Википедија

Elizabeta Rumunska

Elizabeta Rumunska (grč. Ελισάβετ της Ρουμανίας; rum. Elisabeta a României; 12. oktobar 1894 – 14. novembar 1956) je bila rumunska princeza dinastije Hoencolern—Zigmaringen a po udaji je bila grčka kraljica, kao supruga Đorđa II Grčkog.

Elizabeta Rumunska
rani 20. vek
Lični podaci
Puno imeElizabeta Šarlota Žozefina Aleksandra Viktorija
Datum rođenja(1894-10-12)12. oktobar 1894.
Mesto rođenjaSinaja, Rumunija
Datum smrti14. novembar 1956.(1956-11-14) (62 god.)
Mesto smrtiKan, Francuska
GrobBaden-Virtemberg, Nemačka
Porodica
SupružnikĐorđe II Grčki
RoditeljiFerdinand Rumunski
Marija od Edinburga
DinastijaHoencolern—Zigmaringen

Vaspitali su je i odgojili rođak Karol I Rumunski i njegova supruga kraljica Elizabeta od Vida te je bila društveno izolovana. Udata za princa Đorđa II, naslednika grčkog prestola nije osećala strast prema njemu i prošla je kroz politička previranja u zemlji posle Prvog svetskog rata. Kada je njen muž nasledio tron 1922, Elizabet je bila umešana u pomoć izbeglicama koje su stigle u Atinu posle katastrofe u grčko-turskom ratu. Uspon revolucionarne klime uticao je na njeno zdravlje i ona je napustila Kraljevinu Grčku sa svojim mužem u decembru 1923. Kraljevski par se tada nastanio u Bukureštu, a kralj Džordž je svrgnut 25. marta 1924. ukidanjem grčke monarhije.

U Rumuniji, odnos Elizabete i Đorđa II se pogoršao i par se razveo 1935. Veoma bliska sa svojim bratom, kraljem Rumunije Karolom II, bivša kraljica je stekla značajno bogatstvo, delom zahvaljujući finansijskim savetima njenog ljubavnika, bankara Aleksandrua Skanavija. Nakon smrti svoje majke, kraljice Marije, 1938. i abdikacije kralja Karola 1940. godine, Elizabeta je preuzela ulogu prve dame Rumunije. Na kraju Drugog svetskog rata uspostavila je bliske veze sa Komunističkom partijom Rumunije i otvoreno se urotila protiv svog nećaka, mladog kralja Mihaja I, čime je stekla nadimak „Crvena tetka“ . Međutim, njene komunističke veze nisu je sprečile da bude proterana iz zemlje kada je 1947. proglašena Rumunska Narodna Republika. Prognana, bivša kraljica se preselila u Švajcarsku, a zatim u Kan, u južnoj Francuskoj. Imala je romantičnu vezu sa Markom Favratom, skoro trideset godina mlađim umetnikom.

Biografija

uredi

Bila je drugo dete i prva ćerka prestolonaslednika Ferdinanda i princeze Marije od Edinburga. Elizabeta je rođena 12. oktobra 1894. u zamku Peleš, Sinaja.[1] Ime je dobila po svojoj pratetki po ocu, kraljici Elizabeti od Vida i ubrzo nakon rođenja odvojena je od svojih roditelja.[2] Sa starijim bratom, princom Karolom, odgajali su je kralj Karol I i njegova žena. Tokom godina, Elizabeta je razvila hladan karakter i promenljiv temperament koji je društveno izolovao.

Godine 1911, princ Đorđe Grčki, tada drugi u redu na prestolu, prvi put je sreo Elizabetu. Posle Balkanskih ratova, tokom kojih su Grčka i Rumunija bile savezničke, grčki princ je tražio ruku Elizabete, ali je, po savetu njene pratetke, odbila ponudu, rekavši da je njen udvarač prenizak i previše "Englez" u svojim manirima. Princeza je tom prilikom čak rekla da je „Bog započeo princa, a zaboravio da ga završi“.[3]

 
Princeza Marija od Rumunije sa ćerkom Elizabetom

Tokom Prvog svetskog rata, Elizabet je bila uključena u pomoć ranjenim vojnicima. Svakodnevno je obilazila bolnice i delila cigarete i utešne reči žrtvama borbi.

