Википедија

Kulturna hegemonija

U marksističkoj filozofiji, kulturna hegemonija (ili kulturna dominacija) je dominacija nad kulturološko različitim društvom od strane vladajuće klase koja manipuliše kulturom tog društva - uverenjima i njihovim objašnjenjima, opažanjima, sistemima vrednosti i običajima, tako da pogled na svet vladajuće klase postane prihvaćena kulturna norma.[1] Kao univerzalna dominantna ideologija, vladajuća klasa pogrešno predstavlja sebe i svoj svetonazor kao društveni, politički i ekonomski status quo, i objašnjava kako prirodni, neizbežni i vidljivi društveni uslovi pogoduju svakoj društvenoj klasi, a ne da su samo veštački društveni konstrukt koji odgovara samo vladajućoj klasi.[2][3]

Marksistički intelektualac Antonio Gramši (1891–1937) je razvio kulturnu hegemoniju kako bi objasnio strukture društvene kontrole društva, objašnjavajući da inteligencija radničke klase mora da razvije ideologiju radničke klase kojom bi se suprostavila pogledu na svet (kulturnu hegemoniju) vladajuće elite.

U filozofiji i sociologiji, i bukvalno značenje kao i konotacija pojma kulturna hegemonija potiču od starogrčke reči hegemonia (ἡγεμονία) koja označava vođstvo i režim hegemona.[4] U političkim naukama, hegemonija je geopolitička dominacija koju sprovodi carstvo, hegemon (vodeća država) koja vlada nad drugim državama carstva, ne direktnim pretnjama (vojnom agresijom, okupacijom ili teritorijalnim aneksijama), već pomoću pretnji potencijalnim intervencijama kao implicitnim sredstvima društvene i političke moći.[5][6]

Pozadina uredi

Istorijska pozadina uredi

Karl Marks je 1848. godine izjavio da će ekonomske krize i praktične protivrečnosti kapitalističke ekonomije potaknuti radničku klasu u revoluciju, rušenje kapitalizma, kao i preoblikovanje društvenih ustanova (ekonomskih, političkih i društvenih) prema razumnim modelima socijalizma, i time započeti prelaz u komunističko društvo. Dakle, dijalektičke promene u funkcionisanju ekonomije jednog društva određuju njegove (političke i kulturološke) društvene postavke.

U tu svrhu je Antonio Gramši predložio stratešku razliku između politike koja je vezana za pozicioni rat i eksperimentalni rat. Pozicioni rat je intelektualna i kulturna borba u kojoj anti-kapitalistički revolucionar stvara proletersku kulturu koja se suprostavlja kulturnoj dominaciji buržoazije. Proleterska kultura povećava klasnu svest, podučava revolucionarnu teoriju i istorijsku analizu, i tako dalje razvija revolucionarno organizovanje među društvenim klasama.[7] Posle pobede u pozicionom ratu, revolucionari bi imali potrebnu političku moć i podršku javnosti za revolucionarni socijalizam kroz realizaciju eksperimentalnog rata.

Politička ekonomija uredi

Kao marksistička filozofija, kulturna hegemonija analizira zadatke ekonomske klase unutar baze i nadgradnje, iz čega Gramši razvija zadatke društvene klase unutar društvenih struktura koje su stvorile i koje održavaju kulturnu dominaciju. U praksi imperijalizma i kolonijalizma, kulturna hegemonija se dešava kada radničke i seljačke klase veruju i prihvataju da vladajuće strukture društva (dominantna ideologija nametnuta od strane vladajuće klase) realno opisuju prirodni poredak u društvu.

U pozicionom ratu, inteligencija radničke klase politički obrazuje radničku klasu da postane svesna da trenutno zastupljene kulturne norme nisu ni prirodne, ni neizbežne, kao i da prepoznaju da društvena struktura buržoaske kulture deluje kao instrument socio-ekonomske dominacije, npr. institucije (država, crkva i društveni slojevi), kultura (običaji i tradicija) i uverenja (religije i ideologije), itd. Da bi ostvarili sopstvenu kulturu radničke klase, radnici i seljaci moraju preko svojih intelektualaca da izvrše potrebne analize svoje kulture i nacionalne istorije kako bi proleterijat prevazišao svoj stari način razmišljanja poretka stvari u društvu pod kulturnom hegemonijom imperijalnih sila.

