Википедија

Dinko Gruhonjić

српски и босанскохерцеговачки новинар, универзитетски професор и уредник

Dinko Gruhonjić (Banja Luka, 15. septembar 1970) jeste srpski novinar i univerzitetski profesor. Predaje na Univerzitetu u Novom Sadu, gde sada ima zvanje vanrednog profesora. Glavni i odgovorni je urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE), programski direktor i bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (2006—2014) kao i šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu.[1][2] Dobitnik je nekoliko strukovnih nagrada. Pojedini kritičari smatraju da Gruhonjić iznosi separatističke i ekstremističke stavove i krši novinarski kodeks, dok sam Gruhonjić tvrdi da je borac protiv nacionalizma.[3]

Dinko Gruhonjić
Lični podaci
Datum rođenja(1970-09-15)15. septembar 1970. (53 god.)
Mesto rođenjaBanja Luka, SFRJ

Biografija uredi

Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, a potom i Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu 1995. godine. Magistrirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2010. godine, a doktorat je odbranio 2016. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.[traži se izvor]

Na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta radi od 2005. godine, prvo kao stručni saradnik, pa nastavnik veština i potom docent.[4]

Gruhonjić se počeo baviti novinarstvom nakon diplomiranja. Novinarsku karijeru je započeo kao dopisnik časopisa Novi prelom iz Banje Luke 1996. godine. Takođe je 1997. bio član prve redakcije novosadskog Radija 021, koju je napustio s gotovo celom redakcijom zbog pokušaja cenzure. Bio je jedan od osnivača produkcije UrbaNS 1997. godine, a te godine je počeo raditi i za Vojvođanski građanski list Nezavisni (1997—1999), koji je napustio s mesta odgovornog urednika. Godine 1997. započeo je karijeru u Novinskoj agenciji Beta, za koju radi i danas, kao šef dopisništva za Vojvodinu. Nakon NATO bombardovanja SRJ 1999. godine postao je dopisnik Radija Slobodna Evropa i agencije Rojters. S Radija Slobodna Evropa prelazi na Dojče vele 2000. godine, s kojim i dalje sarađuje. Između ostalih, sarađivao je sa AFP-om, Institutom za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), RTV Pančevo, RTCG, kao i sa nedeljnicima Reporter i NIN te istraživačkim portalom BIRN. Bio je producent dokumentarnih filmova o posleratnom pomirenju i tranzicionoj pravdi.[traži se izvor]

Od 2004. izabran je za predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). U prvom mandatu, do 2008. godine, s kolegom Nedimom Sejdinovićem i grupom mlađih članova revitalizovao je to najstarije nezavisno novinarsko udruženje na jugoslovenskom prostoru. Gruhonjić je bio predsednik NDNV-a u još dva mandata, do 2016. godine. Nakon toga postao je programski urednik ovog udruženja, a potom i programski direktor. Glavni je urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) od 2014. godine. Gruhonjić je takođe zamenik glavne urednice informativnog Portala građanske Vojvodine Autonomija. Jedan je od osnivača koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina 2006. godine. Te godine je ova koalicija bila jedan od organizatora antireferendumske kampanje protiv usvajanja novog Ustava Srbije.[traži se izvor]

Član je regionalne koalicije nevladinih organizacija i pojedinaca Igmanska inicijativa od 2005. godine, kao i regionalne koalicije REKOM od 2007. godine, čiji je javni zagovarač od 2012. godine. Učestvovao je i organizovao antifašističke i građanske proteste u Novom Sadu. Jedan je od pokretača ideje da popularni prolaz u centru Novog Sada dobije ime po Srđanu Aleksiću.[traži se izvor]

Gruhonjić je učesnik, organizator i moderator brojnih tribina, okruglih stolova, panel-diskusija o medijskim politikama te građanskom i antifašističkom aktivizmu. Nekoliko puta je bio predsednik i član komisija pri Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije i pri Pokrajinskom sekretarijatu za informacije Autonomne pokrajine Vojvodine.[traži se izvor]

Dobitnik je više novinarskih priznanja, kao što su Nagrada za novinarsku etiku i hrabrost „Dušan Bogavac”, koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Novinar godine agencije Beta. Dobitnik je i priznanja iz oblasti građanskog aktivizma, poput priznanja Koalicije protiv diskriminacije, kao i priznanje Ambasador tolerancije, za promovisanje tolerancije, pod pokroviteljstvom Skupštine i Izvršnog veća Autonomne pokrajine Vojvodine.[traži se izvor]

Stavovi i kritike uredi

Zbog svojih stavova više puta je bio izložen verbalnim napadima i pretnjama smrću.[5][6] Zgrada u kojoj stanuje bila je vandalizovana grafitima.[7]

Srpski sociolog i profesor univerziteta Slobodan Antonić smatra da Gruhonjić iznosi ekstremističke stavove i da zagovara „odvajanje Vojvodine od Srbije”.[8] On navodi da je Gruhonjićeva organizacija od 2012. do 2014. godine dobila 242.000 dolara, između ostalog i od fondacije iz SAD (NED).[8]

