Enver-paša

Ever-paša (osm. tur. انور پاشا, ) ili Ismail Enver-paša (osm. tur. اسماعیل انور پاشا), rođen kao Ismail Enver (22. novembar 1881 – 4. avgust 1922) je bio vojni oficir Osmanskog carstva, vođa Mladoturske revolucije i jedan od glavnih izvršilaca genocida nad Jermenima. Bio je jedan od glavnih vođa Osmanskog carstva kako u Drugom balkanskom ratu, tako i u Prvom svetskom ratu. Paša je titula koja se menjala zajedno sa njegovim vojnim činovima; tokom svoje karijere bio je poznat po napredovanju u činovima, među kojima su bili Enver-efendija (انور افندي), Enver-beg (انور بك), i, na kraju, Enver-paša, kako su u Osmanskom carstvu bili nazivani oficiri unapređeni u čin „Mirliva“.

Ismail Enver paša
Ismail Enver paša, 1917
Lični podaci
Puno ime	Ismail Enver
Nadimak	Enver-paša
Datum rođenja	(1881-11-22)22. novembar 1881.
Mesto rođenja	Istanbul, Osmansko carstvo
Datum smrti	4. avgust 1922.(1922-08-04) (40 god.)
Mesto smrti	Turkestan, autonomna sovjetska socijalistička republika (današnji Tadžikistan), Ruska SFSR
Vojna karijera
Vojska	Osmansko carstvo
Čin	Enver efendi, Enver beg, Enver paša.
Učešće u ratovima	Mladoturska revolucija, Tursko-italijanski rat, Drugi balkanski rat, Bitka kod Sarikamiša, Galipoljska operacija,

Kao ministar rata, a samim tim i glavnokomandujući (to jest, zamenik glavnokomandujućeg, s obzirom da je ta titula pripadala Sultanu), Enver-paša je smatran najuticajnijom ličnošću vlade Osmanske Turske ili „glavni čovek u Istanbulu“, kako su ga mnogi nazivali. Kući je smatran „herojem revolucije“, Nemci su Tursku nazivali „zemljom Envera“ a Britanci su o njemu govorili kao o „onome čija je moć bila apsolutna a ambicije grandiozne“.

Mladost i karijera

Enverov otac, Ahmet, je bio ili čuvar mosta kod Bitolja ili javni dželat u nekom malom gradu na Balkanu a njegova majka je bila albanska seljanka. Studirao je različite smerove u vojnim školama Osmanskog carstva, da bi napokon diplomirao na akademiji Harp Akademisi sa odlikama 1903. godine. Postao je major 1906. godine, a zatim je poslat u Osmansku treću armiju, koja je bila stacionirana u Solunskom vilajetu. Tokom njegove službe u gradu, postao je član Odbora za zajedništvo i napredak.

Dolazak na vlast

Godine 1908. izbila je Mladoturska revolucija u Solunskom vilajetu, a mladi Enver ubrzo je postao jedan od njenih vojnih vođa. Ova uspešna pobuna je donela moć Odboru za zajedništvo i nepredak, uvodeći „Drugu ustavnu eru“ Osmanskog carstva. Tokom sledeće godine, reakcionarna zavera radi organizovanja državnog udara 1909. godine dostigla je vrhunac u incidentu 31. marta, to jest državnom udaru na Abdul Hamida II koji je ugašen. Enver-beg je igrao aktivnu ulogu u gušenju ustanka u vladi. Nakon toga, poslat je u Berlin kao vojni ataše, gde je zavoleo nemačku vojnu kulturu, i ojačao vojne veze između Nemačke i Osmanskog carstva, pozivajući nemačke oficire da izvrše reformu osmanske vojske.

