Vladislava Polit-Desančić
Vladislava Beba Polit-Desančić (Novi Sad, 1886 — Temišvar, 1949) bila je jedna od prvih žena doktora nauka u Srbiji, književnica, profesor, prevodilac i borac za ženska prava. Veliki uticaj na nju imala je njena tetka Savka Subotić, srpska dobrotvorka i jedna od prvih feministkinja u Vojvodini.[1]
Vladislava Polit-Desančić | |
|---|---|
 | |
| Nadimak | Beba |
| Datum rođenja | 1886. |
| Mesto rođenja | Novi Sad, Austrougarska |
| Datum smrti | 1949. (62/63 god.) |
| Mesto smrti | Temišvar, Rumunija |
| Narodnost | Srpkinja |
| Zanimanje | Doktorka filozofije, književnica, profesor, prevodilac i borac za ženska prava |
| Supružnik | Milan L. Popović |
| Roditelji | Mihailo Polit-Desančić |
Biografija uredi
Rođena je 1886. godine u Novom Sadu, od oca Mihaila Polit-Desančića, političara, novinara i književnika i majke Minodore. Za života je dostojanstveno branila svoj doktorat, bila izuzetno hrabra žena, zalagala se za ženska prava, naročito zbog onemogućenog školovanja žena, kao i prava svih drugih kojima su bila potrebna. Bila je doktor filozofskih nauka, pričala je više jezika, a svojom borbom za prava ljudi, podstakla je mnoge, koji su se ugledali na nju i nakon njenog vremena primenjivali njene metode u zalaganju protiv nepravde.
Obrazovanje uredi
Nakon završetka osnovne škole, upisuje Višu žensku školu u Novom Sadu koju završava sa odličnim ocenama. Njen otac je bio izuzetno imućan čovek, pa je zbog toga, kao i zbog izuzetne ljubavi Vladislave prema učenju, upisana u privatnu Veliku Gimnaziju, koju kao jedina devojka u odeljenju takođe završava sa najvišim ocenama. Nakon toga, stekla je uslov za pohađanje studija, pa je u Budimpešti 1912. godine diplomirala slavistiku, a potom doktorirala disertacijim Petefi kod Srba, na mađarskom jeziku, sa najvišom ocenom.[1] Završavanjem studija opravdala je sve svoje dotadašnje uspehe i skrenula pažnju javnosti i narodu, kako i žene mogu biti uspešne i trebaju da se školuju. Studije koje je završila bila su kompilativne po radovima Blagoja Brančića i Milana L. Popovića, za kojeg se Vladislava udala[2].
Rad uredi
Vladislava je bila stručnjak iz oblasti slavistike, a pored matenjeg srpskog, vladala je i nemačkim, engleskim i mađarskim jezikom. Bila je zainteresovana za književnost, prevođenje i odlučila da počne karijeru u pisanju, što joj je išlo od ruke. Pisala je pesme i objavljivala ih u nekoliko časopisa potpisujući se kao Beba Polit, na mađarskom i srpskom jeziku.
Napisala je i predgovor koji je izdat u knjizi, koju je posvetila svom ocu Kako sam vek svoj proveo, 1925. godine. Njen otac Mihailo Polit-Desančić preminuo je 1920. godine, a poslednjih godina živeo je sa njom u Žebelju kod Temišvara.[2] Sačuvala je sve njegove rukopise i radove i poklonila ih Matici srpskoj.[1]
Poznavanje više jezika koristilo joj je da olako prevodi razna književna dela, pa je između ostalog prevela i dramu Mandarin, Harija M. Vernona i Harolda Ovena, koja je izvedena u Srpskom narodnom pozorištu, 1924. godine u Novom Sadu.[2]
Iako se bavila velikim brojem stvari u polju književnosti, oduvek je težila da se pridruži i pruži podršku borcima za ženska prava. Pod uticajem svoje tetke Savke Subotić, jedne od prvih feministkinja u Vojvodini i svog oca, vođe srpskih liberala koji se borio protiv mađarizacije Srba, Vladislava se priključila borbi za emancipaciju žena.[3]
Svoje delovanje sprovodila je preko obrazovanja, nastojala da im ubedi i pomogne im da se školuju, nastojeći da ih stvori svestranim i samostalnim.[1]
Ako se ženama može svako pravo preći, to se ne da poreći, da su one tu. To im niko ne može oduzeti. Tu smo! Postojimo! Živimo!. — deo govora Vladislave Bebe Polit-Desančić objavljen u časopisu Srpstvo, 1913. godine[1].