Godine 1919. Elizabeta i njene sestre Marija i Ileana pratile su svoju majku, sada kraljicu Mariju, u Pariz na Mirovnoj konferenciji. Vladarka se nadala da će za vreme svog boravka moći da nađe odgovarajuće muževe za svoje ćerke, posebno za Elizabetu, koja je već imala dvadeset pet godina. Posle nekoliko meseci u Francuskoj, kraljica i njene ćerke su odlučile da se vrate u Rumuniju početkom 1920. U povratku su se nakratko zaustavile u Švajcarskoj, gde su zatekli grčku kraljevsku porodicu, koja je živela u izgnanstvu od svrgavanja Konstantina I tokom Velikog rata. Elizabeta je tada ponovo srela princa Đorđa, koji je ponovo tražio njenu ruku. Sada svesnija svog statusa, Elizabeta je odlučila da prihvati brak. Međutim, u to vreme budućnost grčke kraljevske dinastije bila je daleko od izvesne: smenjen sa prestola sa ocem i zamenjen mlađim bratom, sada kraljem Aleksandrom I, Đorđu je zabranjeno da ostane u svojoj zemlji, bez para i bez ikakvih izgleda za budućnost. [4][5] Veridba je zadovoljila i Elizabetu i roditelje princa Đorđa. Ushićena što je konačno pronašla muža za svoju najstariju ćerku, kraljica Rumunije je ubrzo pozvala princa da otputuje u Bukurešt kako bi javno objavila veridbu. Đorđe je pristao, ali je ubrzo po dolasku u zemlju svoje verenice saznao za nesrećnu smrt Aleksandra I i politička previranja koja su usledila u Grčkoj.[6]

Dana 5. decembra 1920. referendum sa spornim rezultatima pozvao je grčku kraljevsku porodicu da se vrati u zemlju. Zbog toga su se kralj Konstantin I, kraljica Sofija i Đorđe vratili u Atinu 19. decembra. Njihov povratak pratilo je značajno veselje. Ogromna gomila opkolila je suverena i prestolonaslednika ulicama prestonice. U palati, više puta su se pojavljivali na balkonu da pozdrave ljude koji su ih bodrili.

Nekoliko nedelja kasnije, Đorđe se vratio u Rumuniju da oženi sa Elizabetom. Venčanje je obavljeno sa velikom pompom u Bukureštu 27. februara 1921. godine. Ubrzo nakon 10. marta, princ Karol od Rumunije, Elizabetin stariji brat, oženio se mlađom sestrom Đorđa, princezom Helenom od Grčke.[7]

U Grčkoj, Elizabeta je imala velikih poteškoća da se integriše u kraljevsku porodicu, a njen odnos sa kraljicom Sofijom je bio posebno nezgodan. Zbog introvertnog temperamenta koji bi se mogao pogrešno shvatiti kao arogancija, ona se osećala izolovanom od strane svoje nove porodice, koji su samo govorili na grčkom u njenom prisustvu, jer još nije savladala jezik. Samo su kralj Konstantin I i njegova sestra, ruska velika kneginja Marija Georgijevna, našli na naklonost. Čak je i sa svojim suprugom imala loš odnos zbog njegove i njene povučenosti.[8]

Žaleći što nema svoj dom i što je bila primorana da stalno živi sa grčkom kraljevskom porodicom, Elizabeta je potrošila ionako male prihode svog muža na preuređenje njihovih stanova. Pored toga, njena porodica je kasnila sa isplatom miraza a ušteđevina koju je ostavila u Rumuniji ubrzo je izgubljena zbog loših investicija koje je izvršio upravnik njenog bogatstva.