Godine 1911. Kraljevina Italija je započela invaziju na osmanski vilajet Tripolitaniju, i samim tim započela Tursko-italijanski rat. Enver je odlučio da se pridruži odbrani ove provincije te je napustio Berlin, i otišao u Libiju. Preuzeo je komandu u potpunosti, ali je, na kraju, Italija preuzela kontrolu nad Libijom, te je Enver-beg morao da se vrati u Istanbul. 1912. godine, zahvaljujući aktivnom učestvovanju u ratu, unapređen je u pukovnika. Međutim, ovaj poraz je koštao Odbor za zajedništvo i napredak popularnosti, te je pao sa vlasti i zamenjen je Liberalnim savezom Osmanskog carstva. U oktobru 1912. godine, izbio je Prvi balkanski rat, i osmanska vojska je pretrpela teške poraze od strane Balkanske lige. Ovi vojni obrti su oslabili vlast i pružili Enveru šansu da prigrabi moć za sebe. U državnom udaru u januaru 1913. godine Mladi Turci su preuzeli moć sa Enverom kao ministrom rata, i napustili su Londonsku mirovnu konferenciju 1913. godine. Obnovljena neprijateljstva su samo pogoršala situaciju Osmanskog carstva, međutim, kako su dva glavna preostala uporišta, Jedrene i Janjina pala u ruke Bugara i Grka, Osmanlije su primorane da prihvate poraz i potpišu Londonski mir (1913).

U junu 1913. godine, međutim, izbio je Drugi balkanski rat između balkanskih saveznika. Enver-beg je iskoristio situaciju i poveo vojsku u Istočnu Trakiju i tako povratio Jedrene od Bugara, koji su usmerili svoje trupe protiv Srba i Grka. Nakon ovog uspeha, Enver-beg je postao Paša, i među Turcima je poznat kao „Osvajač Jedrena.

Nakon ovih političkih i vojnih dostignuća, uveo je vojni diktatorski trijumvirat, kasnije nazvan „Trojica Paša“ (Enver-paša, Mehmed Talat-paša, i Adžmet Džemal-paša). Godine 1914. ponovo je postao Ministar rata pod Said Halem-pašom, a zatim se oženio princezom Eminom Nasije Sultanom, ćerkom princa Sulejmana, i time ušao u kraljevsku porodicu. Njegova moć je polako rasla, dok je u isto vreme Evropa koračala ka svetskom ratu.

Prvi svetski rat

Enver-paša, prikazan na nemačkoj razglednici Prvog svetskog rata.

Enver-paša je bio arhitekta Osmansko-nemačkog saveza, i očekivao je brzu pobedu u ratu koji bi pomogao Osmanskom carstvu. Iako nije obavestio ostale članove kabineta, dozvolio je da dva nemačka ratna broda, SMS Goeben i SMS Breslau, pod vođstvom nemačkog admirala Vilhema Sušona, uđu u Dardanele i tako pebegnu od Britanaca; naknadna donacija brodova neutralnom Osmanskom carstvu je išla Nemačkoj u korist, uprkos francuskim i ruskim pokušajima da zadrže Osmansko carstvo van okrilja rata. Napokon, 29. oktobra, dostignut je trenutak kada više nije bilo povratka, kada je admiral Sušon, tada glavnokomandujući osmanske mornarice, poveo Goeben, Breslau, kao i batanjon osmanskih ratnih brodova u Crno more i opustošio ruske luke u Odesi, Sevastopolju i Feodosiji. Rusija je objavila rat Osmanskom carstvu 2. novembra, a Britanija, sledeći primer Rusije, 5. novembra. Većina članova turskog kabineta i Odbora za zajedništvo i napredak su bili protiv ovog ulaska u rat na brzinu, međutim, Enver-paša je smatrao da bi jedino to bilo ispravno.

Čim je počeo rat, 31. oktobra 1914. godine, Enver je naredio da se svi muškarci dovoljno odrasli za vojsku prijave u kancelarije za regrutaciju. Kancelarije nisu mogle da funkcionišu zbog prevelike navale muškaraca, te je došlo do dugog zakašnjenja.

Ministar rata

Enver se pokazao kao nedelotvoran ministar rata, i tokom naredne četiri godine Nemačka je često morala da potpomaže Osmansko carstvo šaljući im generale kao što su Oto Liman Von Sanders, Erih fon Falkenhajn, Kolmar fon der Golc, i Fridrih Fraiher Kres Von Kresenstajn. Nemačka je takođe Osmansko carstvo snabdevala i vojnim potrepštinama, vojnicima i gorivom.

Poruka Enver-paše vojsci i narodu je bila „Rat do pobede“. Tokom rata, uslovi za život su se naglo pogoršali, a nezadovoljstvo je raslo. Vlada odbora za zajedništvo i napredak je potrošila više novca nego što je dobila, a stopa inflacije tokom četiri godine je bila veća od 1600%.

