Istorija uređaja za merenje vremena

Istorija uređaja za merenje vremena datira još od perioda kada su drevne civilizacije prvi put posmatrale kretanje astronomskih tela na nebu. Uređaji i metode za merenje vremena postepeno su se unapređivali kroz niz novih pronalazaka, počevši od merenja vremena neprekidnim procesima, kao što je protok tečnosti u vodenim satovima, do mehaničkih satova, i na kraju ponavljajućih, oscilatornih procesa, kao što je zamah klatna. Oscilirajući merioci vremena se koriste u svim modernim časovnicima.

Peščani sat u drvenom ramu se, u današnjici, često koristi za simbolički prikaz koncepta vremena.

Sunčani i vodeni satovi su prvi put korišćeni u starom Egiptu oko 1500. godine pre nove ere, a kasnije je njihova upotreba nastavljena i kod Vavilonaca, Grka i Kineza. Satovi sa tamjanom korišćeni su u Kini još od 6. veka. U srednjem veku, islamski vodeni satovi su bili bez premca u svojoj sofisticiranosti, sve do sredine 14. veka. Peščani sat, izmišljen u Evropi, bio je jedan od retkih pouzdanih metoda merenja vremena na moru.

U srednjovekovnoj Evropi, potpuno mehanički satovi su razvijeni nakon pronalaska zvona za alarme, koji se koristio da signalizira tačno vreme za zvonjenje monaških zvona. Mehanički sat pokretan težinom i kontrolisan delovanjem primitivnog regulatora hoda, bio je sinteza ranijih ideja iz evropske i islamske nauke. Mehanički satovi, kojeg je posebno dizajnirao i napravio Henri de Vick oko 1360, su bili veliki proboj u svet časovničarstva koji je uspostavio osnovni dizajn sata za narednih 300 godina. Tokom vremena dodavani su manji pronalasci, kao što je izum glavne opruge u ranom 15. veku, što je omogućilo da se po prvi put prave satovi manjih dimenzija.

Sledeći veliki korak u revoluciji satova dogodio se u 17. veku kada je otkriveno da se satovi mogu kontrolisati pomoću harmonijskih oscilatora. Leonardo da Vinči je napravio najranije poznate crteže klatna u periodu između 1493–1494. godine, a 1582. godine Galileo Galilej je istraživao izohronizam ljuljanje klatna, otkrivši da frekvencija zavisi samo od dužine, a ne, kako se do tada verovalo, od težine. Sat sa klatnom, kojeg je dizajnirao i napravio holandski polimatičar Kristijan Hajgens 1656. godine, bio je toliko tačniji u odnosu na druge vrste mehaničkih merila toga vremena, da je njegov sklop nastavio da se koristi kroz decenije, prevazilazeći korišćenje novih napretka u regulatorima hoda (verge & foliot). Ostale inovacije u merenju vremena tokom ovog perioda uključuju pronalaske koji su se koristili za satove sa ponavljanjem.

Faktori greške u ranim satovima sa klatnom uključivali su temperaturne varijacije. Ovim problemom, tokom 18. veka, bavili su se engleski časovničari Džon Harison i Džordž Grejam. Nakon pomorske katastrofe kod Silija 1707. godine, mnoge vlade su ponudile nagradu svakome ko otkrije način za određivanje geografske dužine. Harison je radi na pronalasku sata koji bi raditi na principu opruge, čije pokretanje nije bilo podložno uticaju gravitacije ili kretanju broda. Usavršavanjem svojih pronalazaka napravio je niz preciznih časovnika, uvodeći poseban termin za njih - hronometari. Električni sat izumljen je 1840. godine, i prvobitno je korišćen za kontrolu najpreciznijih satova sa klatnom sve do 1940-ih, kada su kvarcni časovnici postali osnova za precizno merenje vremena i frekvencije.

Ručni sat, koji je tokom Burskog rata bio prepoznat kao dragoceno vojno oruđe, postao je popularan posle Prvog svetskog rata, u varijacijama koje su uključivale nemagnetne, baterijske i solarne pogone, sa uvedenim kvarcnim delovima, tranzistorima i plastičnim delovima. Pametni telefoni i pametni satovi postali su najčešći uređaji za merenje vremena 21. veka.

Najprecizniji uređaji za merenje vremena u praktičnoj upotrebi danas su atomski satovi, koji mogu biti tačni do nekoliko milijarditih delova sekunde po godini i koriste se za kalibraciju drugih časovnika i instrumenata za merenje vremena.

Uređaji za neprekidno merenje vremena

Izlazak Sunca iznad Stounhendža u južnoj Engleskoj na junski solsticij.

