Dragoljub Jovašević
Dragoljub Jovašević (Čačak, 29. jul 1920 − Čačak, 26. septembar 1986)[1] bio je srpski nastavnik muzičkog vaspitanja, dirigent hora, sakupljač narodnih pesama i običaja, i pesama NOB-a.
Dragoljub Jovašević | |
|---|---|
 Portret | |
| Datum rođenja | 29. jul 1920. |
| Mesto rođenja | Čačak,  Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 26. septembar 1986. (66 god.) |
| Mesto smrti | Čačak,  SFRJ |
Biografija uredi
Rođen je u Čačku 29. jula 1920. godine,[1] ali 1936. godine došao je u Užice da izuči za učitelja. Već u drugoj godini učiteljske škole dirigovao je horom škole. U vreme Užičke republike radio je sa partizanskom kulturnom četom, pre svega sa horom. U toku okupacije je predavao pevanje u osnovnoj školi a osnovao je i dečiji crkveni hor, koji je nedeljom nastupao na galeriji užičke crkve Sv. Đorđa. Pevao je prigodne tropare i učestvovao u liturgiji.
Posle rata Dragoljub Jovašević - Jovaš predaje muziku u Učiteljskoj školi, gde formira i hor sa 120 pevača. Ovaj hor postaje jedan od najpoznatijih u to vreme u Srbiji, jer je išao na turneje po gradovima gde su postojale učiteljske škole. Jovaš je radio i sa dva gradska hora, sa horom KUD "Aleksa Dejović" i KUD "Radoje Marić".
1952. odlazi u rodni Čačak, gde takođe radi sa horovima i predaje muziku u osnovnim školama, muzičkoj školi, ali radi i kao muzikolog sakupljajaući narodno stvaralaštvo. Osnovao je hor Žičke eparhije.[2]
Umro je u Čačku 26. septembra 1986. godine.[1]
"Okružna kulturna grupa" uredi
Užice je konačno oslobođeno u januaru 1945. Kulturna grupa komande menja naziv u "Okružna kulturna grupa", kojom je rukovodio Dragoljub Jovašević u prostorijama Sokolane. U svim sekcijama radi Jovaš. Muzičku sekciju činili su muški, ženski i mešoviti hor, kao i šest orkestara: gudački, salonski, duvački i vojni, zabavni i narodni. Duvački orkestar je bio sastavljen od vojnih muzičara bivšeg 4. pešadijskog puka "Stevan Nemanja" iz Užica, i to je, po Dragoljubu Jovaševiću, bio prvi partizanski profesionalni vojni orkestar.[3] Užičanima je ostao u sećanju nezaboravni doček nove 1946. godine u Sokolani, sportsko-kulturnom centru. 1945. se osnivaju i radnička kulturna grupa koja postaje KUD "Aleksa Dejović" i omladinsko KUD, pod imenom "Radoje Marić".
Dragoljub Jovašević je rekao: "Najpre je taj naš program gledala i slušala Komisija centralnog komiteta narodne omladine Srbije na čelu sa Miroslavom Čangalovićem. Oni su nam dali vizu za Sarajevo, gde smo 26. marta 1946. izveli koncert pesama i igara naroda Jugoslavije u Domu JNA, samo za zvanice. Tu je bila cela vlada Bosne i Hercegovina, pa sovjetski generali i ostale ličnosti. Drugo veče smo priredili koncert za građane Sarajeva. Ansambl od oko 80 omladinaca i pionira izveo je "Večeri slovenske igre i pesme". Jedan deo grupe učestvovao je na svečanim priredbama u Zagrebu u okviru 3. kongresa Narodne omladine Jugoslavije. U novembru 1948. godine, na prvom festivalu narodne omladine Jugoslavije u Beogradu, hor KUD "Radoje Marić" osvojio je treću nagradu. Najzaslužniji za taj uspeh bio je Jovaš, učitelj koji je tada vodio čak pet užičkih horova. Radeći sa omladinom, otkrio je mnoge talente: Aleksandar Veselinović, operski pevač, Dragan Lalović, baletan, Ljubica Buba Dokić, primabalerina, a posebno, Radmila Vasović - Bakočević, primadona Beogradske opere i profesor na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
Akademik Ljubomir Simović se seća kada je po oslobođenju Užica, na Žitnoj pijaci, sada Gradskom trgu, održan miting na kome je, kao učenik trećeg razreda osnovne škole recitovao pesmu, a profesor muzike Jovašević pevao "Granuo je, evo već i Prvi maj, Rusi u Berlinu sada piju čaj."[4]
Nekadašnji horski pevač, Milan Karaklajić, se sećao: "Jovaš je po građi bio vitak, visok, sa bujnom grguravom kosom, "muzički tip". Umeo je biti prijatan i blizak, ali i vrlo nervozan i nekontrolisan, naročito ako se "kiksne" i hor ne iskaže ono što se od njega očekuje. Kao dirigent je bio nenadmašan: dirigovao je rukama, očima - jednom rečju, celom svojom figurom, da bi na kraju trećeg izvođenja bio sav razbarušen, znojav i skoro iscrpljen".
Kao poznavalac muzičke kulture Srba, Jovašević je o Saboru trubača u Guči govorio: "Guča je "hram u kojem se prinosila dostojna žrtva kultu borbe za našu narodnu kulturnu baštinu. To je hram u kojem liturgiju služi truba, a narodna prošlost postaje pričest."[5]
Objavljeni članci uredi
Dragoljub Jovašević je pisao:[6]
muzikalije uredi
- Gdje si (štampana muzikalija):elegija: solo bariton i klavir (hrvatski, 1980),
- Iz dana užičkih partizana (muzikalije): solo dramski tenor, solo dramski bariton i mešoviti hor,
članke iz oblasti muzičkog života i rada uredi
- Muzički život u Titovom Užicu od 1936. do 1951. godine (1981),
- Početak kulturno-umetničkog života u slobodnom Užicu 1944-1945 (1990),
- Pesme i pevanje u ustanku, narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji naroda Srbije 1941-1945.(1983)
- Kulturni život u Titovom Užicu od 1936. do 1951. godine (1981),
- Melografija pesama narodnooslobodilačke borbe (1978),
Članke o običajima u zapadnoj Srbiji uredi
- Paljenje petrovdanskih lila - narodni običaj u zapadnoj Srbiji (1976),
- Davanje "prezimena" - nevestinski narodni običaj u zapadnoj Srbiji (1975).
Reference uredi
- ^ a b v „Dragoljub Jovašević Jovaš”. Udruženje Čačana u Beogradu. 29. jul 2020.
- ^ Kovačević, Predrag. „Posleratni život u Užicu (drugi deo)”. uzicanstveno.rs. Pristupljeno 25. 12. 2019.
- ^ Miletić, Miloš. „Lekcije o odbrani” (PDF). www.rosalux.rs. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 07. 2018. g. Pristupljeno 25. 12. 2019.
- ^ Jorgačević, Jelena. „Intervju- Akademik Ljubomir Simović”. vreme.com. Pristupljeno 25. 12. 2019.
- ^ Kuligovski, Valdemar. „Nacionalizam obićnih ljudi” (PDF). anthroserbia.org. Pristupljeno 25. 12. 2019.
- ^ „Dragoljub Jovašević”. plus.sr.cobiss.net. Pristupljeno 28. 12. 2019.[mrtva veza]
Spoljašnje veze uredi
