Википедија

Зика вирус

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Zika groznica.

Zika virus (ZIKV) je arbovirus iz porodice Flaviviridae, roda Flavivirus i grupe Spondveni, koji je odgovoran za pojavu Zika groznice kod ljudi. Ovo je ujedno i jedini arbovirus koji se najverovatnije prenosi seksualnim putem,[1] dok još nije poznato da li se može preneti sa jedne na drugu osobu poput gripa.[2] Postoje dve vrste ZIKV: Afrička i Azijska podvrsta koja se nedavno pojavila U Pacifiku i na Američkom kontinentu.

Zika virus
Elektronska mikrografija Zika virusa
Klasifikacija virusa
Group:
Grupa IV ((+)ssRNA)
Porodica:
Flaviviridae
Rod:
Flavivirus
Vrsta:
Zika virus

Virus je prvi put identifikovan 1947. godine kod nosioca virusa, majmuna iz šume Zika, po kojoj je virus dobio ime. Nakon toga ZIKV je otkriven kod komaraca (Aedes africanus) u istoj šumi 1948. godine i na kraju kod ljudi 1952. godine. Virus se u narednim decenijama 20. veka široko rasprostanio u tropske regione Azije i Afrike.[3]

U 21. veku Zika virus je odgovoran za veliku epidemiju Zika groznice na ostrvu Jap u Mikroneziji, gde je virusom bilo inficirano skoro tri četvrtine stanovništva ovog ostrva. Smatra se da se nakon ove epizootije, ZIKV u vidu epidemija različitog intenziteta sve više širio i tako osvajao nova područja. Trenutno hara Južnom i Latinskom Amerikom i na nekoliko karipskih ostrva (2016 godine).[4] Svetska zdravstvena organizacija smatra da je razlog brzog širenja virusa taj što je bolest dospela na nova područja, u kojima stanovništvo nije steklo imunitet.[5]

Prenosi ga ujed zaraženog komarca Aedes aegypti, koji je odgovoran i za širenje žute i denga groznice. Klinička slika Zika groznice slična je arbovirusnoj groznici. Kod odraslih osoba manifestuje se groznicom, osipom po koži, glavoboljom, bolovima u mišićima. Mada u 70-80% slučajeva Zika groznica može proći i bez simptoma, ona, prema do sada izraženim sumnjama, kod beba može dovesti do mikrocefalija, usled koje obim glave novorođenčeta iznosi manje od 32 cm, što ometa dalji razvoj deteta.[6]

Trenutno ne postoji profilaksa, terapija i vakcina koja bi pouzdano štitila od infekcije Zika virusom. Jedine mere prevencije su uništavanje komaraca, lične zaštite od uboda komaraca, izolacija obolelih i permanentna kontrola trudnica u zaraženim područjima.

Istorijat uredi

Virus je prvi put otkriven u aprilu 1947. godine kod makaki majmuna koji su korišćeni u istraživanjima žute groznice u Zika šumi, na obalama jezera Viktorija, na poluostrvu Entebe u Ugandi. Virus je ponovo izolovan u istoj šumi sledeće 1948. godine kod afričkih komaraca (lat. Aedes africanus). Entebe je mesto gde se danas nalazi Institut za virusološka istraživanja u Ugandi (UVRI), pa između ostalog i Zika virusa.[7]

 
 
Poluostrvo Entebe u Ugandi na kome je prvi put otkriven Zika virus 1947. godine kod makaki majmuna koji su korišćeni u istraživanjima

Da su vektori prenosa Zika virusa komarci iz roda Aedes, dokazano je eksperimentalno, u laboratorijskim uslovima, 1956. godine.[7]

Prvi slučajevi Zika groznice izazvani ovim virusom opisani su 1964. godine, potom četiri godine kasnije, 1968. godine,[8] zatim 1971. i 1975. godine, kada je Zika virus izolovan kod obolelih ljudi u Nigeriji.

Između 1951. i 1981. godine, virus je izolovan kod bolesnika obolelih od Zika groznice, pomoću seroloških analiza, u mnogim afričkim zemljama (Uganda, Tanzanija, Egipat, Centralna Afrička Republika, Sijera Leone, Gabon i Senegal) i Azije (Indija, Malezija, Filipini, Tajland, Vijetnam i Indonezija).[9]

Genom virusa sekvenciran je prvi put 2006. godine.[9]

Agencije koje od 2014. godine istražuju Zika groznicu pronalaze sve veći broj dokaza o vezi između Zika virusa autoimunih poremećaja i mikrocefalije. Međutim, potrebno je još mnogo istraživanja pre nego što se dokaže veza između mikrocefalije kod beba i Zika virusa. Drugi potencijalni uzroci su takođe u fazi istraživanja.

Početkom 2016. godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila je globalnu vanrednu situaciju zbog brzog širenja Zika virusa, i sve veće opasnosti za javno zdravlje u svetu, iako nema dokaza da je virus Zika odgovoran za nagli porast broja beba rođenih u Brazilu sa abnormalno malim glavama.[a]

Virusologija uredi

Zika virus je RNK virus i jedan u lancu pozitivnog polariteta 10 iz 794 nukleotida koji je kodiran poliproteinskim prekursorima od 3.419 aminokiselina.[10] On poseduje kao i drugi članovi roda flavivirus iste strukturne karakteristikama i isti ciklus replikacije. To je isto i sa njegovom genetskom organizacijom, osim u nekodirajućem regiu 3'-terminala, gde su neke sekvence umetnute između različitih članove roda i imaju originalni izgled.[10]

Ovaj oblik u tri regiona (u istočnoj Africi, zapadnoj Africi i Aziji),[11] filogenetski je veoma blizu Spondveni virusu (Virus Spondweni), sa kojim je čini formu klona,[12] u okviru roda flavivirusa.[13] Ostali članovi roda su bliži virusima Ileus (Virus Ilheus), Rocio (Virus Rocio) i encefalitis St. Luis.

Koinfekcija ovog virusa sa drugim virusima je moguća (npr Čikungunja+Denga+ Zika),[14] sa potencijalno drugačijom kliničkom slikom.

