Kopenhaški kriterijumi

Kopenhaški kriterijumi su skup pravila koja definišu da li država ispunjava uslove za pridruživanje Evropskoj uniji. Kriterijumi zahtevaju da država ima institucije za očuvanje demokratskog upravljanja i ljudskih prava, da ima funkcionalnu tržišnu ekonomiju i da prihvata obaveze i namere EU.

  Članice EU

  Savet Evrope

Ovi kriterijumi za članstvo su postavljeni na Evropskom savetu u junu 1993. godine u Kopenhagenu u Danskoj, odakle su i dobili ime. Izvod iz zaključaka predsedništva Kopenhagena:

„Članstvo zahteva da zemlja kandidat postigne stabilnost institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava, poštovanje i zaštitu manjina, postojanje funkcionalne tržišne ekonomije, kao i kapacitet da se nosi sa pritiskom konkurencije i tržišnim snagama unutar Unije. Članstvo pretpostavlja sposobnost kandidata da preuzme obaveze iz članstva, uključujući pridržavanje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije.”

Većina ovih elemenata je razjašnjena tokom poslednje decenije putem zakonodavstva i drugih odluka Evropskog saveta, Evropske komisije i Evropskog parlamenta, kao i sudskom praksom Evropskog suda pravde i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, ponekad postoje suprotstavljena tumačenja u sadašnjim državama članicama, posebno u pogledu toga šta se podrazumeva pod „vladavinom prava“.

Kriterijumi za članstvo u Evropskoj uniji

Tokom pregovora sa svakom zemljom kandidatom, redovno se prati napredak ka ispunjavanju kriterijuma iz Kopenhagena. Na osnovu toga se donose odluke o tome da li i kada određena država treba da se pridruži, odnosno koje radnje je potrebno preduzeti pre nego što pridruživanje bude moguće.

Kriterijumi za članstvo u Evropskoj uniji definisani su u tri dokumenta:

• Ugovor iz Mastrihta iz 1992. (član 49)
• Deklaracija Evropskog saveta u Kopenhagenu u junu 1993. godine, odnosno Kopenhaški kriterijumi—u kojima se detaljnije opisuje opšta

1. politika
2. ekonomija
3. zakonodavstvo

• Okvir za pregovore sa određenom državom kandidatom sadrži

1. konkretne i detaljne uslove
2. izjava u kojoj se ističe da nova članica ne može da zauzme svoje mesto u Uniji dok se ne utvrdi da sama EU ima dovoljno „apsorpcionih kapaciteta“ da se to dogodi.

Kada je dogovoreno 1993. godine, nije postojao mehanizam koji bi obezbedio da bilo koja zemlja koja je već bila članica EU bude u skladu sa ovim kriterijumima. Međutim, sada su uspostavljeni aranžmani da policija poštuje ove kriterijume, nakon „sankcija“ koje su vlade ostalih 14 država članica nametnule austrijskoj vladi Volfganga Šisela početkom 2000. godine. Ovi aranžmani su stupili na snagu 1. februara 2003. prema odredbama Ugovora iz Nice.

Geografski kriterijumi

Član 49 (ranije član O) Ugovora o Evropskoj uniji (TEU) ili Ugovora iz Mastrihta navodi da svaka evropska zemlja koja poštuje principe EU može podneti zahtev za pridruživanje. Klasifikacija zemalja kao evropskih je „podložna političkoj proceni“ od strane Komisije i što je još važnije — Evropskog saveta.

Godine 1987. Maroko je podneo zahtev za pridruživanje Evropskim zajednicama (preteča Evropskoj uniji). Prijava je odbijena na osnovu toga što se Maroko ne smatra „evropskom zemljom“ i stoga se ne može pridružiti.

Uprkos svom geografskom položaju južno od Male Azije, Kipar se 2004. godine pridružio EU.

