Радмила Бакочевић

Радмила Бакочевић (рођ. Васовић; Вича, код Гуче, 5. јануар 1933) српски је оперски сопран.[1][2]

Радмила Бакочевић
Радмила Бакочевић
Лични подаци
Датум рођења(1933-01-05)5. јануар 1933.(91 год.)
Место рођењаГуча, Краљевина Југославија
Музички рад
ЖанрОпера

Биографија

уреди

Рођена је у Гучи 5. јануара 1933. године. Отац Ђорђе Васовић био је управник расадника, а мајка Даринка домаћица. Школовала се у Гучи и Чачку а учитељску школу завршила у Ужицу.[3] Почела је да пева уз мајку. Доцније је као дете, са стрицем Милутином, који је лепо свирао прим, певала на породичним и сеоским слављима. Пошто је њен талент за песму рано откривен, живот ју је усмерио на ту страну, па је упркос очевом противљењу, уместо учитељског позива у Тутину продужила школовање у средњој музичкој школи у Београду. Музичку академију у Београду[4] завршила је 1956. године у класи професора Николе Цвејића, где је потом и магистрирала. Соло певање је усавршила у миланској Скали.[3]

Каријера

уреди

Имала је значајну међународну каријеру која је почела 1955. године и која се завршила са њеним пензионисањем са сцене 2004. године.[5] Током своје каријере певала је у готово свим важним оперским кућама широм света, укључујући извођења широм Европе,[6] Северне Америке и Јужне Америке. Учврстила је дугогодишње партнерство током своје каријере са две оперске куће, а то су: Народно позориште у Београду и Бечка државна опера.[5]

Бакочевићева је певала широк репертоар који је обухватао дела од 17. преко 20. века. Посебно је добро приказивала Пучинијеве и Вердијеве хероине, а веома су поштоване и њене улоге у операма Рихарда Штрауса и Рихарда Вагнера.[5] Такође је певала и у бројним операма од руских и чешких композитора као што су Николај Римски-Корсаков, Сметана, и Чајковски. Занимљиво, певала је само две улоге на француском, Жулијету у Жак Офенбаховој Les Contes d'Hoffmann и Маргариту у Шарл Гуноовом Фаусту. Имала је доста прилагодљив гласа па је могла да пева дела композитора као што су Винченцо Белини и Гаетано Доницети.[5]

Након пензионисања са сцене, Радмила Бакочевић је радила као професор певања на неколико универзитета. Тренутно је члан Музичке академије на Универзитету уметности у Београду где је и радила као ректор од 1998. до 2000. године.[5][7][8]

Била је супруга политичара Александра Бакочевића, са којим има кћерку Маргарету.[3]

Сада је у статусу Професора Емеритуса Универзитета у Крагујевцу и почасни је Доктор наука Универзитета у Сарајеву.

За собом има читаву плејаду оперских солиста и истакнутих педагога који преносе школу Савременог белканта:

Награде

уреди

За уметничка остварења добила је више домаћих и иностраних признања:[1]

  • Октобарску награду града Београда (1960),
  • Седмојулску награду (1970),
  • Награду АВНОЈ-а (1979),
  • Награду УМУС-а (1987),
  • Вукову награду (1991) и
  • Италијанску награду Targo d oro за креацију Норме В. Белинија у (1976/77)
  • Награда Браћа Карић (2000.)
  • Музика класика (2016)[9]
  • Златна медаља за заслуге, поводом Дана државности Републике Србије (2017)

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б „Radmila Bakočević”. Kablarnet (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-15. 
  2. ^ „Classical Notes”. Billboard. 1968-03-23. 
  3. ^ а б в „Оперска дива Радмила Бакочевић”. Zvuci Srbije (на језику: српски). 2020-10-10. Приступљено 2022-01-15. 
  4. ^ superweb; Nikitovic, Vladimir (2023-10-02). „Radmila Bakočević u svom Čačku: Kada se zavesa spusti, bila sam domaćica, majka, supruga i danas baka, to su moje najbolje uloge” (на језику: српски). Приступљено 2023-11-05. 
  5. ^ а б в г д „Радмила Бакочевић”. Факултет Музичке уметности (на језику: српски). Приступљено 2022-01-15. 
  6. ^ „News of Norway”. 1965. стр. 27. 
  7. ^ Central and south-eastern Europe 2004. Regional surveys of the world (4. ed изд.). London: Europa Publ. 2003. ISBN 978-1-85743-186-5. 
  8. ^ Milosavljević, Olivera; Radić, Radmila; Savić, Obrad (2001). Serbian elite. Helsinki files (2nd ed изд.). Beograd: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. ISBN 978-86-7208-034-6. 
  9. ^ Радмила Бакочевић: Музика ме је водила (Б92, 2. фебруар 2017)

Литература

уреди
  • Јоковић, Слободан (1999). Радмила Бакочевић: примадона ассолута (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Верзалпрес. стр. 443 страна. 

Спољашње везе

уреди