 
Stope, širenje i prenosa infekcije sa različitim periodima inkubacije šest sojeva Zika virusa kod različitih vrsta komaraca

Etiopatogeneza uredi

O etiopatogenezi Zika virusa se malo zna jer se malo proučavalo. Kod ljudi, posle inkubacije od 3 do 12 dana, viremija se uglavnom javlja između drugog i petog dana.[15]

U studije na laboratorijskim miševima virus pokazuje tropizam prema mozgu,[16] i izaziva oštećenje centralnog nervnog sistema, uglavnom posredstvom degeneracije nervnih ćelija i glije 38. u regionu hipokampusa, sa opštim omekšavanjem mozga i eventualnom porencefalijom.[17]

Kod miševa virus takođe izaziva miozitis skeletnih mišića i miokarditis, ponekad povezan sa plućnim edemom 39. Inficirane ćelije se štite konvencionalnim procesom autofagije kako bi se odbrane od virusa,[18] ali se biološki proces koji pokreće virus, neprstano ponavlja i tako inficira i druge ćelije.[16]

Neke studije ukazuju na to da infekcija Zika virusom teži da umanji viremiju virusom žute groznice, kod majmuna, u slučajevima koinfekcije, bez blokiranja prenos virusa na druge ćelije.[19]

U komarca spoljašnji period inkubacije, odnosno vreme između infekcije komarca nakon sisanja krvi viremičnih kičmenjaka do trenutka kada on postaje u stanju da prenese virus na novog kičmenjaka (domaćina), je od 5 do 7 dana 32, nešto kraća od inkubacije virusom, žute groznice.[19]

Epidemiologija uredi

Video prikaza; Zika virusa i Zika groznica

Do sada sprovedena serološka ispitivanja u Aziji i Africi, utvrdila su da najverovatnije na ovim područjima postoji prikrivena cirkulacija ZIKV sa detekcijom specifičnih antitela kod različitih životinjskih vrsta (krupnih sisara; orangutani, zebre, slonovi, vodeni bivoli) i glodara, još od pedesetih godina 20. veka.[20]

Geografska rasprostranjenost ZIKV ustanovljena je na osnovu rezultatima ispitivanja ja izolacijom virusa kod komaraca i ljudi, i na osnovu izveštaja o slučajevima koji su bili povezani sa putovanjima. O pojavi epidemije Zika groznice, vrlo malo je publikovanih podataka. Prva epidemija je prijavljena na ostrvu Jap, Mikronezija (od aprila do jula 2007. godine).[21] Ovo je ujedno bila prva epidemija ZIKV prijavljena van teritorije Afrike sam Azije. U periodu od 2013. do 2015. godine evidentirano je nekoliko značajnijih epidemija na ostrvima i arhipelazima Pacifika, uključujući i veliku epidemiju u Francuskoj Polineziji. Tokom 2015. godine ZIKV se pojavio u Južnoj Americi sa epidemijama na širim područjima U Brazilu i Kolumbiji.[20]

Transmisija ZIKV na globalnom nivou uredi

Prema podacima Američkih zdravstvenih zvaničnika, na dan 19. januar 2016. godine, Zika virus je, identifikovan u 28 zemalja, koje se ujedno smatraju kao rizične. To su: Barbados, Bolivija, Brazil, Cape Verde, Kolumbija, Ekvador, El Salvador, Fidži, Francuska Gijana, Gvadalupe, Gvatemala, Gvajana, Gvadelup, Honduras, Haiti, Martinik, Meksiko, Nova Kaledonija, Panama, Paragvaj, Portoriko, Samoa, Sveti Martin, Surinam, Solomonska Ostrva, Tajland i Venecuela. Navedeni podaci biće ažurirani kada neka nova zemlja potvrdi transmisiju, ili kada neka od navedenih zemlja devet meseci ne prijavi ni jedan novi slučaj lokalne transmisije.[20]

 
Distribucija Zika virusa na globalnom nivou u januaru 2016. godine.[22]
  Zemlje u kojima je virus izolovan kod ljudi.
  Zemlje u kojima su otkrivena antivirusna antitela kod ljudi.

Transmisija virusa u Južnoj, Latinskoj i Severnoj Americi uredi

 
Rasprostranjenost ZIKV u Južnoj Americi (januar 2016)
  Više od milion potvrđenih slučajeva
  Između milion i 1.500 potvrđenih slučajeva
  Manje od 1.500 potvrđenih slučajeva

u maju 2015. godine prijavljeni su prvi slučajevi zaražavanja Zika virusom u Brazilu, koji se se ubrzo proširio na 21 zemalja i teritorija Amerike tako da je do januara meseca 2016. godine, bio potvrđen autohtoni prenos Zika virusa u 19 zemalja u Americi izvan Brazila (10). Iako drugim zemljama u Americas, uključujući i Urugvaja i Argentinu, nisu prijavili autohtoni Zika virusu, prisustvo istovetnih vektora (Aedes aegypti), u ovim zemljama predstavlja potencijalnu opasnost za dalje širenje virusa.[20]

Pretpostavlja da su, Kanada i Čile sigurni od virusa zbog odsutnosti komarca iz grupe Aedes aegypti. Takođe Zika još nije zabeležena u kontinentalnim delovima Sjedinjenih Američkih Država, ali je i ovaj deo SAD u velikom riziku, zbog prisustva vektora (Aedes aegypti).[20]

Postoje dva glavna razloga za brzog širenje virusa Amerikom:[20]

  • Prvi, što stanovništvo obe Amerike nije prethodno bili izloženo Zika virusu i stoga nema imunitet,
  • Drugi, što u svim zemljama Američkog regiona, osim Kanade i Čilea postoje komarci iz roda Aedes - glavni vektori prenošenja Zika virusa.

SZO predviđa da će Zika virusi u drugoj deceniji 21. veka nastaviti da se širi i da će verovatno nastaniti sve zemlje i teritorije u regionu koje nastanjuju Aedes komarci.

Do 1. februara 2016. pojava Zika virusa prijavljena je u 23 zemlje u Americi, sa očekivanjem, da u narednom periodu oboli tri do četiri miliona novih slučajeva na Američkom kontinentu, prema izjavi Markosa Espinala, direktor odeljenja za zarazne bolesti i analizu zdravlja SZO za ovu blast. Kada je Argentina krajem januara 2016. prijavila svoj prvi slučaj, u Brazilu (sa najvećim brojem slučajeva) broj obolelih dostigao 1,5 miliona slučajeva.

Iako još nije zvanično dokazana veza između Zika virusa i infekcije sa urođenim neurološkim sindromom, u vidu mikrocefalija, do ovog datuma prijavljeno je 4.180 sumnjivih slučajeva samo u Brazilu, što je značajno povećanje u odnosu na 147 slučaja u 2014. godini.

Početkom februara 2016. prvi put su zdravstveni zvaničnici Nacionalnog Instituta za zdravlje u Kolumbiji, direktno pripisali smrtne posledice virusu Zika, kod tri slučaja u Kolumbiji. Kao neposredni uzrok smrti navodi se redak neurološki sindrom izazvan virusom. Kolumbija je, pored Brazila najteže pogođena Zika virusom.

Transmisija virusa u Evropi uredi

U Evropi, Zika virus je u januaru 2016. godine identifikovan u Velikoj Britaniji, Italiji, Holandiji, Portugalu, Švajcarskoj (kod 4 putnika koji su se vratila iz Latinske Amerike)[23] i Danskoj. Rizik od daljeg prenosa Zika virusa na susednu Francusku i druge evropske zemlje u okruženju je moguć preko Aedes (Aedes albopictus) komaraca (koji žive u ovim delovima Evrope) zaraženih virusom iz krvi viremičnih pacijenta u pogođenim zemljama. Međutim, zasada ta opasnost ne postoji, pošto su komarci u ovom delu Evrope u fazi mirovanja, tako da transmisiju virus treba (eventualno) očekivati od maja do novembra 2016. godine.