Iako se neevropske države ne smatraju kvalifikovanim za članstvo, one mogu uživati različite stepene integracije sa EU, utvrđene međunarodnim sporazumima. Opšti kapacitet zajednice i država članica da sklapaju sporazume o pridruživanju sa trećim zemljama se razvija. Štaviše, pojavljuju se specifični okviri za integraciju sa trećim zemljama—uključujući najistaknutiju Evropsku politiku susedstva (EPS engl.ENP). Ovo značajno zamenjuje Barselonski proces koji je prethodno obezbedio okvir za odnose EU sa njenim mediteranskim susedima u severnoj Africi i Zapadnoj Aziji.

EPS ne treba mešati sa procesom stabilizacije i pridruživanja Zapadnog Balkana ili Evropskog ekonomskog prostora. Rusija ne spada u delokrug Evropske politike susedstva, već je predmet posebnog okvira. Evropska politika susedstva može se tumačiti kao crtanje granica Unije u doglednoj budućnosti. Drugi način na koji se EU integriše sa susednim zemljama je kroz Uniju za Mediteran, koju čine zemlje EU i druge zemlje koje se graniče sa EU. Sredozemnim morem.

Politički kriterijumi

Demokratija

Funkcionalno demokratsko upravljanje zahteva da svi građani zemlje budu u mogućnosti da ravnopravno učestvuju u donošenju političkih odluka na svakom nivou vlasti, od lokalnih opština do najvišeg, nacionalnog nivoa. Ovo takođe zahteva slobodne izbore sa tajnim glasanjem, pravo osnivanja političkih partija bez ikakvih smetnji od strane države, fer i jednak pristup slobodnoj štampi, slobodne sindikalne organizacije, slobodu ličnog mišljenja i izvršna ovlašćenja ograničena zakonima i dozvoljavajući slobodan pristup sudijama nezavisnim od izvršne vlasti.

Vladavina prava

Vladavina prava podrazumeva da se vlast može vršiti samo u skladu sa dokumentovanim zakonima, koji su doneti po utvrđenom postupku. Cilj ovog principa je da postoji zaštita od proizvoljnih odluka u pojedinačnim slučajevima.

Ljudska prava

Ljudska prava su ona prava koja svaka osoba ima zbog svog kvaliteta kao ljudskog bića; ljudska prava su neotuđiva i pripadaju svim ljudima. Ako je neko pravo neotuđivo, to znači da se ne može pokloniti, dodeliti, ograničiti, prodati ili prodati (npr. ne može se prodati u ropstvo). To uključuje pravo na život, pravo na krivično gonjenje samo u skladu sa zakonima koji su postojali u vreme izvršenja krivičnog dela, pravo na slobodu od ropstva i pravo na slobodu od torture.

Univerzalna deklaracija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima smatra se najautoritativnijom formulacijom ljudskih prava, iako joj nedostaje efikasniji mehanizam za sprovođenje Evropske konvencije o ljudskim pravima. Zahtev da se uskladi sa ovom formulacijom primorao je nekoliko nacija koje su se nedavno pridružile EU da sprovedu velike promene u svom zakonodavstvu, javnim službama i pravosuđu. Mnoge promene su uključivale tretman etničkih i verskih manjina, ili uklanjanje razlika u tretmanu između različitih političkih frakcija.

Poštovanje i zaštita manjina

Pripadnicima takvih nacionalnih manjina treba biti omogućeno da zadrže svoju karakterističnu kulturu i običaje, uključujući i svoj jezik (ukoliko nije u suprotnosti sa ljudskim pravima drugih ljudi, niti demokratskim procedurama i vladavinom prava), a da ne trpe nikakvu diskriminaciju. Konvencija Saveta Evrope, Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina (ugovor br. 157) odražava ovaj princip. Ali Konvencija nije sadržala jasnu definiciju šta je nacionalna manjina. Kao rezultat toga, neke države potpisnice su dodale zvanične izjave o ovom pitanju:

