Википедија

Kvame Nkruma

1. председник Гане (1960—66)

Kvame Nkruma (engl. Kwame Nkrumah, Nkroful, Zlatna obala, 21. septembar 1909 — Bukurešt, 27. april 1972) bio je prvi i doživotni predsednik nezavisne Gane. Nkruma je bio lider Gane i države koja joj je prethodila, Zlatne Obale, od 1951. do 1966. godine. Od početka nadgledane nezavisnosti nacije od strane britanske kolonijalne vladavine 1957. godine Nkruma je bio prvi predsednik i prvi premijer Gane. Uticajan u 20. veku kao zagovornik pan-afrikanizma, bio je jedan od osnivača Organizacije afričkog jedinstva.[2]

Kvame Nkruma
Lični podaci
Datum rođenja(1909-09-21)21. septembar 1909.
Mesto rođenjaNkroful, Zlatna obala
Datum smrti27. april 1972.(1972-04-27) (62 god.)
Mesto smrtiBukurešt, SR Rumunija
Religijakatolička[1]
Profesijapolitičar
Politička karijera
Politička
stranka		Convention People's Party
1. predsednik Gane
1. jul 1960 — 24. februar 1966.
Prethodnikfunkcija ustanovljena
NaslednikDžozef Artur Ankra

Rođen je kao Fransis Nvia Kofi-Ngonloma. Školovao se u SAD, kao i u Akri. Bio je i u zatvoru zbog političkih uverenja. Po proglašavanju nezavisnosti Gane 6. marta 1957, Nkruma dolazi na vlast i sprovodi marksističku ekonomsku politiku. Distancirao se od afričkog socijalizma, koji su sprovodili njegovi savremenici.

Zajedno s kenijskim predsednikom Džomom Kenijatom, pridružio se Organizaciji afričkog jedinstva, a njih dvojica se smatraju i osnivačima te organizacije.

Nkruma je vremenom počeo da se ponaša kao diktator. Gana je 1964. godine proglašena jednostranačkom državom, a Nkruma doživotnim predsednikom. Obavljao je i dužnost premijera. Njegova politika je dovela do osiromašenja zemlje i nestašice hrane. Srušen je s vlasti 24. februara 1966. vojnim udarom pod vođstvom poručnika Džerija Rolingsa koji je podržala CIA i Nkrumove posete Kini. Nkruma je pobegao u Gvineju, gde je živeo u izbeglištvu kao gost Seku Turea. Umro je u 62. godini u Rumuniji, gde se lečio od raka.

Detinjstvo i mladost uredi

Kvame Nkruma je rođen 1908 u Nkrofulu, Zlatna Obala, današnja Gana. Nkruma je studirao da bude nastavnik u školi Ačimota u Akri od 1925. do 1935. godine. Pet godina je radio kao nastavnik u nekoliko škola u Zlatnoj Obali, uključujući katoličke škole u Akimu, štedeći novac da nastavi školovanje u SAD. Godine 1935. Nkruma je otplovio iz Takoradija, glavne luke Zlatne Obale, u Liverpul u Engleskoj i stigao u London, gde je dobio studentsku vizu u ambasadi SAD. Boraveći u Londonu, krajem 1935. je čuo vest o invazija fašističke Italije na Abisiniju, što je bio događaj koji je povredio mladog Nkruma i uticao na njegov politički razvoj. U oktobru 1935. Nkruma je isplovio iz Liverpula za SAD i upisao se na Linkoln Univerzitet u Pensilvaniji. Diplomirao je kao „Bachelor of Arts“ 1939, a kao teolog 1942. godine. Na Univerzitetu Pensilvanije stekao je magistarsku titulu iz pedagogije 1942, kao i iz filozofije 1943. godine.[3]

Povratak na 3latnu Obalu uredi

U jesen 1947. godine Nkruma je pozvan da bude generalni sekretar u Ujedinjenoj konvenciji Zlatne Obale (UGCC). Ova konvencija je tražila političke puteve ka nezavisnosti zemlje. Nkruma je prihvatio položaj i otplovio je za 3latnu Obalu. Nakon kratkog zaustavljanja u Sijera Leone, Liberiji i Obali Slonovače, stigao je na 3latnu Obalu 10. decembra 1947. godine.

