Википедија

Knjiga o Tovitu

Knjiga o Tovitu (grč. Τοβίτ), takođe poznata i kao Knjiga o Toviji ili samo Tovit, istorijska je knjiga Svetog Pisma Starog zaveta. Pripada devterokanonskim knjigama, koje su deo biblijskog kanona kod pravoslavnih i katolika, a nekanonske su za Jevreje i većinu protestanata.[1] Predstavlja delo jevrejskog verskog predanja koje je nastalo u periodu 3. veka ili početkom 2. veka p. n. e, najverovatnije na aramejskom jeziku.[2]

Tovit sahranjuje mrtve

Ova knjiga govori o tome kako Bog iskušava svoje verne, odgovara na molitve i štiti izabrani narod Izrailj. To se u delu postiže kroz kazivanje priče o dve jevrejske porodice, Tovitovoj porodici iz Ninevije i porodici Sare iz Ekvatana.[1] Tovitov sin Tovija (iz grčkog Τωβίας Tovijas, od hebrejskog טוביה Tovjah „Jahve je dobar”) poslat je da vrati deset srebrnih talanata koje je Tovit jednom ostavio u Ragi, gradu u Midiji. Vođen i usmeravan arhanđelom Rafailom, Tovija stiže u Ekvatanu gde upoznaje Saru.[3] Nju je opseo demon Asmodej i on ubija svakog za koga ona reši da se uda. Međutim, kod Tovije to ne uspeva, jer on uz pomoć arhanđela Rafaila uspeva da istera demona i da oženi Saru.[1] Nakon toga, oni se vraćaju u Nineviju gde Tovita isceljuju od slepila.[3]

Većina naučnika smatra ovu knjigu za delo fikcije, koje uključuje neke od istorijskih događaja.[4]

Knjiga o Tovitu je jedini tekst Svetog Pisma, u kome se u odnosu na Zemlju Obećanu primenjuje epitet „zemlja Avraamova”.[5]

Pri arheološkim istraživanjima u Kumranu, otkrivena su četiri rukopisa Knjige Tovita na aramejskom i jedan rukopis na starojevrejskom jeziku.[6][7]

Struktura i sažetak uredi

 
Tovit optužuje Anu za krađu jareta, Rembrant, 1626. godina

Knjiga sadrži tri velika narativna dela, počinje prologom, a završava se epilogom:[8]

  • Prolog (1:1-2)
  • Situacije u Nineviji i Ekvatani (1:3-3:17)
  • Tovijino putovanje (4:1-12:22)
  • Tovitovi hvalospevi i njegova smrt (13:1-14:2)
  • Epilog (14:3-15)

(Sažeto iz Benedikt Otzen, „Tovit i Judita”)[9]

 
Venčanje Tovije i Sare

Prolog govori čitaocu o čemu priča govori, da je to priča o Tovitu iz plemena Naftalimova, kog su Asirci prognali u Nineviju. On se uvek držao Mojsijevih zapovesti i odnosio darove u Jerusalimski hram sve do katastrofe izazvane asirskim osvajanjima. Bio je oženjen Anom i sa njom je imao sina Toviju. Tovit, pobožan čovek, sahranjivao je mrtve Jevreje, ali jednog popodneva oslepela ga je ptica. Od tada postaje zavistan od svoje supruge, koju optužuje za krađu, i moli se za svoju smrt. U međuvremenu, njegova rođaka Sara, koja živi u dalekoj Ekvatani, takođe se moli za svoju smrt, jer je demon Asmodej ubijao svakog njenog mladoženju na veče njihovog venčanja. Zbog toga, ona biva optužena za njihovu smrt. Bog je čuo njihove molitve i poslao arhanđela Rafaila da im pomogne. Tovija biva poslat da povrati novac od rođaka, a arhanđel Rafail, prerušen u čoveka po imenu Azarija, nudi se da ga prati na tom putu. Na svom putu, upecali su ribu u reci Tigar, za koju Azarija govori Toviji sledeće: da dim od njenog srca i jetre može da istera demone, a da njena žuč može da izleči slepilo. Kada stižu u Ekvatanu i upoznaju Saru, dešava se ono što je Azarija i predvideo, proteruju demona Asmodeja. Tovija i Sara se venčavaju, Tovija postaje bogat i vraćaju se u Nineviju (Asiriju) gde ih Tovit i Ana dočekuju. Tovit biva izlečen, a Rafail/Azarija odlazi nakon što nalaže Tovitu i Toviji da blagosiljaju Boga i govore jevrejskom narodu o svemu što se dogodilo, da se mole i poste i da daju milostinju. Tovit se moli Bogu za ljude koje je Bog kaznio izgnanstvom i proroče da će im Bog ukazati milost, i da će obnoviti Hram ako mu se vrate.

