pratila tokom braka sa kraljem Kastilje, postavši zauzvrat zaštitnik njenog prvorođenog sina Alfonsa XI od Kastilje. Po povratku u Portugal, nagrađena je pohvalom Santiago do Cacem, pošto je ostavila vredna dela i relikvije u zemlji.

Godine 1288. i 1314. godine, Ordenom Santjaga zemlje su poklonjene D. Vataci de Laskaris, unuci cara Teodora II Laskarisa, cara Nikeje i služavki kraljice D. Izabele od Aragona, pri čemu je poslednja donacija data komandantu i gospođi. od Panoje (Ourikue).

Biografija

Porodično poreklo i rane godine

Vataca je bila ćerka carske princeze Evdokije Laskaris (1254-1311) od Nikejskog carstva i Giljerma Pedra, prvog grofa Vintimilje i Tende (1230-1282). Stoga je bila unuka po majci cara Teodora II Laskarisa od Nikeje, „Carstva“ stvorenog da uspostavi otpor protiv Latina koji su osvojili Konstantinopolj nakon Četvrtog krstaškog rata 1204. godine.

Njegovog sina, cara Jovana IV Laskarisa (dakle Vatacin ujak), uklonio je car Mihailo VIII Paleolog u dobi od 11 godina, nakon ponovnog osvajanja Konstantinopolja. Car Mihajlo VIII se, nakon što je preuzeo namesništvo, proglasio za cara, oslepevši i prognavši mladog naslednika i oženivši princeze strancima, kako bi ih držao podalje od carstva. I na taj način se Vatačina majka, još veoma mlada, udala 1261/63, u Carigradu, za Giljerma Pedra, grofa od Ventimilje (u regionu Alpe-Maritimes, koji je od tada počeo da nosi carski grb) a zatim su otišli u Liguriju. U isto vreme, udovica carica Ana Hoenštaufen, maćeha cara Teodora II i udovica Vatacinog pradede, Svetog cara Jovana III Duke Vataca, takođe je napustila Nikeju, vrativši se kući na Siciliju, gde je vladao njen brat kralj Manfred od Sicilije.

Godine 1266, smrt kralja Manfreda i zauzimanje Sicilije od strane kralja Karla I Anžujskog okončali su dominaciju nemačke carske kuće u južnoj Italiji, a Vatacin otac, grof od Ventimilje, takođe je umro u isto vreme. U to vreme porodica je bila razdvojena: Vatačina braća su ostala u Italiji, pošto su nasledili jedan drugog u očevom nasledstvu, Đovani i Đakomo, kao grofovi, a treći, Oto, postao je biskup.

Nedavno udovica grofica Evdokija Laskaris sklonila se kod udovice carice Ane i njene bratanice na dvor Đaumea I Aragonskog (unuka takođe vizantijske princeze Evdokije Komnin), kod kraljice Konstancije Hoenštaufen, poslednje iz njene loze, supruge Perea III od Aragona i majka Izabele, buduće kraljice Portugala i kraljeva Alfonsa III i Đaumea II od Aragona. U ovom dvoru Vataca je odrasla u zaštićenom okruženju, sa svojom majkom i sestrama, s obzirom na moć koju su predstavljali u južnoj Evropi u kojoj su aragonske, sicilijanske i vizantijske sile stvorile saveze među sobom koji su princezu Izabelu učinili ne samo njenom sedmom rođakom, već i takođe bliskom prijateljicom koja je delila njena interesovanja.

Broj Vatacinih sestara varira: poznato je da je imala najmanje jednu, Beatris, iako drugi izvori ukazuju da je imala više sestara, prema kojima se Beatris ne bi udala za Arnalda Rogerija de Palarsa, već Giljerma de Montkada, gospodar Frage. Arnaldova žena bi bila još jedna sestra, Lukrecija. Vataca bi imala još jednu sestru, Violantu, koja bi se udala za Ksimena Kornela i kasnije Giljerma de Ribagorsu.

