Љубомир Симовић
Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је књижевник, преводилац и академик. Редовни је члан Српске академије наука и уметности.
Љубомир Симовић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 2. децембар 1935. |
Место рођења | Ужице, Краљевина Југославија |
Образовање | Филолошки факултет |
Универзитет | Универзитет у Београду |
Занимање | књижевник |
Књижевни рад | |
Утицаји од | Милош Црњански Растко Петровић Момчило Настасијевић Војислав Илић Владислав Петковић Дис Лаза Костић Сима Пандуровић Франсоа Вијон |
Награде | Награда „Ђорђе Јовановић” Награда „Исидора Секулић” Змајева награда Стеријина награда Награда „Бранко Миљковић” Дисова награда Европска награда за поезију „Петру Крду” |
Биографија
уредиРођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.[1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда.
Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др.
Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.[1]
Рецепција
уредиМиодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.[2]
Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина”.[3]
Награде и признања
уредиКао представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.
Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.
Књижевне награде
уреди- Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Шлемови, 1968.
- Награда „Исидора Секулић”, за књигу Шлемови, 1968.
- Змајева награда, за књигу Уочи трећих петлова, 1973.
- Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Хасанагиница, 1975.
- Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Видик на две воде, 1980.
- Награда „Милан Ракић”, за књигу Ум за морем, 1982.
- Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Путујуће позориште Шопаловић, 1986.
- Награда „Јоаким Вујић”, за драмски текст Путујуће позориште Шопаловић, 1986.
- Дисова награда, 1989.
- Октобарска награда града Београда, за драму Бој на Косову, 1989.
- Седмојулска награда, 1990.
- БИГЗ-ова награда, за књигу песама Горњи град, 1990.
- Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1992.
- Књижевна награда „Библиос”, за сабрана дела, 1992.
- Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Чудо у Шаргану, 1993.
- Награда „Десанка Максимовић”, 1994.
- Награда „Беловодска розета”, 1994.
- Награда „Жичка хрисовуља”, 1995.
- Награда „Лаза Костић”, за књигу Ужице са вранама, 1996.
- Награда „Стефан Митров Љубиша”, за књигу Сабране песме, 1997.[1]
- Награда „Рачанска повеља”, за књигу Сабране песме, 1998.
- Награда „Исидоријана”, за књигу Ужице са вранама, 1999.[1]
- Велика базјашка повеља, 1999.
- Награда „Ђура Јакшић”, за књигу Љуска јајета, 1999.
- Награда „Рамонда сербика”, 1999.
- Награда „Васко Попа”, за књигу Сабране песме, 2000.
- Награда „Козара”, за књигу Сабране песме, 2000.
- Награда „Радоје Домановић” (Домановићеви дани сатире), за поезију, Овсиште, 2000.
- Награда „Браћа Карић”, 2001.
- Награда „Одзиви Филипу Вишњићу”, 2001.
- Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Дочек и крунисање ослободиоца пред црквом и рибарском крчмом у Сланкамену”, 2001.
- Награда „Душан Васиљев”, 2003.
- Награда „Мића Поповић”, 2006.
- Вукова награда, 2007.
- Награда „Драинац”, за књигу песама Гост из облака, 2008.
- Награда „Богородица Тројеручица”, Чикаго, 2009.
- Награда „Златни кључ Смедерева”, 2012.
- Награда Српске књижевне задруге, 2013.[4]
- Награда Подрума „Радовановић”, 2014.
- Награда „Љубомир П. Ненадовић”, за најбољу путописну књигу на српском језику, 2016.
- Награда „Доситеј Обрадовић” за животно дело, 2016.
- Награда „Извиискра Његошева”, за 2015/2016.
- Награда „Дејан Медаковић”, за књигу До Оба и Хуангпуа, 2016.
- Награда „Арка”, 2017.
- Европска награда за поезију „Петру Крду”, 2018.