U epilogu, Tovit govori Toviji da će Ninevija biti uništena kao primer svake moralne iskvarenosti; isto tako, Izrailj će opusteti, a Hram će biti uništen, mada će Izrailj zajedno sa Hramom biti obnovljeni. Stoga, Tovija bi trebalo da napusti Nineviju, a on i njegova deca treba da žive pravedno.

Značaj uredi

 
Ilustracija Tovita, Tovije i arhanđela Rafaila (14. vek)

Knjiga o Tovitu smatra se za pripovetku sa nekim istorijskim elementima kombinovanim sa molitvama, moralnim poukama, humorom i avanturom, uz elemente tradicije, filosofije, putopisa, romanse i komedije.[4] [10] Ponudila je Jevrejima u izgnanstvu uputstva kako da povrate svoj identitet, a njena poruka jeste da Bog iskušava veru ljudi, sluša njihove molitve i iskupljuje izabrani narod, u ovom slučaju Jevreje.[10]

Ove knjiga se čita u latinskim bogoslužbenim obredima, a njeni motivi se takođe upotrebljavaju u pravoslavnom bogosluženju. Zbog molitvi u ovoj knjizi koje se odnose na čistotu braka, često se čita za vreme venčanja u obredima mnogih denominacija. Doktrinarno, knjigu citiraju kao potkrepljenje učenja o zastupništvu anđela, pobožnosti sinova, davanju desetka, milostinji i poštovanju umrlih.[11][12]

Kompozicija i rukopisi uredi

 

Ova priča iz Knjige o Tovitu smeštena je u vremenski period 8. veka p. n. e, ali sama knjiga datira iz perioda između 225. i 175. godine p. n. e.[13] Ne postoji potpuna saglasnost među naučnicima o poreklu ove priče („skoro svi regioni antičkog sveta mogu se uzeti u obzir”); mesopotamijsko poreklo zvuči kao najlogičnije s obzirom da se radnja odvija u Asiriji i Persiji, a pominje i persijskog demona "aeshma daeva", pomenutog Asmodeja. Međutim, rukopis sadrži mnoge geografske greške u detaljima (kao na primer distanca između Ekvatane i Rage), a argumenti za i protiv judejske ili egipatske verzije, takođe, postoje.[14]

Postoji i grča verzija Knjige o Tovitu, jedna (Sinaiticus) duža od druge (Vaticanus i Alexandrinus).[15] Aramejski i hebrejski fragmenti ove knjige (još nije jasno utvrđeno koji je bio izvorni jezik) pronađeni su među svicima u Kumranu, Mrtvo more, sa tendencijom da se usklade sa dužom ili sinaitskom verzijom, koja u novije vreme predstavlja osnovu svih prevoda na engleski jezik.[15]

Kanonski status uredi

Ove jevrejske knjige koje postoje u Septauginti, a nema ih u jevrejskom masoretskom kanonu Biblije nazvane su devterokanon, u značenju „drugi kanon”.[16] Kako protestanti prate masoretski kanon, oni stoga ne uključuju Tovita u njihov standardni kanon, ali prepoznaju je u kategoriji spisa „dugog kanona” koje nazivaju apokrifima.[16]

Rimski sabor (382. godine)[17], sabor u Hiponu (393. godine), u Kartagini (397. godine), sabor u Florenci (1442. godine) i Tridentski sabor (1546. godine) proglašavaju Knjigu o Tovitu za kanonski spis. Ona je deo kanona Biblije i Katoličke i Pravoslavne crkve.

Blaženi Avgustin[18] (397. godine) i Papa Inoćentije I[19] (405. godine) prihvataju Knjigu o Tovitu kao deo Starog zaveta. Sveti Atanasije aleksandrijski (367. godine) pominje da, iako Knjiga o Tovitu nije deo kanona, „preporučena je od strane Otaca za čitanje”.[20]

Šesti član od 39 članova Engleske crkve, svrstava ovu knjigu u apokrife.[21]Nije sasvim poznato zašto ova knjiga nije uvrštena u hebrejsku Bibliju. Predložena objašnjenja su uključivala njenu starost (ovo se više ne razmatra), njene moguće samarjanske korene, kršenja ritualnih zakona (ovo se odnosi na prikaz bračnog ugovora Tovije i njegove neveste koji je napisao njen otac, a ne njen mladoženja).[22] Međutim, nalazi se u grčkom prevodu jevrejskim spisima, Septuaginti, iz kojeg je usvojena u hrišćanski kanon krajem 4. veka.[22]

Uticaj uredi

Mesto Knjige o Tovitu u hrišćanskom kanonu omogućilo joj je da utiče na teologiju, umetnost i kulturu u Evropi.[23] Često je bila korišćena od strane ranih crvenih otaca, a motiv Tovije i ribe (riba kao simbola Hrista) bio je jako popularan i u umetnosti i u teologiji.[23] Posebno vredni pažnje u ovom kontekstu jesu Rembrantovi radovi, koji je, iako pripadnik Holandske reformatorske crkve, bio zaslužan za seriju slika i crteža koji ilustruju motive iz ove knjige.

