Vera Vebel Tatić

Vera Vebel Tatić (Bata, 1. januar 1943. – Ada, 13. septembar 2020) je mirovna aktivistkinja iz Vojvodine, osnivačica i liderka Centra za antiratnu akciju – ogranak Ada. Tokom trajanja rata u Jugoslaviji, Vera Vebel je neumorno radila na pomoći pobunjenicima protiv rata: dezerterima, prigovaračima savesti, izbeglicama i svim onim ljudima koji su izbegavali učešće u ratu na teritoriji SFRJ, protiveći se ratnoj politici režima Slobodana Miloševića i vrha JNA. Pomagala je žrtvama etničkog čišćenja u Vojvodini, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Pokušavala je da sačuva veze među pripadnicima različitih naroda i narodnosti Jugoslavije, solidarno i hrabro delujući protiv ratnih politika srpske vlasti tokom 90-ih.

Biografija

Vera Vebel Tatić rođena je u Bati, u Mađarskoj, 1. januara 1943. od majke Eržebet i oca Pavla Tatića, radnika.

Pre rata u Jugoslaviji, Vera Vebel Tatić radila je kao službenica opštinskih fondova za zdravstvo u Senti i Adi. Bila je u braku sa Ištvanom Vebelom, takođe antiratnim aktivistom. Majka je Stevana Vebela.

Umrla je u Adi, 13. septembra 2020. godine.

Demonstracije i referendum protiv mobilizacije

Masovne demonstracije protiv početka rata u Jugoslaviji organizovane su u Senti 5. i 6. novembra 1991. Predvodila ih je Senćanska trojka. U Adi su demonstracije organizovane 7. novembra, kada je i osnovan Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada.

Skupština opštine Ada na vanrednoj sednici donela je odluku o raspisivanju referenduma protiv rata i mobilizacije. Od građana se očekivalo da se plebiscitarno izjasne da li su za rat i za slanje njihove dece na frontove Hrvatske.

Krizni štab formiran u opštini Ada planirao je da, ako referendum uspe, zahteva da se rezervisti odmah vrate kućama. Od nadležnih vojnih organa istovremeno su hteli da traže da oni koji su na redovnom odsluženju vojnog roka, vojni rok odsluže do kraja na teritoriji Srbije.

Vera Vebel Tatić tom prilikom izjavljuje:

„ Moram reći da naš krizni štab nije jednonacionalni, jer u njemu su Srbi i Mađari, a do samog okupljanja je došlo spontano bez i jedne političke stranke u pozadini. Referendum će uspeti i ne može se desiti da ga neko dezavuiše. To garantuju ovi građani kojih ima nekoliko hiljada pred zgradom Skupštine opštine koji će se pobrinuti da referendum protekne dostojanstveno i u miru ”

Republičke vlasti se protive organizovanju referenduma i pokreću prekršajni postupak protiv pet istaknutih demonstranata/kinja: Vere Vebel, Marije Rakoš, Nandora Bozokija, Nandora Mesaroša i Nandora Farkaša. U prekršajnoj prijavi protiv njih stoji da su pozivali okupljene građane na održavanje protesnog skupa koji nadležnim organima nije prijavljen u skladu sa zakonom. Time počinje represija države nad onima koji se protive ratu na teritoriji Vojvodine.

Vera Vebel izjavljuje: „Meni tek predstoji mnogo teže suđenje jer mi preti ostajanje bez posla. To je disciplinski postupak kojim me u radnoj organizaciji terete da sam, između ostalog, narušila ugled firme navodnim pozivanjem Nenada Čanka u prostorije Fonda za zdravstvo gde inače radim. Pošto to nije tačno, jer je Čanak došao sam tražeći mene kao člana Kriznog štaba, iskoristiću svoje zakonsko pravo i pozvati predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine da se na postupku pojavi kao svedok.”

Vera Vebel Tatić radila je kao službenica opštinskih fondova za zdravstvo u Senti i Adi. Otpuštena je sa posla 16. decembra 1991. zbog učešća na antiratnim demonstracijama i organizovanja referenduma protiv mobilizacije. Bez posla su u to vreme ostale i druge službenice fonda koje su se priključile demonstracijama, kao što su Klara Ožvar i Marija Bakoš.

Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada (1991—1999)

Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada nastao je iz beogradskog Centra za antiratnu akciju koji je osnovan 15. jula 1991. Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada osnovan je 7. nobembra 1991. Povod za osnivanje bile su masovne demonstracije protiv prisilne mobilizacije u Adi, malom gradu u Vojvodini, na severu Bačke. U grupi je u početku delovalo 40 aktivistkinja i aktivista. Politika Centra od početka je pratila potrebe okruženja u kom su aktivistkinje i aktivisti delovali. Njegove prakse, kako piše Staša Zajović iz Žena u crnom, bile su samostalne i autentične. Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada organizovao je antiratne proteste i demonstracije u Adi i drugim mestima Vojvodine, pružao je podršku i pomoć vojnim obveznicima, dezerterima, prigovaračima savesti, kao i njihovim porodicama. O njihovim aktivnostima redovno je izveštavao je Mađar So, službeno glasilo mađarske nacionalne manjine u Republici Srbiji.

”Pomozi jednom čoveku i pomogao si celom svetu! – to je bio moto naših aktivnosti svo vreme. Oduvek smo težili da spasemo ljudski život, jer čovek je najvažniji.” Vera Vebel Tatić

Preko međunarodnih mreža sa kojima je održavao odnose pomagao je svim onim građanima Vojvodine koji nisu želeli da učestvuju u ratu u kojem je nestala Jugoslavija da napuste zemlju. Organizovao je pravnu pomoć. Pratio je suđenja pred vojnim sudom u Beogradu. Aktivno je radio na izgradnji mira uspostavljajući i održavajući kontakte sa mirovnim organizacijama u zemlji, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Aktivno je učestvovao u lokalnim, regionalnim i međunarodnim antiratnim mrežama i kampanjama. Prikupljao je informacije o kršenju ljudskih prava, obaveštavao o tome međunarodne organizacije, izveštavao o kršenju ljudskih prava na međunarodnim konferencijama. Pokretao je inicijative interetničke solidarnosti negujući vrednosti suživota i tolerancije i u ratnim godinama, u Vojvodini, Srbiji i celoj regiji. Kontinuirano je organizovao humanitarne akcije pružanja pomoći za izbeglice, radio na spajanju porodica, prikupljao i delio humanitarnu pomoć.

Centar je organizovao ekumenske susrete koji su podrazumevali molitve za mir zajedno sa lokalnim verskim zajednicama. Vršio je pritisak na institucije antimilitarističkom kritikom pozivajući na odgovornost i ukazujući na pogubnost ratnih razaranja i politike koja je do rata dovela. U CAA Ada od početka su negovali političku solidarnost, ne samo sa žrtvama rata i mobilizacije, već i sa svim ugroženima na etničkoj, verskoj, klasnoj i rodnoj osnovi.

Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada pružao je podršku i međunarodnim akterima, kao na primer Tadeušu Mazovjetskom, specijalnom izvestitelju UN, koji je dao ostavku 27. 7. 1995. nakon pada Srebrenice.

Aktivnosti protiv prisilne mobilizacije

Podrška dezerterima i borba protiv prisilne mobilizacije bila je jedna od najvažnijih aktivnosti Centra za antiratnu akciju – ogranak Ada. Centar je delovao na tri načina:

1. preventivno savetujući one koji još nisu dobili poziv šta da čine kad im poziv bude uručen,
2. savetodavno, pomažući onima koji su dobili poziv, ali nisu želeli da se odazovu,
3. pružajući pravnu zaštitu dezerterima optuženim pred vojnim sudom.

Pravni tim CAA – ogranak Ada činili su advokati: Đorđe Mamula, Ivan Janković, Nikola Barović, Milan Vuković i Tomislav Jakšić. CAA – ogranak Ada zahvaljujući radu svog pravnog tima delio je precizne instrukcije kojim su dezerteri savetovani da pri hapšenju ili privođenju ne pružaju otpor, da se ne skrivaju što im se moglo uzeti kao otežavajuća okolnost, da ne beže u inostranstvo. Po privođenju im se savetovalo da daju izjavu na zapisnik ili da ponesu već napisanu izjavu u kojoj se kaže da se za vreme borbi u Hrvatskoj, dok nije bila međunarodno priznata, niko ne može biti silom obavezan da učestvuje u građanskom ratu. Posle priznavanja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, vlasti SRJ i Milošević naglašavali su da Jugoslavija i Srbija nisu u ratu. Protiv međunarodno priznate i suverene zemlje po međunarodnom ratnom pravu dozvoljeno je ratovati samo po objavi rata. U nedostatku toga pravni tim CAA Ada ukazivao je na nelegitimnost mobilizacije. Povodom rada CAA - Ada, zabeleženo je da je Vera Vebel Tatić izjavila:

„ General – pukovnik Života Panić nas je optužio da JNA zbog nas nije uspela da osvoji Osijek, jer smo sprečili više od 30.000 rezervista da odu na front. Ako je to zaista istina, ponosna sam na to. Da živim hiljadu godina ne bih dobila veći kompliment. ” — Vera Vebel Tatić