Poraz kod Sarikamiša 1914.

Glavni članak: Bitka kod Sarikamiša

Enver-paša je preuzeo komandu nad snagama Osmanskog carstva protiv Rusa u Kavkaskom pohodu. Želeo je da opkoli Ruse, istera ih sa teritorija Osmanskog carstva i povrati Kars i Batumi, koje su im bile ustupljene nakon Rusko-turskog rata (1877—1878). Enver je sebe smatrao sjajnim vođom, dok ga je nemački vojni savetnik, Oto Liman fon Sanders, smatrao vojnim lakrdijašem. Enver je naredio složen napad na Ruse, sebe lično postavio na čelo Treće armije Osmanskog carstva, a onda je teško poražen u bici kod Sarikamiša koja je trajala od decembra 1914. do januara 1915. godine. Njegova strategija je izgledala izvodljivo na papiru, ali je on ignorisao spoljašnje uslove, kao što su teren i voda. Enverova vojska (90.000 ljudi) je poražena od strane ruske vojske (100.000 ljudi) a u povlačenju je poginulo na desetine hiljada turskih vojnika. Ovo je bio najgori poraz Osmanskog carstva tokom Prvog svetskog rata. Tokom povratka u Istanbul, Enver-paša je krivio jermenske vojnike za svoj poraz, zaboravljajući da mu je u januaru 1915. godine, Jermenac Hovanes spasio život tokom bitke noseći ga kroz borbene linije na ramenima. Naprotiv, Ismail-paša je kasnije pokrenuo represivne mere protiv jermenskog stanovništva imperije koje su pomogle pokretanje privremenog izmeštanja pravoslavnih Jermena koji su živeli u istočnim delovima carstva. Ovo je odvelo ka istrebljenju Jermena u istočnoj Turskoj (Genocid nad Jermenima).

Komandovanje snagama odbrane Istanbula 1915—1918.

Enver-paša, u sredini, i pratnji Džemal-paše (desno), u poseti Jerusalimu pri kraju Galipoljske operacije.

Nakon njegovog poraza kod Sarikamiša, Enver se vratio u Istanbul i preuzeo komandu nad turskom vojskom oko prestonice. Verovao je da je prestonica zaštićena od bilo kakvog savezničkog napada. Britanija i Francuska su planirale da se približe Istanbulu s namerom da izbace Osmansko carstvo iz rata. Velika Saveznička flota, sastavljena uglavnom od starijih bojnih brodova nepodobnih za borbu protiv nemačke flote, sastavila je i organizovala napad na Dardanele 18. marta 1915 godine. Ovaj napad je ostavio kako Turke, tako i Envera potpuno demoralisane. Kao rezultat toga, Enver je predao komandu Limanu Von Sandersu, koji je predvodio uspešnu odbranu Galipolja zajedno sa Mustafom Kemalom. Kasnije, nakon što su mnogi gradovi na poluostrvu uništeni i nakon što su žene i deca ubijeni savezničkim bombardovanjem, Enver je predložio postavljanje koncentracionog kampa za preostale francuske i britanske državljane Osmanskog carstva. Henri Morgentau, američki ambasador u Osmanskom carstvu, uspeo je da ubedi Envera da ne realizuje ovaj plan.

Jildirim vojna grupa

Enverov plan je bio da Jildirim vojna grupa Eriha fon Falkenhajna ponovo osvoji Bagdad.

Ovo je bio neizvodljiv plan iz logističkih razloga. Mnogi su slobodno dezertirali iz turskih trupa, a kada je Enver posetio Bejrut u junu 1917. godine, vojnicima je zabranjeno da budu stanionirani na njegovom putu iz straha da će na njega biti izvršen atentat, a manjak pokretnih trupa je značio da su trupe često bile istovarene u Damasku a zatim krenule ka jugu.