Uloga komaraca u distribuciji Zika virusa uredi

Komarci su veoma rasprostranjena vrsta insekata, koja se javlja u svim regionima sveta, osim Antarktika. U svetu je opisano preko 3.500 vrsta komaraca.[24][25] Neki komarci koji ubadaju ljude rutinski deluju kao vektori za prenos nekoliko zaraznih bolesti (u koje spada i Zika groznica) koje utiču na zdravlje miliona ljudi godišnje.[26][27] Drugi komarci (koji rutinski mogu ubosti i ljude), su primarno vektori za bolesti životinja, i mogu biti uzročnici katastrofalnih zoonoza i drugih bolesti, kada je njihovo stanište poremećeno, npr nakon iznenadnih krčenja šuma.[28][29]

U toplim i vlažnim tropskim regionima komarci su aktivni tokom cele godine, dok su u umerenim regionima oni u hibernaciji preko zime. Na Arktiku komarci mogu biti aktivni samo nekoliko nedelja. Tokom vremena intenzivne aktivnosti, komarci su prisutni u velikom broju i može da prikupe i do 300 ml krvi dnevno od svake životinje ili čoveka.[30]

Jaja komaraca sojeva u umerenim zonama su tolerantniji na hladnoću od onih iz toplijih regiona.[31][32] Oni čak mogu biti otporni na sneg i temperature ispod nule, a odrasli komarci preživljavaju i tokom zime u odgovarajućim mikrostaništa.[33]

Širom sveta prenošenje raznih vrsta komaraca na velike udaljenosti i u regione gde oni nisu autohtona vrsta omogućio je i čovek, pre svega pomorskim saobraćajem, kojim se prevoze jaja, larve i odrasli komarci u vodom napunjenim gumama i rezanom cveću. Međutim, osim pomorskog transporta, komarci se efikasno prenose i vozilima, kamionima za isporuku robe, vozom i avionom. Karantinske mere za suzbijanje prenosa komaraca pokazale su teško primenljive zbog nedovoljne doslednosti.

 
Tipično, kako za muške tako i ženske komarace je da se oni hrane nektarom i biljnim sokovima, ali su mnoge vrste, među kojima dominiraju njihove ženke prilagođene da probiju kožu životinja i ljudi i sisaju krv kao ektoparaziti.
Na slici je prikazana ženka afričkog komarca (Aedes aegypti), koja rilicom probija epiderm i derm kako bi se hranila ljudskom krvlju iz kapilara kože.
Komarac u toku ishrane krvlju, u ubodom stvorenu ranu ubrizgava pljuvačku koja u sebi sadrži anestetik i jednu vrstu antikoagulant, a kod zaraženog komaraca i Zika virus.

Većina infekcija Zika virusom kod ljudi i životinja, uzrokovana je prenosom virusa putem zaraženih komaraca, pa se oni smatraju glavnim prenosiocima bolesti. Ovi komarci žive u blizini ljudi koji stvaraju idealne uslove za njihovu reprodukciju - ustajala voda u kanalizaciji, rovovi za navodnjavanje, voda u podmetačima ispod saksija sa cvećem, voda u odbačenim gumama, olucima, barama na okućnici i pojilicama za životinje i ptice, u ribnjacima koji se ne provetravaju, fontanama itd.

Zika virus, kao vektori, prenose komarci svojim dnevnim aktivnostima. Virus prvenstveno prenose ženke iz familije Aedes — Aedes aegypti kako bi položile jaja,[34] ali je virus izolovan i kod drugih vrsta komaraca iz roda Aedes — A. africanus, A. apicoargenteus, A. furcifer, A. hensilli, A. luteocephalus and A. vittatus sa spoljašnjnjim periodom inkubacije u telu komaraca od oko 10 dana.[35]

Prenos virusa preko jaja zaraženih komaraca na novu generaciju larvi (transovarijalno prenos) poznat je kod vrsta Aedes aegypti i Aedes albopictus. Takođe su otkrivene i mnoge druge vrste komaraca kao vektori Zika virusa. U Africi, glavni vektor je Aedes furcifer,[36] ili Aedes africanus.[37] Virus je takođe pronađen i kod drugih komaraca iz roda Aedes, Anopheles, Mansonia, Eretmapodites.[36] Među navedenim, Aedes aegypti, je glavni vektor brojnih arbovirusa, i odgovoran je za 9 prenosa virusa u mnogim afričkim šumama. Tokom epidemije Zika groznice na ostrvu Jap u 2007. godini, Aedes hensilli identifikovan je kao glavni vektor virusa.[38]

Osim navedenog, u eksperimentalnim studijama utvrđena je velika uloga tigrastog komaraca Aedes albopictus, koji obilato distribuira viruse širom sveta, pa je tako u stanju da prenosi i Zika virus.[39][40][41] Prenos virusa preko A. albopictus, tigrastog komarca, prijavljena je 2007. u Gabonu gde se nedavno proširio na celu zemlju i postao primarni vektor za prenos Čikungunja i denaga virusa, i pojavu epidemija.[42]

U Africi, Južnoj i Latinskoj Americi glavni prenosilac Zika virusa su dve vrste komaraci iz familije Aedes — Aedes aegypti u tropskim i suptropskim regionima i Aedes albopictus koji može da preživi u hladnijim klimatskim oblastima.

Na globalnu distribucija Zika virusa najviše utiče citirani Aedes aegypti, koji se i najviše širi zbog globalne trgovine i putovanja[traži se izvor], i zato je distribucija ovog virusa jedna od najobimnijih ikada zabeležena (na svim kontinentima, uključujući Severnu Ameriku, pa čak i evropske periferne zemlje (Madeiru, Holandiju, i severoistočni deo crnomorske obale).[43]

 
Globalna distribucije komaraca Aedes aegypti. Mapa prikazuje verovatnoću pojave. Leganda: plavo-nijedna, crveno-najviše

Iako je infekcija komaraca Zika virusom prvenstveno izražena u vlažnim područjima - gde se komarci tokom cele godine razmnožavaju, situacija se na globalnom nivo sve više menja. Naime populacija koja nosi Zika virus pronađena je npr. u okolini Vašingtonu, a genetski dokazi govore da su ovi komarci preživeli najmanje četiri uzastopna zime u ovom regionu. Autori brojnih studija zaključuju da se komarci sve više prilagođavaju životu u oblastima sa severnom klimom.[44]

Uloga drugih činilaca u prenošenju Zika virusa uredi

Uloga komaraca u prenošenju Zika virusa do sada je dobro dokumentovana i shvaćena, ali dokazi o drugim načinima prenosa je ograničena.[20]

