Википедија

Generalni plasman na Tur de Fransu

Generalni plasman je najvažniji plasman na Tur de Fransu. Pobednik generalnog plasmana je pobednik Tura. Od 1919. lider u generalnom plasmanu nosi žutu majicu.

Generalni plasman na Tur de Fransu
Žuta majica, koja se dodeljuje pobedniku Tur de Fransa
Osnovne informacije
Sportdrumski biciklizam
TakmičenjeTur de Frans
Izvorno ime
  • Maillot jaune (jezik: francuski)
Druga imena
  • Yellow jersey (jezik: engleski)
  • Maglia gialla (jezik: italijanski)
Istorija
Prva nagrada1903.
Broj nagrada111 (do 2024)
Prvi pobednikFrancuska Moris Garen
Najviše pobeda
  •  Žak Anketil (Francuska)
  •  Edi Merks (Belgija)
  •  Bernar Ino (Francuska)
  •  Migel Indurain (Španija)

    5 puta

Trenutni pobednikDanska Jonas Vingegor (2023)

Istorija uredi

Pobednik prvog Tur de Fransa nosio je zeleni povez za ruku.[1] Nakon drugog Tur de Fransa, pravila su promenjena i lider se nije određivao po vremenu, već po bodovima. Takav sistem koristio se do 1912. nakon čega je vraćeno računanje po vremenu.

Postoji nedoumica oko toga kad je uvedena žuta majica. Belgijanac, Filip Tis, koji je osvojio Tur 1913, 1914. i 1920. izjavio je kad je imao 67 godina, za belgijski časopis, da je nagrađen sa žutom majicom 1913. kada mu je organizator Tura, Anri Degranž, ponudio da vozi u obojenoj majici, ali je Tis to odbio, izjavivši da, ako bi bio prepoznatljiv, to bi ohrabrilo druge da voze protiv njega.[1][2]

Zvanično, prvi nosilac žute majice je Ežen Kristof, koji je majicu nosio 18. jula 1919. na etapi od Grenobla do Ženeve.[3] Boja je izabrana zbog žute boje časopisa Auto. Kristofu se nije svidelo da je nosi i žalio se da su navijači imitirali kanarince kad god bi on prošao.[4]

Na narednom Tur de Fransu, 1920. žuta majica nije dodeljivana do devete etape, kad je ponovo predstavljena.[5]

Nakon Degranžove smrti, njegovi stilizovani inicijali su stavljeni na žutu majicu,[3] prvobitno na grudi, a 1969. su premešteni na rukav, da bi se napravilo mesto za sponzora, kompaniju Virluks. Inicijali su vraćeni na prednji deo 1972. nekad na levoj, nekad na desnoj strani, ali su mačeni 1984. da bi napravili mesto za komercijalni logo. Kompanija Najk je vratila inicijale 2003. kao deo proslave stogodišnjice Tura.[1]

Originalne žute majice bile su konvencionalne. Vozači su morali da ih oblače preko glave, na bini. Dosta godina su majice pravljene u ograničenoj veličini i mnogi vozači su se mučili da ih obuku, posebno kad su bili umorni ili mokri. Danas, majice se prave u svim veličinama, imaju rajsferšlus pozadi i zakopčavaju se.

Za žutu majicu nisu zaštićena prava i ona je upotrebljena na još dosta trka.

Pravila uredi

Tur de Frans i druge etapne biciklističke trke su određene po vremenu na svakoj pojedinačnoj etapi. Vozač sa najboljim vremenom je lider Tura i dobija žutu majicu. koju nosi na narednoj etapi. Vozač sa najboljim vremenom na kraju je pobednik Tura. Vreme može da se doda, kroz vremensku bonifikaciju za prvu trojicu na kraju etape i na prolaznim ciljevima ili oduzme, zbog kršenja pravila.[6]

Liderske majice se koriste i na drugim trkama, ali nisu uvek žute boje. Na Turu Kalifornije se koristi zlatna majica, na Điro d’Italiji roza, a na Vuelta a Espanji crvena od 2010. do 2010. se koristila zlatna.

