Википедија

Irene Morales

Irene Morales (šp. Irene Morales; Santijago de Čile, 1. april 1865 — Santijago de Čile, 25. avgust 1890) bila je čileanski vojnik Pacifičkog rata. Rođena je u Santijago de Čileu. Živela je u siromaštvu radeći kao krojačica u ranom detinjstvu. Za vreme pacifičkog rata, imala je trinaest godina, bila je siroče i dva puta udovica.[1] Njenog drugog muža je ubila bolivijska vojska jer je ubio drugog vojnika. Pokušala je da se predstavi kao muškarac i da se upiše kao vojnik u čileansku vojsku. Taj pokušaj joj nije uspeo, ali se zaposlila kao vojna medicinska sestra, prodavala je hranu i piće i brinuli se o ranjenicima.

Irene Morales
Irene Morales
Datum rođenja(1865-04-01)1. april 1865.
Mesto rođenjaSantijago de Čile, Čile
Datum smrti25. avgust 1890.(1890-08-25) (25 god.)
Mesto smrtiSantijago de Čile, Čile

Uprkos poslu medicinske sestre, borila se zajedno sa ljudima iz svoje jedinice u bitkama kod Pisague krajem 1879. i San Franciska.[1] Njena hrabrost u tim bitkama i briga za ranjene ljude privukli su pažnju čilskog vrhovnog komandanta Manuela Bakuedanoa, koji ju je nagradio službenim priznanjem i činom mlađeg vodnika.[1] Tokom rata je služila u vojsci i bila je odvažno hrabra u bici kod Takna 1880. Nakon rata vratila se civilnom životu i umrla je u samoći, sa samo dvadeset i pet godina.[1] Sada je smatrana jednim od najvećih čileanskih junaka rata, njena služba postala je široko poznata tek nakon njene smrti.

Detinjstvo i mladost uredi

Morales je rođena 1. aprila 1865. godine u Santijago de Čile, u porodici stolara.[2] Otac joj je umro kad je bila mala, a ona se preselila sa majkom u Valparaiso. Tamo je učila da šije, sve dok je majka nije udala za starijeg muškarca 1877. godine, kada je imala jedanaest godina. Muž joj je umro tokom prve godine njihovog braka, a ubrzo i majka.[3][4]

Ostavši bez porodice odlazi u Antofagastu. Kako bi kupila kartu prodaje gotovo sve što je imala.[3][4] Dok je tamo radila, upoznala je Santijaga Pizara, Čileanca koji je imao trideset godina, i udala se za njega sredinom 1878, sa trinaest godina.[5] Ubili su ga 21. septembra iste godine jer je ubio bolivijskog vojnika. Pronašla je njegovo telo bačeno pored železničke pruge. Jedino što je imala od njega bio je zlatni prsten koji je tada uzela sa njegove ruke.[6]

Vojna služba uredi

Čileanske snage su 14. februara 1879. ušle u Antofagast započevši Pacifički rat protiv Bolivije i Perua.[7] Mnogi stanovnici su se pridružili čileanskoj vojci, a to je pokušala i Ajrin prerušavajući se u muškarca, sa željom da osveti svog supruga.[4][8] Iako ovaj pokušaj nije dugo trajao, pridružila im se kao medicinska sestra. To je bila jedina pozicija dostupna ženama u to vreme. Prodavala je hranu i piće kako bi dopunila osnovne obroke vojnika, boravila je sa njima u kampu i išla u rat kako bi odmah pomogla ranjenima.[5][9]

 
Potret Ajrin Morales u muzeju 1933.

Prvo je poslata u Kamijevu jedinicu, trećeg pukovnikovog voda, i tamo je provela veći deo rata. Iako zvanično nije bila vojnik i nije trebala da učestvuje u borbama, to je nije sprečilo da se bori zajedno sa ljudima iz njenog puka.[9] Bila je poznata kao žena koja je bez problema koristila pušku.[10] Borila se u peruanskoj bici za Pisago 2. novembra 1879. i u bici za San Francisko 19. novembra. Takođe, nekoliko puta je rizikovala svoj život kako bi spasila zarobljene perujske vojnike od zlostavljanja svojih sunarodnika.[9][10]

Čuvši za njena dela, glavni komandant čileanske vojske general Manuel Bakuedano pozvao je Morales da se sastane sa njim i službeno je ovlastio da nosi uniformu kantinera (što je ranije radila bez odobrenja) i dodelio joj je čin i priznanje mlađeg vodnika.[9] Kasnije se prebacila u četvrtu diviziju.[3] U bici kod Takna 26. maja 1880. godine, nastavila je da neguje iscrpljene i povređene ljude na frontu nakon čega je i sama zadobila lakše povrede. Nakon bitke, neko vreme je bolovala od bolesti koju su joj preneli ratni zarobljenici koje je negovala, verovala je da će umreti.[10] Ipak, kasnije mnogi autori su naveli da je dve nedelje kasnije prisustvovala bici na Arici. Tokom januara 1881. borila se u bici kod San Huana i bici kod Mirafloresa i bila je među Čileancima koji su ušli u Limu nakon okupacije grada.[5]

Njeni savremenici u Čileu divili su se njenom herojstvu, a vojnici sa kojima je išla u bitke gledali su je kao sestru. Neki muškarci su smatrali da je Moralesova otišla predaleko. Benjamin Makeno pohvalio ju je za požrtvovanost i hrabrost, ali i za mržnju koju je osećala prema onima koji su joj ubili supruga. Godine 1881. savetovao ju je da se ne izlaže tolikom riziku i da se vrati u svoj siromašni dom gde će početi novi život prave žene koja će se brinuti za porodicu.[5][8] Nije poslušala njegov savet i ostala je u vojsci do kraja rata, boreći se u bici 10. jula 1883, poslednjoj bici u ratu.[5][6] Muškarci poput Makenoa su rekli da je tada bila izložena neobičnom riziku za ženu, jer je nekoliko njenih kolega ubijeno nakon što su ih Peruanci zarobili tokom rata.[5]

Kasniji život i nasleđe uredi

 
Ilustracija Ajrin Morales 1904.