Polni put prenošenja virusa uredi

Zika virus je izolovan u ljudskom semenu, a otkriveni su i slučajevi mogućeg seksualnog prenosa. Međutim, više dokaza je potrebno da se potvrdi da li je seksualni kontakt način za prenos Zika virus.[20]

Hematogeni put prenošenja virusa uredi

Zika virus se može preneti i putem krvi, ali je ovo jedan od ređih mehanizama. Zato se zdravstveni radnici trebaju pridržavati svih standardnih mera predostrožnosti koje su već na snazi, za obezbeđivanje sigurne donacije krvi i transfuzije iste.[20]

Unutarmaterični put prenošenja virusa uredi

Dokaz o prenosu Zika virusa tokom trudnoće ili porođaja majke na dete je takođe ograničena. Istraživanje je trenutno u toku kako bi se prikupilo više dokaza za perinatalni prenos i bolje izučilo kako virus utiče na bebe.[20]

Prenošenje virusa majčinim mlekom uredi

Trenutno ne postoje dokazi da se Zika virus može preneti na bebu putem majčinog mleka. Majke u zaraženim oblastima sa Zika virusom treba da prate savete i preporuke SZO preporuke u vezi dojenja (isključivog dojenja u prvih 6 meseci, a zatim nastavljeno dojenje sa dohranjivanjem do 2 godine života ili i dalje).[20]

Mikrocefalija - potencijalno najopasnija posledica oboljevanja od Zika virusa uredi

Glavni članak: Mikrocefalija
 
Novorođenče sa znacima mikrocefalije

Do januara 2016. godine sprovedena istraživanja potvrdila su prisustvo Zika virusnog genoma (tehnikom lančane reakcija polimeraze (RT-PCR), u realnom vremenu), u amnionskoj tečnosti trudnica, čiji fetusi su imali manifestnu mikrocefaliju, koja je utvrđena nakon sprovedenog prenatalnog ultrasonografskog snimanja.[45]

U Brazilu, u novembru 2015. godine, ustanovljeno je prisustvo Zika virusnog genoma u uzorcima tkiva i krvi uzorkovanih od mrtvorođenog novorođenčeta sa mikrocefalijom.[46] Ovi nalazi potvrđeni su početkom januara 2016. i imunohistohemijskim analizama od strane CDC, u Brazilu.[47]

Nedavna studija Fiocruz-Paraná, u kojoj je korišćena histohemijska analiza, potvrdila je prisustvo Zika virusa u placenti obolele trudnice.[48]

Prvobitna, preepidemijska, prevalencija mikrocefalija u Brazilu, bila je oko 0,5 slučajeva na 10.000 živorođenih beba, što je retrogradno izračunato na osnovu matičnih knjiga rođenih, i bila je niža od očekivane procene od 1-2 slučaja na 10.000 živorođenih beba,[49] što je značajno manje, od prevalencije mikrocefalije u svetu, u periodu od 2008 do 2012. godine (videti tabelu ispod)

Prevalencija mikrocefalije (na 10.000 rođenih) za sve zemlje u evidencije EUROCATA od 2008. do 2012.[50]

Živorođeno Fetalna smrt Prekid trudnoće zbog
dijagnostikovanih anomalija		 Ukupno Prevalencija
Mikrocefalija
1.056
52
93
 1.201
2,85 (2,69 - 3.02)

Međutim podaci s kraja 2015. ukazuje na sve masovniju pojavu mikrocefalije i porast njene prevalencije u Brazilu, koja je u drugoj polovini 2015. godine iznosila više od 3.000 sumnjivih slučajeva (sa prevalencijom od oko 20 slučajeva na 10.000 živorođenih). Na dan 1. februar 2016. godine taj broj narastao je na 4.180 slučajeva. Na osnovu ovih podataka SZO je zaključila da je došlo do naglog porasta i rasprostranjenosti broja obolelih, koji je jednim delom i posledica boljeg (posebnog) obaveštenja koje nije bilo na zahtevanom nivou. Takođe SZO izrazila je i sumnju da je ova brojka veća, jer se i dalje blaži slučajevi mikrocefalije ne prijavljuju epidemiološkoj službi.

Klinička slika infekcije izazvane ZIKV uredi

Glavni članak: Zika groznica
Inkubacija i trajanje bolesti

Period inkubacije (vreme od izloženosti virusu do pojave simptoma) Zika virusom izazvane bolesti nije jasan, ali je verovatno da iznosi nekoliko dana. Prema dosada objavljenim podacima 80% onih koji su nosioci virusa ne pokazuju simptome Zika groznice. Simptomi Zika groznice, koji su obično blagi traju 2-7 dana, a bolesti se u najvećem broju slučajeva povlači u roku od nedelju dana.

 

Prema dosada objavljenim podacima 80% onih koji su nosioci virusa ne pokazuju simptome Zika groznice.

Znaci i simptomi

Kod manifestnih oblika kliničku sliku karakterišu simptomi koji su slični ostalim arbovirusnim infekcijama (kao što je denga), i uključuju; groznicu, malaksalost, glavobolju, konjuktivitis, prolazni artritis/artralgiju (uglavnom u manjim zglobovima šaka i stopala) i makulo-papularnu ospu, koja najčešće prvo počinje na licu, a zatim se širi po celom telu.

Osnovni simptomi u Zika groznici

Temperatura 37,2°C do 38°C Bolovi u mišićima i/ili zglobovima
Svrab i makulo-papularni osip Opšta slabost
Nepurulentni konjuktivitis Edem donjih udova
Glavobolja

Dijagnoza uredi

Dijagnoza infekcije Zika virusom zasniva se na:

  • Detekciji virusne RNK iz kliničkih uzoraka akutno obolelih pacijenata.
  • Direktnoj detekciji virusa u krvi i tkivima, 3 do 5 dana nakon pojave prvih simptoma bolesti,
  • Detekciji virusa u mokraći do 10 dana nakon pojave prvih simptoma.

Od petog dana nakon pojave simptoma groznice, serološkim ispitivanjima mogu se otkriti Zika-specifična IgM i IgG antitela i dalje potvrditi dijagnoza testom neutralizacije, serokonverzije ili četvorostrukim povećanjem titra Zika specifičnih antitela u uzorcima seruma.