Drevne civilizacije su posmatrale nebeska tela, često Sunce i Mesec, da bi odredile vreme. Prema istoričaru Eriku Brutenu, Stounhendž je verovatno bio ekvivalent astronomske opservatorije iz kamenog doba, koja se koristila za sezonske i godišnje događaje kao što su ravnodnevice ili solsticije. Kako megalitske civilizacije nisu ostavile zabeleženu istoriju, malo se zna o njihovim metodama merenja vremena.

Mezoamerikanci su modifikovali svoj uobičajeni dvadesetični (vigezimalan) sistem brojanja kako bi sastavili kalendar sa godinom od 360 dana. Australijski starosedeoci su dobro razumeli kretanje objekata na nebu i koristili su svoje znanje za konstruisanje kalendara i pomoć u navigaciji; većina aboridžinskih kultura imala je dobro definisana godišnja doba koja su određena prirodnim promenama tokom cele godine, uključujući i nebeske događaje. Lunarne faze su korišćene za obeležavanje kraćih vremenskih perioda. Narod Jarald iz Južne Australije, bio je jedan od retkih naroda kod kojih je zabeleženo da su imali način za mere vreme tokom dana, koji je podeljen na sedam delova. Oni su za ovo merenje koristili položaj Sunca.

Svi merioci vremena pre 13. veka oslanjali su se na metode koji su podrazumevali korišćenje nečeg što se neprekidno kretalo. Nijedan rani metod merenja vremena nije se menjao stalnom stopom. Uređaji i metode za merenje vremena neprekidno su se unapređivali kroz dugi niz novih izuma i ideja.

Satovi u senci i sunčani satovi

Drevni egipatski sunčani sat (Nacionalni muzej antikviteta, Holandija).

Prvi uređaji korišćeni za merenje položaja Sunca bili su satovi u senci, koji su se kasnije razvili u sunčani sat. Najstariji od svih poznatih sunčanih časovnika datira iz perioda oko 1500. godine pre nove ere (tokom vladavine 19. dinastije Egipta ), a otkriven je u Dolini kraljeva 2013. godine. Obelisci su mogli da pokazuju da li je bilo jutro ili popodne, kao i letnji i zimski solsticij. Oko 500. godine pre nove ere, razvijena je neka vrsta sata u senci koji je po obliku bio sličan savijenom T-kvadratu. On je merio protok vremena senkom koju je bacala njegova prečka, i ujutru je bio orijentisan na istok, a u podne se okretao, tako da je mogao da baca senku u suprotnom smeru.

Sunčani sat se pominje i u Bibliji, u Drugoj knjizi o carevima, u poglavlju 20, u stihovima 9–11, kada je Jezekija, kralj Judeje tokom 8. veka pre Hrista, zabeleženo je da ga je izlečio prorok Isaija i traži znak da će ozdraviti:

A Isaija reče: ovo neka ti bude znak od Gospoda da će učiniti Gospod što je rekao: hoćeš li da otide sjen deset koljenaca naprijed ili da se vrati deset koljenaca natrag? A Jezekija reče: lako je da sjen otide naprijed deset koljenaca; nemoj, nego neka se vrati sjen deset koljenaca natrag. I Isaija prorok zavapi ka Gospodu, i vrati Gospod sjen po koljencima po kojima bijaše otišao na sunčaniku Ahazovu natrag za deset koljenaca.

— prevod Đura Daničić Druga knjiga o carevima

Glinena ploča iz kasnog vavilonskog perioda opisuje dužinu senki u različito doba godine. Vavilonskpm piscu Berosos, Grci prepisuju zaslugu za pronalazak poluloptastog sunčanog sata izdubljenog od kamena. Kod ovog sunčanog sata put senke je podeljen na 12 delova kako bi se obeležilo vreme. Grčki sunčani satovi su evoluirali i postali veoma sofisticirani. U Ptolomejevoj Analemi, nastaloj u 2. veku nove ere, korišćen je rani oblik trigonometrije ne bi li se izveo položaj Sunca iz podataka kao što su sat u danu i geografska širina. Rimljani su ideju o sunčanom satu pozajmili od Grka. Vojni zapovednik Plinije Stariji je zabeležio da je prvi sunčani sat u Rim stigao 264. p. n. e., kao pljačkaški plen iz Katanije na Siciliji. Prema njegovim rečima, sat je davao netačno vreme za čitav vek, sve dok nije prilagođen uglu odgovarajuće geografske širine Rima.