Suočena sa veoma teškom političkom situacijom, usled grčko-turskog rata, Elizabeta je brzo shvatila da je njen prostor ograničen u njenoj novoj zemlji. Ona je integrisala Crveni krst, koji je bio preplavljen dolaskom ranjenika koji su dolazili iz Anadolije. Princeza se u slobodno vreme bavila baštovanstvom, slikanjem i crtanjem. Ilustrovala je knjigu pesama belgijskog autora Emila Verherena. Provela je duge sate učeći moderni grčki, jezik koji joj je bio izuzetno težak.[9]

Razočarana svojom svakodnevnom rutinom, Elizabeta je počela da gaji ljubomoru prema svojoj sestri Mariji, udatoj za kralja Jugoslavije Aleksandra I Karađorđevića, i snaji Heleni od Grčke, supruzi njenog brata prestolonaslednika Karola od Rumunije. Sa ratom i revolucijom svakodnevni život grčke kraljevske porodice bio je zaista sve teži, a naknada koju je primao njen suprug Đorđe nije joj dozvoljavala da kupi odeću i nakit koji je želela.

Već zategnuti ratom, odnosi grčke kraljevske porodice i Elizabete bili su pomućeni time što nisu mogli da daju naslednika Kraljevini Grčkoj. Elizabeta je zatrudnela nekoliko meseci nakon udaje, ali je doživela pobačaj tokom službenog putovanja u Smirnu. Duboko pogođena ovim događajem, princeza se razbolela od tifusa nakon čega je ubrzo usledio pleuritis i pogoršala se depresijom. Utočište je sa svojom porodicom našla u Bukureštu, ali uprkos naporima njene majke i muža, ni Elizabetino zdravlje ni njen brak nisu se u potpunosti oporavili od gubitka deteta.[10]

U međuvremenu, katastrofa grčko-turskog rata primorala je kralja Konstantina I da abdicira, što je Đorđa stavilo na presto dana 27. septembra 1922. Novi kralj, međutim, nije imao moć i on i njegova kraljica nisu bili u stanju da reše represiju koju su organizovali revolucionari koji su preuzeli vlast protiv predstavnika starog režima. Novi kraljevski par je sa mukom video skoro pogubljenje princa Andreja (kraljevog strica) na suđenju Šestorici (pogubljenje Šestorice je bilo suđenje za izdaju, krajem 1922, antivenizelističkim zvaničnicima koji su smatrani odgovornim za grčki vojni poraz u Maloj Aziji. Suđenje je kulminiralo smrtnom kaznom i pogubljenjem šest od devet optuženih).

Uprkos ovom teškom kontekstu, Elizabeta je pokušala da bude korisna svojoj zemlji. Da bi odgovorila na priliv izbeglica poreklom iz Anadolije, kraljica je izgradila kolibe na periferiji Atine. Da bi sprovela svoje projekte, mobilisala je svoju porodicu i zamolila svoju majku, kraljicu Mariju, da pošalje drvo i drugi materijal.[11]

Međutim, Elizabeti je bilo sve teže da se nosi sa Grčkom i njenom revolucionarnom klimom. Njena ljubav prema suprugu nije ni postojala a njena pisma majci pokazuju koliko je brinula za svoju budućnost. Njena prepiska je takođe otkrila da nije imala želju da ima decu.[11]

Nakon pokušaja monarhističkog državnog udara u oktobru 1923. godine, situacija kraljevskog para postala je još nesigurnija. Revolucionarna vlada je 19. decembra 1923. kralja Đorđa i Elizabetu primorala na izgnanstvo. Sa knezom Pavlom (kraljevim bratom i pretpostavljenim prestolonaslednikom), oni su zatim otišli u Rumuniju, gde su saznali za proglašenje Druge Helenske republike 25. marta 1924. godine.