Prvi komercijalni kompleti odobreni u Brazilu za dijagnozu Zika virusa.[51]

Naziv testa Identifikuju bolesti Vreme otkrivanja Metod Proizvođač testa
IF: Mosaico Arbovírus 2 IgG Zika , Čikungunja, Denga
(serotip 1, 2, 3 i 4)		 Nakon infekcije Indirektno imunofluorescentno - otkriva IgG antitela Euroimmun
IF: Mosaico Arbovírus 2 IgM Zika , Čikungunja, Denga
(serotip 1, 2, 3 i 4)		 Akutna faza infekcija Indirektno imunofluorescentno - otkriva IgM antitela Euroimmun
Bio Gene Zika Vírus PCR Zika Faza u kojoj je u telu prisutan virus Lančana reakcija polimeraze (PCR) - detektuje genetski materijal virusa Quibasa
Bio Gene Dengue PCR Denga
(serotip 1, 2, 3 i 4)		 Faza u kojoj je u telu prisutan virus Lančana reakcija polimeraze (PCR) - detektuje genetski materijal virusa Quibasa
Bio Gene Chikungunya PCR Čikungunja Faza u kojoj je u telu prisutan virus Lančana reakcija polimeraze (PCR) - detektuje genetski materijal virusa Quibasa
Tumačenje seroloških reultata

Serološki rezultati se tumače prema vakcinalnom statusu i prethodnoj izloženosti drugim infekcijama izazvanim uzročnicima iz roda Flavivirusa.

Diferencijalna dijagnoza uredi

U diferencijalnoj dijagnozi treba imati u vidu i druga infektivne kliničke bolesti, kao i mogućnost udružene infekcije ZIKV sa drugim bolestima koje prenose komarci, kao što su denga groznica, groznica Zapadnog Nila, čikungunja i malarija.[1]

Terapija uredi

U dosadašnjoj medicinskoj praksi nije otkrivena vakcina protiv ZIKV, a ne postoje ni specifični lekovi za prevenciju infekcije (kao npr kod malarije).

Terapija je simptomatska i uglavnom se zasniva na snižavanju telesne temperature, ublažavanju bola i na primeni antihistaminika u slučajevima pojave osipa koji je praćen svrabom.

Lečenje acetilsalicilnom kiselinom i nesteroidnim antiinflamatornim lekovima (NSAIL) za sada se ne preporučuje zbog mogućeg povećanog rizika od hemoragijskog sindroma koji je potvrđen kod infekcija izazvanih drugim virusima iz grupe flavivirusa sa jedne strane, kao i zbog rizika od pojave Rejevog sindroma nastalog nakon virusne infekcije kod dece i adolescenata.[52]

Mere prevencije uredi

Među najznačajnije mere prevencije daljeg širenja Zika virusa spadaju:

  • Kolektivne mere zaštite
  • Lične mere zaštite od ujeda komaraca
  • Izolacija bolesnika

Kolektivne mere zaštite uredi

Kolektivne mere za zaštitu životne sredine od najezde komaraca, su na prvom mestu u prevenciji daljeg širenja ZIKV, jer imaju za cilj smanjenje gustine vektora (prenosilaca) bolesti. Naime samo kontrola populacija komarac je jedina uspešna mera kojom se može uspešno prekinuti dalji prenos virusa iz porodice denga, Zika i Čikungunja.

U kolektivne mere zaštite spadaju; eliminacija staništa i uslova za boravak i razmnožavanje komaraca i primena sredstva za suzbijanje komaraca.

Eliminacija staništa, uslova za boravak i razmnožavanje komaraca uredi

Komarci polažu jaja u stajaćoj vodi a ceo proces od polaganja jaja do stvaranja i prerastanja larvi u odrasle komarce, spremne da lete i prenose Zika virus traje oko četiri dana. Čak i male količine vode, na primer, u tacni pod saksijom za cveće, može biti pogodno i plodno stanište za boravak i razmnožavanje komaraca.

 
Jaja komaraca mogu da se izlegu i larve prežive, u samo nekoliko unci vode. Manje od polovine količine koja se može prikupiti u odbačenoj šolji od kafe. Neke vrste polažu jaja i na mokrom tlu ili drugim vlažnim površinama (poput tacni za saksije).[53]
 
Azijski tigrasti komarac i neke druge vrste, vole da borave u kontejnerima; poput starih guma, u kojima polažu jaja, koja na ovim staništima vrlo brzo napreduju i izležu veliki broj novih jedinki.[54][55]

Zato je važno da se u okolini kuća i drugih objekata i površina na kojima stalno borave ljudi i stoka eliminiše što više staništa sa stajaćom vodom. To se može postići:

  • Redovnom (dva puta nedeljno) zamenom stajaće vode svežom vodom u objektima i posudama kao što bazeni, posude za napajanje vodom životinja, podmetačima pod saksijama, i otpadu za reciklažu u za to namenjenim kantama, itd.
  • Redovnim uklanjanjem starih i nepotrebnih predmeta oko kuće i druge imovine (npr. stare gume) koji imaju tendenciju da prikupljaju atmosfersku vodu.
  • Promenom vode u bazenima za barske ptice i kućne ljubimce, kao i u tankovima za kupanje stoke.
  • Redovnim čišćenjem oluka i drugih sabirnih kanala i slivnika za atmosfersku i otpadnu vodu, čime se sprečava stvaranje vlažne sredine za nastanjivanje i razmnožavanje komaraca.
  • Kupovinom aerator za ukrasne ribnjake, čime se stvaraju uslovi za neprestano kretanje (treperenje) vodenih površina, što će učiniti vodu negostoljubivom sredinom za boravak larvi komaraca.

Primena sredstva za suzbijanje komaraca uredi

Biocidni proizvodi, u koje spadaju i insekticidi, su sredstva koja se danas najčešće koriste za suzbijanje komaraca. Njihovo stavljanje u promet usklađeno je sa Zakonom o biocidnim proizvodima, čije sprovođenje kontrolišu Agencije za hemikalije zemalja koje su taj zakon donele. Kako biocidi u sebi sadrže supstance koje imaju potencijalni rizik po zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu osnovni razlog je što ovi proizvodi, pre stavljanja u promet, podležu posebnoj proceduri u kojoj se njihov promet i korišćenje odobrava samo ako se utvrdi da predstavljaju prihvatljiv rizik po zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu.[56]

Sredstva za suzbijanje komaraca u otvorenom prostoru omogućavaju kontrolu populacije komaraca tako što uništavaju odrasle jedinke komaraca, odnosno redukuju njihov broj (adulticidi) ili tako što onemogućavaju razvoj komaraca iz larvi (larvicidi).