Prema nemačkom istoričaru astronomije Ernstu Cineru, sunčani satovi su razvijeni tokom 13. veka sa skalama koje su pokazivale jednake sate. Prvi sat zasnovan na polarnom vremenu pojavio se u Nemačkoj oko 1400. godine, a po alternativnoj teoriji, ovakav sat postojao je u Damasku 1372. godine U periodu oko 1500. godine, pojavili su se evropski traktati o dizajnu sunčanih satova.

Egipatski metod određivanja vremena tokom noći, korišćen od najmanje 600. godine pre nove ere, bio je tip viska koji se zvao merkhet (od egipatskog mrḫt, „instrument znanja”). Meridijan sever-jug je napravljen korišćenjem dva merkheta poravnata sa Polarisom, zvezdom severnog pola. Vreme je određeno posmatranjem određenih zvezda dok su prelazile meridijan.

Vodeni satovi

Najstariji opis klepsidre, ili vodenog sata, potiče iz natpisa na grobnici egipatskog dvorskog zvaničnika iz 18. dinastije (oko 1500, p. n. e.) po imenu Amenemhet, koji je identifikovan kao njen pronalazač. Pretpostavlja se da je predmet, na kojem se nalazi natpis i oznake za vreme, korišćen za računanje vremena. Najstariji sačuvani vodeni sat pronađen je u grobnici faraona Amenhotepa III ( 1417 – 1379. p. n. e.). Iako su sačuvane pisane reference o postojanju vodenih satova u Mesopotaniji, ne postoje sačuvani predmeti koji potkrepljuju ove tvrdnje.

Astrolab

(levo) al-Birunijev opis astolaba iz 11. veka; (desno) astrolab izumljen oko 1221. godine od strane al-Farisija (Muzej istorije nauke, Oksford)

Glavni članak: Astrolab

Sofisticirani astrolabi za merenje vremena sa zupčastim mehanizmima izumljeni su u Persiji. Jedan od ovakvih primera su oni koje su napravili polimatičar Abu Rajhan Biruni u 11. veku i astronom Muhamed ibn Abi Bakr al-Farisi oko 1221. godine. Astrolab od mesinga i srebra, koji je takođe služi i kao kalendar, napravljen u Isfahanu od strane al-Farisija, je najranija sačuvana mašina sa zupčastim mehanizmom. Otvori na poleđini astrolaba prikazuju mesečeve faze i daju starost Meseca, dok se unutar zodijačke skale nalaze dva koncentrična prstena koji pokazuju relativne položaje Sunca i Meseca.

Muslimanski astronomi su konstruisali razne visoko tačne astronomske satove za upotrebu u njihovim džamijama i opservatorijama, kao što je astrolabički sat Ibn al-Šatira s početkom 14. veka.

Satovi sa svećama i peščani satovi

Glavni članak: Peščani sat

Jedna od najranijih referenci na sat sa svećama nalazi se u kineskoj pesmi, koju je 520. godine napisao Ju Gimfu. On je pomenuo da je graduacijska sveća sredstvo za određivanje vremena noću. Slične sveće su korišćene u Japanu do početka 10. veka.

U anglosaksonskom svetu se pronalazak sata sa svećama pripisuje Alfredu Velikom, kralju Veseksa (od 871. do 889.), koji je koristio šest voštanih sveća postavljenih na razmacima od jedne inče (25 mm). Svaka sveća bila je ujednačene debljine i visine od 4,7 inča (12 cm) i težine od 12 penivejsta (18,66 g).

Detalj iz Lorencetijeve Alegorije dobre vlade (oko 1338.).

Muslimanski pronalazač iz 12. veka, Al-Džazari opisao je četiri različita dizajna za sat sa svećama u svojoj knjizi „Knjiga znanja o genijalnim mehaničkim uređajima”. Njegov sat sa svećama je izmišljen tako da označi prolazak od 14 sati podjednake dužine. Precizno konstruisan mehanizam je prouzrokovao da se sveća određenih dimenzija polako pomera nagore, što je izazvalo pomeranje indikatora po skali. Svakog časa iz kljuna ptice izlazila je mala lopta.

Peščani sat je bio jedna od retkih pouzdanih metoda merenja vremena na moru, a spekulisalo se da je korišćen na brodovima još u 11. veku, kada bi dopunio kompas kao pomoć u navigaciji. Najraniji nedvosmisleni dokaz o upotrebi peščanog sata pojavljuje se na slici Alegorija dobre vlade italijanskog umetnika Ambrođa Lorencetija iz 1338. godine.

Portugalski moreplovac Ferdinand Magelan koristio je 18 peščanih sati na svakom od svojih brodova tokom ekspedicije obilaska sveta 1522. godine. Iako se koristio u Kini, tamošnja istorija peščanog sata je nepoznata, ali izgleda da nije korišćen pre sredine 16. veka. Najverovatnije iz razloga jer konstrukcija peščanog sata podrazumeva upotrebu duvanja stakla, što je u tom periodu u potpunosti bila tekovina evropske i zapadne umetnosti.