Višestruki lideri Tura uredi

U početnim godinama Tura, vreme se računalo u minutima. Iako su ih delile sekunde, nekoliko puta su vozači delili isto vreme. 1914. pre nego je dodeljivana žuta majica, Filip Tis i Žan Rosij su imali isto vreme.[7]

Nakon uvođenja žute majice 1919. ta situacija se desila dvaput. Prvi put 1929. kada je trk došla do Bordoa, trojica su imala isto vreme, Luksemburžanin Nikolas Franc i Francuzi Andre Ledik i Viktor Fontan. Svi su vozili u žutoj majici, ali niko nije uspio da je zadrži.[8]. 1931. Šarl Pelisje i Rafaele di Pako su imali isto vreme i bili su lideri.[9]

Problem višestrukih lidera je kasnije rešen tako što je majica davata vozaču koji je imao bolje pozicije u prethodnim etapama. Uvođenje kratkog hronometra - prologa na početku Tura 1967. značilo je da će vozači biti razdvojeni sekundama.[6]

Bez vozača u žutoj majici uredi

Neki vozači su odbili da obuku žutu majicu na narednoj etapi, kada lider trke nije mogao da startuje na narednoj etapi.

1950. Švajcarac Ferdinand Kibler je vozio u majici nacionalnog šampiona, umesto u žutoj majici, jer je lider Tura, Fjorenco Manji napustio Tur sa celim timom, u znak protesta zbog pretnji koje je dobijao od navijača.

Edi Merks je 1971. odbio da obuče žutu majicu nakon što je prethodni lider, Luis Okanja pao na usponu kol de Mente, u Pirinejima.[10]

Holanđanin Jop Zutemelk nije obukao majicu 1980. kada je onda u njegov posed jer se dotadašnji lider, Bernar Ino povukao zbog tendinitisa.[10]

1991. Greg Lemond je vozio bez žute majice jer je Rolf Serensen morao da odustane zbog pada.[10]

Godine 2005. Lens Armstrong je odbio da obuče žutu majicu nakon što je Dejvid Zabriski napustio Tur zbog pada.[11]

Godine 2015. nije bilo žute majice na sedmoj etapi. Toni Martin je na šestoj etapi pao, ali je završio i bio je lider, međutim, nije mogao da startuje na sedmoj etapi i lider je postao Kris Frum, koji je odbio da obuče žutu majicu.[12]

Prvog dana Tura, dopušteno je pobedniku prethodnog Tura da nosi žutu majicu, ali je taj izbor ostavljen vozačima, koji ga zadnjih godina ne praktikuju. Prošlogodišnji pobednik tradicionalno startuje Tur sa brojem 1, dok njegovi suvozači nosi brojeve od 2 do 8. Lideri timova obično nose prvi broj u seriji (11, 21, 31 itd.), ali to ne mora da znači da su to lideri za generalni plasman, jer neki timovi dolaze sa sprinterom kao liderom tima u borbi za zelenu majicu.

Na startu Tura 2007. nije bilo ni žute majice ni broja 1, jer je pobednik 2006. Flojd Landis pao na doping testu nakon Tura i organizatori su odbili da proglase zvaničnog pobednika dok se zatvori slučaj Landis. Na dan 20. septembra 2007. Landis je proglašen krivim za doping i pobeda je pripisana Oskaru Pereiru.

Godine 2008. broj 1 je dat Kadelu Evansu, drugoplasiranom iz 2007. nakon što pobednik Tura 2007. — Alberto Kontador nije mogao da brani titulu, zbog nesuglasica između organizatora Tura — ASO i njegovog novog tima — Astane, kojima je bilo zabranjeno da učestvuju na Turu.

Skandal u žutoj majici uredi

Godine 1978. Belgijanac Mihel Polentir je postao lider Tura nakon napada na Alp du Ezu, diskvalifikovan je istog dana jer je pokušao da vara na doping testu.