U Rumuniji, Đorđe II i Elizabeta su se preselili u Bukurešt, gde su im kralj Ferdinand i kraljica Marija dali krilo palate na korišćenje. Prognani grčki kraljevski par učestvovao je na dvorskim ceremonijama, ali uprkos ljubaznosti njegove tašte, prognani kralj Grčke u Bukureštu osećao se besciljno i nije skrivao dosadu koju je osećao na rumunskom dvoru.[12] Za razliku od svog supruga, Elizabeta je bila oduševljena povratkom u Rumuniju. Sredinom 1920-ih, Elizabeta je ilustrovala najnovije delo svoje majke, Zemlja koju volim (1925). Veze sa princezom Helenom od Rumunije ostale su komplikovane zbog ljubomore koju je prognana kraljica Helena i dalje osećala prema svojoj snaji.

Pogoršani poniženjima izgnanstva, finansijskim poteškoćama i nedostatkom potomstva, odnosi između Đorđa II i Elizabete su se pogoršali. Bivša kraljica Grčke je počela da se kocka, previše jede i započela je seriju vanbračnih veza sa nekoliko oženjenih muškaraca. Čak je i flertovala sa svojim šurakom, kraljem Jugoslavije Aleksandrom Karađorđevićem, kada je posetila svoju sestru kraljicu Mariju tokom bolesti u Beogradu. Kasnije je ušla u aferu sa bankarom svog muža, Grka-Rumuna po imenu Aleksandru Skanavije. Međutim, Elizabeta nije bila jedina odgovorna za neuspeh njenog braka: tokom godina Đorđe je sve manje vremena provodio sa svojom suprugom i nastanio se u svoju rezidenciju u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je takođe stupio u preljubničku vezu.[12]

U maju 1935. Elizabeta je od grčkog diplomate čula da je Druga grčka republika na ivici propasti i da je obnova monarhije neizbežna. Uplašena ovom vešću, prognana kraljica Elizabeta pokrenula je brakorazvodni postupak, a da nije obavestila svog muža. Optužen za „dezertiranje iz porodične kuće“, Đorđe II je video kako mu je brak raskinut pred sudom u Bukureštu, a da nije bio zaista pozvan da govori o tome (6. jula 1935).[13]

Posle smrti kralja Ferdinanda Rumunskog 1927. godine, Rumunija je započela period velike nestabilnosti. Nakon što se prestolonaslednik Karol odrekao prava da može da živi sa svojom ljubavnicom Magdom Lupesku, njegov sin se popeo na presto kao kralj Mihaj Rumunski pod upravom Regentskog veća. Veoma bliska svom bratu, Elizabeta je aktivno podržavala njegov povratak u Rumuniju. Ona ga je svakodnevno obaveštavala o političkom životu zemlje tokom godina izgnanstva.[14]

Kada je došao na presto, Karol II je održavao burne odnose sa članovima svoje porodice, ali je zadržao poverenje u Elizabetu, koja je bila jedini član kraljevske porodice koji je prihvatio njegovu ljubavnicu. Zahvaljujući nasledstvu koje je dobila od oca, finansijskim savetima svog ljubavnika, bankara Aleksandrua Skanavija, i dobrim odnosima sa bratom, princeza je uspela da živi u velikom stilu u Rumuniji. U martu 1935. godine, stekla je vilu u Sinaji i elegantnu vilu u italijanskom stilu, nazvanu Palata Elizabeta.[15]