Biocidni proizvodi koji se koriste u mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, a koriste za adulticidni tretman komaraca iz vazduha najčešće su na bazi lambda-cihalotrina, dok se za adulticidni tretman sa zemlje koriste biocidni proizvodi koji su na bazi nekoliko hemijskih aktivnih supstanci iz grupe piretroida (lambda-cihalotrin, deltametrin i sl.). Za larvicidni tretman komaraca koriste se biocidni proizvodi koji mogu biti na bazi bioloških aktivnih supstanci tj. bakterija iz roda Bacillus[57] koje su pokazale veoma selektivno toksično dejstvo na larve komaraca, a bez štetnih efekata na druge organizme, ljude i životnu sredinu, ili na bazi hemijskih aktivnih supstanci (npr. diflubenzuron) koje deluju kao regulatori rasta larvi komaraca. U donjoj tabeli prikazani su najčešće primenjivani pesticidi širom Sveta u kontroli komaraca:

Insekticidi koji se koriste u kontroli komaraca
Insekticidi Vrste Mehanizmi dejstva
Adulticidi
sredstva za kontrolu odraslih komaraca

Organofosfati:
Malathion, Naled

Sintetički piretroidi:
Permethrin, Resmethrin, Sumithrin, Prallethrin, Etofenprox

Primenjuju se u obliku sprejeva ultra niskog volumena (ULV).
Primenom finih kapljica, aerosola, adulticidi dugo ostaju u vazduhu i u kontaktu sa letećim komarcima izazivaju njihovu smrt.
U zavisnosti od veličine područja, primenjuju se u količinama manjim od 3 grama po hektaru, što minimizira štetni uticaj po ljude i životnu sredinu.
Larvicidi
sredstva za kontrolu larvi komaraca

Bakterijski insekticidi:
Bacillus thuringiensis,[57] Bacillus sphaericus[58]

Inhibitori rasta komaraca:
Methoprene

Organski insektidi:
Temephos

Ostala sredstva:
Mineralna ulja, Monomolekularni filmovi

Larvicidi su hemikalije tako dizajnirane da se njihovom primeniti na vodenim površinama onemogućava razvoj komaraca iz larvi.
Sinergisti

Piperonyl Butoxide,[59]

N-Octyl bicycloheptene dicarboximide[60]

Sinergisti nisu direktno toksični na komarce, ali njihova primena čini adulticide efikasnijim.

Lične mere zaštite od ujeda komaraca uredi

 
Upotreba komarnika ograničava pristup komaraca ljudskoj koži

Preuzimanjem sledećih, jednostavnih mera predostrožnosti (lične zaštite), može se umanjila šansa da neka osoba bude ujedena od strane komaraca, a na taj način i šanse za infekciju Zika virusom;

  • Za vreme boravka na otvorenom prostoru, potrebna je redovna upotreba repelenata protiv insekata, koji u sebi sadrže DEET ili druge odobrene sastojke.
  • Izbegavanje boravka na otvorenom u vreme perioda najintenzivnije aktivnosti komaraca - u sumrak i u zoru.
  • Izbegavanje područja sa velikim brojem insekata, kao što su šume i močvare.
  • Nošenjem zaštitne odeće kao što su košulje dugih rukava, duge pantalone, šeširi i svetlo obojene odeća najbolja su zaštita jer komarci imaju tendenciju da budu privučeni tamnim bojama.
  • Na vratima i prozorima treba ugraditi zaštitne mreže, koje trebaju da budu bez rupa i da čvrsto naležu uz podlogu kako bi omogućili komarcima da prodru u zatvoreni prostor.
  • Po mogućstvu boravak u klimatizovanim prostorima, jer je broj insekata u takvim uslovima značajno smanjen.

Izolacija obolelih od Zika groznice i zaštita zdravstvenog osoblja uredi

Da bi se sprečio dalji prenos virusa na druge ljudi, kontakt između Zika virusom zaraženih bolesnika i komaraca treba sprečiti ili svesti na najmanju moguću meru tokom prve nedelje lečenja bolesti (viremična faza). U tu svrhu treba upotrebljavati komarnike (insekticidom impregnirane ili ne) i druge izolirane prostorije od pristupa komaraca.

Zdravstveni radnici koji pružaju negu obolelima od Zika groznice, takođe se moraju zaštititi od ujeda komaraca primenom repelenata nošenjem odeće sa dugim rukavima i dugim pantalonama.

Preporuke SZO za kontrolu Zika virusa uredi

 
Pripadnici brazilske vojske, postupajući po preporukama SZO, pomažu u uništavanju staništa komaraca na stambenim objektima

SZO preporučuje zemljama članicama da kontrolišu kretanje Zika groznice kroz:[61]

  • Jačanje nadzora nad zaraženim područjima;
  • Izgradnju laboratorija, ili opremanje postojećih za detekciju Zika virusa;
  • Saradnju sa zemljama za uništavanje populacija komaraca;
  • Izradu preporuka za kliničku negu (terapiju) i praćenje osoba inficiranih Zika virusom i
  • Podršku i definisanje prioritetnih oblasti u istraživanjima Zika bolesti i njenih mogućih komplikacija.
  • Preporuku za uvođenje nacionalnih smernica, kojim se reguliše primena ultrazvuka u završnom tromesečju nisko-rizičnih trudnoća. Kada se sumnja na mikrocefaliju, na bazi izolovanih skeniranja, ultrazvučni monitoring može biti opravdan za merenje razvoja obima glave i prikupljanje drugih fetalnih antropometrijskih podataka, kao i da se otkrije pojava drugi kongenitalni defekta, kada su potrebni medicinski resursi dostupni.

Napomene uredi

  1. ^ Podsećanja radi, poslednji put je SZO proglasila globalno vanredno stanje 2014. godine zbog epidemije ebole.