Godine 1988. Španac Pedro Delgado je osvojio Tur de Frans, uprkos tome što je doping test pokazao da je Delgado uzimao drogu, koju je možda uzimao da bi prikrio upotrebu steroida. Delgadu je bilo dozvoljeno da nastavi jer droga nije bila na listi nedozvoljenih sredstava.

Danac Bjarne Ris, pobednik Tura 1996. izjavio je 2007. da je koristio drogu te godine. Ris je 2007. bio sportski direktor tima CSC i organizatori Tura su ga zamolili da se drži podalje od Tura te godine.

Pobednik Tura 2006. Flojd Landis, diskvalifikovan je godinu nakon trke. Landis je pao na doping testu urađenom nakon etape 17 i postupak protiv njega okončan je 20. septembra 2007. kada je proglašen krivim za doping i pobeda na Turu 2006. je pripisana Oskaru Pereiru. Landis se na presudu žalio sudu za sportsku arbitražu, ali je presuda doneta krajem juna 2008. potvrdila prethodnu.[13] Landis je nekoliko godina kasnije priznao da se dopingovao.

Godine 2007. Danac Majkl Rasmusen je izbačen sa Tura od strane svog tima, u trenutku kada je bio lider, nakon što je utvrđeno da je pokušao da izbegne doping kontrolu ranije tokom godine. Rasmusen je rekao da je bio u Meksiku, ali je viđen da trenira u Italiji. Kasnije je priznao da se dopingovao više od deset godina.[14]

Moris Garen je osvojio Tur de Frans pre nego što je počela da se dodeljuje žuta majica, ali je 1904. kao pobednik diskvalifikovan nakon što je utvrđeno da su on i ostali vodeći vozači varali. Ti dokazi su nestali 1940. zajedno sa ostatkom arhive Tura, kada su premešteni na jug da bi izbegli nemačku invaziju. Ali čovek koji je kao mali poznavao Garena, rekao je da je Garen u starosti priznao da je išao vozom jednim delom puta.

Godine 2012. Lensu Armstrongu je odezeto svih sedam pobeda na Turu, od strane svetske biciklističke unije — UCI, a po izveštaju američke antidoping agencije.[15]

Rekordan broj dana u žutoj majici uredi

Vozač koji je najviše puta nosio žutu majicu je Belgijanac Edi Merks, koji je majicu nosio ukupno 96 dana.[16] Lens Armstrong je majicu nosio na ukupno 83 etape, ali su mu rezultati poništeni zbog dopinga.[17]

Najveći broj vozača koji su nosili žutu majicu na jednom Turu je osam, što se dogodilo 1958. i 1987.

Čovek koji je odbio žutu majicu uredi

Žuta majica se decenijama, kao i sve druge biciklističke majice, pravi od vune. Ne postoji sintetičko vlakno koje ima i toplotu i apsorpciju kao vuna. Vez je bio skup i jedino što je smelo da stoji na majici su slova H i D, inicijali Anrija Degranža (franc. Henri Desgrange). Vozači dodaju ime tima za koji voze ili ime profesionalnog tima za koji voze van Tura (u godinama kada su na Turu bili nacionalni timovi) tako što iglom prikače sa prednje strane štampanu tkaninu.

Kako sintetički materijal nije postojao na način da bi se mogla napraviti cela majica, sintetički konac je dodat 1947. prateći dolazak kompanije Sofil kao sponzora. Sofil je proizvodio veštačko predivo.

Vozači, posebno Francuz Luizon Bobe, verovali su u čistoću vune. Bobe je insistirao na tome da je biciklistima potrebna vuna za duge dane znojenja po vrućini i prašini. Bilo je to pitanje higijene. Zbog veštačkih materijala, vozači se više znoje i u toku svog prvog Tur de Fransa, Bobe je odbio da nosi majicu u kojoj je predstavljen. Kompromis nije bio moguć i Žak Gode, tadašnji direktor Tura, morao je da natera Sofil da naprave novu majicu preko noći. Logo je bio vidljiv, ali nije bilo fabričkog materijala.

