Википедија

Ivo Pilar

Ivo Pilar (Zagreb, 19. jun 1874 — Zagreb, 3. septembar 1933) bio je hrvatski istoričar, političar, publicista i pravnik, smatra se utemeljivačem hrvatske geopolitike. Njegova knjiga Južnoslovensko pitanje je suštinsko djelo o južnoslovenskim geopolitičkim pitanjima.

Ivo Pilar
Pilar u prvoj polovini XX vijeka
Lični podaci
Datum rođenja(1874-06-19)19. jun 1874.
Mjesto rođenjaZagreb, Hrvatska—Slavonija, Ugarska, Austrougarska
Datum smrti3. septembar 1933.(1933-09-03) (59 god.)
Mjesto smrtiZagreb, Jugoslavija
Mjesto sahraneGroblje Mirogoj u Zagrebu
ObrazovanjePravni fakultet u Beču, Pravni fakultet u Parizu
Naučni rad
Poljeistorija, geopolitika, pravo

Biografija uredi

Mladost i rana karijera uredi

Ivo Pilar je rođen u Zagrebu 19. juna 1874. u porodici koje porijeklom vodi iz Češke. Pilari su se doselili u Brod na Savi (današnji Slavonski Brod). Tu se rodio njegov otac Đuro Pilar, akademik, univerzitetski profesor, geolog i paleontolog, i stric Martin Pilar, ugledni arhitekta. Majka Klementina, bila je ćerka Đure Crnadka, preduzetnika i kulturnog radnika (saosnivač Matice ilirske, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti i Sveučilišta u Zagrebu).[1]

U Zagrebu je pohađao pučku školu. Klasičnu gimnaziju je završio u Zagrebu 1893. godine.[2] Na Visokoj školi za spoljnu trgovinu u Beču je završio jednogodišnji tečaj.[3] Studij prava je završio u Beču, a na pariskom pravnom fakultetu je slušao predavanja kojima je zaokružio obrazovanje. Ponovo se vraća u Beč, gdje doktorira, a svečana promocija se održava 14. jula 1899. godine. Poslije studija kratko je radio kao sekretar u korporaciji za željeznu industriju, odakle odlazi u Sarajevo.[1]

U Sarajevu postaje sekretar direktora Zemaljske privredne banke. Bio je jedan od ideologa hrvatske moderne. Pristupio je Kolu hrvatskih književnika, koje se od 1900. okupljalo oko Silvija Strahimira Kranjčevića. Svoje studije i članke je objavljivao u časopisu Nada i u pojedinim zagrebačkim književnim časopisima. Ne zadržava se dugo u ovoj službi i prihvata posao službenika pri Sudskom stolu u istom gradu i advokatskog perovođe od 1901. godine.[1]

Advokatura u Tuzli uredi

 
Svjetski rat i Hrvati, autora Ive Pilara iz 1917. godine.

U Tuzlu dolazi 1905. i otvara advokatsku pisarnicu.[4][1] Tu je razvio je jaku pravničku i hrvatsku djelatnost, a u gradu ostaje do proljeća 1920. godine. Pokazuje sve veće interesovanje za dešavanja u Bosni i Hercegovini, naročito položaj Hrvata i aktivno se uključuje u politički život, s uvjerenjem da hrvatska politika mora djelovati odlučnije u zaštititi interesa Hrvata u BiH. Bio je jedan od osnivača Hrvatske narodne zajednice 1906, pravaške političke stranke u BiH. U februaru 1908. postaje član Središnjeg odbora HNZ i predsjednik Okružnog odbora HNZ Donja Tuzla.[1]

Kao advokat je zastupao Zemaljsku banku, Prvu hrvatsku štedionicu i njene afilacije u BiH, kao i velike fabrike u okrugu. Prilagodio je Opšti austrijski građanski zakonik prilikama u BiH.[1] Objavljuje brošuru Nadbiskup Štadler i Hrvatska narodna zajednica, koja nije dobro prihvaćena u crkvenim krugovima, pa dolazi do političkog razilaženja između vrhbosanskog nadbiskupa i njega. U brošuri navodi da katolicizam ima nesumnjivo izuzetnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Hrvata u BiH, ali smatra da postoje određene razlike između interesa naroda Crkve kao institucije. Za razliku od nadbiskupa Štadlera, Pilar je zagovarao interkonfesijalni pristup u hrvatskom političkom organizovanju, tj. da katolici i muslimani sarađuju, dok je Štadler insistirao da samo katolici budu članovi hrvatskih političkih organizacija. U brošuri navodi da se izjednačavanjem hrvatstva i katolicizma, odbijaju muslimani i tako slabi hrvatstvo.[5]