Društvena dominacija uredi

Gramši je rekao da bi kulturološke i istorijske analize „prirodnog poretka stvari u društvu“ uspostavljene dominantnom ideologijom mogle da omoguće svim razumnim muškarcima i ženama da intelektualno sagledaju društvene strukture buržoaske kulturne dominacije. U svakoj sferi života (privatnoj i javnoj), zdrav razum je nešto sa čime se ljudi nose i objašnjavaju svoj svakodnevni život unutar svog društvenog sloja koji je unutar šireg društvenog poretka; međutim, ograničenja zdravog razuma sprečavaju pravo razumevanje o iskorišćavanju radnika koje omogućava kulturna hegemonija. S obzirom na poteškoće u analiziranju status quo-a hijerarhije u buržoaskoj kulturi (društvene i ekonomske klase), većina ljudi se bavi svojim privatnim problemima i ne preispituje fundamentalne izvore svoje društveno-ekonomske, individualne i kolektivne, obespravljenosti.[8]

Inteligencija uredi

Da bi shvatili kulturnu hegemoniju vladajuće klase i borili se protiv nje, radnička i seljačka klasa zavise od moralnog i političkog vođstva svog urođenog intelekta, učenjaka, akademika i nastavnika, naučnika, filozofa, administratora itd. iz njihovih specifičnih društvenih klasa; po tome Gramši politički razlikuje intelektualce buržoazije od intelektualaca radničke klase, muškaraca i žena koji su zagovornici i protivnici kulturnog status quo-a.

Budući da ove različite kategorije tradicionalnih intelektualaca, kroz espririt de corps doživljavaju svoj neprekinuti istorijski kontinuitet i svoje posebne kvalifikacije, oni se zato ističu kao autonomni i nezavisni od ove dominantne društvene skupine. Ova samo-procena nije bez posledica u ideološkom i političkom smislu - posledica širokog opsega. Celokupna idealistička filozofija lako se može povezati sa ovom pozicijom, koju zauzima društveni kompleks intelektualaca, i može se definisati kao izraz te društvene utopije prema kojoj intelektualci misle o sebi kao o „nezavisnim“, autonomnim, ostvareni vlastitim karakterom, itd.

— Izbori iz zatvorskih beležnica Antonija Gramšija (1971.), str 7-8.[9]

Književnici, filozofi i umetnici nam daju tradicionalne i nepristojne tipove intelektualaca. Stoga i novinari, koji za sebe kažu da su književnici, filozofi, umetnici, sebe smatraju „pravim“ intelektualcima. U modernom svetu tehničko obrazovanje, usko vezano za industrijske radnike, čak i u najprimitivnijim i nekvalifikovanom uslovima proizvodi nove tipove intelektualaca... Postojanje novih intelektualaca ne može se više bazirati na rečitosti, koji je spoljni i trenutni pokretač osećaja i strasti, već u aktivnom učestvovanju u praktičnom životu, kao graditelj i organizator, kao „konstantni ubeđivač“, a ne samo pripovedač.

— Izbori iz zatvorskih beležnica Antonija Gramšija (1971.), str 9-10.[10]

Posle Gramšija uredi

 
1968. godine, Rudi Dučke, vođa nemačkog studentskog pokreta, „68er-Bewegung“, rekao je da promena buržoaskog društva Zapadne Nemačke zahteva dug marš kroz institucije društva, kako bi se identifikovala kulturna hegemonija i kako bi se borilo protiv nje.[11]

Nemački studentski pokret uredi

Rudi Dučke, vođa nemačkog studentskog pokreta je 1967. godine primenio Gramšijeve analize kulturne hegemonije na politiku i društvo Zapadne Nemačke koristeći izraz „dugi marš kroz institucije“ da bi opisao ideološki posao koji je potreban za realizaciju pokreta. Ovo je asocijacija na Dugi marš (1934.-1935.) Kineske narodno-oslobodilačke vojske koja ukazuje na veliki posao koji je učinila radnička inteligencija da bi proizvela popularnu kulturu radničke klase koja će zameniti dominantnu ideologiju nametnutu kulturnom dominacijom buržoazije.[12][11]

Državni ideološki aparati uredi

U „Ideologiji i ideološkim državnim aparatima“ (1970.), Luj Altiser opisuje kompleksne društvene odnose među različitim organima države, koji prenose i šire dominantnu ideologiju među stanovništvom države.[13] Ideološki državni aparati (ISA) su mesta ideoloških sukoba između društvenih klasa; nasuprot silama vojske i policije kao represivnog državnog aparata (RSA), ISA postoji kao većina unutar samog društva. Uprkos tome što vladajuća klasa kontroliše RSA, ideološki aparati države su mesta gde dolazi do klasne borbe (kao i njen cilj da budu osvojeni), jer ISA nisu jedinstvena društvena jezgra i prožimaju se kroz celo društvo. Kao mesta i javne i privatne kontinualne klasne borbe, ideološki aparati države su preosetljive zone jer se sastoje od elemenata dominantnih ideologija iz prethodnih razmišljanja i zbog toga su mesta kontinuirane klasne borbe od prethodnih režima proizvodnje, i otud potreba za kontinualnom političkom aktivnošću u:

  • religiozni ISA aparati (sveštenstvo)
  • obrazovni ISA aparati (javni i privatni školski sistemi)
  • porodični ISA aparati (patrijarhalna porodica)
  • pravni ISA aparati (policija, i pravni, sudski i kazneni sistemi)
  • politički ISA aparati (političke partije)
  • sindikatski ISA aparati
  • ISA aparati masovnih medija (štampa, radio, televizija, internet, bioskop)
  • kulturni ISA aparati (književnost, umetnost, sport, itd.)[14]

Parlamentarne strukture države, pomoću kojih izabrani političari sprovode „volju naroda“, takođe su ideološki aparat države jer daju kontrolu državi nad stanovništvom koje učestvuje u političkim strankama. I politički sistem je sam po sebi ideološki aparat jer podrazumeva prihvatanje ideološke fikcije od strane građana koja odgovara nekoj „određenoj“ stvarnosti, da se sastavni delovi političkog sistema, kao i princip njegovog funkcionisanja, temelje na ideologiji ‚slobode‘ i ‚jednakosti‘ pojedinačnih birača i ‚slobodnog izbora‘ predstavnika naroda, od strane pojedinaca koji ‚čine‘ taj narod.[15]

Vidi još uredi

Literatura uredi

  1. ^ Bullock, Alan; Trombley, Stephen, Editors (1999), The New Fontana Dictionary of Modern Thought Third Edition, pp. 387–88.
  2. ^ The Columbia Encyclopedia, Fifth Edition. (1994), p. 1215.
  3. ^ Comaroff, Jean; Comaroff, John L. (1991). Of Revelation and Revolution. ATLA Special Series. 1: Christianity, Colonialism, and Consciousness in South Africa. Chicago: University of Chicago Press (objavljeno 2008). str. 25. ISBN 9780226114477. Arhivirano iz originala 24. 2. 2023. g. Pristupljeno 7. 10. 2020. „Typically . . . the making of hegemony involves the assertion of control over various modes of symbolic production: over such things as educational and ritual processes, patterns of socialization, political and legal procedures, canons of style and self-representation, public communication, health and bodily discipline, and so on.” 
  4. ^ Hassig, Ross (1994). „Mesoamerica and the Aztecs”. Mexico and the Spanish Conquest (2 izd.). Norman: University of Oklahoma Press (objavljeno 2014). str. 28. ISBN 9780806182087. Arhivirano iz originala 24. 2. 2023. g. Pristupljeno 7. 10. 2020. „The more a hegemonic empire relies on power (the perception that one can enforce one's desired goals) rather than force (direct physical action to compel one's goals), the more efficient it is, because the subordinates police themselves.” 
  5. ^ Ross Hassig, Mexico and the Spanish Conquest (1994), pp. 23–24.
  6. ^ L. Adamson, Walter (2014). Hegemony and Revolution. Echo Point Books & Media. 
  7. ^ Badino, Massimiliano (2020). Cultural Hegemony in a Scientific World. Brill. 
  8. ^ Hall, Stuart (1986). „The Problem of Ideology — Marxism without Guarantees”. Journal of Communication Inquiry. 10 (2): 28—44. CiteSeerX 10.1.1.1033.1130  . S2CID 144448154. doi:10.1177/019685998601000203. 
  9. ^ Selections from the Prison Notebooks of Antonio Gramsci (1971), Quentin Hoare and Geoffrey Nowell Smith, eds., pp. 7–8.
  10. ^ Selections from the Prison Notebooks of Antonio Gramsci (1971), Quentin Hoare and Geoffrey Nowell Smith, eds., pp. 9–10.
  11. ^ a b Buttigieg, J. A. (2005). „The Contemporary Discourse on Civil Society: A Gramscian Critique” (PDF). Boundary 2. 32 (1): 33—52. doi:10.1215/01903659-32-1-33. Arhivirano (PDF) iz originala 2020-07-16. g. Pristupljeno 2020-07-16. 
  12. ^ Gramsci, Buttigieg, Joseph A, ur., Prison Notebooks (English critical izd.), p 50 footnote 21, Arhivirano iz originala 2010-06-16. g., „Long March Through the Institutions21” 
  13. ^ Althusser, Louis (2014). On The Reproduction of Capitalism. London/ New York: Verso. str. 74–75; 103–47; 177, 180, 198–206; 218–31; 242–6. ISBN 9781781681640. 
  14. ^ Althusser, Louis (2014). On the Reproduction of Capitalism. London/ New York: Verso. str. 243. ISBN 9781781681640. 
  15. ^ Althusser, Louis (2014). On the Reproduction of Capitalism. London/New York: Verso. str. 222–223. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Културна_хегемонија&oldid=27433943”