Od 15. veka pa nadalje, peščani satovi su našli širok spektar primene na moru, u crkvama, u industriji i u kuvanju. Bili su prvi pouzdani uređaji za višekratnu upotrebu, prilično precizni i lako konstruisana naprava za merenje vremena. Peščani sat je dobio simbolična značenja, poput smrti, umerenosti, prilike i kao i personifikaciju u vidu Oca vremena, često prikazanog kao bradatog starca.

Razvoj sata

Prvi ručni satovi napravljeni su u 16. veka. Elizabeta I Tjudor je 1572. godine napravila popis satova koje je posedovala, a svi su se smatrali delom njene kolekcije nakita. Prvi džepni satovi su bili netačni, najčešće zbog svoje male veličine koja je sprečavala da imaju dovoljno dobro napravljene pokretne delove. Satovi bez ukrasa, koji nisu bili namenjeni kao ukrasni dodatak već kao uređaj za pokazivanje vremena, počeli su da se pojavljuju oko 1625. godine.

Brojčanici koji su pokazivali minute i sekunde postali su uobičajeni nakon povećanja tačnosti koje je omogućila balansna opruga. Izumljen odvojeno 1675. od strane Hajgensa i Huka, opruga je omogućila da oscilacije točka za ravnotežu imaju fiksnu frekvenciju. Pronalazak je rezultirao velikim napretkom u preciznosti mehaničkog sata, čija tačnost je varirala od oko pola sata do nekoliko minuta dnevno. Spor ko je prvi otkrio patent, da li Hajgens ili Huk nikada nije rešen. Oba naučnika su tvrdila da su prvi došli na ideju balansne opruge. Međutim, Hajgensov dizajn opruge za balans je tip čije se korišćenje zadržalo u gotovo svim satovima do danas.

Tomas Tompion je bio jedan od prvih časovničara koji je prepoznao potencijal balansne opruge i uspešno je primenio u konstruisanju svojih džepnih satova. Poboljšana preciznost omogućila je satovima da rade tako dobro da je njihova upotreba ostala do danas. Tome je doprinelo dodavanju kazaljke za sekunde na prednjem delu (eng. clock face) sata, tokom 1690-ih godina. Koncentrična minutna kazaljka je bila raniji izum, ali je Kver osmislio mehanizam koji je omogućio da se kazaljke pokreću zajedno. Nikolas Fatio de Dulije, švajcarski prirodni filozof, zaslužan je za dizajn prvih dragulja u satovima 1704. godine.

Drugi poznati engleski horolozi iz 18. veka uključuju Džona Arnolda i Tomasa Ernšoa, koji su svoju karijeru posvetili konstruisanju visokokvalitetnih hronometara i takozvanih palubnih satova, manjih verzija hronometra koji se mogu držati u džepu.

Vojna upotreba sata

Satovi su se nosili tokom Francusko-pruskog rata (1870 – 1871), a u vreme Burskog rata (1899 – 1902) satovi su bili prepoznati kao vredan alat. Rani modeli su u suštini bili standardni džepni satovi zakačeni na kožni kaiš, ali početkom 20. veka, proizvođači su počeli da proizvode namenske ručne satove. Godine 1904, Alberto Santos-Dumont, rani avijatičar, zamolio je svog prijatelja francuskog časovničara Luja Kartijea da dizajnira sat koji bi mogao da bude koristan tokom njegovih letova.

Tokom Prvog svetskog rata, artiljerijski oficiri su koristili ručne satove. Takozvani rovovski satovi ili narukvice su bili praktični, jer su oslobodili jednu ruku koja bi se inače koristila za upravljanje džepnim satom i tako postali standardna oprema vojnika. Zahtevi rovovskog ratovanja podrazumevali su da su vojnici morali da zaštite staklo svojih satova, a ponekad se koristio i štitnik u obliku kaveza sa šarkama. Zaštita je dizajnirana da omogući lako čitanje brojeva, ali je zaklanjala kazaljke. Ovaj problem je rešen nakon uvođenja korišćenja pleksiglasa 1930-ih godina, koji je, za razliku od stakla, bio otporniji na pucanje. Pre pojave vojne upotrebe, ručne satove su obično nosile samo žene, ali je tokom Prvog svetskog rata sat postao simboli muškosti i hrabrosti.