Nakon smrti kraljice majke Marije 1938. i svrgavanja Karola II 1940. godine, Elizabeta je igrala ulogu prve dame Rumunije. Ambiciozno, princeza se nije kajala što je sledila politiku svog brata, čak i kada se pokazala kao arogantna prema ostalim članovima kraljevske porodice. Posle povratka na presto Mihaja Rumunskog i uspostavljanja diktature maršala Jona Antoneskua, Elizabeta je ostala van politike. Međutim, od 1944. je uspostavila veze sa Komunističkom partijom Rumunije i otvoreno se urotila protiv svog nećaka, koji ju je sada smatrao špijunom. Početkom 1947. primila je maršala Tita, koji je zbacio još jednog njenog nećaka, mladog jugoslovenskog kralja Petra II. Konačno, preko Aleksandrua Skanavija, princeza je učestvovala u finansiranju gerile koja se borila protiv njenog bivšeg zeta, sadašnjeg kralja Pavla I, u Grčkoj.[16]

Međutim, Elizabeta nije bila jedini član rumunske kraljevske porodice koji je imao prijateljske odnose sa komunistima: to je učinila i njena sestra Ileana u nadi da će na presto postaviti svog najstarijeg sina, nadvojvodu Stefana od Austrije. Iz tih razloga, dve princeze su tada dobile nadimak „Crvene tetke“ kralja Mihaja Rumunskog.

Uprkos svojim vezama sa Komunističkom partijom Rumunije, Elizabeta je bila primorana da napusti zemlju nakon proglašenja Rumunske Narodne Republike, 30. decembra 1947. Novi režim joj je dao tri dana da spakuje svoje stvari, a palata Elizabeta je opljačkana. Međutim, pre nego što je otišla u izgnanstvo, princeza je imala vremena da spali svoju arhivu. Dana 12. januara 1948. napustila je Rumuniju sa svojom sestrom Ileanom u specijalnom vozu koji su obezbedili komunisti. Porodica Skanavi ih je pratila, ali su obe princeze izgubile veliki deo imovine nakon što su proterane iz zemlje.[17]

Elizabeta se prvo nastanila u Cirihu, a zatim u Kanu. U Francuskoj je upoznala zgodnog mladića i budućeg umetnika po imenu Mark Favrat. Pošto se zaljubila u mladića, princeza je poželela da se uda za njega i zamolila svog rođaka, Fridriha, princa od Hoencolerna, da mu pokloni titulu kako bi se venčali. Princeza je tada odlučila da počne zajednicu sa mladićem; što je učinila tri meseca pre smrti. Umrla je u svom domu 14. novembra 1956. godine.

Telo princeze preneto je u kriptu Hoencolern-Zigmaringe dinastije.

Grbovi

uredi
  •  
    Kraljevski monogram kao princeza Elizabeta od Rumunije
  •  
    Grb kraljice Elizabete Grčke
  •  
    Kraljevski monogram kraljice Elizabete od Grčke

Reference

uredi
  1. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. str. 183. ISBN 84-9734-195-3. 
  2. ^ Marcou, Lilly (2002). Le roi trahi: Carol II de Roumanie. Paris: Pygmalion/G. Watelet. str. 42. ISBN 2-85704-743-6. 
  3. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. str. 121. ISBN 0-7509-2147-1. 
  4. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. str. 122. ISBN 0-7509-2147-1. 
  5. ^ Marcou, Lilly (2002). Le roi trahi: Carol II de Roumanie. Paris: Pygmalion/G. Watelet. str. 122. ISBN 2-85704-743-6. 
  6. ^ Marcou, Lilly (2002). Le roi trahi: Carol II de Roumanie. Paris: Pygmalion/G. Watelet. str. 117—118. ISBN 2-85704-743-6. 
  7. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. str. 130. ISBN 0-7509-2147-1. 
  8. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. str. 185. ISBN 84-9734-195-3. 
  9. ^ ohn Wimbles, Elisabeta of the Hellenes: Passionate Woman, Reluctant Queen - Part 1, str. 138
  10. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. str. 138. ISBN 0-7509-2147-1. 
  11. ^ a b Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. str. 186. ISBN 84-9734-195-3. 
  12. ^ a b Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. str. 145. ISBN 0-7509-2147-1. 
  13. ^ Van der Kiste, John (1999). Kings of the Hellenes : the Greek kings, 1863-1974. Stroud, Gloucestershire: Sutton. str. 151. ISBN 0-7509-2147-1. 
  14. ^ Marcou, Lilly (2002). Le roi trahi: Carol II de Roumanie. Paris: Pygmalion/G. Watelet. str. 164, 172. ISBN 2-85704-743-6. 
  15. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. str. 191. ISBN 84-9734-195-3. 
  16. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. str. 190. ISBN 84-9734-195-3. 
  17. ^ Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. str. 191—193. ISBN 84-9734-195-3. 