Obraćanja javnosti

U svojim obaveštenjima i saopštenjima, apelima i pismima podrške pobunjenicima protiv rata, koje piše u ime Centra za antiratnu akciju – ogranak Ada, Vera Vebel Tatić ukazuje da u Vojvodini prisilna mobilizacija manjinskih naroda ima formu etničkog čišćenja. Delegacija CAA – ogranak Ada, predvođena Verom Vebel, 31.10.1992. godine razgovara sa saveznim ministrom za pravdu dr Tiborom Varadijem i saveznim ministrom za nacionalne manjine i ljudska prava dr Momčilom Grubačem iznoseći činjenice o mobilizaciji koja je najmasovnije sprovođena u Vojvodini. Tom prilikom oni su posebno istakli podatak da je u građanski rat sa područja Vojvodine mobilisano preko 80% vojnih obveznika. Takođe su ukazali na drastična kršenja ljudskih prava prilikom mobilizacije.

U Srbiji je tokom 1991-1992. nasilno mobilisano 140.000 ljudi, od čega 82.000 u Vojvodini. Na to je javno ukazivao CAA Ada skrećući pažnju da su mobilizacijom posebno bili pogođeni muškarci iz redova etničkih manjina i političke opozicije.

Primer jednog od saopštenja iz 1992. godine:

„ Obaveštenje javnosti!

Po našem saznanju na teritoriji Vojvodine se vrši masovna i prisilna mobilizacija mimo proklamovane ”miroljubive” politike. Prisilnu mobilizaciju sprovode vojni organi uz svesrdnu pomoć MUP-a Republike Srbije. Ljude hapse najčešće zorom u njihovim stanovima, a danju na radnim mestima. Po hapšenju bivaju privedeni u prostorije SUP-a, a po ispunjenjz kvote maricom su prebacivani u kasarne. Već po ishodu ubeđivanja neki vojni obveznici potpisuju poziv za mobilizaciju a neki se silom oblače u uniforme i opet silom prebacuju u jedinice. Od mesta gde se to događa navodimo: Čoka, Sanad, Jazovo, Senta, Subotica, okolna mesta Zrenjanina i dr. Raspolažemo imenima uhapšenih i silom mobilisanih, što bez njihove saglasnosti za sada nećemo dati u javnost. O ovim događajima smo obavestili savezna ministarstva za pravosuđe (pošto se radi o nezakonitoj raboti), organizacije za ljudska prava i nacionalne manjine (pošto postoje indicije, da ovakvim načinom neko pokušava ubrzati etničko čišćenje), Komisiju KEBS-a, Amnesty International i Helsinšku federaciju za ljudska prava. Po ovom pitanju imamo zakazani prijem kod navedenih ministarstava i Komisije KEBS-a, a o ishodu ćemo naknadno obavestiti javnost.

”

Vera Vebel apeluje na pozvane u rat da se ne odazivaju jer rat u koji ih šalju znači pucanje na nenaoružan narod; poziva na građansku neposlušnost; tumači pravni aspekt pobune protiv rata:

”Imamo barem toliku zakonsku podlogu za ovaj čin, koliku imaju oni koji šalju pozive za mobilizaciju preteći pri tom Krivičnim zakonom države koja više ne postoji.”

Ona pokušava da probudi svest mladih i školovanih oficira JNA da se odupru dogmi koje im nameće stari oficirski kadar za koje je vojna karijera dobra penzija i privilegovan život. Iskazuje solidarnost sa generalom Vladimirom Trifunovićem kome je u Srbiji suđeno zbog izdaje zato što je predao svo naoružanje hrvatskoj oružanoj formaciji, Zboru narodne garde, napustivši garnizon u Varaždinu sa 280 vojnika. Ona poziva vojne stratege, ideologe i vođe na razum, predlažući im da odu s vlasti. Piše otvoreno pismo načelniku Generalštaba Jugoslovenske vojske general-pukovniku Životi Paniću pozivajući ga da krenu zajedno u masovnu mobilizaciju za mir, predočavajući mu da su mu vrhovni komandati ljudi koji će pred međunarodnom zajednicom odgovarati zbog ratnih zločina.

Rad sa izbeglicama

Vera Vebel Tatić je radila sa izbeglicama u Vojvodini u toku ratova 90tih, koji su bili smešteni u mnogobrojnim izbegličkim kampovima na teritoriji Vojvodine. U brojnim zbornicima, knjigama i dokumentima mirovnih organizacija u Srbiji, pamte se mnoge njene reči.