Moderni satovi

Moderni ručni satovi: Hardvudov automatski sat (1920-ih); Roleksov sat model Submariner (1950-ih); astronaut Tomas P. Staford tokom1966, nosi Speedmaster; i digitalni kvarcni ručni sat (oko 1970-ih).

Džepni satovi su počeli da se zamenjuju na prelazu iz 19. veka u 20. vek. Švajcarci, koji su zvanično bili neutralni tokom celog trajanja Prvog svetskog rata, proizvodili su ručne satove za obe strane u sukobu. Uvođenje tenkova na ratištu imalo je uticaj na dizajn Kartijer tenk (eng. Cartier Tank) sata. Na dizajn satova tokom 1920-ih godina najviše je uticao Ar deko stil. Automatski sat, prvi put predstavljen sa ograničenim uspehom 18. veka, ponovo je uveden 1920-ih od strane engleskog časovničara Džon Harvud. Nakon što je Džon bankrotirao 1929. godine, ograničenja u proizvodnji automatskih satova koja su važila su ukinuta i kompanije kao što je Roleks su mogle da ih proizvode. Godine 1930, švajcarska kompanija Tiso je proizveo prvi nemagnetni ručni sat.

Prvi satovi na baterije razvijeni su 1950-ih. Satove visokog kvaliteta proizvodile su firme kao što je Patek Filip, a primer je Patek Filip ref. 1518, verovatno najkomplikovaniji ručni sat ikada napravljen od nerđajućeg čelika, čija je cena dostigla svetski rekord 2016. godine kada je prodat na aukciji za 11.136.642 dolara. U novembru 2019. godine, najskuplji sat koji je ikad prodat na aukciji (i koji je ručni sat) je Patek Filip Grandmaster Čajm ref. 6300A-010, čija je konačna cena bila 31,19 miliona američkih dolara.

Spidmaster profešnal poznatiji pod imenom Munvač (eng. Speedmaster Professional; Moonwatch), sa ručnim navijanjem, nošen je tokom prve svemirske šetnje Sjedinjenih Država kao deo Nasine misije Džemini IV i bio je prvi sat kojeg je nosio astronaut koji je hodao Mesecom tokom misije Apolo 11. Godine 1969. Seiko je proizveo prvi kvarcni ručni sat na svetu, poznat kao model Astron.

Tokom 1960-ih, uvođenje satova napravljenih od tranzistora i plastičnih delova omogućilo je kompanijama da smanje svoju radnu snagu. Do 1970-ih, mnoge od tih firmi koje su održavale komplikovanije tehnike obrade metala su bankrotirale.

Atomski satovi

Glavni članak: Atomski časovnik

Luis Esen ( desno ) i Džek Pari stoje pored prvog cezijum-133 atomskog sata na svetu u Nacionalnoj laboratoriji za fiziku u Londonu

Atomski satovi su najtačniji uređaji za merenje vremena u praktičnoj upotrebi današnjice. Sa preciznošću od nekoliko sekundi tokom nekoliko hiljada godina, oni se koriste za kalibraciju drugih satova i instrumenata za merenje vremena. Američki nacionalni biro za standarde (NBS), sada Nacionalni institut za standarde i tehnologiju (NIST) je, tokom 1960-it godina, promenio način na koji je bazirao vremenski standard Sjedinjenih Država sa kvarcnih na atomske satove.

Ideju o korišćenju atomskih prelaza za merenje vremena prvi je predložio britanski naučnik Lord Kelvin 1879. godine, iako je tek tridesetih godina 20. veka, sa razvojem magnetne rezonance, nastala praktična metoda za merenje vremena na ovaj način. Prototip amonijačnog maser uređaja napravljen je 1948. u NIST-u. Iako manje tačan od postojećih kvarcnih satova, poslužio je za dokazivanje koncepta atomskog sata.

Prvi tačan atomski sat, cezijumski standard zasnovan na određenom prelazu atoma cezijum-133, napravio je engleski fizičar Luis Esen 1955. godine u Nacionalnoj fizičkoj laboratoriji u Londonu. Kalibrisan je korišćenjem efemeridnog vremena na astronomskoj vremenskoj skali (ET).

Godine 1967. Međunarodni sistem jedinica (SI) je standardizovao svoju jedinicu vremena, sekundu, na svojstva cezijuma. SI je definisao sekunda kao trajanje 9.192.631.770 ciklusa zračenja koji odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma-133 na nula stepeni kelvina. Atomski sat cezijuma koji održava NIST ima tačnost od 30 milijarditog dela sekunde po godini. Atomski satovi su koristili i druge elemente, kao što su vodonik i para rubidijuma, nudeći veću stabilnost (u slučaju vodoničnih satova) i manju veličinu, manju potrošnju energije, a time i nižu cenu (u slučaju satova sa rubidijumom).

