Vladimir Beara
Vladimir Beara (Zelovo Sutinsko, 2. novembar 1928 — Split, 11. avgust 2014) bio je jugoslovenski fudbaler koji je igrao na poziciji golmana.[1] Igrao je u splitskom Hajduku, za Crvenu zvezdu, a potom odlazi za Keln. Osvajač je olimpijskog srebra u Helsinkiju 1952. godine.[2] Učestvovao je na Svetskim prvenstvima 1950, 1954 i 1958. godine.
| Vladimir Beara | |||
|---|---|---|---|
 Vladimir Beara, 1953. godine | |||
| Lični podaci | |||
| Nadimak | Veliki Vladimir | ||
| Datum rođenja | 2. novembar 1928. | ||
| Mesto rođenja | Zelovo Sutinsko, Kraljevina SHS | ||
| Datum smrti | 11. avgust 2014. (85 god.) | ||
| Mesto smrti | Split, Hrvatska | ||
| Državljanstvo | SFRJ | ||
| Pozicija | golman | ||
| Seniorska karijera | |||
| Godine | Klub | Nast. | (Gol) |
| 1947—1955 1955—1960 1960—1963 1963—1964 Ukupno |
Hajduk Split Crvena zvezda Alemanija Keln |
308 174 25 23 530 |
(0) (0) (0) (0) (0) |
| Reprezentativna karijera | |||
| 1950—1959 Ukupno | Jugoslavija |
59 59 |
(0) (0) |
Važi za jednog od najboljih jugoslovenskih i srpskih golmana koji je ikada branio.[2]
Sportsko rekreativno društvo Srba u Hrvatskoj u saradnji sa Srpskim narodnim vijećem dodeljuje nagradu „Vladimir Beara” za delanje u doprinosu razvoju sportske kulture i društvene tolerancije.[2]
Biografija
urediRođen je 2. novembra 1928. godine u dalmatinskom selu Zelovo Sutinsko kao treći najmlađi sin oca Jakova Beare (1897—1980) i majke Marije (rođ. Stojanac; 1900—1976).
Pre nego što je počeo ozbiljno da se bavi fudbalom, Beara je bio električar po zanimanju, koji je u slobodnom vremenu statirao u Splitskom kazalištu i pomalo igrao balet. Na igralištu splitskog fudbalskog tima „Hajduk” slučajno se zatekao da bi vežbao elastičnost, odraz i visoki skok u baletu, a ostao da bi postao (zajedno sa Džajićem) jugoslovenskim fudbalerom sa najviše osvojenih domaćih trofeja — sedam titula prvaka i dva pehara Kupa Maršala Tita.
Za NK Hajduk je odigrao 308 utakmica i primio 139 golova. Sa Hajdukom je osvojio Prvenstva Jugoslavije 1950, 1952. i 1955. U Crvenu zvezdu je prešao 1955. i sa njom osvojio prvenstva 1956, 1957, 1959. i 1960. i dva Kupa Jugoslavije 1958. i 1959. Odigrao je 174 utakmice, 83 prvenstvene i primio 81 gol. Igrao je za Crvenu zvezdu protiv Mančester Junajteda, nakon koje su fudbaleri Mančestera doživeli tešku nesreću kod Minhena. Beara je svoju karijeru završio u nemačkim klubovima Alemanija Ahen (1960-1962) i Viktorija Keln (1963-1965).
Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 59 utakmica između 1950. i 1959. Debitovao je 8. oktobra 1950. protiv reprezentacije Austrije (poslednjih deset minuta igre 2:7), a oprostio se od reprezentacije 1959. u Beogradu protiv Mađarske (2:4).
Beara je učestvovao na Olimpijskim igrama 1952. u Helsinkiju i osvojio je srebrnu medalju. U finalnoj utakmici protiv Mađarske 0:2 odbranio je slavnom Puškašu udarac sa 11 metara. Upamćen je po vanrednoj odbrani u Londonu (1950) protiv Engleske (2:2), kada su ga engleski novinari nazvali Veliki Vladimir.[2]
Igrao je na tri Svetska prvenstva: 1950, 1954. i 1958.
Nastupio je u reprezentaciji FIFA pod nazivom reprezentacije ostatak sveta protiv reprezentacije Engleske 1953. u Londonu (4:4).
Trenerska karijera
urediBeara je 1967. završio Višu trenersku školu u Kelnu. Radio je kao trener u Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i Jugoslaviji.
1964-1966: Frajburger
1966-1968: Sitardija Sitard- 1969-1970: Fortuna Keln
1973-1975: reprezentacija Kameruna
1979-1979: First Vienna FC
1980-1981: RNK Split
.svg){kind=small}
Privatni život
urediBearina dva starija brata zvala su se Ljubomir (1925—1989) i Svetozar (1927—2012). Deda po ocu bio mu je Jovan Beara (1856—1938) dok je baba Cvita Stanojević (1852—1948). Vladimir se ženio dva puta. Sa prvom suprugom Boricom Jonić (1927—1985) iz Biskog kod Trilja, imao je sina Predraga zvanog „Dado” (1954—1990) koji je mlad umro i nije imao potomke. Druga supruga, sa kojom se venčao u svojim sedamdesetim godinama, zvala se Jadranka Coce.
Smrt
urediPreminuo je 11. avgusta 2014. godine u Splitu.[3] Iako je za života sebi izradio grobnicu na pravoslavnom groblju u rodnom mestu, protivno svojoj želji sahranjen je na splitskom groblju Lovrinac uz prisustvo tri rimokatolička sveštenika.[4]
Reference
uredi- ^ Internet Monitor: Damir Pilić. Od struje do Jugoplastike, Beare i čojstva. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. septembar 2016) pristupljeno 10. septembar 2011.
- ^ a b v g „95. GODIŠNjICA ROĐENjA VELIKOG VLADIMIRA BEARE”. PROSVJETA | Službeni portal (na jeziku: hrvatski). 2023-08-26. Arhivirano iz originala 26. 08. 2023. g. Pristupljeno 2023-08-26.
- ^ Preminuo čuveni jugoslovenski golman Vladimir Beara („Večernje novosti”, 11. avgust 2014)
- ^ Pogazili želju velikog Beare, sahranili ga kao katolika na splitskom Lovrincu! („Večernje novosti”, 12. avgust 2015)
Spoljašnje veze
uredi- Vladimir Beara na sajtu Olympedia.org
- Vladimir Beara na sajtu reprezentacija.rs
