Vladislav Hercegović Kosača

Vladislav Hercegović Kosača
Vladislav Hercegović Kosača
Lični podaci
Datum rođenja	1426. ili 1427.
Mesto rođenja	Hercegovina, Kraljevina Bosna
Datum smrti	1490.
Mesto smrti	Rab,
Porodica
Supružnik	Ana Kantakuzin
Potomstvo	Petar Balša Hercegović Kosača
Roditelji	Stefan Vukčić Kosača; Jelena Balšić Kosača
Dinastija	Kosače
Herceg Svetog Save
Period	1466—1483.
Prethodnik	Stefan Vukčić Kosača
Naslednik	Osmansko carstvo

Vladislav Hercegović Kosača (1426. ili 1427—1490), sin hercega Stefana Vukčića. Bio je drugi i poslednji vladar Vojvodstva Svetog Save. Više puta sukobljavao se i mirio s ocem. Od 1453. često je bio u službi Osmanlija, Mlečana i ugarskog kralja Matije Korvina, koji mu je 1469. darovao utvrđenja Veliki i Mali Kalnik pored Križevaca. Njegov sin Petar Balša živeo je na Kalniku, gde se pominje još 1510. Nakon njegove smrti porodica je osiromašila.^[1]

Mladost uredi

Vladislav je bio sin Stefana Vukčića, hercega Svetog Save. Majka mu je bila Jelena Balšić Kosača, ćerka Balše III (1403-1421). Rođen je 1426. ili 1427. godine. Pripadao je vlastelinskoj porodici Kosača. Vladislavov otac Stefan upravljao je oblašću Hercegovine. Svoju titulu zasnivao je na manastiru Mileševi u svom posedu. U njemu su se nalazile mošti prvog srpskog arhiepiskopa. Vladislav na istorijsku scenu stupa tokom Drugog konavaoskog rata (1451-1454). Stefan Vukčić je pokrenuo rat protiv Dubrovačke republike oko monopola nad trgovinom u Primorju. Deo hercegove porodice prešao je na stranu Dubrovnika. Nekoliko godina pre izbijanja rata, poslanici hercega Stefana doveli su iz Firence Sijenjanku koja je trebalo da postane Vladislavova supruga. Stefan ju je, međutim, zadržao za sebe, na veliko nezadovoljstvo supruge i oštećenog sina. Vladislav i njegova majka tajno su tražili od Tomaša i Đurđa Brankovića da napadnu Stefana. Vladislav je stupio u tajne pregovore sa Dubrovčanima.

Drugi konavaoski rat uredi

Srednjovekovna Bosanska država

Godine 1452. je izbila pobuna Stefanovog sina Vladislava koji je zauzeo ceo Hum. Dubrovčani su ga novčano pomagali. U Humu su se, kao deo saveza protiv hercega, sastale vojske Petra Vojsalića i Tomaša. Stefana su spasla neslaganja u taboru saveznika. Najpre je došlo do sukoba Petra Vojsalića i Petra Talovca, a zatim se stanovništvo pobunilo protiv Vladislava i prešla na stranu Mlečana. U tome su naročito odlučni bili Kačići. Neslaganja u taboru saveznika izazvala je podela Stefanovih teritorija. Tomaš je zahtevao da mu Vladislav preda Blagaj.^[2] Kraljeve namere podupirao je i Ivaniš Vlatković. Vladislav je to uporno odbijao. Tražio je za uzvrat teritorije od Čemerna do mora. Kralj je na predlog pristajao, ali ove teritorije je tek trebalo da budu osvojene od Stefana. Dubrovčani su predlagali da se grad preda njima dok Tomaš ne zauzme oblasti od Čemerna do mora te da se potom preda kralju. Tomaš na to nije pristajao te je napustio Goricu i otišao u Blato. Do nekakvog dogovora između Ivaniša i Vladislava došlo je 14. ili 15. juna. Kralju Tomašu poslati su izaslanici koji su ga nagovarali da nastavi ratovanje.