O svojim ideološkim protivnicima izjavio je: „Ne vrijedi se tim budalama na zadatku pravdati pa prepuštam njima da me svrstaju, pošto su svakako kvalifikovani za izlijevanje srpstva u mozak”.[9]

U tekstu Srbija i Bajden - dosledno protiv razuma i civilizacije on iznosi stav da je Srbija „jedna od onih šljiva-država, čija je, neodoljiv je utisak, većina stanovništva potuljeno kao ukakani golubovi, dočekala poraz svoje uzdanice, svoga uzora, mahnitog, pokvarenog, pohlepnog, populističkog, rasističkog, profašističkog i uopšte, u svakom humanom i estetskom smislu — odvratnog Donalda Trampa”.[10] U tom tekstu navodi: „Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Jedna poznanica je to formulisala ovako – Taj smrad mora prestati”.[10] Pisac Marinko M. Vučinić komentarišući Gruhonjićev tekst navodi da je „suštinsko pitanje da li za sve ljude koji učestvuju u javnom i medijskom životu zaista važe ista pravila poštovanja novinarskog kodeksa i argumentovanog iznošenja stavova”.[10]

Gruhonjić u jednoj objavi navodi: „Da se ne zavaravamo: većinska Srbija je masovno pročetnička, pronedićevska, a bogami i proljotićevska”. Profesor Slobodan Antonić okarakterisao je njegovu izjavu kao klevetu i lupetanje.[11]

Govoreći o Srbiji 2008. izjavio je novinarki Sandej Tribuna Džastin Mekarti da je „teško poverovati da može postojati takva koncentracija zla na tako malom prostoru”.[12] O društvu Srbije je komentarisao: Napolju samo nacizam i beda. Nikad se nisam vratio raspoložen iz šetnje. Samo pun besa i mržnje. Tužni drap sivi ljudi se vuku i čekaju da umru a sa zidova smrde četnici i ostali fašisti” – nije ni čudo da poželite da potegnete atomsku bombu.[13]

Ekipa Vojsa objavila je članak Novi Sad - nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid?[9][14]

Mitropolita Amfilohija u svojoj kolumni etiketirao je kao zlog bradatog vrača. On smatra da osmovekovna Srpska pravoslavna crkva raspiruje mržnju, promociju nekrofilije i hajku protiv marginalizovanih manjinskih grupa.[15]

Bio je deo grupe javnih delatnika koji su zahtevali da se prethodno zakazano ustoličenje mitropolita Srpske pravoslavne crkve Joanikija otkaže i obavi na nekom drugom mestu, objašnjavajući svoj zahtev tvrdnjom da je mir u Crnoj Gori dramatično ugrožen.[16]

Gruhonjić smatra da je Republika Srpska „ništa drugo do nekakva postmoderna NDH jer je iz iste vrste korijena zla iznikla”.[9] Republiku Srpsku etiketira kao genocidnu tvorevinu i predviđa joj loš završetak. Na njegove izjave date za N1 oštro je reagovalo Republička organizacija porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila.[17]

Komentari o imenu uredi

Na Festivalu „Robeda” u Dubrovniku, Gruhonjić je izjavio da ima lepo ime, kao Dinko Šakić. Gruhonjić je na festivalu komentarisao osporavanje njegovog porekla i dodavanjem imena Sabahudin, koje nije njegovo. Povodom toga, on je rekao ironično rekao da ne moraju da mu dodaju i smišljaju pejorativna imena kada već ima jedno lepo ime koje deli s Dinkom Šakićem, komandantom logora Jasenovac.[6] Njegov komentar je izazvao burne reakcije javnosti. Protiv Gruhonjića je podneta krivična prijava, studentski parlament fakulteta ne kojem predaje je osudio njegove komentare kao govor mržnje.[18][19][20][21] Njemu je potom prećeno, što su osudila određena novinarska udruženja.[22] Portal Raskrikavanje ocenio je hajku na njega kao spin i manipulisanje činjenicama.[6] Deo studenata i predavača Filozofskog fakulteta održao je protest podrške Gruhonjiću 27. marta,[23] dok su 28. marta studenti predvođeni studentom prorektorom i predsednikom studentskog parlamenta FF blokirali rad fakulteta i zatražili otkaz Gruhonjiću zbog širenja mržnje.[24] Rektor Univerziteta u Novom Sadu Dejan Madić osudio je Gruhonjićeve komentare kao nedopustivi govor mržnje i brojanje hromozoma i krvnih zrnaca kolega.[25]

Privatni život uredi

Oženjen je Aleksandrom Đurđev Gruhonjić, sa kojom ima sina Davida i kćerku Dunju.[26]

Dela uredi

  • Diskurs agencijskog novinarstva (2011)[27]
  • Ničim izazvana zbirka: novinski eseji (2012)[28]
  • Hibridni novinarski žanrovi (2021)[29]