Do ponovnog zbližavanja Pilara i Štadlera došlo je kada su se početkom 1912. predstavnici Muslimana i Srba u Bosanskohercegovačkom saboru usprotivili povezivanju BiH sa Hrvatskom—Slavonijom.[1] Muslimanski predstavnici u Saboru su odbacili plan HNZ. Plan je predviđao stvaranje hrvatskog katoličko-muslimanskog političkog bloka, koji bi se suprotstavio nastojanjima Srba da se otcijepe od Austrougarske i pripoje Srbiji. Umjesto povezivanju sa Hrvatskom—Slavonijom, srpski i muslimanski predstavnici u Saboru izjasnili su se za autonomiju BiH.[5] Štadler i Pilar su usko sarađivali sve do kraja 1918, snažno uticavši na političko oblikovanje Hrvata u BiH početkom 20. vijeka.[1]

Pilar je zajedno sa kolegom advokatom Viktorom Jankjevičem 1913. osnovao Hrvatski dom u Tuzli. Poslije atentata na Franca Ferdinanda 28. juna 1914. organizovao je proteste protiv zavjerenika i pozvao je građana na fizički obračun sa protivnicima Dvojne monarhije. Prvi svjetski rat ga je zatekao u Tuzli i uprkos mnogim Hrvatima koji su očekivali raspod Dvojne monarhije, Pilar je smatrao da je ona jedini jamac ostanka hrvatstva i da je treba sačuvati u reformisanom obliku. Pod pseudonimom dr Juričić objavio je studiju Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskog naroda još prije svršetka rata u Zagrebu 1915. godine. Zaključuje da hrvatska politička elita luta, nesposobna da se snađe u najnovijim događajima, i umjesto da jasno formuliše ciljeve i program borbe Hrvata u Svjetskom ratu, inicijativu prepušta Srbima.

 
Pilarov prijedlog trijalističkog reorganizovanja Dvojne monarhije upućen caru Karlu I 1917. godine.

Mobilisan je 1917. godine. Po objavi Majske deklaracije u Beču, hrvatski korpus u BiH se podijelio. Na jednoj strani su se našli bosanski franjevci, a na drugoj Pilar, nadbiskup Štadler i ostali protivnici Deklaracije. Pilar je u to vrijeme postao urednik Hrvatskog dnevnika, najvažnijeg hrvatskog političkog glasnik u BiH.[1]

Razvoj događaja na jugu Dvojne monarhije odvijao se protivno Pilarovim željama i uvjerenjima, pa u Sarajevu 1918. objavljuje knjigu „Politički zemljopis hrvatskih zemalja. Politička studija”, kojom su postavljeni temelji hrvatske geopolitike. Pilar u ovom djelu ističe da se hrvatske zemlje od 1908. (od Aneksione krize) nalaze u sastavu jedne i jake države, koja garantuje hrvatski opstanak.

U proljeće 1918. Pilar se približio frankovcima u Sarajevu i u njihovom glasniku Kroatische Rundschau je objavio tri važna rada.[5]

Posljednje godine i smrt uredi

Bio je protivnik pozicioniranja Hrvatske na Balkan, a raspadom Austrougarske i nastankom južnoslovenske države za Pilara su nastupili teški dani.[5] Nova vlast se krajem 1918. htjela obračunati s njim kao pristalicom Austrougarske.[1] Tuzlu je napustio 1920. i vratio se u Zagreb. Pod političkim pritiskom je zatvorio advokatsku kancelariju u Tuzli 1921. godine.[5][6]

U Zagrebu je procesuiran zajedno sa Milanom Šuflajom. U procesu Pilar je bio optužen za špijunažu, a osuđen je 1921. na uslovnu kaznu od godinu dana.[1][7]