Vladislav je od Dubrovčana tražio pozajmicu kako bi iznajmio 500 ugarskih konjanika. Odluka je odložena dok je Republika ustupila Ivanišu 40 svojih konjanika za posadu u tvrđavama. Vladislav je 7. jula ostvario neki uspeh u borbi sa ocem. Glasnik sa vešću o pobedi darovan je tog dana. Mletački providur za Drijeva i Krajinu, Karlo Morozini, nagovarao je Vladislava da se izmiri i složi sa Mletačkom republikom u pogledu gospodarenja Krajinom. Na nagovor mletačkog poslanika, Vladislav nije učestvovao na stanku koji je održan na jesen iste godine. I pored uspeha koje je Vladislav protiv oca izvojevao u julu, njegov položaj je zbog odlaska bosanskog kralja bio nepovoljan. I Stefan je bio spreman na pregovore jer nije imao podršku Porte koja je u ovom ratu zauzela strogo neutralan stav. Neutralnost je Porta sačuvala i onda kada je Stefan sultanu ponudio 30.000 dukata za zemlju koju je osvojio njegov sin. U sklapanju mira između oca i sina posredovao je i papski legat, hvarski episkop Toma Morozini.

Herceg Stefan je, uz pomoć turskih odreda koga dubrovački izvori procenjuju na oko 2000 konjanika, napao sina krajem 1452. godine. Počeo je da opseda Novi u Luki koga je branio Žarko Vlatković. Vladislav je bio spreman na pregovore. Otac i sin su se složili da će u Dubrovnik poslati izaslanike koji će ugovoriti mir. Opsada Novog je, međutim, i dalje trajala. Herceg ga je tukao topovima. Žarko Vlatković ga je herojski branio te dubrovački izvori beleže da je stradalo mnogo hercegovih ljudi. Vladislav je januara 1453. godine tražio dozvolu da se skloni u Dubrovnik. Preko Đurđa Brankovića vršio je pritisak na Tomaša da napadne Stefana sa severa. Herceg je, međutim, 18. februara napustio bojište i vratio se na svoju zemlju.

Sklapanje mira uredi

Papski legat je poslednjih dana 1452. godine stigao u Dubrovnik. Dubrovačko Veliko veće imalo je snažan uticaj na hvarskog episkopa koji je uputio pismo Veća hercegu. Pismo je poslato 13. januara. Legat je još pre 20. januara izjavio želju da pođe na put. Dubrovčani su Stefanu postavili uslov da se izmiri i sa Vladislavom i sa Ivanišem. Vladislav, koji je nedugo pre pretrpeo poraz od oca, nije mogao da postavlja teže uslove. Republika je dala Vladislavu pozajmicu od 1000 perpera kojim je on, iz nepoznatih razloga, darovao Ese-bega. U Novi su poslati izaslanici Dubrovnika i Vladislava. Vladislava je zastupao Vukac Vačić koji je imao uputstva pročitana u tajnosti u prisustvu Veća umoljenih, papskog legata i Ivaniša. Vladislav je odbio da propusti kroz svoju zemlju poslanstvo Stefana koje je upućeno Petru Talovcu.

Vladislav istovremeno vrši pripreme za povratak u Hum. Dubrovčani su dali barku njegovom poslaniku koji je upućen Skenderbegu, a ustupljena je i barka poslaniku koji je upućen Alfonsu Napuljskom. Stigavši u Hum, Vladislav je sklopio primirje sa ocem, aprila 1453. godine. Dubrovački poslanik Vuk Bobaljević poslat je u Hum odakle bi, zajedno sa Vladislavovim poslanikom, otišao kod Stefana. Vladislav je odlučio da pošalje Ivaniša i jednog dubrovačkog poslanika srpskom despotu i bosanskom kralju. Oni bi tražili saglasnost da se zaključi mir između Stefana i Vladislava. Na kraju poslanstvo ipak nije poslato.