Izvori uredi

  1. ^ a b Brian D. Foy, Kevin C. Kobylinski, Joy L. Chilson Foy, Bradley J. Blitvich, Amelia Travassos da Rosa, Andrew D. Haddow, Robert S. Lanciotti et Robert B. Tesh, Probable non-vector-borne transmission of Zika virus, Colorado, USA, Emerg Infect Dis., vol. 17, no 5,‎ 2011, pp. 880-882.
  2. ^ DICK GW; KITCHEN SF; HADDOW AJ (1952). „Zika virus. I. Isolations and serological specificity”. Transactions of the Royal Society of Tropical Medicine and Hygiene. 46 (5): 509—520. PMID 12995440. doi:10.1016/0035-9203(52)90042-4. 
  3. ^ Simpson, D.I.H. (1964). „Zika virus infection in man”. Transactions of the Royal Society of Tropical Medicine and Hygiene. 58 (4): 339—348. PMID 14175744. doi:10.1016/0035-9203(64)90201-9. 
  4. ^ McKenna, Maryn (13. 01. 2016). „Zika Virus: A New Threat and a New Kind of Pandemic”. Germination. Pristupljeno 2. 2. 2016. 
  5. ^ Hayes EB. Zika virus outside Africa. Emerg Infect Dis. 15 (9): 1347—50. septembar 2009.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  6. ^ Faye O, Freire CC, Iamarino A, Faye O, de Oliveira JV, Diallo M, et al. Molecular Evolution of Zika Virus during Its Emergence in the 20(th) Century. PLoS Negl Trop Dis. 2014;8(1):e2636.
  7. ^ a b Edward B. Hayes, Zika virus outside Africa, Emerg Infect Dis., vol. 15, no 9,‎ (2009). стр. 1347-1350.
  8. ^ Haddow AJ, Williams MC, Woodall JP, Simpson DIH, Goma LK. Twelve isolations of Zika virus from Aedes (Stegomyia) africanus (Theobald) taken in and above a Ugandan forest. Bull World Health Organ. 31: 57—69. 1964.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  9. ^ a b G. Kuno et G.-J. J. Chang, Full-length sequencing and genomic characterization of Bagaza, Kedougou, and Zika viruses, Arch Virol., vol. 152, no 4,‎ (2007). стр. 687-696
  10. ^ a b G. Kuno et G.-J. J. Chang, Full-length sequencing and genomic characterization of Bagaza, Kedougou, and Zika viruses, Arch Virol., vol. 152, no 4,‎ (2007). str. 687—696. (DOI 10.1007/s00705-006-0903-z)
  11. ^ Robert S. Lanciotti, Olga L. Kosoy, Janeen J. Laven, Jason O. Velez, Amy J. Lambert, Alison J. Johnson, Stephanie M. Stanfield et Mark R. Duffy, Genetic and serologic properties of Zika virus associated with an epidemic, Yap State, Micronesia, 2007, Emerg Infect Dis., vol. 14, no 8,‎ (2008). str. 1232-1239.
  12. ^ Dupuis, Claude. Willi Hennig's impact on taxonomic thought. // Annual Review of Ecology and Systematics 15. (1984). str. 1–24.
  13. ^ Wertheim, Horby & Woodall 2012, str. 273.
  14. ^ Villamil-Gómez, W. E., González-Camargo, O., Rodriguez-Ayubi, J., Zapata-Serpa, D., & Rodriguez-Morales, A. J. (2016). Dengue, chikungunya and Zika co-infection in a patient from Colombia. Journal of Infection and Public Health.
  15. ^ Wertheim, Horby & Woodall 2012.
  16. ^ a b Tetro, Jason A. (2016). „Zika and microcephaly: Causation, correlation, or coincidence?”. Microbes and Infection. 18 (3): 167—168. PMID 26774330. doi:10.1016/j.micinf.2015.12.010. 
  17. ^ M. P. Weinbren et M. C. Williams, Zika virus: further isolations in the Zika area, and some studies on the strains isolated, Trans R Soc Trop Med Hyg., vol. 52, no 3,‎ (1958). str. 263-268.
  18. ^ M. Dreux, F.V. Chisari (2010) Viruses and the autophagy machinery; Cell Cycle, 9. str. 1295–1307.
  19. ^ a b Michel Cornet, Yves Robin, Catherine Adam, Michel Valade et Marie-Armande Calvo, Transmission expérimentale comparée du virus amaril et du virus Zika chez Aedes aegypti L., Cah. O.R.S.T.O.M., sér. Ent. méd. et Parasitol., vol. XVII, no 1,‎ (1979). str. 47-53.
  20. ^ a b v g d đ e ž z i j PAHO Statement on Zika Virus Transmission and Prevention Pan American Health Organization, 24. January 2016.
  21. ^ Duffy MR, Chen TH, Hancock WT, Powers AM, Kool JL, Lanciotti RS, et al. Zika virus outbreak on Yap Island, Federated States of Micronesia. New England Journal of Medicine. 360 (24): 2536—43. 2009-06-11.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  22. ^ „Geographic Distribution – Zika virus – CDC”. www.cdc.gov. 5. 11. 2014. Pristupljeno 2. 2. 2016. 
  23. ^ „Quatre cas d'infection au virus Zika dénombrés en Suisse”. RTS Info. 22. 1. 2016. 
  24. ^ (jezik: engleski)Biological notes on mosquitoes Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. avgust 2003)
  25. ^ (jezik: engleski)Taking a bite out of mosquito research, Author Paul Leisnham, University of Maryland Arhivirano 2012-07-28 na sajtu Archive.today
  26. ^ Molavi, Afshin (12. 6. 2003). „Africa's Malaria Death Toll Still "Outrageously High"”. National Geographic. Pristupljeno 27. 7. 2007. 
  27. ^ „Mosquito-borne diseases”. American Mosquito Control Association. Arhivirano iz originala 09. 10. 2011. g. Pristupljeno 14. 10. 2008. 
  28. ^ World Health Organisation. Flooding and communicable diseases fact sheet. [1]
  29. ^ (jezik: engleski) Wilcox, B.A. & Ellis, B. ; Forests and emerging infectious diseases of humans. Unasylva, Vol. 57 2006/2 Pub:Food and Agriculture Organization of the United Nations ISSN 0041-6436 available at: [2]
  30. ^ Fang, Janet (21. 7. 2010). „Ecology: A world without mosquitoes”. Nature. 466 (7305): 432—434. PMID 20651669. S2CID 4429837. doi:10.1038/466432a. 
  31. ^ Hawley, W. A., Pumpuni, C. B., Brady, R. H. & Craig, G. B. (1989). „Overwintering survival of Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs in Indiana”. Journal of Medical Entomology. 26 (2): 122—129. PMID 2709388. doi:10.1093/jmedent/26.2.122. 
  32. ^ Hanson, S. M.; Craig, G. B. (1995). „Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs: field survivorship during northern Indiana winters”. Journal of Medical Entomology. 32 (5): 599—604. PMID 7473614. doi:10.1093/jmedent/32.5.599.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  33. ^ Romi, R., Severini, F. & Toma, L. (2006). „Cold acclimation and overwintering of female Aedes albopictus in Roma”. Journal of the American Mosquito Control Association. 22 (1): 149—151. PMID 16646341. S2CID 41129725. doi:10.2987/8756-971X(2006)22[149:CAAOOF]2.0.CO;2. 
  34. ^ „Dengue and the Aedes aegypti mosquito” (PDF). National Center for Emerging and Zoonotic Infectious Diseases. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 02. 2016. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  35. ^ Hayes, Edward B. (2009). „Zika Virus Outside Africa”. Emerging Infectious Diseases. 15 (9): 1347—1350. PMC 2819875  . PMID 19788800. doi:10.3201/eid1509.090442. 
  36. ^ a b Gilda Grard, Grégory Moureau, Rémi Charrel, Edward C. Holmes, Ernest A. Gould et Xavier de Lamballerie, Genomics and evolution of Aedes-borne flaviviruses, J Gen Virol., vol. 91, no 1,‎ (2010). str. 87—94.
  37. ^ Peter I. Whelan et Julie Hall, Zika virus disease, Northern Territory Disease Control Bulletin, vol. 15, no 1,‎ (2008). str. 19-20.
  38. ^ Edward B. Hayes, Zika virus outside Africa, Emerg Infect Dis., vol. 15, no 9,‎ (2009). str. 1347—1350.
  39. ^ Pei-Sze Jeslyn Wong, Mei-zhi Irene Li, Chee-Seng Chong, Lee-Ching Ng et Cheong-Huat Tan (1956). „Aedes (Stegomyia) albopictus (Skuse): A Potential Vector of Zika Virus in Singapore”. PLOS Negl Trop Dis. 7 (8): e2348. PMC 3731215  . PMID 23936579. doi:10.1371/journal.pntd.0002348.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |year= / |date= mismatch (pomoć)
  40. ^ Karabatsos N, editor. International catalogue of arboviruses, including certain other viruses of vertebrates. 3rd ed., and Supplements 1986-98. San Antonio: American Society of Tropical Medicine and Hygiene; 1985.
  41. ^ Hurlbut HS (1956). „West Nile virus infection in arthropods.”. Am J Trop Med Hyg. 5 (1): 76—85. PMID 13292654. doi:10.4269/ajtmh.1956.5.76. .
  42. ^ „Zika Virus in Gabon (Central Africa) – 2007: A New Threat from Aedes albopictus?”. PLOS Neglected Tropical Diseases. PLOS Neglected Tropical Diseases (2014). 8 (2): e2681. 2014. PMC 3916288  . PMID 24516683. S2CID 18166911. doi:10.1371/journal.pntd.0002681.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  43. ^ „Aedes aegypti”. European Centre for Disease Prevention and Control. 9. 6. 2017. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  44. ^ Moloney, Anastasia. „FACTBOX - Zika virus spreads rapidly through Latin America, Caribbean”. Thomson Reuters Foundation -22 Jan 2016. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  45. ^ Brasil. Ministério de Salud. Microcefalia: Ministério da Saúde divulga boletim epidemiológico. Brasilia: Ministério da Saúde, 2015.
  46. ^ Pan American Health. Neurological syndrome, congenital malformations, and Zika virus infection: implications for public health in the Americas. Epidemiological alert December 2015. Internet Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. januar 2016)
  47. ^ Brasil. Ministério da Saúde. Novos casos suspeitos de microcefalia são divulgados pelo Ministério da Saúde, Internet Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2016). Brasília: Ministério da Saúde, 2016.
  48. ^ ASCOM Fiocruz-Paraná. Pesquisa da Fiocruz Paraná confirma transmissão intra-uterina do zika vírus. Internet. Paraná; 2016.
  49. ^ EUROCAT, European Surveillance of Congenital Anomalies. Prevalencetables. Ispra, Italy: EUROCAT European Surveillance of Congenital Anomalies; 2015. Na: www.eurocat-network.eu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. mart 2016)
  50. ^ Prevalence Tables Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. mart 2016) EUROCAT is a WHO Collaborating Centre for the Surveillance of Congenital Anomalies.
  51. ^ Anvisa registra kits que ampliam acesso ao diagnóstico de Zika, Dengue e Chikungunya Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. februar 2016) February 4, 2016.
  52. ^ Fulginiti, Vincent; et al. . Aspirin and Reye Syndrome.. Pediatrics. 69 (6): 810—812. 1982.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  53. ^ Oklahoma State University: Mosquitoes and West Nile virus
  54. ^ University of Florida: Asian Tiger Mosquito, Aedes albopictus (Skuse) (Insecta: Diptera: Culicidae)[3]
  55. ^ Benedict, Mark Q.; Levine, Rebecca S.; Hawley, William A.; Lounibos, L. Philip (2007). „Spread of the Tiger: Global Risk of Invasion by the Mosquito Aedes albopictus”. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. 7 (1): 76—85. PMC 2212601  . PMID 17417960. doi:10.1089/vbz.2006.0562. 
  56. ^ Biocidni proizvodi, Suzbijanje komaraca, na sajtu Agencija za hemikalije Republike Srbije[mrtva veza]
  57. ^ a b (jezik: engleski)Bacillus thuringiensis(General Fact Sheet)
  58. ^ (jezik: engleski)00001/chem_search/reg_actions/registration/fs_PC-119801_01-Nov-99.pdf Bacillus sphaericus serotype H5a5b strain 2362 (128128) Fact Sheet
  59. ^ (jezik: engleski) Tozzi, A. A Brief History of the Development of Piperonyl Butoxide as an Insecticide Synergist. In Piperonyl Butoxide: The Insecticide Synergist; Jones, D. G., Ed.; Academic: San Diego, CA, (1998). str. 1—5.What is piperonyl butoxide?
  60. ^ (jezik: engleski)Reregistration Eligibility Decision for N-Octyl bicycloheptene dicarboximide (MGK-264)
  61. ^ WHO Response U: Zika virus, Fact sheet, Updated January 2016.