Kolonijalna policija je 28. februara 1948. pucala na afričke borce-veterane, koji su negodovali zbog rasta troškova života. Ova pucnjava je tokom 1948. izazvala nerede u Akri, Kumasiju i u drugim mestima. Vlada je sumnjala da iza protesta stoji Ujedinjena konvencija Zlatne Obale, te je 12. marta 1948. uhapsila Nkruma i druge stranačke vođe. Naknadno shvativši svoju grešku, Britanci su oslobodili vođe Konvencije 12. aprila 1948. godine. Posle zatvaranja od strane kolonijalne vlasti, Nkruma se pojavio kao vođa Omladinskog pokreta 1948. godine.

Konvencija ujedinjene Zlatne Obale uredi

Godine 1946. konstitucija Zlatne Obale je dala Afrikancima većinu u Zakonodavnom savetu po prvi put. Kao značajan korak ka samoupravi,[4] novi dogovor podstakao je formiranje prve istinske političke stranke kolonije, koja je osnovana avgusta 1947, pod nazivom Konvencija ujedinjene Zlatne Obale (UGCC). Ova stranka je imala za cilj uspostavljanje samouprave što je pre moguće. Budući da su svi vodeći članovi bili uspešni profesionalci, oni su morali da plate nekom da vodi partiju, a njihov izbor je pao na Nkruma po predlogu Ako Adjea. Nkruma je oklevao, shvatajući da je UGCC bila pod kontrolom konzervativnih interesa, ali je uvidevši da mu novi položaj daje velike političke mogućnosti, odlučio da prihvati ponudu. Nakon što je prošao kroz ispitivanje britanskih zvaničnika o njegovim komunističkim afilijacija, Nkruma je u novembru 1947. brodom MV Akra doplovio iz Liverpula kući.[5][6]

Nakon kraćih zaustavljanja u Sijera Leonu, Liberiji, i Obali Slonovače, on je stigao u Zlatnu Obalu, i nakon kratkog boravka u poseti svojoj majci u Tarkvi, počeo je da radi u partijskom sedištu u Soltpondu dana 29. decembra 1947.[7] Nkruma je brzo pripremio i podneo planove za uspostavljanje grana UGCC širom kolonije, i za sprovođenje štrajkova ako bude neophodno radi ostvarivanja političkih ciljeva. Ovaj aktivistički stav je doveo do podele upravnog odbora stranke, koji je redvodio Dž. B. Dankva. Nkruma je započeo turneju da bi dobio donacije za UGCC i uspostavio nove ogranke.[8]

Mada je Zlatna Obala bila politički naprednija od drugih britanskih zapadnoafričkih kolonija, postojalo je znatno nezadovoljstvo. Posleratna inflacija je uzrokovala znatne nemire zbog visokih cena, što je dovelo do bojkota malih prodavnica pod arapskom upravom od početka januara 1948. Farmeri čiji je glavni usev kakao su bili uznemireni jer se na drveću pojavila virusna bolest natečenih izdanaka, te su kolonijalne vlasti uništavale stabla koja su još uvek davala plodove. Bilo je oko 63.000 bivših vojnika u Zlatnoj Obali, mnogi od kojih su imali poteškoća pri nalaženju zapošljenja i smatrali su da kolonijalne vlada ne čini ništa da im pomogne. Nkruma i Dankva su se obratili skupu Unije bivših vojnika u Akri dana 20. februara 1948, što je bila priprema za marš za podonošenje peticije guverneru. Kad je ta demonstracija održana 28. februara, Britanci su otvorili vatru. To je dovelo do nereda u Akri 1948., koji su se proširili na celu zemlju.[9] Prema Nkrumovom biografu, Dejvidu Birmingemu, „nekadašnja zapadnoafrička „uzorna kolonija” doživela je nemire i pljačkanje poslovnih prostora. Afrička revolucija je počela.”[10]