Literatura

• Ajram, K. (1992). Miracle of Islamic Science. Cedar Rapids, Iowa: Knowledge House Publishers. ISBN 978-0-911119-43-5. 
• Alder, Ken (2002). The Measure of All Things: The Seven-Year Odyssey and Hidden Error that Transformed the World. London: Little, Brown. ISBN 978-03168-5-989-9. 
• Allen, Danielle (1996). „A Schedule of Boundaries: An Exploration, Launched from the Water-Clock, of Athenian Time”. Greece & Rome. Cambridge University Press. 43 (2): 157—168. JSTOR 643092. doi:10.1093/gr/43.2.157 — preko JSTOR. 
• Asser (1983) [before 909]. Alfred the Great: Asser's Life of King Alfred and other contemporary sources. Prevod: Keynes, Simon; Lapidge, Michael. London; New York: Penguin Books. ISBN 978-01404-4-409-4. 
• Aveni, Anthony (1980). Skywatchers of Ancient Mexico. Austin, Texas: University of Texas Press. ISBN 978-02927-0-502-9. 
• Baillie, G.H.; Clutton, C.; Ilbert, C.A. (1969). Britten's Old Clocks and Watches and their Makers (7th izd.). London: Eyre & Spottiswoode; E. & F.N. Spon Ltd. ISBN 9-780-41327-3-901. 
• Baker, Gregory L. (2011). Seven Tales of the Pendulum. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-01995-8-951-7. 
• Barnett, Jo Ellen (1999). Time's Pendulum: From Sundials to Atomic Clocks, the Fascinating History of Timekeeping and How Our Discoveries Changed the World (1st izd.). San Diego: Harcourt Trade Publishers. ISBN 978-01560-0-649-1. 
• Bedini, Silvio A. (1963). „The Scent of Time. A Study of the Use of Fire and Incense for Time Measurement in Oriental Countries”. Transactions of the American Philosophical Society. Philadelphia: American Philosophical Society. 53 (5): 1—51. ISSN 0065-9746. JSTOR 1005923. doi:10.2307/1005923. hdl:2027/mdp.39076006361401 . 
• Bedini, Silvio (1994). The Trail of Time: Shih-chien Ti Tsu-chi: Time Measurement with Incense in East Asia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37482-8. 
• Bergreen, Laurence (2003). Over the Edge of the World: Magellan's Terrifying Circumnavigation of the Globe. New York: Morrow. ISBN 978-0-06-621173-2. 
• Blaut, James Morris (2000). Eight Eurocentric Historians. Guildford Press. ISBN 978-1-57230-591-5. 
• Bradbury, Nancy Mason; Collette, Carolyn P. (2009). „Changing Times: The Mechanical Clock In Late Medieval Literature”. The Chaucer Review. Penn State University Press. 43 (4): 351—375. ISSN 0009-2002. S2CID 154241097. doi:10.1353/cr.0.0027. 
• Brown, David; Fermor, John; Walker, Christopher (1999). „The Water Clock in Mesopotamia”. Archiv für Orientforschung. 46/47: 130—148. JSTOR 41668444 — preko JSTOR. 
• Bruton, Eric (2000). The History of Clocks and Watches. London: Little, Brown. ISBN 978-05173-7-744-4. 
• Buick, Tony (2013). Orrery: A Story of Mechanical Solar Systems, Clocks, and English Nobility. New York: Springer. ISBN 978-14614-7-042-7. 
• Colchester, L.S. (1987). Wells Cathedral. London: Unwin Hyman. ISBN 978-00444-0-012-7. 
• Cotterell, Brian; Kamminga, Johan (1990). Mechanics of Pre-Industrial Technology: An Introduction to the Mechanics of Ancient and Traditional Material Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-05213-4-194-3. 
• Davies, Norman (1996). Europe: A History. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-01982-0-171-7. 
• Dick, Stephen (2002). Sky and Ocean Joined: The U.S. Naval Observatory, 1830–2000. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81599-4. 
• Dolan, Winthrop W. (1975). A Choice of Sundials. Brattleboro, Vermont: The Stephen Greene Press. ISBN 9780828902106. OCLC 471181086. 
• van Dusen, David (2014). The Space of Time: a sensualist interpretation of time in Augustine, Confessions X to XII. Leiden; Boston (Massachusetts): Brill. ISBN 978-90042-6-686-5. 
• Essen, L.; Parry, J. V. L. (1955). „An Atomic Standard of Frequency and Time Interval: A Cæsium Resonator”. Nature. 176 (4476): 280. Bibcode:1955Natur.176..280E. S2CID 4191481. doi:10.1038/176280a0. 