Ratni zločini koje je počinio Enver-paša

Glavni članak: Genocid nad Jermenima

Enver-paša, u periodu 1915—1918, sproveo je masovna ubistva i posebno genocid nad osmanskim Jermenima; broj žrtava varira između 800.000-1,5 miliona. On je zajedno sa drugim članovima političke grupe „Mladi Turci“, namerno raselio jermenske državljane iz njihovih domova, sela, i stambenih objekata i prisilio ih na marš smrti preko sirijske pustinje, Deir ez-Zor. Iako istorijski potvrđena od strane ogromne većine akademija i razvijenih zemalja, turska vlada i dalje tvrdi da „tvrdnje o genocidu“ nisu važeće, i objašnjavaju ga kao seriju nesrećnih ubistava na obe strane. Međutim, ipak, ovaj zločin se i dalje smatra „prvim genocidom u 20. veku“.

Osmanska vojska Islama

Tokom 1917. godine, zbog Ruske revolucije i kasnije Ruskog građanskog rata, ruska vojska na Kavkazu je prestala da postoji. U isto vreme, Odbor za zajedništvo i napredak je uspeo da osigura prijateljstvo sa Boljševicima potpisivanjem sporazuma Osmansko-ruskog prijateljstva (1. januar 1918). Enver je tražio pobedu kada se ruska vojska povukla sa Kavkaza. Kada je Enver pričao o svojim planovima da preuzme jug Rusije, Nemačka mu je poručila da se drži podalje. Nepokoleban, Enver je naredio stvaranje nove vojne snage po imenu „Osmanska vojska islama“, koja ne bi sadržala nemačke vojnike. Enverova Vojska islama je izbegla Gruziju i marširala kroz Azerbejdžan. Treća armija osmanskog carstva je takođe krenula ka predratnim granicama.

Treća armija osmanskog carstva je krenula ka Demokratskoj republici Jermeniji, koja je formirala liniju fronta na Kavkazu. General Tomas Nazarbekijan je bio komandant Kavkaskog fronta, a Andranik Ozanijan je preuzeo komandu nad Jermenijom unutar Osmanskog carstva. Vehib-paša je primorao Jermene da se povuku a zatim je osvojio Trapezunt, gde su Rusi ostavili veliku količinu vojnih sredstava. Zatim se vojska okrenula ka Gruziji.

Vojska Islama, pod vođstvom Nuri-paše, krenula je napred i napala trupe Australije, Novog Zelanda, Britanije i Kanade, koje je predvodio general Lajonel Čarls Danstervil u Bakuu. General Danstervil je naredio evakuaciju grada 14. septembra, nakon šest nedelja okupacije, i povukao se u Iran; većina jermenskog stanovništva je pobegla sa britanskom vojskom. Osmanlije su, zajedno sa svojim saveznicima iz Azerbejdžana ušle u grad nakon bitke za Baku 15. septembra.

Međutim, nakon primirja na Mudrosu između Velike Britanije i Osmanskog carstva 30. oktobra, osmansku vojsku je zamenila Antanta. Ova osvajanja na Kavkazu su malo značila u ratu u celini.

Primirje i egzil

Enver-paša u Batumiju 1918. godine

Susrevši se sa porazom, Sultan je otpustio Envera sa dužnosti ministra rata 4. oktobra 1918, a ostatak Talat-pašine vlade je dao ostavku 14. oktobra 1918. godine, a 30. oktobra 1918. godine je Osmansko carstvo kapituliralo potpisavši primirje na Mudrosu. Dva dana kasnije, trojica paša su pobegli u egzil. 1. januara 1919. godine, nova vlada je izbacila Enver-pašu iz vojske. Suđeno mu je bez njegovog prisustva na turskom sudu u periodu 1919-20 za zločine „guranja zemlje u rat bez legitimnih razloga, prisilnu deportaciju Jermena i izlazak iz zemlje bez dozvole“, i osuđen je na smrt.