Sponzori uredi

Prvi sponzor žute majice bila je kompanija Miko od 1971. do 1983.[18] Od 1984. do 1986. sponzor je bila kompanija Bananija.

Trenutno, sponzor je francuska banka, kredi Lion (franc. Crédit Lyonnais) od 1987.[19] Banka je komercijalni partner Tura od 1981. Pobednik svake etape dobija igračku lava.

Kredi Lion je 2003. prešao u vlasništvo druge banke, kredi Agrikol (franc. Crédit Agricole) i od 2005. se zove LCL. Iako je u vlasništvu kredi Agrikola, posluju nezavisno.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v Woodland, Les (ed.) (2007). Yellow Jersey Companion to the Tour de France. Yellow Jersey, UK. 
  2. ^ Chany, Pierre (1997). La Fabuleuse Histoire du Tour de France. France: Martinière. 
  3. ^ a b Ollivier, Jean-Paul (2001). L'ABCdaire du Tour de France. France: Flammarion. 
  4. ^ Ollivier, Jean-Paul (1999). Maillot Jaune. France: Sélection du Reader's Digest. Pristupljeno 18. 2. 2017. 
  5. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2006). The Story of the Tour De France. Dog Ear Publishing. str. 56—57. ISBN 978-1-59858-180-5. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  6. ^ a b „Tour de France reglement” (PDF) (na jeziku: francuskom). ASO/letour.fr. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 07. 2006. g. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  7. ^ „Tour de France 1914.” (na jeziku: nemačkom). www.radsport-seite.de. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  8. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2006). The Story of the Tour De France. Dog Ear Publishing. str. 92. ISBN 978-1-59858-180-5. Pristupljeno 17. novembar 2016. „'Franc, Andre Ledik i Viktor Fontan, koji su bili u pobedničkom begu na etapi 17, imali su isto vreme. Danas, sudije pogledaju u rezultate sa hronometra, gde odlučuju sekunde, a ako to ne rešava problem, onda ga rešavaju pozicije na etapama. Tur nije imao pravila o istom vremenu i tri žute majice su dodeljene.'” 
  9. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2006). The Story of the Tour De France. Dog Ear Publishing. str. 118. ISBN 978-1-59858-180-5. 
  10. ^ a b v „Froome in yellow on Friday?”. Velonews. 09. 07. 2015. Arhivirano iz originala 09. 07. 2015. g. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  11. ^ „Armstrong declines yellow jersey, organizers insist”. 06. 07. 2005. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  12. ^ Nina Mandell (10. 7. 2015). „New Tour de France leader isn't wearing a yellow jersey on Friday”. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  13. ^ „Landis ban appeal is turned down”. BBC. 30. 6. 2008. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  14. ^ acquelin Magnay (31. 1. 2013). „Danish cyclist Michael Rasmussen admits doping for more than a decade and quits the sport”. Telegraph. London. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  15. ^ „Lance Armstrong stripped of all seven Tour de France wins by UCI”. BBC. 22. 10. 2012. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  16. ^ Stuart Clarke (21. 7. 2016). „Who has spent the most days in the yellow jersey in Tour de France history?”. Cyclingweekly. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  17. ^ Clarke, Stuart (21. 7. 2016). „Who has spent the most days in the yellow jersey in Tour de France history?”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 21. 7. 2021. 
  18. ^ „Miko, une creme de sponsor” (na jeziku: francuskom). www.liberation.fr. Pristupljeno 17. 11. 2016. 
  19. ^ „20 ans de maillot jaune, Tour de France” (na jeziku: francuskom). Arhivirano iz originala 01. 11. 2007. g. Pristupljeno 17. 11. 2016. 

Citirana bibliografija uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Generalni plasman na Tur de Fransu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Генерални_пласман_на_Тур_де_Франсу&oldid=27673829”