• Austrija: „Republika Austrija izjavljuje da se, za sebe, izraz „nacionalne manjine“ u smislu Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina podrazumeva da označava one grupe koje spadaju u delokrug primene Zakona o etničkim grupama (Volksgruppengesetz, Savezni glasnik zakona br. 396/1976) i koje žive i tradicionalno su imale svoj dom na delovima teritorije Republike Austrije i koje se sastoje od austrijskih državljana sa nenemačkim maternjim jezicima i sa sopstvenom kulturom“.
• Azerbejdžan: „Republika Azerbejdžan, potvrđujući svoju privrženost univerzalnim vrednostima i poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, izjavljuje da ratifikacija Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina i sprovođenje njenih odredbi ne podrazumeva nikakvo pravo na angažovanje za svaku aktivnost koja narušava teritorijalni integritet i suverenitet, ili unutrašnju i međunarodnu bezbednost Republike Azerbejdžan“.
• Belgija: „Kraljevina Belgija izjavljuje da se Okvirna konvencija primenjuje bez prejudiciranja ustavnih odredbi, garancija ili principa, i ne dovodeći u pitanje zakonodavna pravila koja trenutno regulišu upotrebu jezika. Kraljevina Belgija izjavljuje da pojam nacionalne manjine bude definisano na međuresornoj konferenciji spoljne politike“.
• Bugarska: „Potvrđujući svoju privrženost vrednostima Saveta Evrope i želju za integracijom Bugarske u evropske strukture, posvećenu politici zaštite ljudskih prava i tolerancije prema pripadnicima manjina, i njihovoj punoj integraciji u bugarskom društvu, Narodna skupština Republike Bugarske izjavljuje da ratifikacija i primena Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina ne podrazumeva nikakvo pravo da se bavi bilo kakvom aktivnošću kojom se narušava teritorijalni integritet i suverenitet unitarne bugarske države, njene unutrašnje i međunarodne bezbednosti“.
• Danska: „U vezi sa deponovanjem instrumenta o ratifikaciji Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina od strane Danske, ovim se izjavljuje da će se Okvirna konvencija primenjivati na nemačku manjinu u Južnom Jutlandu Kraljevine Danske.“
• Estonija: „Republika Estonija podrazumeva pojam nacionalne manjine, koji nije definisan u Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina, na sledeći način: nacionalnom manjinom smatraju se oni državljani Estonije koji – borave na teritoriji Estonije; – održavaju dugogodišnje, čvrste i trajne veze sa Estonijom; - razlikuju se od Estonaca na osnovu svojih etničkih, kulturnih, verskih ili jezičkih karakteristika; - motivisani su brigom da zajedno očuvaju svoju kulturnu tradiciju, svoju religiju ili svoj jezik, koji čine osnovu njihovog zajedničkog identiteta“.
• Nemačka: „Okvirna konvencija ne sadrži definiciju pojma nacionalnih manjina. Stoga je na pojedinačnim stranama ugovornicama da odrede grupe na koje će se primenjivati nakon ratifikacije. Nacionalne manjine u Saveznoj Republici Nemačkoj su Danci sa nemačkim državljanstvom i pripadnici lužičkog naroda sa nemačkim državljanstvom. Okvirna konvencija će se primenjivati i na pripadnike etničkih grupa koje tradicionalno žive u Nemačkoj, Frize nemačkog državljanstva i Sinte i Rome nemačkog državljanstva“.
• Letonija: „Republika Letonija – Prepoznavanje raznolikosti kultura, religija i jezika u Evropi, koja predstavlja jednu od odlika zajedničkog evropskog identiteta i posebnu vrednost – Uzimajući u obzir iskustvo država članica Saveta Evrope i želja da se podstiče očuvanje i razvoj kulture i jezika nacionalnih manjina, uz poštovanje suvereniteta i nacionalno-kulturnog identiteta svake države, – potvrđivanje pozitivne uloge integrisanog društva, uključujući vladanje državnim jezikom, u životu demokratskih država, – uzimajući u obzir specifično istorijsko iskustvo i tradiciju Letonije, izjavljuje da će pojam „nacionalne manjine” koji nije definisan u Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina, u smislu Okvirne konvencije, primenjuje se na građane Letonije koji se razlikuju od Letonaca po svojoj kulturi, veri ili jeziku, koji tradicionalno žive u Letoniji generacijama i smatraju da pripadaju državi i društvu Letonije, koji žele da sačuvaju i razviju svoju kulturu, religiju ili jezik. Lica koja nisu državljani Letonije ili druge države, ali koja stalno i zakonito borave u Republici Letoniji, koja ne pripadaju nacionalnoj manjini u smislu Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina kako je definisano u ovoj deklaraciji, ali koji se identifikuju sa nacionalnom manjinom koja ispunjava definiciju sadržanu u ovoj deklaraciji, uživaće prava propisana Okvirnom konvencijom, osim ako su zakonom propisani posebni izuzeci. Republika Letonija izjavljuje da će primenjivati odredbe člana 10. stav 2. Okvirne konvencije ne dovodeći u pitanje Konstituciju (Ustav) Republike Letonije i zakonodavne akte koji regulišu upotrebu državnog jezika koji su trenutno u upotrebi. Republika Letonija izjavljuje da će primenjivati odredbe člana 11. stav 3. Okvirne konvencije ne dovodeći u pitanje Konstituciju (Ustav) Republike Letonije i zakonodavne akte koji regulišu upotrebu državnog jezika koji su trenutno u upotrebi.