Enver je prvo otišao u Nemačku u oktobru 1918. godine, gde je komunicirao i sarađivao sa nemačkim komunistima, kao što je Karl Radek. U oktobru 1919. godine, Enver je otišao u Moskvu da bi služio kao tajni izaslanik za svog prijatelja Hansa fon Sekta koji je želeo nemačko-sovjetsku alijansu. U avgustu 1920. godine, Enver je poslao pismo Sektu u kojem je ponudio u ime Sovjetskog Saveza deo Poljske u zamenu za nemačku isporuku oružja Sovjetskom Savezu. Osim što je radio za generala fon Sekta, Enver je predvideo saradnju između nove vlade RSFSR protiv Britanaca, i otišao je u Moskvu. Tamo je dobro primljen, i uspostavio je kontakte sa predstavnicima centralne Azije i ostalim članovima Odbora za zajedništvo i napredak kao direktor azijskog odeljenja sovjetske vlade. Takođe se susreo i sa vođama boljševika, među kojima je bio i Lenjin. Pokušao je da podrži Turski nacionalni pokret i korespondirao je sa Mustafom Kemalom Ataturkom, dajući mu garanciju da nije planirao da se meša u pokret u Anadoliji. Enver-paša je otišao u Baku u periodu između 1. i 8. septembra 1920. godine da bi učestvovao u neuspešnom „Kongresu istočnih naroda“, predstavljajući Libiju, Tunis, Alžir i Maroko. Kasnije se vratio u Berlin, gde je pokušao da uspostavi tajnu organizaciju koja bi prebacivala rusku vojsku u Tursku, što mu nije uspelo.

Odnosi sa Mustafom Kemalom

Dosta provokativnih dela je napisano na temu odnosa između dva čoveka koji su igrali veliku ulogu u turskoj istoriji 20. veka. Enver, kako kažu mnogi, nije voleo Kemala zbog njegovog obazrivog stava što se tiče političkog plana koji je propagirao Odbor za zajedništvo i napredak, i smatrao ga je ozbiljnim rivalom. Kemal je Envera video kao opasnog lidera koji je mogao odvesti zemlju u potpunu tragediju. Kada je Kemal organizovao pokret otpora protiv invazivnih sila nakon potpisivanja primirja 1918. godine, Enver, koji je bio u egzilu, prvo u Nemačkoj, a zatim u Rusiji, želeo je da se vrati u Tursku, ali su svi njegovi pokušaji da se pridruži ratu bili blokirani od strane vlade u Ankari.

Panturcizam i smrt, 1921—22

Za više informacija pogledajte: Pokret Basmačija

Dana 30. jula 1921. godine, sa turskim ratom za nezavisnost u punom jeku, Enver je rešio da se vrati u Anadoliju. Otišao je u Batumi da bi bio bliže novoj granici. Međutim, Mustafa Kemal ga nije želeo među turskim revolucionarima. Mustafa Kemal je prekinuo sve prijateljske veze sa Enver-pašom i Odborom za zajedništvo i napredak još 1914. godine, i eksplicitno je odbacio Pan-turske ideje i ono što je Mustafa Kemal smatrao utopijskim ciljevima Enver-paše. Enver-paša je promenio svoje planove i otputovao u Moskvu, gde je uspeo da osvoji poverenje sovjetske vlade. U novembru 1921. godine Lenjin ga je poslao u Bukaru u Turkestansku Autonomnu Sovjetsku Socijalističku Republiku da pomogne u gušenju pokreta Basmačija protiv lokalnog pro-moskovskog boljševičkog režima. Međutim, umesto toga, on je uspostavio kontakte sa nekim od vođa pobunjenika i, zajedno sa manjom grupom sledbenika, prebegao je na drugu stranu. Njegova namera je bila da ujedini veliki broj Basmači grupa pod svoju vlast i da povede koordinisanu ofanzivu protiv boljševika da bi realizovao svoje pan-turske snove. Nakon brojnih uspešnih vojnih operacija uspeo je da se postavi za glavnokomandujućeg nad pobunjenicima, i pretvorio je njihove neorganizovane jedinice u malu, ali veoma dobro organizovanu vojsku. Njegova komandna struktura je izgrađena duž nemačkih linija, a njegovo osoblje su činili brojni turski oficiri sa iskustvom.

Iz knjige Dejvida Fromkina - Mir zarad kraja mira, Njujork 1989, glava 56. p. 487-„Međutim, Enverove lične slabosti su same sebe potvrdile. On je bio sujetan, samohvalan čovek koji je voleo uniforme, medalje i titule. Za pečatiranje zvaničnih dokumenta, on je naredio da se napravi Zlatni pečat koji ga je opisao kao „komandanta-načelnika svih Vojski Islama, zeta kalife i predstavnika Poslanika." Ubrzo je sam sebe nazvao princem Turkestana, što nije doprinosilo dobrim odnosima sa emirom čiji je povod služio. U jednom trenutku prve polovine 1922. godine, princ Bukare je prekinuo sve odnose sa njim, uskrativši mu trupe i, njemu veoma potrebnu, finansijsku podršku. Čak je i princ Avganistana odustao od pomaganja."

