Љубомир Симовић

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) је драмски писац, песник, романсијер, преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности.

Љубомир Симовић
Љубомир Симовић
Датум рођења	(1935-12-02)2. децембар 1935.
Место рођења	Ужице Краљевина Југославија
Школа	Универзитет у Београду
Институција	САНУ
Академик

Биографија

Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гиманзије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година прошлог века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда.

Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији. Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку идр.

Песме

• Балада о Стојковићима

Песничке књиге

• Словенске елегије (1958),
• Весели гробови (1961),
• Последња земља (1964),
• Шлемови (1967),
• Уочи трећих петлова (1972),
• Субота (1976),
• Видик на две воде (1980),
• Ум за морем (1982),
• Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983),
• Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983),
• Горњи град (1990, два издања),
• Игла и конац (1992)
• Љуска од јајета (1998).

Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:

Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиша“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ”ужичком песничком трилогијом”: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.

Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.

Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године.

Драме

Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.

По драми Бој на Косову снимљен је филм.

Есеји

Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999), Жабе у реду пред поткивачницом (2016).

Књиге

Дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.

Два издања књиге Ужице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.

Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.

Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.

Издавачка кућа „Танеси” објавила је његову књигу путописа „До Оба и Хуангпуа” 2016. године.

Академик

Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Награде и признања

Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.

Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:

• Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993).
• Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.
• „Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968),
• „Змајева награда“ (1973),
• „Бранко Миљковић“ (1980),
• „Милан Ракић“ (1982),
• „Октобарска награда“ (1989),
• „Седмојулска награда“ (1990),
• „БИГЗ-ова“ (1990),
• „Златни крст кнеза Лазара“ (1992),
• „Десанка Максимовић“ (1994),
• „Жичка хрисовуља“ (1995),
• награда Града театра Будве „Стефан Митров Љубиша“ (1997),
• „Исидоријана“ (1997),
• „Рачанска повеља“ (1999),
• „Велика базјаска повеља“ (1999),
• „Васко Попа“ (1999),
• „Козара“ (1999),
• „Одзиви Филипу Вишњићу“,
• „Заплањски Орфеј“ (2001),
• Награда „Мића Поповић“ (2005),
• Златни кључ Смедерева (2012)
• Награда за животно дело Српске књижевне задруге (2013)
• Награда „Љубомир П. Ненадовић”, за најбољу путописну књигу на српском језику, 2016.
• Награда "Доситеј Обрадовић" за животно дело, 2016.
• Златни прстен деспота Стефана Лазаревића, 2020.

Литература

1. БИОГРАФСКИ лексикон Златиборског округа/ уредник Милија Ј. Кнежевић.- Београд: Удружење Ужичана, 2006
2. Љубомир Симовић: памтивек/ уредник Предраг Марковић.- Београд: Стубови културе, 2010
3. Преглед књижевности ужичког краја/ Милутин Пашић. – Ужице: Кадињача, 1996
4. Четири вечери са Љубомиром Симовићем/ Милош Јевтић. – Ужице: Арт, 1999
5. Књижевно дело Љубомира Симовића. - Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, 1987, год. VIII, бр. 13-14

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ
• Сабрана дела Љубомира Симовића у електронском облику - иБиблиотека
• Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“
• Поезија је нешто друго, у односу на све („Политика“, 1. јануар 2010)
• У страху од црног бирамо сиво („Вечерње новости“, 22. април 2011)
• Пропевало је наше језичко и културно памћење („Политика“, 12. јун 2011)
• Учио сам од сваког кога сам читао („Политика“, 14. октобар 2012)
• Много је жаба пред поткивачницом („Политика“, 15. фебруар 2015)
• Библија као бедекер („Политика”, 26. фебруар 2017)
• Разговори са академицима - Љубомир Симовић (Недељник, 17. мај 2017)
• Због Михизових критика смо некада чекали воз: Љубомир Симовић о новим „Шопаловићима” („Вечерње новости”, 6. март 2020)
• Све ми недостаје, и сунце и ваздух („Политика”, 1. мај 2020)