• Lihtenštajn: „Kneževina Lihtenštajn izjavljuje da se članovi 24. i 25., posebno, Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina od 1. februara 1995. treba razumeti imajući u vidu činjenicu da nijedna nacionalna manjina u smislu Okvirnih Konvencija postoji na teritoriji Kneževine Lihtenštajn. Kneževina Lihtenštajn svoju ratifikaciju Okvirne konvencije smatra aktom solidarnosti u pogledu ciljeva Konvencije."
• Luksemburg: „Veliko vojvodstvo Luksemburg pod „nacionalnom manjinom“ u smislu Okvirne konvencije podrazumeva grupu ljudi koji su se nastanili brojnim generacijama na njenoj teritoriji, koji imaju luksemburško državljanstvo i koji su zadržali karakteristične karakteristike na etnički i jezički način. Na osnovu ove definicije, Veliko Vojvodstvo Luksemburg je podstaknuto da utvrdi da na svojoj teritoriji ne postoji „nacionalna manjina“.
• Malta: „Vlada Malte zadržava pravo da ne bude vezana odredbama člana 15 u onoj meri u kojoj one podrazumevaju pravo da glasaju ili da se kandiduju na izborima bilo za Predstavnički dom ili za lokalna veća. Vlada Malte izjavljuje da Članovi 24. i 25., posebno, Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina od 1. februara 1995. godine treba shvatiti imajući u vidu činjenicu da na teritoriji Vlade Republike Malte ne postoje nacionalne manjine u smislu Okvirne konvencije. Vlada Malte svoju ratifikaciju Okvirne konvencije smatra činom solidarnosti u pogledu ciljeva Konvencije“.
• Holandija: „Kraljevina Holandija će primeniti Okvirnu konvenciju na Frize. Vlada Holandije pretpostavlja da se zaštita predviđena članom 10, stav 3, ne razlikuje, uprkos varijacijama u formulacijama, od zaštite koju pruža član 5, stav 2, i član 6, stav 3 (a) i (e), Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kraljevina Holandija prihvata Okvirnu konvenciju za Kraljevinu u Evropi."
• Severna Makedonija: „Pozivajući se na Okvirnu konvenciju, a uzimajući u obzir najnovije amandmane na Ustav Republike Severne Makedonije, ministar spoljnih poslova Severne Makedonije podnosi revidiranu deklaraciju koja zamenjuje prethodne dve deklaracije o pomenutoj konvenciji: Termin „nacionalne manjine“ koji se koristi u Okvirnoj konvenciji i odredbama iste konvencije primenjuje se na državljane Republike Severne Makedonije koji žive u njenim granicama i koji su deo albanskog naroda, turskog naroda, vlaškog naroda, Srpski narod, Romi i Bošnjaci.
• Rusija: „Ruska Federacija smatra da niko nema pravo da jednostrano uključi u rezerve ili izjave, date prilikom potpisivanja ili ratifikacije Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, definiciju pojma „nacionalna manjina“, koja nije sadržana u Okvirnim konvencijama“.
• Slovenija: „S obzirom da Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina ne sadrži definiciju pojma nacionalnih manjina i stoga je na pojedinačnoj ugovornoj strani da odredi grupe koje će smatrati nacionalnim manjinama, Vlada Republike Slovenije, u skladu sa Ustavom i unutrašnjim zakonodavstvom Republike Slovenije, proglašava da se radi o autohtonoj italijanskoj i mađarskoj nacionalnoj manjini.U skladu sa Ustavom i unutrašnjim zakonodavstvom Republike Slovenije, odredbe Okvira Konvencija se primenjuje i na pripadnike romske zajednice koji žive u Republici Sloveniji“.
• Švedska: „Nacionalne manjine u Švedskoj su Sami, Švedski Finci, Tornedaleri, Romi i Jevreji.
• Švajcarska: „Švajcarska izjavljuje da su nacionalne manjine u Švajcarskoj u smislu Okvirne konvencije grupe pojedinaca brojčano inferiornih u odnosu na ostatak stanovništva zemlje ili kantona, čiji su pripadnici švajcarski državljani, imaju dugogodišnje, čvrste i trajne veze sa Švajcarskom i vođeni su voljom da zajedno čuvaju ono što čini njihov zajednički identitet, posebno njihovu kulturu, tradiciju, veru ili jezik. Švajcarska izjavljuje da su odredbe Okvirne konvencije koje regulišu upotrebu jezika u odnosima između pojedinaca i administrativnih organa primenjiva bez prejudiciranja principa koje se pridržavaju Konfederacija i kantona pri određivanju službenih jezika“.

