Љубомир Симовић
Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је драмски писац, песник, романсијер, преводилац и редовни члан Српске академије наука и уметности.
Љубомир Симовић | |
---|---|
![]() | |
Рођење | Ужице, Краљевина Југославија 2. децембар 1935. |
Школа | Универзитет у Београду |
Институција | САНУ |
Академик |
БиографијаУреди
Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.[1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година прошлог века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда.
Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др.
Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.[1]
РецепцијаУреди
Миодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.[2]
Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина”.[3]
Награде и признањаУреди
Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.
Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:
- Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993).[1]
- Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.
- „Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968),
- „Змајева награда“ (1973),[1]
- „Бранко Миљковић“ (1980),[1]
- „Милан Ракић“ (1982),[1]
- „Октобарска награда“ (1989),[1]
- „Седмојулска награда“ (1990),[1]
- „БИГЗ-ова“ (1990),[1]
- „Златни крст кнеза Лазара“ (1992),
- „Десанка Максимовић“ (1994),[1]
- „Жичка хрисовуља“ (1995),[1]
- награда Града театра Будве „Стефан Митров Љубиша“ (1997),[1]
- „Исидоријана“ (1997),[1]
- „Рачанска повеља“ (1999),
- „Велика базјаска повеља“ (1999),
- „Васко Попа“ (1999),
- „Козара“ (1999),
- „Одзиви Филипу Вишњићу“,
- „Заплањски Орфеј“ (2001),
- Награда „Мића Поповић“ (2005),
- Златни кључ Смедерева (2012)
- Награда за животно дело Српске књижевне задруге (2013)[4]
- Награда „Љубомир П. Ненадовић”, за најбољу путописну књигу на српском језику, 2016.
- Награда "Доситеј Обрадовић" за животно дело, 2016.
- Златни прстен деспота Стефана Лазаревића, 2020.[5]
ДелаУреди
ПесмеУреди
Песничке књигеУреди
- Словенске елегије (1958),
- Весели гробови (1961),
- Последња земља (1964),
- Шлемови (1967),
- Уочи трећих петлова (1972),
- Субота (1976),
- Видик на две воде (1980),
- Ум за морем (1982),
- Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983),
- Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983),
- Горњи град (1990, два издања),
- Игла и конац (1992)
- Љуска од јајета (1998).
- Тачка (2001)
Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:
Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиша“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ”ужичком песничком трилогијом”: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.
Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.
Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године.
ДрамеУреди
Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.
По драми Бој на Косову снимљен је филм.
ЕсејиУреди
Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999), Жабе у реду пред поткивачницом (2016).
ДругоУреди
Дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.
Два издања књиге Ужице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.
Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.
Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.
Издавачка кућа „Танеси” објавила је његову књигу путописа „До Оба и Хуангпуа” 2016. године.
РеференцеУреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Члан САНУ”. web.archive.org. 2014-04-13. Архивирано из оригинала на датум 13. 04. 2014. Приступљено 2021-02-03.
- ^ Вулићевић, Марина. „Љубомир Симовић, песник дуализма”. Politika Online. Приступљено 2022-07-11.
- ^ Вулићевић, Марина. „Љубомир Симовић, песник дуализма”. Politika Online. Приступљено 2022-07-11.
- ^ Љубомиру Симовићу награда СКЗ (Б92, 28. новембар 2013)
- ^ ПРСТЕН ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА АКАДЕМИКУ ЉУБОМИРУ СИМОВИЋУ: Објављена одлука Књижевног клуба “Багдала” у Крушевцу („Вечерње новости”, 2. октобар 2020)
ЛитератураУреди
- БИОГРАФСКИ лексикон Златиборског округа/ уредник Милија Ј. Кнежевић.- Београд: Удружење Ужичана, 2006
- Љубомир Симовић: памтивек/ уредник Предраг Марковић.- Београд: Стубови културе, 2010
- Преглед књижевности ужичког краја/ Милутин Пашић. – Ужице: Кадињача, 1996
- Четири вечери са Љубомиром Симовићем/ Милош Јевтић. – Ужице: Арт, 1999
- Књижевно дело Љубомира Симовића. - Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, 1987, год. VIII, бр. 13-14
Спољашње везеУреди
- Биографија на сајту САНУ
- Сабрана дела Љубомира Симовића у електронском облику - иБиблиотека Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јул 2017)
- Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“
- Поезија је нешто друго, у односу на све („Политика“, 1. јануар 2010)
- У страху од црног бирамо сиво („Вечерње новости“, 22. април 2011)
- Пропевало је наше језичко и културно памћење („Политика“, 12. јун 2011)
- Учио сам од сваког кога сам читао („Политика“, 14. октобар 2012)
- Много је жаба пред поткивачницом („Политика“, 15. фебруар 2015)
- Библија као бедекер („Политика”, 26. фебруар 2017)
- Разговори са академицима - Љубомир Симовић (Недељник, 17. мај 2017)
- Због Михизових критика смо некада чекали воз: Љубомир Симовић о новим „Шопаловићима” („Вечерње новости”, 6. март 2020)
- Све ми недостаје, и сунце и ваздух („Политика”, 1. мај 2020)
- Нема човека који се не плаши смрти („Политика”, 4. јануар 2022)