Kosivska oslikana keramika
Kosivska oslikana keramika je tradicionalna narodna umetnost Gucula, etničke grupe koja živi na prostoru zapadne Ukrajine i Rumunije. Razvila se u Kosivskom okrugu, po kome je i dobila naziv.[a] Osnovna karakteristika kosivske oslikane keramike je figurativni dizajn ornamenta, a obuhvata različite predmete izrađene od keramike — posuđe, ukrasne predmete, igračke i keramičke pločice.
| Kosivska oslikana keramika | |
|---|---|
 | |
| Svetska baština Uneska | |
| Zvanično ime | Kosivska oslikana keramika |
| Mesto | Ukrajina |
| Kriterijum | Nematerijalno kulturno nasleđe: Ukrajina |
| Referenca | 1456 |
| Upis | 2019. (14. sednica) |
| Veb-sajt | https://ich.unesco.org/en/RL/tradition-of-kosiv-painted-ceramics-01456 |
Godine 2019. tradicija izrade kosivske oslikane keramike uvrštena je na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[1]
Guculi uredi
Guculi su etnička grupa koja naseljava delove zapadne Ukrajine i Rumunije (tj. delove Bukovine i Maramureša). Često su zvanično i administrativno označavani kao podgrupa Ukrajinaca i uglavnom se smatra da čine širi ukrajinski etnos.[2][3]
Istorija uredi
Grad Kosiv se često naziva prestonicom guculske keramike. Područje oko grada bogato je naslagama gline pogodne za grnčarstvo. Tradicija izrade ovih karakterističnih keramičkih predmeta nastala je u 18. veku, a svoje zlatno doba dostigla je sredinom 19. veka[1] Grnčarija je vekovima bila glavni proizvod Kosiva i okolnih sela. Ulogu glavnog centra narodne grnčarije u 18. veku prvo je imalo selo Pištin, a kasnije se tradicija razvila u drugim selima, kao i gradu Kosivu. U početku su kosivski grnčari pravili samo posuđe, a krajem 18. i početkom 19. veka počela je da se razvija dekorativna keramika. Počeli su da proizvode svećnjake, figure životinja i pločice za peći i kamine.
Od 19. veka centar grnčarstva se preselio u Kosiv. U gradu je nekada postojao umetnički proizvodni pogon „Huculščina” u kome se izrađivala ova tradicionalna keramika. Posle raspada Sovjetskog Saveza ovaj pogon je prestao da postoji, ali zahvaljujući tadašnjem šefu Kosivske regionalne organizacije Nacionalne unije umetnika Ukrajine, Ivanu Kočeržuku, prostorije nisu uništene. Date su na korišćenje kreativnim radionicama i one danas rade svaka za sebe. U pogonu su u sovjetskom vremenu postojale dve velike grnčarske peći na gas koje je koristilo 10 kosivskih keramičara.
Kosivska oslikana keramika ima svoju keramičku školu, svoj stil i svoju tradiciju. Danas se tradicija razvija u dva pravca: kao male zanatske radnje i privatne kreativne radionice.[4] Najstarije kosivske keramičke pločice čuvaju se u muzejima u Bukureštu i Beču.[5]
Tehnika izrade uredi
Keramički proizvodi prave se od lokalne sive gline, zalivene belom glinom kremaste teksture.[1] Većinu proizvoda izrađivali su grnčari na grnčarskom točku i ti predmeti su uglavnom bili primenjeno posuđe od lokalne sirovine - gline tamnosive boje, koja je tokom pečenja poprima crvenu nijansu.
Formiran proizvod se malo osuši i površina se zaliva „belinom” (belom glinom) koji potiče iz centralnih i istočnih regiona Ukrajine. Glina ima ovo posebno ime jer se koristila za krečenje kuća ili peći. „Belin” se sitnio ili mleo u bubnjevima sa vodom, kako bi se dobila željena gustina i njime se zalivao proizvod. Zatim je posuđe sušeno dok „belin” ne prestane da se lepi za ruke. Ovako pripremljen proizvod spreman je za bojenje. Ova tradicionalna tehnologija izrade sačuvana je kroz vekove.[4]
Oslikavanje uredi
Kada se glina osuši, na površini se metalnim štapićem (grebanjem) crtaju ukrasi i formiraju grafičke konture crteža. Zatim se proizvodi peku i farbaju bojama na bazi metalnih oksida, kako bi se dobile tradicionalne zelene i žute boje, nezaobilazna karakteristika ove keramike. Ponekad majstori dodaju malo kobalta, ali ne toliko da bi izgubili tradicionalnu boju. Tokom pečenja, zelena boja se širi i stvara efekat akvarela, koji se obično naziva „suze“.[1]
Motivi crteža uredi
Osnovna karakteristika kosivske keramike je figurativni dizajn ornamenta. Motivi crteža odražavaju istoriju, život, folklor, verovanja i običaje Hucula, kao i okolnu floru i faunu.[1] Najčešći motivi su stilizovani cvetovi, drveće, životinje (konj, jelen, medved, ptica), razne ljudske figure (na primer, lovac, vojnik, svirač), sveci (najčešće sveti Đorđe i sveti Nikola). Na keramičkim pločicama mogu se naći oslikane čitave scene iz svakodnevnog života.