Vladislava je bila svesna da je svojim izjavama uzburkala javnost i narod u Srbiji, gnev kod muškaraca, pa čak i kod nekih žena. Da bi preciznije objasnila svoju izjavu, istakle je da muškarci ne trebaju da se plaše svestranih i obrazovanih žena, jer se sa damama sa zapada, Srpkinje ne mogu porediti, jer se one ne odriču braka i porodice i smatraju dom svojim hramom a ne tamnicom.
Srpkinjini osećaji su još nacionalni, a to je naročito kod manjih naroda životno pitanje. S toga je sasvim prirodno da mi Srpkinje ne možemo poći istim putem emancipacije kao zapadne žene. — iz zapisnika Vladislave Bebe Polit-Desančić objavljenog 1913. godine
Na prostoru tadašnje Kraljevine Jugoslavije, na prostorima današnje Srbije, koji su tada bili pod Austrougarksom i Osmanskim carstvom, živelo je veliki broj različitih ljudi, drugačijih shvatanja, običaja i veroispovesti, pa je bilo izuzetno teško u javnost izneti ovakve stvari i objasniti narodu da se položaj žena treba promeniti, iako je on stotinama godina unazad bio jednako nezavidan kao i tada.
Zbog toga, Vladislava se za početak počela boriti za obrazovanje žena, navodeći da to treba da urade zbog svog kvaliteta života, ali i zbog reputacije kod svojih muževa[1].
Srpske su žene štedljivije nego muški. One su stvorene za finansijske operacije. Pogledajte samo onu porodicu koja napreduje. Uvek joj je duša žena. Nijedan zdravi i pošteni muškarac ne kaže da je žena samo materija, i da je ovaj svet Bog stvorio samo za muške. Nijedan ne veli da je žena alogična i amoralna. To mogu da kažu samo bolesnici. Ne stoji kuća na zemlji, već na ženi". . — izjava Vladislave Bebe Polit-Desančić objavljena u časopisu Srpstvo 1913. godine.
Vladislava se borila i za harmoniju u braku, podrazumevala da se mušakarac i žena dopunjuju i smatrala da se prava žena ne mogu unaprediti ako se i jači pol ne uključi u borbu za ista i ne počne da žene smatra ravnopravnim bićima.
Više puta je kroz svoje govore i izjave u štampi sugerisala muškarcima da i žene imaju svoju duhovnu esenciju i egzitenciju, želju za školovanjem i slobodom duha, koje su im vekovima uskraćene. Smatrala je da žene i bez muškaraca mogu da ostvaruju svoje ciljeve, ali takođe da je brak svetinja.
Ne treba nama Srpkinjama odmah izborno pravo, mi moramo steći svoja prava prvo nad vama i za ta prava borićemo se i fanatizmom, jer bez toga ne možemo živeti. To je ideja i misao čovečanstva, misao istinita i opravdana. Ko je god sposoban umno i telesno da radi, treba da živi, i kad živi treba da ima svoja prava na život. To je sadržina feminizma, to je esencija naše ideje, za koju se borimo i zalažemo. I svi smo mi dužni da se za nju zalažemo". — izjava Vladislave Bebe Polit-Desančić objavljena u časopisu Žena 1913. godine.
Smatrala je da je jedan od glavnih problema što ženska prava u Srbiji nisu unaredovala, nedostatak hrabrosti i snage drugih žena da se bore.
Starost i smrt uredi
Vladislava Beba Polit-Desančić preminula je 1949. godine u Temišvaru. Iza sebe je ostavila neizbrisiv trag u borbi za prava žena i ostalih kojima je to bilo potrebno. Svojim delima i govorima nadahnula je i podstakla veliki broj žena, da se školuju i bore za njihova prava. Ostaće upamćena kao jedna od prvih žena doktora nauka i veliki borac za ljudska prava.
Reference uredi
- ^ a b v g d đ „Vladislava Beba Polit, jedna od prvih žena doktora nauka: Rodoljubiva feministkinja”. Večernje Novosti. Pristupljeno 3. 9. 2016.
- ^ a b v „POLIT-DESANČIĆ Vladislava - Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta”. Srpsko narodno pozorište.
- ^ „Savka Subotić - biografija”. knjizenstvo.etf.bg.ac.rs. Arhivirano iz originala 18. 11. 2017. g.
Literatura uredi
- Jakov Ignjatović : Memoari, Novi sad : Matica srpska, 1966.
- Enciklopedija srpskog naroda, Beograd : Zavod za udžbenike, 2008, pp. 222.
- Stankov, Ljiljana: Ženski pokret u Srbiji. Beograd, Pedagoški muzej, 2011.