Literatura

uredi
  • Mateos Sáinz de Medrano, Ricardo (2004). La familia de la reina Sofía : la dinastía griega, la Casa de Hannover y los reales primos de Europa (1. izd.). Madrid: La Esfera de los Libros. ISBN 84-9734-195-3. OCLC 55595158. 
  • Gelardi, Julia P. (2006). Born to rule : granddaughters of Victoria, queens of Europe: Maud of Norway, Sophie of Greece, Alexandra of Russia, Marie of Romania, Victoria Eugenie of Spain. London: Review. ISBN 0-7553-1392-5. 
  • Marcou, Lilly (2002). Le roi trahi: Carol II de Roumanie. Paris: Pygmalion/G. Watelet. ISBN 2-85704-743-6. OCLC 49567918. 
  • Queen Marie of Romania, Însemnari zilnice, vol. 3, Editura Historia, 2006
  • Van der Kiste, John (1994). Kings of the Hellenes: The Greek Kings, 1863–1974. Sutton Publishing. ISBN 0-7509-2147-1. 
  • Hannah Pakula, The Last Romantic: A Biography of Queen Marie of Roumania, Weidenfeld & Nicolson History. 1996. ISBN 1-85799-816-2.
  • Prince of Greece, Michel; Palmer, Alan (1990). The Royal House of Greece. London: Weidenfeld Nicolson Illustrated. ISBN 0-297-83060-0. OCLC 59773890. 
  • John Wimbles, Elisabeta of the Hellenes: Passionate Woman, Reluctant Queen - Part 1: Crown Princess, Royalty Digest, vol. 12#5, no 137, November 2002, pp. 136–144 ISSN 0967-5744
  • John Wimbles, Elisabeta of the Hellenes: Passionate Woman, Reluctant Queen - Part. 2: Crown Princess, Royalty Digest, vol. 12#6, no 138, December 2002, pp. 168–174 ISSN 0967-5744
  • John Wimbles, Elisabeta of the Hellenes: Passionate Woman, Reluctant Queen - Part. 3: Exile at Home 1924–1940, Royalty Digest, vol. 12#7, no 139, January 2003, pp. 200–205 ISSN 0967-5744
  • John Wimbles, Elisabeta of the Hellenes: Passionate Woman, Reluctant Queen - Part. 4: Treachery and Death, Royalty Digest, vol. 13#1, no 145, July 2003, pp. 13–16 ISSN 0967-5744
  • Ivor Porter (2005). Michael of Romania: The King and the Country. Sutton Publishing Ltd. ISBN 0-7509-3847-1. 
  • Jean-Paul Besse, Ileana: l'archiduchesse voilée, Versailles, Via Romana. 2010. ISBN 978-2-916727-74-5.
  • The Romanovs: The Final Chapter (Random House, 1995) by Robert K. Massie, pgs 210–212, 213, 217, and 218 ISBN 0-394-58048-6 and. ISBN 0-679-43572-7.
  • Ileana, Princess of Romania. I Live Again. New York: Rinehart, 1952. First edition.
  • Lillian Hellman: A Life with Foxes and Scoundrels (2005), by Deborah Martinson, PhD. (Associate Professor and Chair of English Writing at Occidental College)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабета_Румунска&oldid=27815805”