• Fraser, Julius (1990). Of Time, Passion, and Knowledge: Reflections on the Strategy of Existence. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02437-0. 
• Frautschi, Steven C.; Olenick, Richard P.; Apostol, Tom M.; Goodstein, David L. (2008). The Mechanical Universe: Mechanics and Heat (Advanced izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-11396-4-290-3. 
• Frugoni, Chiara (1988). Pietro et Ambrogio Lorenzetti. New York: Scala Books. ISBN 978-09357-4-880-2. 
• Glasmeier, Amy K (2000). Manufacturing Time: Global Competition in the Watch Industry, 1795-2000. New York: The Guilford Press. ISBN 978-15723-0-589-2. 
• al-Hassan, Ahmad Y.; Hill, Donald R. (1986). Islamic Technology: an illustrated history. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-42239-0. 
• Headrick, Mark V. (april 2002). „Origin and Evolution of the Anchor Clock Escapement” (PDF). IEEE Control Systems Magazine. New York. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hellemans, Alexander; Bunch, Bryan H. (2004). The History of Science and Technology: A Browser's Guide to the Great Discoveries, Inventions, and the People Who Made Them, From the Dawn of Time to Today. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-06182-2-123-3. 
• Hill, Donald R. (2016) [1998]. King, David A., ur. Studies in Medieval Islamic Technology From Philo to Al-Jazari – from Alexandria to Diyar Bakr. London; New York: Routledge. ISBN 978-08607-8-606-1. 
• Hill, Donald Routledge (1997). A History of Engineering in Classical and Medieval Times. Routledge. ISBN 978-0-415-15291-4. 
• Hoffman, Paul (2004). Wings of Madness: Alberto Santos-Dumont and the Invention of Flight. Hyperion Press. ISBN 978-0-7868-8571-8. 
• Humphrey, John William (1998). Greek and Roman Technology: A Sourcebook. Routledge. ISBN 978-04150-6-136-0. 
• Hüwel, Lutz (2018). Of Clocks and Time. San Rafael, California: Morgan & Claypool Publishers. ISBN 978-16817-4-096-6. 
• al-Jazari, Ismail (1974). The Book of Knowledge of Ingenious Mechanical Devices (Kitab fi Ma'rifat al-Hiyal al-Handasiyya) by ibn al-Razzaz al-Jazari. Prevod: Hill, Donald R. (1st (reprinted) izd.). Dordrecht: D. Reidel Publishing Company. ISBN 978-90277-0-329-3. 
• King, David A. (1983). „The Astronomy of the Mamluks”. Isis. 74 (4): 531—555. ISSN 0021-1753. JSTOR 232211. S2CID 144315162. doi:10.1086/353360 — preko JSTOR. 
• Landes, David S. (1985). Revolution in Time: Clocks and the Making of the Modern World. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 9780674768024. OCLC 29148451. 
• Lankford, John (1997). „Time and Timekeeping Instruments”. History of Astronomy: an Encyclopedia. Hoboken: Taylor & Francis. ISBN 978-0-8153-0322-0. 
• von Lieven, Alexandra (2016). „The Movement of Time. News from the "Clockmaker" Amenemhet”. Ur.: Landgráfová, Renata; Mynářová, Jana. Rich and Great: Studies in Honour of Anthony J. Spalinger on the Occasion of his 70th Feast of Thoth. Prague: Charles University in Prague. str. 207—231. ISBN 978-80730-8-668-8. 
• Lombardi, Michael A.; Heavner, Thomas P.; Jefferts, Steven R. (2007). „NIST Primary Frequency Standards and the Realization of the SI Second” (PDF). Measure. NCSL International. 2 (4): 74—89. ISSN 1674-8042. 
• Macey, Samuel L. (1994). Encyclopedia of Time. New York: Garland Publishing. ISBN 978-0-8153-0615-3. 
• Magdolen, Dušan (2001). „An astronomical inscription on the Berlin merkhet” (PDF). Asian and African Studies. 10 (1): 80—87. 
• Major, Fouad G. (1998). The Quantum Beat: The Physical Principles of Atomic Clocks. New York, NY: Springer. ISBN 978-0-387-98301-1. OCLC 37315254. Pristupljeno 22. 6. 2008. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Markowitz, W.; Hall, R.G.; Essen, L.; Parry, J.V.L. (1958). „Frequency of Cesium in Terms of Ephemeris Time”. Physical Review Letters. 1 (3): 105—107. Bibcode:1958PhRvL...1..105M. ISSN 1079-7114. doi:10.1103/PhysRevLett.1.105. 