- Награда „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића”, 2020.[5]
- Медаља САНУ, из области уметности, 2022.[6][7]
Дела
уредиПесме
уредиПесничке књиге
уреди- Словенске елегије (1958),
- Весели гробови (1961)
- Последња земља (1964)
- Шлемови (1967)
- Уочи трећих петлова (1972)
- Субота (1976)
- Видик на две воде (1980)
- Ум за морем (1982)
- Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983)
- Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983)
- Горњи град (1990, два издања)
- Игла и конац (1992)
- Љуска од јајета (1998)
- Тачка (2001)
Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:
Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиша“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ”ужичком песничком трилогијом”: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.
Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.
Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године.
Драме
уредиСимовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.
По драми Бој на Косову снимљен је филм.
Есеји
уредиСимовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999), Жабе у реду пред поткивачницом (2016).
Друго
уредиДневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.
Два издања књиге Ужице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.
Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.
Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.
Издавачка кућа „Танеси” објавила је његову књигу путописа „До Оба и Хуангпуа” 2016. године.
Љубомир Симовић се бави и ликовном критиком и његова књига „Читање слика” је вредан прилог историји српске ликовне уметности савременог доба. По књизи је урађена и телевизијска серија у реализацији Редакције за културу РТС-а 2013-2014. године. Неки од сликара који су представњени су Србиновић, Оташевић, Самуровић, М.Челебоновић, Величковић, Гвозденовић, М.Туцовић,...
Референце
уреди- ^ а б в г „Члан САНУ”. web.archive.org. 2014-04-13. Архивирано из оригинала 13. 04. 2014. г. Приступљено 2021-02-03.
- ^ Вулићевић, Марина. „Љубомир Симовић, песник дуализма”. Politika Online. Приступљено 2022-07-11.
- ^ Вулићевић, Марина. „Љубомир Симовић, песник дуализма”. Politika Online. Приступљено 2022-07-11.
- ^ Љубомиру Симовићу награда СКЗ (Б92, 28. новембар 2013)
- ^ ПРСТЕН ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА АКАДЕМИКУ ЉУБОМИРУ СИМОВИЋУ: Објављена одлука Књижевног клуба “Багдала” у Крушевцу („Вечерње новости”, 2. октобар 2020)
- ^ „Академику Љубомиру Симовићу „Медаља САНУ” за 2022.”. САНУ. Приступљено 2. 10. 2022.
- ^ „Обележен Дан Српске академије науке и уметности”. САНУ. Приступљено 18. 11. 2022.
Литература
уреди- БИОГРАФСКИ лексикон Златиборског округа/ уредник Милија Ј. Кнежевић.- Београд: Удружење Ужичана, 2006
- Љубомир Симовић: памтивек/ уредник Предраг Марковић.- Београд: Стубови културе, 2010
- Преглед књижевности ужичког краја/ Милутин Пашић. – Ужице: Кадињача, 1996
- Четири вечери са Љубомиром Симовићем/ Милош Јевтић. – Ужице: Арт, 1999
- Књижевно дело Љубомира Симовића. - Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, 1987, год. VIII, бр. 13-14
Спољашње везе
уреди- Биографија на сајту САНУ
- Сабрана дела Љубомира Симовића у електронском облику - иБиблиотека Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јул 2017)
- Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“
- Поезија је нешто друго, у односу на све („Политика“, 1. јануар 2010)
- У страху од црног бирамо сиво („Вечерње новости“, 22. април 2011)
- Пропевало је наше језичко и културно памћење („Политика“, 12. јун 2011)
- Учио сам од сваког кога сам читао („Политика“, 14. октобар 2012)
- Много је жаба пред поткивачницом („Политика“, 15. фебруар 2015)
- Библија као бедекер („Политика”, 26. фебруар 2017)
- Разговори са академицима - Љубомир Симовић (Недељник, 17. мај 2017)
- Због Михизових критика смо некада чекали воз: Љубомир Симовић о новим „Шопаловићима” („Вечерње новости”, 6. март 2020)
- Све ми недостаје, и сунце и ваздух („Политика”, 1. мај 2020)
- Нема човека који се не плаши смрти („Политика”, 4. јануар 2022)