Dolazak u Portugal

Dinis, kralj Portugala, sklopio je savez sa Aragonom, udavši infantu Izabelu, staru 12 godina, za portugalskog kralja, starog 20 godina, 1282. godine, po punomoćju, u Barseloni. Vataca je zatim pratila Izabelinu pratnju u Portugal, gde je stigla 1288. godine, dvorska dama i prijateljica buduće kraljice, bila je odgovorna za obrazovanje njene dece, Konstance i Afonsa.

Vatacin prvi brak bio je 1285. ili 1288. godine, sa portugalskim aristokratom, Martimom Anesom de Soverozom, poznatim kao O Tio, i poslednjim iz njegove loze. Bio je nekoliko godina stariji od Vatace, pošto se Martim kasno oženio. Brak je trajao oko deset godina i nije bilo potomstva, a Martim je umro 25. avgusta 1295. godine. Nedostatak potomstva bi se pripisao već poodmakloj starosti i verovatnoj sterilnosti muža, koji bi se u Rodoslovnim knjigama zvao Peko.

Vataca je sprovela pogreb za supruga sa svojom majkom, i ostavila deset funti po misi za njegovu dušu u katedrali u Koimbri. Sledeće godine se udala za Pedra Jordana de Urijesa, gospodara Loara (um. 1350), koji se istakao u službi krune Aragona na Siciliji, pružajući pomoć kralju Alfonsu III od Aragona.

Boravak u Kastilji

Godine 1302. pratila je Infantu D. Konstancu kada ju je oženio kralj Fernando IV od Kastilje, da bi zapečatio Alkanizski sporazum. Ostala je tamo do smrti kraljice Konstance, koja joj je ostavila svog sina kralja Alfonsa XI od Kastilje na staranje kada je otputovala u Avilu, gde će Kortesi doneti odluku o starateljstvu nad novim tada maloletnim kraljem. Kraljica je umrla na putovanju i Vataca se vratila u Portugal.

Povratak u Portugal

Po povratku u Portugal, Vataca je ostala u službi kraljice Izabele i kao pomoćnica Infanta Afonsa, a bila je i dama od Santjaga do Kasema i Sinesa. Od kralja Dinisa, dobija gradove kao svoj posed Santiago do Cacem (i njegov zamak) i Panoias oni su pripadali D. Vataci od 1310/15. do njene smrti.

Godine 1317. Vataca je osnovala mali vlastelinski dvor u svojoj palati u S. Romao de Panoias, koji joj je poklonio kralj Dinis, posvetivši se upravljanju i vrednovanju svoje velike imovine. Tu je živela do 1325. ili 1332. godine, kada je sledila kraljicu Izabelu kada se nastanila u Koimbri.

Smrt i potomstvo

Vatacin sin, Pedro Jordan de Urijes i Laskaris di Ventimilja, gospodar Loara i Alkezara, bio je poručnik i general 1356. i takođe savetnik krune Aragona, čak je kupio i grad Alkezar od kralja Perea IV od Aragona i osnovao je kapelu posvećenu Svetom Antoniju, sada Svetom Kozmi i Svetom Damjanu, u Ueski, gde je takođe osnovao bratstvo. Pedro bi se oženio Todom Martines de Riglosom i imali su potomke.

Vataca Laskaris je umrla 1336. godine i sahranjena je u Staroj katedrali u Koimbri, u grobnici okruženoj Laskarisovim obeležjima, dvoglavim orlovima.

Grobnica

Grobnica D. Vatace nalazi se u Staroj katedrali u Koimbri, u zadnjem delu hrama, sa leve strane. Predstavlja impozantan grobni kovčeg, koji tradicionalno posećuju neveste koje se venčavaju u ovoj katedrali i koje tamo obično ostavljaju svoje bukete cveća. Skulpturalno delo koje se pripisuje radionici majstora Pera, okruženo je dvoglavim orlovima, obeležjem dinastije Laskaris i, od tada, Vizantijskog carstva. Glavna crkva Sao Tiago Maior u Santiago do Cacemu zbratimljena je sa Starom katedralom u Koimbri od 2003. godine, uglavnom u znak sećanja na prijateljstvo koje je D. Vatacu povezalo sa kraljicom D. Isabel de Aragon.