Prvih dana jula sklopljen je mir između Stefana i Vladislava. Dubrovnik u njemu nije ni pomenut. Po mišljenju Dubrovčana, mirovni uslovi odgovarali su više hercegu nego njegovom sinu. Vladislav se obavezao da ocu vrati Humsku zemlju sa svim gradovima, posedima i prihodima i da "bude sa ocem jedno". Ostali pobunjenici iz Vladislavove okoline, Ivaniš Vlatković, Sladoje Semković i Đurđic, zadržali su svoje teritorije. Izvršenje tačaka mirovnog sporazuma potrajalo je još neko vreme, a Dubrovčani su pokušali da ga osujete. Na Pivi u Pišču, herceg je zvanično oprostio sinu sve grehe. Pomilovana je i hercegova supruga Jelena kao i ostali pobunjenici. Vladislav je učestvovao i u pregovorima između Dubrovčana i Stefana koji su doveli do sklapanja mirovnog sporazuma čime je okončan Drugi konavaoski rat.

Venčanje uredi

Početkom 1455. godine u hercegovom domu otpočele su pripreme za velike svečanosti. Sam herceg i oba sina, Vladislav i Vlatko, stojali su pred ženidbom. Vladislav je još tokom Drugog konavaoskog rata vodio pregovore sa se orodi sa kućom Brankovića. Kada je 1453. godine zaključen mir, ugovoren je i brak između Brankovića i Kosača. Vladislavova nevesta bila je poznata. To je bila Ana Kantakuzina, rođaka despotice Jerine, dok je za Vladislavovog mlađeg brata Vlatka bila predodređena jedna od kćeri ugarskog velikaša Ulriha Celjskog. Stefanova nevesta zvala se Barbara. U Dubrovniku su kupljeni pokloni za svu trojicu. Uz učestvovanje dubrovačkih poslanika, septembra 1455. godine proslavljena je Vladislavova svadba. Ona je verovatno odložena zbog rata sa Turcima. Knez Vlatko nije bio prisutan jer je bio na putu za Veneciju. Stefan je mlađem sinu želeo da pruži isto zadovoljstvo kao i starijem, koji je putovao u Loreto.

Novi sukob sa ocem uredi

Vladislav je leto 1461. godine proveo u Dubrovniku. O njemu nema vesti sve do druge polovine marta 1462. godine kada je uputio jedno pismo Dubrovniku iz koga se vidi da je već bio u sukobu sa ocem. Razlog je bilo obećanje hercega Stefana koje je dao na završetku Drugog konavaoskog rata. Herceg je 1452—3. godine obećao da će podeliti zemlju među sinovima, ostavljajući manji deo majci za izdržavanje. Vladislav je dobio tri grada u istočnom delu zemlje (Ostrog, Sused i Budoš). Vladislav je otišao turskom sultanu kome se požalio na oca i tražio mu deo očevine. Nudio mu je 100.000 dukata (koje bi pozajmio od Venecije i Dubrovnika) u zamenu za trupe. Mehmed je ucenjivao hercega tražeći od njega 100.000 dukata i tri grada (uključujući i Klobuk). Zabranio je hercegu veze sa Venecijom i papom. Herceg je sve odbio. Prvi napad usledio je početkom 1463. godine.

Stanovnicima Drijeva dozvoljeno je da se povuku u Ston i Pelješac. Upadi su imali za cilj da Vladislav dođe na presto. Pred smrt se Stefan žalio kako je njegov stariji sin doveo Turke u Bosnu. Zbog toga ga je i isključio iz testamenta. Vrhobreznički letopis beleži da su Turci razbili hercega na reci Breznici. Hercegova zemlja je strahovito opustošena. Vladislav je došao na vlast. Sultan je maja lično došao u Bosnu. Turska vojska je podeljena. Jedan deo je poslat na Savu da spreči ugarskog kralja da pošalje pomoć. Mehmed je sa drugim delom otišao pred Bobovac, dok je Mahmud-pašu poslao pod Jajce. Kralj Stefan, koji je rezidirao u Jajcu, bežao je na zapad. Uhvaćen je u Ključu i pogubljen čime je dinastija Kotromanić zbačena sa vlasti. Time je okončano postojanje srednjovekovne Bosanske kraljevine.