Vlada je pretpostavila da je UGCC odgovorna za nemire, te je uhapšeno šest vođa, uključujući Nkrumu i Dankvu. Velika šestorica su bili zajedno zatvoreni u Kumasi.[11] Došlo je do povećanja razdora između Nkrume i ostalih, koji su ga krivili za nemire i njihov pritvor. Nako što su Britanci doznali da su postojali planovi za napad na zatvor, šestorica je razdvojena, pri čemu je Nkruma poslat u Lavru. Oni su pušteni na slobodu u aprilu 1948. Mnogi studenti i nastavnici su demonstrirali za njihovo oslobađanje, i bili su suspendovani; Nkruma je koristeći svoja sopstvena sredstva, osnovao Nacionalni koledž Gane. Ovo je, pored drugih aktivnosti, podstaklo članove UGCC odbora da ga optuže za delovanje u ime partije bez ovlašćenja. Bojeći se da će ih on više povrediti delujući sa spolja nego iznutra, oni su se složili da ga postave na funkciju počasnog blagajnika. Nkrumina popularnost, koja je već bila velika, povećala se kad je osnovao novine Accra Evening News, koje nisu bile partijski organ, već u vlasništvu Nkrume i drugih. On je takođe osnovao Odbor omladinske organizacije (CYO) kao omladinsko krilo za UGCC. Ova organizacija se ubrzo odvojila i usvojila moto „Samouprava sada”. CYO je ujedinio studente, bivše vojnike, i tržišne žene. Nkruma je u svojoj autobiografiji izjavio da je znao da je odvajanje od UGCC bilo neizbežno i da je želeo da ima podršku masa kada dođe do sukoba.[12][13] Nkrumine apele za slobodu je podržavala mnogobrojna nezaposlena omladina koja je došla sa farmi i sela u gradove. „Muzika stare himne je bila adaptirana za nove pesme o oslobođenju koje su pozdravili putujuće pevačke grupe, a naročito sam Nkruma na masovnim okupljanjima koja su održavana širom Zlatne Obale.”[14]

Konvencija narodne partije uredi

 
Crveni petao, „Uvek napred, nikad nazad”: logo i slogan konvencije Narodne partije

Počevši od aprila 1949, Nkrumine pristalice su vršile znatan pritisak na njega da napusti UGCC i formira sopstvenu partiju. Dana 12. juna 1949, on je objavio formiranje Konvencije narodne partije (CPP), pri čemu je reč „konvencija” izabrana, prema Nkrumi, „da nosi mase sa nama”.[15] Bilo je pokušaja da se zaleči razdor sa UGCC; na jednom julskom sastanku, bilo je dogovoreno da Nkruma ponovo postane sekretar i da se raspusti CPP. Međutim Nkrumine pristalice se nisu s tim slagale, i ubedili su ga da odbije ponudu i da ostane njihov vođa.[16]

CPP je usvojila crvenog petla kao svoj simbol – poznatu ikonu za lokalne etničke grupe, i simbol liderstva, budnosti i muškosti.[1][17] Partijski simboli i boje (crvena, bela i zelena) su se pojavili na odeći, zastavama, vozilima, i kućama.[1] CPP operativci su vozili crveno-bele-zelene kombije širom zemlje, svirali muziku i pridobijali javnu podršku za partiju, a naročito za Nkrumu. Ovi napori bili su izuzetno uspešni, posebno zbog toga što su raniji politički napori u Zlatnoj Obali imali isključiv fokus na urbanoj inteligenciji.[1]