Dana 4. avgusta 1922. godine, međutim, pošto je svojim trupama dozvolio da proslave Kurban-bajram i zadržao stražu od samo 30 ljudi u svom štabu u blizini sela Ab-i-Derja blizu Dušanbea, konjička brigada Crvene armije, pod vođstvom Jakova Melkumova, započela je iznenadni napad. Prema nekim izvorima, Enver i njegovih 25 ljudi popeli su se na svoje konje i pripucali na dolazeće trupe, tokom čega je Enver ubijen u mitraljeskoj vatri. U svojim memoarima Enver-pašin pomoćnik Javer Sufi-beg tvrdi da je Enver-paša umro od rane zadobijene tačno iznad srca tokom konjičkog napada. S druge strane, prema Melkumovim memoarima, Enver je uspeo da pobegne na konju i četiri dana se krio u selu Čagan. Njegovo skrivalište je otkriveno nakon što se oficir Crvene armije infiltrirao u selo prerušen. Melkumove trupe su zatim napale Čagan, i u toj borbi je Envera ubio Melkumov lično.

Iz knjige Dejvida Fromkina - Mir zarad kraja mira, Njujork 1989, glava 56. p. 488 sa mnogim obeleženim referencama - „Postoji nekoliko priča o tome kako je Enver umro. Prema onim najubedljivijim, kada su Rusi napali ščepao je svoj džepni Kuran i, kao i uvek, krenuo pravo napred. Kasnije je njegovo obezglavljeno telo nađeno na polju bitke. Njegov Kuran je uzet iz njegovih beživotnih prstiju i ostavljen u arhivima sovjetske tajne policije."

Enverovo telo je sahranjeno u blizini Ab-i-Derje, a 1996. godine su njegovi ostaci preneti u Republiku Tursku i ponovo sahranjeni kod Spomenika slobode u Istanbulu na groblju u okrugu Šišli. Danas u modernoj Turskoj, Enverov lik ostaje kontroverzan, s obzirom da još uvek postoje oni koji krive Pašu za ulazak Turske u Prvi svetski rat i kolaps Osmanskog carstva. Međutim, orgoman broj Turaka ga još uvek vidi kao čoveka koji nije uspeo da obezbedi Osmanlijama potpunu pobedu zbog globalnih uslova koji nisu bili u njegovoj moći, i s time, nastoje da zadrže krajnje podržavajući stav prema lideru Mladoturskog režima.

Literatura

• Palmer-Fernandez, Gabriel (2004). Encyclopedia of Religion and War. Taylor & Francis. str. 139. ISBN 978-0-415-94246-1. 
• Mazower, Mark (2004). Salonica, City of Ghosts: Christians, Muslims and Jews 1430-1950. HarperCollins. str. 255. 
• Tucker, Spencer (2005). World War I. ABC-CLIO. str. 394. ISBN 978-1-85109-420-2. 
• Wheeler-Bennett, John (1967). The Nemesis of Power. London: Macmillan. str. 126. 
• Akcam, Taner (2006). A Shameful Act. Henry Holt & Co. str. 143. ISBN 978-0-8050-7932-6. 
• Balakian, Peter (2003). The Burning Tigris. HarperCollins. str. 184. ISBN 978-0-06-019840-4. 
• Derogy, Jacques (1986). Resistance and Revenge. Transaction Publishers. str. 12. ISBN 978-0-88738-338-0. 
• Moorehead, Alan (1997). Gallipoli. Wordsworth Editions. ISBN 978-1-85326-675-1. 
• Woodward, David R. (1998). Field Marshal Sir William Robertson. Westport Connecticut & London: Praeger. ISBN 978-0-275-95422-2. 
• Fromkin, David (2001). A peace to end all peace: the fall of the Ottoman Empire and the creation of the modern Middle East. New York: H. Holt. ISBN 978-0-8050-6884-9. 

Spoljašnje veze

• Enver's biography
• Enver Pasha in 1911 Britannica
• Enver's declaration at the Baku Congress of the Peoples of the East 1920
• Interview with Enver Pasha by Henry Morgenthau - American Ambassador to Istanbul 1915
• Biography of Enver Pasha at Turkey in the First World War website