Materijalno nasleđe

Relikvijari

Jedinstveni komad zlatarstva star preko osamsto godina, čuveni relikvijar Sv. Fabijana. To je glava u prirodnoj veličini, u srebru, koja sadrži ljudsku lobanju za koju se „kaže“ da je glava pape i hrišćanskog mučenika, svetog Fabijana. Priča se da je ova relikvija u Portugaliju stigla u 13. veku, tamo je donela princeze D. Vataca Laskaris. Delo se može videti na izložbi Trezora u Kraljevskoj bazilici Kastro Verde.

Još jedan relikvijar koji je verovatno pripadao Vataci bio je Santo Lenjo koji je, prema predanju, iz Nikeje donela vizantijska princeza, relikvija čije je poštovanje kasnije dovelo do Konfrarije do Santo Lenjoa.

Oltarske slike

U Igreja Matriz de Sao Tiago Maior u Santiago do Cacemu, čiji je pokrovitelj bila Vataca, ističe se kameni bareljef Svete kraljice, koji se pripisuje vajaru Telu Garsiji. U gotičkom stilu, oltarna slika predstavlja Santjaga u borbi protiv Mavara i smatra se remek delom skulpture iz vremena kralja Dinisa.

Legende

Legenda kaže da je jednog dana eskadrila kojom je komandovala vizantijska princeza stigla iz istočnog Mediterana i iskrcala se u Sinesu i zauzela zamak od Mavara Kasema. Pošto je zauzela zamak na Santjagov dan, nazvala ga je Santjago de Kasem.

Legenda o Gospi od Salasa (Sines)

Po dolasku u Portugal, brod D. Vatace se suočio sa jakom olujom. U očaju, Vataca je obećala da će izgraditi kapelu u prvoj luci koju su pronašli i da će najbliži zamak čuvati mošti Svetog Lenha koje je donela sa sobom. D. Vataca se spasila i obećanje je ispunjeno: u Sinesu je podignuta primitivna kapela Nosa Senjora das Salas; zamak Santiago do Cacem, koji će kasnijepostati njen posed, čuvao je fragment Časnog Krsta Gospoda Isusa Hrista.

Bibliografija

• Baucells i Reig, Josep, La infanta griega Lascara y sus hijas Beatriz y Violante, aragonesas de elección; La succesió del comtes de Pallars en el dos-cents, 3., 4., 10. Congreso de Historia de la Corona de Aragón, Zaragoza, Universidad de Zaragoza, 1982, pp. 21 –36; pp. 63-80.
• Cassotti, Marsilio, Infantas de Portugal, rainhas em Espanha (trad. Francisco Paiva Boléo), Lisboa, A Esfera dos Livros, 2007, 77-94
• Coelho, Maria Helena da Cruz; Ventura, Leontina, Os bens de Vataça. Visibilidade de uma existenci - Separata da Revista de Historia das Ideias, vol. 9, Coimbra, FLUC, 1987, p. 40, e nota 33.
• Maclagan, Michael, A Byzantine Princess in Portugal (Studies in Memory of David Talbot Rice), Edinburgh Publication 1975~
• Masià de Ros, A., La emperatriz de Nicea, Constanza, y las princesas Lascara y Vataza, BRABL 20, 145-169.
• Miret y Sans, Joaquin, Tres princesas griegas en la corte de Jaime II de Aragon, in _Revue hispanique_ 15 (1906).
• Rei, António (2013), Uma Senhora Bizantina nas cortes de Aragão, Portugal e Leão e Castela, Roda da Fortuna - Revista Eletrônica sobre Antiguidade e Medievo, Vol. 2, nº 1, pp. 157–171, ISSN: 2014-7430. URL: [1]
• "Vataça: uma dona na vida e na morte" Revista da Faculdade de Letras – História, 3ª série, III (1986), pp. 159–193
• D. Vataça: Um Exilio, um Destino na Corte da Rainha Santa Isabel, Munda, 8, 1984, pp. 49–54.