• Marrison, Warren A. (1948). „The Evolution of the Quartz Crystal Clock”. Bell System Technical Journal. New York: AT&T. 27 (3): 510—588. OCLC 10999639. S2CID 88503681. doi:10.1002/j.1538-7305.1948.tb01343.x. 
• Matthys, Robert J. (2004). Accurate Clock Pendulums. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-01915-1-368-8. 
• Meskens, Ad (1992). „Michiel Coignet's Nautical Instruction”. The Mariner's Mirror. 78 (3): 257—276. doi:10.1080/00253359.1992.10656406. 
• Miller, Judith (2009). Watches: the ultimate accessory. London; New York: Miller's. ISBN 978-18453-3-476-5. 
• Moevs, Christian (1999). „Miraculous Syllogisms: Clocks, Faith and Reason in Paradiso 10 and 24”. Dante Studies. The Johns Hopkins University Press. 117 (117): 59—84. ISSN 0070-2862. JSTOR 40166538 — preko JSTOR. 
• Needham, Joseph (1965). Physics and Physical Technology, Part 2: Mechanical Engineering. Science and Civilization in China. 4. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-05216-5-270-4. 
• Nelson, A. A. (1993). „The Moon Watch: a history of the Omega Speedmaster Professional”. Bulletin of the National Association of Watch and Clock Collectors. 35 (282): 33—38. 
• Noble, Joseph V.; de Solla Price, Derek J. (1968). „The Water Clock in the Tower of the Winds”. American Journal of Archaeology. 72 (4): 345—355. ISSN 0002-9114. JSTOR 503828. S2CID 193112893. doi:10.2307/503828 — preko JSTOR. 
• Norris, R. (2016). „Dawes Review 5: Australian Aboriginal Astronomy and Navigation”. Publications of the Astronomical Society of Australia. Cambridge University Press. 33 (33, E039): 1—39. Bibcode:2016PASA...33...39N. ISSN 1323-3580. S2CID 119304459. arXiv:1607.02215 . doi:10.1017/pasa.2016.25. 
• Pagani, Catherine (2001). Eastern Magnificence and European Ingenuity: Clocks of Late Imperial China. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 978-04721-1-208-1. 
• Richards, Edward Graham (1999). Mapping Time: The Calendar and its History. New York: Oxford University Press. ISBN 978-01928-6-205-1. 
• Ronalds, Beverley F. (2015). „Remembering the first battery-operated clock”. Antiquarian Horology and the Proceedings of the Antiquarian Horological Society. 36 (2): 244—248. ISSN 0003-5785. S2CID 198943520. 
• Rossotti, Hazel (2002). Fire: Servant, Scourge, and Enigma. Dover Publications. ISBN 978-0-486-42261-9. 
• Schafer, Edward (1963). The Golden Peaches of Samarkand: A Study of T'ang Exotics. University of California Press. ISBN 978-0-520-05462-2. 
• Schafer, Edward H. (1967). Great Ages of Man: Ancient China. New York: Time-Life Books. ISBN 978-0-900658-10-5. 
• Sidgwick, Benson John; Muirden, James (1980). Amateur Astronomer's Handbook (4th izd.). Hillside, New Jersey: Enslow Publishers. ISBN 9780894900495. OCLC 610565755. 
• Thomson, A.G. (1972). „The First Electric Clock: Alexander Bain's gold contact system” (PDF). Gold Bulletin (5): 65—66. ISSN 0017-1557. S2CID 134442458. doi:10.1007/BF03215167 . 
• Thoren, Victor E. (1990). The Lord of Uraniborg: a biography of Tycho Brahe. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-05213-5-158-4. 
• Thorndike, Lynn; de Sacro Bosco, Johannes; Robertus Anglicus (1949). The Sphere of Sacrobosco and its Commentators. Corpus of mediaeval scientific texts sponsored jointly by the Mediaeval Academy of America and the University of Chicago ;v. 2. Chicago: University of Chicago Press. OCLC 897640056. 
• Thornton, Bonnell (1767). The Comedies of Plautus, Translated Into Familiar Blank Verse. London: T. Becket & P. A. de Hondt. OCLC 1125642326. 
• Truitt, Elly Rachel (2015). Medieval Robots: Mechanism, Magic, Nature, and Art. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-08122-2-357-6. 
• White, Lynn Townsend (1964). Medieval Technology and Social Change. New York: Oxford University Press. ISBN 978-01950-0-266-9. 
• Woods, Thomas (2005). How the Catholic Church Built Western Civilization. Washington, D.C.: Regnery Publications. ISBN 978-14815-6-390-1.