„ To se desilo 1992. godine u ”tranzitnom” kampu na Paliću, blizu Subotice. U normalnim uslovima, kamp je primao oko 100 ljudi, a tada ih je bilo oko 1800, a ponekad i 2400. To su bile uglavnom izbeglice muslimanske i hrvatske nacionalnosti iz Bosne. Pomagala sam im dok su bile tamo, pre odlaska u treće zemlje. Niko od njih nije smeo ništa da mi kaže ili da mi priđe. Tek kada sam puno njih prebacila u Mađarsku, saznalo se da među njima ima i Srba koji su se izdavali za Muslimane. Bilo je i Mađara koji su zajedno sa svojim komšijama, Muslimanima i Hrvatima, bili pobegli. Zapravo, Srbi i Mađari su dobili naređenja da za 24 sata odu; zaprećeno im je da će biti eliminisani jer su branili svoje komšije, Hrvate i Muslimane. Strah ovih ljudi duboko me je potresao. Jednog dana sam odlučila, uz pomoć mojih saradnika, da odvedem decu u zoološki vrt. Kad sam rekla deci gde idemo, rekli su mi da čučnem i onda su me pitali hoće li neko tamo pucati na nas. Bila su to deca od dve godine i naviše. Taj strah mi je bio najužasniji. ” — Vera Vebel Tatić

„ Ja više nacionalnost, narodnost, manjine i slično – ne priznajem. Priznajem samo da sam kosmopolitkinja. Prvi put u životu sam morala izreći da sam Srpkinja kad je počeo ovaj rat i kad su neke strane mirovne grupe i novinari potencirali ko je koje narodnosti. Ovaj ratno-zločinački režim nam je doneo takav jad, bedu i sramotu da Srbi i Srpkinje više nikom ne trebaju. Ljudima koji izađu sa ratnih područja jako je teško da spasu svoj goli život, a posebno ako su iz mešovitih porodica. Ovde u Vojvodini živi dvadeset sedam nacija. Ne bi ni bilo problema da ti ljudi ostanu ovde, ovaj narod bi ih čak i primio, koliko god može. Ali, bez obzira koje je nacionalnosti izbeglica, ako je muškarac i podleže vojnom roku, njega vodi i vojna policija, jugoslovenska armija, i prebacuje ga na front u Bosni, na srpsku teritoriju, bez obzira da li je Srbin, Musliman, Hrvat. Isto tako postupaju i sa ženama. Izbeglice žene prebacuju nazad u Bosnu, ali na srpske teritorije, gde one završavaju, uglavnom, u javnim kućama za bosansku srpsku vojsku ili jednostavno nestaju. Pošto pokrivamo celu Vojvodinu našim praktičnim radom, trudili smo se da porodice koje su ostale ovde, zaposlimo ovde i da im ukinemo status izbeglica, da ih pretvorimo u građane. Na taj način izbegavamo da se – i muškarci i žene – vraćaju nazad u Bosnu, na srpsku teritoriju. Gde ti ljudi pripadaju? Oni više nikome ne trebaju?! Ako to nije pitanje pripadnosti, šta je onda? ” — Vera Vebel Tatić, skup Međunarodne mreže Žena u crnom, Trešnjevac, Vojvodina, avgust 1995

Saradnja sa organizacijama

CAA – ogranak Ada najbliže je sarađivao sa Fondom za humanitarno pravo, Ženama u crnom, SOS telefonom, Ženskim centrom, Misijom OEBS za Vojvodinu, sa međunarodnim organizacijama za ljudska prava, kao i sa parlamentima i vladama pojedinih evropskih zemalja koje su primale izbeglice i dezertere.

Solidarno je podržavao građane Sarajeva tokom opsade, učestvovao na mitinzima demokratske opozicije, protivio se progonu opozicionih političara Vuka i Danice Drašković, dizao glas protiv režimskog preuzimanja kontrole nad nezavisnim dnevnikom Borba, itd.

Literatura

• Dezerteri rata u bivšoj Jugoslaviji
• Žene za mir 1993
• Žene za mir 1994
• Žene za mir 1995
• Opiranje zlu – (post)jugoslavenski antiratni angažman
• Prisilna mobilizacija u Srbiji devedesetih

Vidi još

• feminizam
• antimilitarizam
• nenasilje
• građansko društvo
• aktivizam
• dezerterstvo
• prigovor savesti

Filmovi

• Leđenac Maja, Branislava Opranović, Norbert Šinković i Dario Šper. 2018. Nisu ćutali. Novi Sad: NDNV.