Britanci su sazvali izabranu komisiju Afrikanaca srednje klase, uključujući Veliku šestoricu izuzev Nkrume, kako bi izradili novi ustav koji bi Gani dao veći stepen samouprave. Nkruma je video, čak i pre nego što je komisija objavila zaključke, da će opseg preporuka biti nedovoljan za ostvarivanje statusa dominiona i počeo je da organizuje kampanju Pozitivne akcije. Nkruma je zahtevao da ustavotvorna skupština napiše ustav. Kad guverner, Čarls Arden Klark, nije pristao na do, Nkruma je pozvao na Pozitivnu akciju, pri čemu su unije počele opšti štrajk 8. januara 1950. Štrajk je brzo doveo do nasilja, te su Nkruma i druge CPP vođe bili uhapšeni 22. januara, i novine Evening News su bile zabranjene.[traži se izvor] Nkruma je bio osuđen na ukupno tri godine zatvora, i bio je zatvoren sa običnim kriminalcima u Fort Džejmsu.[18]

Nkrumin pomoćnik, Komla Agbeli Gbedema, je upravljao partijom u njegovom odsustvu; zatvoreni lider je mogao da utiče na događaje putem krijumčarenih poruka napisanih na toaletnom papiru. Britanci su se pripremali za izbore u Zlatnoj Obali pod njihovim novim ustavom, i Nkruma je insistirao da CPP ospori sva mesta. Situacija je postala mirnija kada je Nkruma uhapšen, i CPP i Britanci su zajedno radili na pripremi izbornih listića. Nkruma je bio nominovan, iako u zatvoru, za direktno izabrano sedište u Akri. Gbedema je radio na uspostavljanju organizacije za nacionalnu kampanju, koristeći kombije sa zvučnicima za komuniciranje partijskih stanovišta. UGCC nije bio uspešan u uspostavi strukture širom nacije, i pokazao se nesposobnim da iskoristi činjenicu da su mnogi njegovi protivnici bili u zatvoru.[19]

Na zakonodavnim izborima februara 1951, prvim opštim izvorima održanim pod univerzalnom franšizom u kolonijalnoj Africi, CPP je izabrana sa ogromnom većinom.[20] CPP je osvojila 34 od 38 mesta po stranačkoj osnovi, a Nkruma je izabran za njegovu izbornu jedinicu u Akri. UGCC je osvojio tri mesta, i jedno mesto je dobio nezavisni kandidat. Arden-Klark je uvideo da je jedina alternativa puštanju Nkrume na slobodu da obustavi konstitucioni eksperiment. Nkruma je pušten iz zatvora 12. februara, i dobio je uzvišen prijem od svojih sledbenika.[21] Sledećeg dana, Arden-Klark ga je pozvao da formira vladu.[22]

Nezavisnost uredi

 
Dolazak predsednika Gane Kvame Nkrume na konferenciju nesvrstanih, Beograd 1961, Istorijski arhiv Beograda

Kao lider ove vlade, Nkruma se suočio sa mnogim izazovima: prvo, da se nauči upravljanju; drugo, da ujedini četiri oblasti Zlatne Obale; treće, da obezbedi za svoju naciju potpunu nezavisnost od Velike Britanije.

Nkruma je bio uspešan u sva tri izazova. U roku od šest godina od njegovog puštanja iz zatvora, bio je na čelu nezavisne nacije. Nkruma je 6. marta 1957. godine, u 12 časova, izjavio da je Gana nezavisna, kao članica Komonvelta. Nkruma je slavljen kao „Osagiefo, što znači „Spasitelj“ na jeziku tvi

 
Predsednik Džon Kenedi s Kvame Nkrumom.

Nkruma je 6. marta 1960. najavio planove za novi ustav koji će učiniti da Gana bude republika. Nacrt je sadržao odredbu da se suverenitet Gane predaje Uniji afričkih država. Predsednički izbori i ustavni plebiscit održani su 19, 23. i 27. aprila 1960. godine. Ustav je ratifikovan i Nkruma je izabran za predsednika.