Reference uredi

  1. ^ „Dinko Gruhonjić - Filozofski fakultet”. ff.unc.ac.rs. 5. 8. 2017. Arhivirano iz originala 23. 06. 2016. g. Pristupljeno 7. 5. 2016. 
  2. ^ „Osnovni podaci o kandidatu i disertaciji - Fakultet političkih nauka u Beogradu” (PDF). nardus.mpn.gov.rs. 5. 8. 2017. Pristupljeno 7. 5. 2016. 
  3. ^ Srbija, Euronews (2024-03-22). „Slučaj Dinko Gruhonjić: Kako je montirani video doveo profesora pred etičku komisiju”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  4. ^ https://www.juznevesti.com. „Dinko Gruhonjić”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  5. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „УНС: Хитно утврдити ко угрожава безбедност Динка Грухоњића”. www.rts.rs. Приступљено 2022-04-27. 
  6. ^ а б в Kosanović, Stefan (2024-03-15). „Obmanujuće isečen video kao dokaz da jedan Dinko veliča drugog |”. Raskrikavanje. Приступљено 2024-03-22. 
  7. ^ „NDNV: Nastavljaju se napadi na Gruhonjića”. Cenzolovka (на језику: српски). 2021-03-10. Приступљено 2021-06-28. 
  8. ^ а б „Слободан Антонић: Индустрија окупације”. Стање ствари (на језику: српски). 2017-03-04. Приступљено 2021-06-28. 
  9. ^ а б в „Dinko Gruhonjić za PROMETEJ.BA: Nije getoiziranje nacija počelo samo od sebe, već su ga šovinisti planski proizvodili i vodili”. Mreža za izgradnju mira (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-28. 
  10. ^ а б в Вучинић, Маринко М. „Маринко М. Вучинић: Динко Грухоњић и границе слободе мишљења”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  11. ^ „Култура лупетања Динка Грухоњића и Сергеја Трифуновића | Седма Сила”. www.sedmasila.rs. Приступљено 2021-06-28. 
  12. ^ vidovdaN (2020-11-20). „ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЉУБВЕОБИЛНИ ДИНКО ГРУХОЊИЋ ПОД ЗИДИНАМА АНДРИЋГРАДА”. Видовдан | Српска традиција и национални интерес (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  13. ^ Антонић, Слободан (2023-09-22). „Slobodan Antonić: Naopakost autošovinizma - Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2023-10-15. 
  14. ^ Gruhonjić, Dinko (2020-11-14). „Novi Sad – nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid? (FOTO i VIDEO)”. Vojvođanski istraživačko-analitički centar "VOICE" (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-28. 
  15. ^ Lupiga. „PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 2022-04-19. 
  16. ^ „Латинка Перовић, Вељко Булајић, Соња Бисерко траже да Јоаникије откаже устоличење”. Politika Online. Приступљено 2021-08-27. 
  17. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Граорац оштро одговорила Грухоњићу: Не дозвољавамо да се Српска назива геноцидном, јер она то није”. Politika Online. Приступљено 2023-07-16. 
  18. ^ „VELIČAO USTAŠKOG KOLJAČA IZ JASENOVCA: Studenti traže sankcionisanje Dinka Gruhonjića zbog govora mržnje (VIDEO)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  19. ^ „Građanin Novog Sada podneo krivične prijave protiv Gruhonjića i Lalić: Smatram da u tim govorima postoje elementi krivičnog dela izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje po kojim bi Tužilaštvo trebalo da postupa (FOTO/VIDEO) |”. NS Uživo (на језику: српски). 2024-03-18. Приступљено 2024-03-21. 
  20. ^ Panić, Dejan (2024-03-20). „Студенти траже санкционисање Динка Грухоњића због говора мржње”. Кикиндски портал (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  21. ^ Антонић, Слободан (2024-03-20). „Slobodan Antonić: „Velikosrpski fašisti” protiv „prof. Gruhonjića” - Novi Standard”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  22. ^ FoNet. „Nezavisno društvo novinara Vojvodine: Hitno procesuirati odgovorne za pretnje ubistvom Dinku Gruhonjiću”. Nin online (на језику: српски). Приступљено 2024-03-21. 
  23. ^ „Skup podrške profesora Filozofskog fakulteta Dinku Gruhonjiću: Ovde smo jer branimo pravo čoveka na stav”. Danas (на језику: српски). 2024-03-27. Приступљено 2024-03-28. 
  24. ^ „Blokiran Filozofski fakultet u Novom Sadu”. beta.rs (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-28. 
  25. ^ „Привремено обустављена блокада Филозофског факултета”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Приступљено 2024-04-02. 
  26. ^ „Dinko Gruhonjić”. Sloboda narodu (на језику: енглески). 2021-06-01. Приступљено 2021-11-11. 
  27. ^ „doc. dr Dinko Gruhonjić | FF”. www.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2021-06-28. 
  28. ^ „Knjiga: NIČIM IZAZVANA ZBIRKA - Dinko Gruhonjić | Internet knjižara | Drugačiji od drugih”. www.makart.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  29. ^ Gruhonjić, Dinko (2021). „HIBRIDNI NOVINARSKI ŽANROVI”. digitalna.ff.uns.ac.rs. Приступљено 2021-08-02. 

Спољашње везе uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Динко_Грухоњић&oldid=27537447”