Nastavio je pisati, objavljujući stručna, naučna, na prvu nepolitička djela s polja filozofije i istorije (npr. o bogumilstvu), ali i niz geopolitičkih, politoloških i socioloških studija. U Berlinu februara 1933, pod pseudonimom Florijan Ligtrager (Cvjetko Svjetlonoša), objavio je raspravu na njemačkom „Uvijek iznova Srbija: Sudbonosni trenutak Jugoslavije” (njem. Immer wieder Serbien: Jugoslawiens Schicksalsstunde). Књигу су југословенске власти одмах забраниле.[7]

Недуго послије објављивања ове расправе Пилар је пронађен мртав у стану. Београдска штампа је тврдила да је ријеч о самоубиству, али отворен прозор у стану и чињеница да Пилар није посједовао оружје, његову смрт чинило је сумњивом.[8] И данас постоје двије теорије о његовој смрти: прва, да је Пилар био толико депресиван због југословенске диктатуре да се убио; друга, да су га убили српски тајни агенти као и друге хрватске патриоте као Милана Шуфлаја 1931. године.[9]

Иво Пилар је сахрањен на загребачком градском гробљу Мирогој.[10] Институт друштвених наука у Загребу је назван по њему.[11]

Референце uredi

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Životopis dr. Ive Pilara”. Institut društvenih znanosti Ivo Pilar (на језику: хрватски). 6. 11. 2008. Приступљено 25. 4. 2023. 
  2. ^ Koprek, Ivan (2007). Thesaurus archigymnasii: zbornik radova u prigodi 400. godišnjice klasične gimnazije u Zagrebu 1607.-2007. (на језику: енглески). Zagreb: Klasična gimnazija. стр. 919. ISBN 978-953-95772-0-7. Приступљено 25. 4. 2023. 
  3. ^ Matijević, Zlatko (2014). „Dr. Ivo Pilar o Prvome svjetskom ratu”. Hrvatska revija (на језику: хрватски). 14 (3): 38—43. Приступљено 25. 4. 2023. 
  4. ^ Jonjić, Tomislav (15. 9. 2007). „Dr. Ivo Pilar — odvjetnik u Tuzli (1905.-1920.)”. Pilar : časopis za društvene i humanističke studije (на језику: хрватски). II (3(1)): 11—44. ISSN 1846-3010. Приступљено 25. 4. 2023. 
  5. ^ а б в г д Dijanović, Davor (21. 2. 2012). „Dr. Ivo Pilar – otac hrvatske geopolitike”. Portal Hrvatskoga kulturnog vijeća (на језику: хрватски). Приступљено 25. 4. 2023. 
  6. ^ „Dr. Ivo Pilar u Tuzli • Znanstveni projekt: flIvo Pilar, teoretičar hrvatske modernizacije« • Predstavljanje časopisa Pilar u Zagrebu • Na valovima Hrvatskog radija • Predstavljanje časopisa Pilar u Ljubljani”. Pilar : časopis za društvene i humanističke studije (на језику: хрватски). II (3(1)): 167—170. 15. 9. 2007. ISSN 1846-3010. Приступљено 22. 7. 2023. 
  7. ^ а б Jonjić, Tomislav (1. 6. 2010). „Politički pogledi dr. Ive Pilara 1918.—1933. Uvijek iznova Srbija — radikalni zaokret ili dosljedni nastavak Pilarove političke misli?”. Pilar : časopis za društvene i humanističke studije (на језику: хрватски). V (9(1)): 10—74. ISSN 1846-3010. Приступљено 22. 7. 2023. 
  8. ^ Lipovčan, Srećko (15. 11. 2006). „Dr. Ivo Pilar (1874.-1933.): Život i djelo (Nacrt)”. Pilar : časopis za društvene i humanističke studije (на језику: хрватски). I (1(1)): 11—18. ISSN 1846-3010. Приступљено 23. 7. 2023. 
  9. ^ Lipovčan, Srećko (26. 11. 2006). „A Portrait of Ivo Pilar”. Pilar : časopis za društvene i humanističke studije (на језику: енглески). I (2(2)): 11—16. ISSN 1846-3010. Приступљено 23. 7. 2023. 
  10. ^ „Ivo Pilar - Pregled na karti” (на језику: хрватски). Gradska groblja Zagreb. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 23. 7. 2023. 
  11. ^ „Povijest Instituta Ivo Pilar”. Institut društvenih znanosti Ivo Pilar (на језику: хрватски). 31. 10. 2008. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иво_Пилар&oldid=26001177”