Postignut je konsenzus (između ostalih pravnih stručnjaka, tzv. venecijanskih grupa) da se ova konvencija odnosi na bilo koji etnički, lingvistički ili religiozni narod koji sebe definiše kao posebnu grupu, koji čini istorijsku populaciju ili značajnu istorijsku i aktuelnu manjinu. U dobro definisanom prostoru, a to održava stabilne i prijateljske odnose sa državom u kojoj živi. Neki stručnjaci i zemlje želeli su da idu dalje. Ipak, skorašnje manjine, kao što je imigrantsko stanovništvo, nigde nisu navedene od strane zemalja potpisnica kao manjine na koje se odnosi ova konvencija.

Ekonomski kriterijumi

Ekonomski kriterijumi, uopšteno govoreći, zahtevaju da zemlje kandidati imaju funkcionalnu tržišnu ekonomiju i da njihovi proizvođači imaju sposobnost da se nose sa pritiskom konkurencije i tržišnim silama unutar Unije. Kriterijumi konvergencije evra i evropski mehanizam deviznog kursa korišćeni su za pripremu zemalja za pridruživanje evrozoni, kako osnivača tako i kasnije članica.

Usklađivanje zakonodavstva

Konačno, i tehnički van kriterijuma iz Kopenhagena, dolazi dodatni zahtev da sve buduće članice moraju doneti zakone kako bi svoje zakone uskladili sa korpusom evropskog prava koji je izgrađen tokom istorije Unije, poznatim kao pravna tekovina EU (franc. acquis communautaire). U pripremi za svaki prijem, pravna tekovina je podeljena na posebna poglavlja, od kojih se svako bavi različitim političkim oblastima. Za proces petog proširenja koji je završen prijemom Bugarske i Rumunije 2007. godine, postojalo je 31 poglavlje. Za razgovore sa Hrvatskom, Turskom i Islandom, podeljen je na 35 poglavlja.