Po završetku rata, Morales se vratila u svoje rodno mesto Santijago. Tamo je malo ko znao za njen rad. Muškarci sa kojima se borila zajedno u ratu zauvek su je pamtili.[8][9] Posle dugogodišnje bolesti umrla je u samoći, u bolnici u Santijagu, 25. avgusta 1890, kada je imala dvadeset i pet godina. Postala je poznata tek nakon svoje smrti.[3][4]

Četrdeset godina nakon njene smrti, 25. avgusta 1930, pukovnik Enrike Filips napisao je članak o njoj, rekavši: ,,Čileanske Judite su bile slavne u to vreme, ali nijedna nije bila hrabra kao Ajrina Moralesova".[3] Godinama nakon njene smrti, napisano je nekoliko pesama o njoj[11] i bila je predstavljena u mnogim patriotskim literaturama.[6] Ulica u Santijagu nazvana je po njoj.[5] Tokom burnih sedamdesetih godina prošlog veka, bila je među istorijskim čileanskim ženama koje su konzervativne i levičarske ženske organizacije prihvatile kao simbole.[12][13] U savremeno doba ona je opisana kao jedan od najvećih junaka Čilea u pacifičkom ratu. Njeni se ostaci čuvaju u vojnom mauzoleju u kapeli u Santjagu, koji održava čileanska vojska.[9][14][15]

Ajrin se često upoređuje sa Kandelarijom Perez, čileanskim vojnikom koji je takođe pohvaljen zbog svoje hrabrosti.[5]

Reference uredi

  1. ^ a b v g „Catálogo de Colecciones Digitales - Búsqueda básica”. web.archive.org. 4. 3. 2016. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  2. ^ Escala Escobar, Manuel; Fortin, Carlos; Fuentealba Jiménez, Fernando (1985). Historia didáctica de Chile crono-antológica: desde la época precolombina hasta 1973 (2nd izd.). Ediciones Hernández-Blanco. 
  3. ^ a b v g d Guerrero Lira, Cristián; Ramírez Morales, Fernando; Torres Dujisin, Isabel. „Irene Morales Infante: 1865–1890. Mujer destacada en la Guerra del Pacífica” (na jeziku: Spanish). Biografía de Chile. Arhivirano iz originala 11. 09. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  4. ^ a b v g „Morales, Irene”. Icarito (na jeziku: Spanish). Santiago: Copesa. 31. 5. 2010. Arhivirano iz originala 12. 09. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2020.  Nevalidan unos |dead-url=dead (pomoć)
  5. ^ a b v g d đ e ž Costamagna, Alejandra (16. 12. 2010). „Furia chilena”. Revista Paula (na jeziku: Spanish). Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  6. ^ a b v Arce R., Isaac (1997). Narraciones históricas de Antofagasta. Antofagasta: Lama Industrial. str. 372—373. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  7. ^ Bulnes, Gonzalo (1920). Chile and Peru: the causes of the war of 1879. Santiago: Imprenta Universitaria. str. 42, 123–124. 
  8. ^ a b v „Artículos de Interés” (na jeziku: Spanish). Boulevard Lauvad. Arhivirano iz originala 11. 9. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  9. ^ a b v g d đ „Sargento 2º Cantinera Irene Morales” (na jeziku: Spanish). Santiago: Ejército de Chile. Arhivirano iz originala 6. 7. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  10. ^ a b v „Irene Morales, Heroina Chilena”. Maimonides School (na jeziku: Spanish). Santiago: El Liberal. 7. 11. 2011. Arhivirano iz originala 12. 9. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  11. ^ Valcárcel, Isabel (2005). Mujeres de armas tomar (na jeziku: Spanish). EDAF. ISBN 978-8496107564. 
  12. ^ Baldez, Lisa (2002). Why Women Protest: Women's Movements in Chile. Cambridge Studies in Comparative Politics. Cambridge: Cambridge University Press. str. 92—93. ISBN 978-0521010061. 
  13. ^ Castillo Espinoza, Eduardo (2006). Puño y letra: movimiento social y comunicación gráfica en Chile (na jeziku: Spanish). Ocho Libros Editores. str. 79. ISBN 978-9568018238. 
  14. ^ „Mausoleos Militares” (na jeziku: Spanish). Santiago: Ejército de Chile. Arhivirano iz originala 12. 9. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  15. ^ „Ruta Historica Representada en el Cementerio General”. Cementerio General Recoleta (na jeziku: Spanish). Santiago. 4. 9. 2013. Pristupljeno 28. 4. 2020. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирене_Моралес&oldid=27490308”