Viršle

Viršle su mesni proizvod - vrsta kobasica, sočne i lagane, omiljene među onima koji vole laganu, a brzu hranu. Spremaju se brzo i lako, a mogu se servirati na mnogo načina i za mnoge prilike.

Viršle sa senfom

Istorija

Još je Homer u "Odiseji" pisao o junaku koji jede viršle, a prema nekim izvorima voleli su ih i Rimljani. Prvi pisani recept potiče iz 1432. godine, a pronašao ga je nemački istoričar Hubert Ercman. Za pravljenje viršli koristilo se najčistije mleveno meso, uz začine: so, biber i beli luk. Masa se punila u creva i kratko sušila na toplom vazduhu. Ovakva viršla se obično prodavala u paru, a pre jela se barila.

Viršle i kobasice se smatraju nemačkim i austrijskim tradicionalnim specijalitetima. Na američki kontinent viršla je stigla oko 1860. godine, zajedno sa nemačkim emigrantima. Mesar Čarls Felkman je počeo da prodaje viršle u Njujorku, kao tzv. "hot dog". Brzo je stekao popularnost koja traje i danas.

Rol viršla

Beogradski kiosk

Prvi plavo-beli kiosci za prodaju viršli u Beogradu pojavili su se sredinom 1956. godine i bili su napravljeni od drveta i raspoređeni po gradu: na Tašmajdanu, na Trgu republike, na Terazijama, na Savskom trgu, u Zemunu... Početkom 70-tih, na scenu je stupio čuveni "crveni kiosk" (Kiosk K67), koji je posle raspisanog konkursa Gradske vlade projektovao Slovenac Saša Mehtig, a proizvodio se u fabrici Ingrad, Ljutomer, Slovenija. Kiosk je bio jarko crvene boje, a na njemu su belom bojom bilo ispisano "Viršle u zemički". Kioske je postavio PKB - Poljoprivredni kombinat Beograd. Najpoznatiji su bili kod hotela "Moskva", kod Studentskog grada, kod Gradske biblioteke, na bivšoj okretnici trolejbusa. Služile su se sa senfom, i po želji, jogurtom. Kiosci su bili prisutni na ulicama sve do sredine 80-tih, ali momenat njihovog nestanka nije tačno poznat. Očigledno su podlegli pritisku pojave nove hrane za usput u vidu pljeskavica i peciva. Retki izuzeci ovog kioska postojali su 2021.

Naš čuveni književnik i ljubitelj Beograda, Momo Kapor, u svom tekstu "PKB nostalgija" je napisao: "Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd-Ljubljana. Probali smo, tako, paprene mađarske, najbolje francuske, i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom - uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim".

Proizvodnja i sastav viršli

Viršla se proizvodi od fino mlevenog mesa sa začinima, emulgatorima i vodom, gde se sve to zajedno melje u ogromnim mašinama za mlevenje i tom masom se pune veštačka creva (nekad prirodna). Punjene viršle se termički obrađuju uz pomoć specijalnih tehnologija. Od mašinski otkoštenog mesa najviše se koristi mehanički separatisano meso, koje je bogato mastima, ako je u pitanju svinjsko meso. Ako se proizvode od živinskog ili goveđeg mesa, onda uglavnom sadrži više vezivnog tkiva. Preporučljiva, ali ne i obavezna doza ovog mesa u viršlama je manje od 20% gotovog proizvoda. Postoji i praksa da se viršle prave i od fino samlevenih rogova, kopita, noktiju i tetiva. Mogu da sadrže soju (do 3%), kukuruzni, pšenični i krompirov skrob, pojačivače boja, sredstva za narastanje, a dodaje se i so. Iako se smatra nepoželjnom, praksa da se u viršle dodaje loj, mast, slanina, koža i razni drugi ostaci životinja je sve više zastupljena. U goveđim i svinjskim viršlama vode ima od 54 do 66%, a u pilećim i do 73%.

Viršle nisu najzdravija hrana na svetu, ali su jeftine, ukusne i lako se spremaju. Najčešće se bare ili prže, i služe uz senf, kečap, majonez. Pored toga, postoje brojni recepti jela u kojima se koriste viršle. Čuvaju se u frižideru (do 5 dana) ili se zamrzavaju.