Rat protiv Turaka uredi

Tokom juna 1464. godine dolazi do izmirenja hercega Stefana i Vladislava. Sporazumom je određeno da herceg Stefan ustupi Vladislavu četvrtinu svojih zemalja. Sredinom meseca Vlatko je zauzeo Ključ kod Gackog. Postepeno je vraćao grad za gradom. Sredinom oktobra iste godine herceg je povratio čitavu zemlju sem tri grada za koje je bio uveren da će ih potčiniti ukoliko Turci ne pošalju pojačanja. Mlađi Stefanov sin Vlatko je čak prešao u zemlju Pavlovića i osvojio šest gradova. Zauzo je i tri grada u zemlji Kovačevića od kojih je jedan bio blizu Srebrenice. Na zapadu je delovao Ivaniš Vlatković koji je takođe postizao uspehe.

Papa je oktobra 1463. godine objavio krstaški rat protiv Turaka. Matija Korvin se pojavio kao naslednik svoga vazala, kralja Stefana, i početkom oktobra započeo sa osvajanjem turskih teritorija u Bosni. Najveći deo snaga poslao je na Jajce. Ispred Jajca došlo je do sastanka između hercega Stefana, Matije i Vladislava. Dogovorena je pomoć ugarskog kralja hercegu Stefanu kod najugroženijih gradova Hercegovine. Stefan je Matiji pružio pomoć pri osvajanju Jajca. Sultan je ljutito izjavljivao da je grad izgubio zbog Stefana Vukčića, a ne zbog ugarskog kralja. Posada u Jajcu predala se decembra 1463. godine.

Smrt Stefana Vukčića Kosače uredi

Matija Korvin

Vladislav je tokom 1464. godine ponovo stupio u vezu sa Portom. Maja 1465. godine Dubrovčani predlažu Vladislavu i Vlatku da se izmire sa ocem, što znači da su do tada bili u zavadi. Herceg je ostao u zavadi sa svojim starijim sinom sve do svoje smrti. Početkom leta 1465. godine Turci su napali hercegovu zemlju, a njihov bes bio je posebno usmeren na Vladislava. Pred Turcima, Vladislav se sklonio na ostrvo Mljet. Iz Mljeta se sklonio u Novi, a odatle, protivno volji Dubrovčana, u Koločep. Sačuvani su podaci o tome da je na Mljetu zlostavljao neke ljude. Sledeće vreme Vladislav je proveo u okolini Dubrovnika od kojih je dobio lađu kojom se zaputio u Split.

Mehmed je u Bosni postavio vazalnog kralja Matiju, sina Radivoja Ostojića, nekadašnjeg pretendenta na bosansku krunu. Herceg je preživljavao poslednje dane. Sklonio se najpre u Novi, a odatle u Dubrovnik gde je održavao vezu sa ugarskim pomoćnim odredima od 3000 vojnika. Mlečanima je nudio Novi i Risan u zamenu za posede na drugom mestu. Mletačka je prihvatila predloge i nudila mu celo ostrvo Brač i kuću u Splitu. U martu 1466. godine herceg se razboleo. Tražio je od Dubrovčana da prime njegovu imovinu. Testament je izdiktirao 21. maja 1466. godine. Potpuno je zaobišao Vladislava koga je osuđivao zbog dolaska Turaka u Bosnu. Sutradan je umro. Nasledio ga je mlađi sin Vlatko.

Nakon očeve smrti uredi

Vladislav je u vreme očeve smrti bio mletački plaćenik u Bosni. Međutim, ubrzo je prešao na stranu italijanskog kralja Feranta Aragonskog. Njegovim poslanicima ustupio je dva nekadašnja hercegova grada od kojih je jedan Visući (koga je držao Radič Banović, nekadašnji vlastelin Pavlovića). Na mletačku intervenciju, italijanski kralj se povukao. Vladislav je potom stupio u službu Matije Korvina koji mu je darovao Veliki i Mali Kalnik pored Križevaca. Na posede je doveo ženu Anu i sina Petra Balšu. Poveljom iz 1471. godine Matija Korvin je podredio Vladislava sebi samom. Matija je 1480. godine založio Veliki Kalnik banu Ladislavu, a Vladislav je zadržao Mali Kalnik. Nosio je titulu vojvode Kalnika (dux de Kemlek). Kralj mu je 1481. godine darovao Morović.