Godine 1963, Nkruma je nagrađen Lenjinovom nagradom za mir od strane SSSR. Gana je postala članica-osnivač Organizacije afričkog jedinstva[23] 1963.

Zlatna Obala je bila među najbogatijim i socijalno najnaprednijim područjima Afrike, sa školama, bolnicama, železnicama, socijalnim osiguranjem i naprednom ekonomijom. Pod vođstvom Nkruma, Gana je usvojila neke socijalističke politike i prakse. Nkruma je stvorio sistem blagostanja, započevši različite programe za zajednice i osnivajući škole.

Takođe je podupirao borbu antikolonijalnih gerilskih grupa protiv belačke vlade u Rodeziji nakon 1965. godine. Februara 1966, dok je bio u poseti Severnom Vijetnamu i Kini, Emanuel Kvasi Kotoka i tzv. Veće narodnog oslobođenja izvršili su državni udar u Gani.

Izgnanstvo, smrt i odavanje počasti uredi

 
Grob Kvame Nkrume unutar njegovog spomen-kompleksa u Akri.

Nkruma se nikada nije vratio u Ganu, ali je nastavio da insistira na svom viđenju afričkog jedinstva. Živeo je u izgnanstvu u Konakriju, Gvineja, kao gost predsednika Ahmeda Seku Turea, koji mu je odao počast imenujući ga potpredsednikom države. I pored povlačenja sa javnog položaja, Nkruma je još uvek bio u strahu od zapadnih obaveštajnih službi. Kada mu je kuvar preminuo, plašio se da će ga neko otrovati i počeo je gomilanjem hrane u svojoj sobi. Sumnjao je da su strani agenti nadzirali njegovu poštu, a živeo je i u stalnom strahu od otmice i ubistva. Lošeg zdravlja, odleteo je u Bukurešt, Rumunija, na lečenje u avgustu 1971. godine. Umro je od raka kože u aprilu 1972. godine.

Nkruma je sahranjen u grobnici u svom rodnom selu, Nkroful, Gana. Njegovi posmrtni ostaci su kasnije preneseni u veliki nacionalni muzej–park u Akri.

Reference uredi

  1. ^ a b v g George P. Hagan, “Nkrumah's Leadership Style—An Assessment from a Cultural Perspective”, in Arhin (1992), The Life and Work of Kwame Nkrumah.
  2. ^ Mazrui 1966, str. 9: "There is little doubt that, quite consciously, Nkrumah saw himself as an African Lenin. He wanted to go down in history as a major political theorist—and he wanted a particular stream of thought to bear his own name. Hence the term 'Nkrumahism'—a name for an ideology that he hoped would assume the same historic and revolutionary status as 'Leninism'."
  3. ^ DansGuardian
  4. ^ Rooney, str. 26–27.
  5. ^ Owusu-Ansah, str. 316.
  6. ^ Rooney, str. 27–28.
  7. ^ Rooney, str. 30–31.
  8. ^ Rooney, str. 36–37.
  9. ^ Rooney, str. 38–39.
  10. ^ Birmingham, str. 18–19.
  11. ^ Addo, str. 85.
  12. ^ Rooney, str. 40–43.
  13. ^ Addo, str. 86–87.
  14. ^ Birmingham, str. 24.
  15. ^ Addo, str. 88.
  16. ^ Addo, str. 88–89.
  17. ^ Fuller, str. 24–26.
  18. ^ Rooney, str. 55–56.
  19. ^ Rooney, str. 56–57.
  20. ^ Birmingham, str. 34–35.
  21. ^ Bourret, str. 175–177.
  22. ^ Rooney, str. 61.
  23. ^ African Union

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Kvame Nkruma na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кваме_Нкрума&oldid=27774679”