Literatura uredi

  • Wertheim, Heiman F. L.; Horby, Peter; Woodall, John P. (2012). Atlas of Human Infectious Diseases. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-8440-3. 
  • Pan American Health Organization. Epidemiological alert. Increase in microcephaly in the northeast of Brazil—epidemiological alert.Washington DC: World Health Organization, Pan American HealthOrganization; 2015. www.paho.org
  • Pan American Health Organization. Neurological syndrome, congenitalmal formations, and Zika virus infection. Implications for public healthin the Americas—epidemiological alert. Washington DC: World HealthOrganization, Pan American Health Organization; 2015. www.paho.org
  • European Centre for Disease Prevention and Control. Rapid risk assessment: microcephaly in Brazil potentially linked to the Zika virus epidemic. Stockholm, Sweden: European Centre for Disease Preventionand Control; 2015. ecdc.europa.eu[mrtva veza]
  • CDC. Recognizing, managing, and reporting Zika virus infections intravelers returning from Central America, South America, the Caribbean,and Mexico. CDC Health Advisory. Atlanta, GA: US Department ofHealth and Human Services, CDC; 2016. emergency.cdc.gov[mrtva veza]
  • Hall, Judith G. (1997). „Arthrogryposis Multiplex Congenita”. Journal of Pediatric Orthopaedics B. 6 (3): 159—166. doi:10.1097/01202412-199707000-00002. 
  • Lanciotti, Robert S.; Kosoy, Olga L.; Laven, Janeen J.; Velez, Jason O.; Lambert, Amy J.; Johnson, Alison J.; Stanfield, Stephanie M.; Duffy, Mark R. (2008). „Genetic and Serologic Properties of Zika Virus Associated with an Epidemic, Yap State, Micronesia, 2007”. Emerging Infectious Diseases. 14 (8): 1232—1239. PMC 2600394  . PMID 18680646. doi:10.3201/eid1408.080287. 
  • Silasi, Michelle; Cardenas, Ingrid; Kwon, Ja-Young; Racicot, Karen; Aldo, Paula; Mor, Gil (2015). „Viral Infections During Pregnancy”. American Journal of Reproductive Immunology. 73 (3): 199—213. PMC 4610031  . PMID 25582523. doi:10.1111/aji.12355. 
  • EUROCAT European Surveillance of Congenital Anomalies. Prevalencetables. Ispra, Italy: EUROCAT European Surveillance of Congenital Anomalies; 2015. Na: www.eurocat-network.eu.
  • Hennessey M, Fischer M, Staples JE. Zika virus spreads to new areas—region of the Americas, May 2015–January 2016. MMWR Morb MortalWkly 2016;65(3).

Spoljašnje veze uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зика_вирус&oldid=27673191”