Kosivska keramika ima jedinstven stil, ali su se u okviru njega u pojedinim selima razvili i podstilovi, kakvi su na primer „Piština” i „Kuta”. Razlikuju se po oblicima, koji mogu biti više geometrijski ili više floristički,[5] kao i po specifičnim nijansama boja. Prepoznatljive karakteristike kosivske keramike su:
- trobojna paleta (žuta, zelena i smeđa) - povezana je sa percepcijom prirode (sunce, planine i zemlja).
- odraz života Hucula - njihovih verovanja i tradicionalnog načina života;
- primena biblijskih scena i slika svetaca, crkava i zvonika.[4]
Upotrebna vrednost kosivske keramike uredi
Proizvodi od kosivske keramike, pored umetničke, imaju i praktičnu vrednost. Koriste se u svakodnevnom životu i obuhvataju posuđe, ukrasne predmete, igračke i keramičke pločice kojima se oblažu tradicionalne zemljane peći.[1]
Tradicija uredi
U Kosivskom okrugu grnčarska veština prenosi se s generacije na generaciju. Majstori grnčari rade u malim porodičnim radionicama. Ovaj tradicionalni zanat predstavlja deo identiteta Gucula i znak pripadnosti zajednici. Nekada su se grnčarstvom bavile čitave porodice, a deca započinjala da uče zanat još u predškolskom uzrastu. Najpoznatije grnčarske porodice su bile Baranjuka, Havriša, Košaka, Uhrinjuka, Bahmatjuka. Razvoj keramike Pistina povezan je sa radovima porodice Zintjuk, posebno Dmitra Zintjuka, čiji su godine intenzivnog rada obuhvatale period od 1840. do 1865. godine. Petro Košak (1860-1942) je poznati predstavnik pozne generacije pištinskih zanatlija.[4] Danas se ovaj zanat održava u sve manje porodica,[5] ali Odeljenje umetničke keramike na Kocivskom univerzitetu obezbeđuje kontinuitet tradicije, školujući nove majstore. Takođe ima i posebnu odgovornost za očuvanje tradicionalnog tehnološkog ciklusa, što podrazumeva korišćenje tradicionalnih materijala i alata - lokalna glina, boje, grnčarski točak, grnčarske peći i drugo.[1]
Napomene uredi
- ^ Kosivski okrug nalazi se u Ivano-Frankovskoj oblasti, u zapadnoj Ukrajini. Administrativni centar okruga je grad Kosiv.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e „Tradition of Kosiv painted ceramics”. Unesco - Intangible cultural Heritage. UNESCO. Pristupljeno 17. 6. 2022.
- ^ „Čiselьnіstь osіb okremih etnografіčnih grup ukraіnsьkogo etnosu ta їh rіdna mova”. Deržavniй komіtet statistiki Ukraїni. Pristupljeno 17. 6. 2022.
- ^ Coyne, Erin Victoria (2014). Coming Down From the Mountain Dialect Contact and Convergence in Contemporary Hutsulshchyna (PDF). University of California, Berkeley. Pristupljeno 17. 6. 2022.
- ^ a b v g Beketova, Iryna. „The tradition of hand-drawn ceramics of Kosiv”. Authentic Ukraine. Pristupljeno 17. 6. 2022.
- ^ a b v Lьvіv, Юrій Atamanюk. „Dinastія kosіvsьkih gončarіv Sovіzdranюkіv-Cvіlikіv”. Specіalьno dlя «Čas і Podії». Pristupljeno 17. 6. 2022.
Spoljašnje veze uredi
- „Traditions of Kosiv Painted Ceramics”. Virtual Museum. Pristupljeno 17. 6. 2022.