Galerija slika uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v Levine, Aaron,, ur. (2010). The Oxford handbook of Judaism and economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994046-2. OCLC 838125865. 
  2. ^ Nelson, Thomas (10. 9. 2012). NKJV, The Open Bible, eBook (na jeziku: engleski). Thomas Nelson Inc. str. 1360. ISBN 978-1-4016-7564-6. Pristupljeno 9. 10. 2022. 
  3. ^ a b Donahue, John R. (2013). „Joseph A. Fitzmyer, S.J.: Scholar and Teacher of the Word of God”. U.S. Catholic Historian. 31 (4): 63—83. ISSN 1947-8224. doi:10.1353/cht.2013.0016. 
  4. ^ a b Fitzmyer, Joseph A. (2003-12-31). „Tobit”. doi:10.1515/9783110907032. 
  5. ^ Sinajski kodeks, Tov. 14:7: τῇ γῇ Αβρααμ μετὰ ἀσφαλείας
  6. ^ Prot. Menь, Aleksandr (2002). «Bibliologičeskiй slovarь» (na jeziku: ruski). Moskva: Fond imeni Aleksandra Menя. str. 244. ISBN 5-89831-028-2. 
  7. ^ Fitzmyer, Joseph A. (3. 3. 2000). The Dead Sea Scrolls and Christian Origins (na jeziku: engleski). Wm. B. Eerdmans Publishing. str. 132. ISBN 978-0-8028-4650-1. Pristupljeno 9. 10. 2022. 
  8. ^ Chile, WTO, 2013-10-22, str. 58—58, ISBN 978-92-870-4225-5, Pristupljeno 2021-04-19 
  9. ^ Otzen. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. 
  10. ^ a b Levine, Aaron,, ur. (2010). The Oxford handbook of Judaism and economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994046-2. OCLC 838125865. 
  11. ^ Góralski, Wojciech (2004-10-15). „Quaderni delo Studio Rotale 11 (2001), Libreria Editrice Vaticana, Città dei Vaticano 2002, ss. 191; 12 (2002), Libreria Editrice Vaticana, Città del Vaticano 2002, ss. 203”. Ius Matrimoniale. 15 (9): 245—256. ISSN 2353-8120. doi:10.21697/im.2004.9(15).13. 
  12. ^ Chisholm, Hugh (1913). Britannica year-book, 1913 - a survey of the world's progress since the completion in 1910 of the Encyclopaedia Britannica. London,: Encyclopaedia Britannica,. 
  13. ^ Fitzmyer, Joseph A. (2003-12-31). „Tobit”. doi:10.1515/9783110907032. 
  14. ^ Miller, John R. (2011-11-01). „Review”. Nova Religio. 15 (2): 134—135. ISSN 1092-6690. doi:10.1525/nr.2011.15.2.134. 
  15. ^ a b Grabbe, J.; Tronnier, M. (2003), Mastozytosen, Springer Berlin Heidelberg, str. 503—510, ISBN 978-3-662-07785-6, Pristupljeno 2021-04-19 
  16. ^ a b Nigosian, S. A. (1994). „World Faiths”. doi:10.1007/978-1-349-13502-8. 
  17. ^ „Tertullian : Decretum Gelasianum (English translation)”. www.tertullian.org. Pristupljeno 2021-04-19. 
  18. ^ „CHURCH FATHERS: On Christian Doctrine, Book II (St. Augustine)”. www.newadvent.org. Pristupljeno 2021-04-19. 
  19. ^ Westcott, Brooke Foss (2005). A general survey of the history of the canon of the New Testament (6th ed izd.). Eugene, OR: Wipf & Stock. ISBN 1-59752-239-2. OCLC 62235067. 
  20. ^ „Athanasius of Alexandria -> Desert Fathers”. Brill Encyclopedia of Early Christianity Online. Pristupljeno 2021-04-19. 
  21. ^ „Anglicans Online | The Thirty-Nine Articles”. web.archive.org. 2007-07-01. Arhivirano iz originala 01. 07. 2007. g. Pristupljeno 2021-04-19. 
  22. ^ a b Fitzmyer, Joseph A. (2003). Fitzmyer:tobit Cejl (na jeziku: engleski). Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017574-5. 
  23. ^ a b Otzen, Benedikt (2002-12-31). Tobit and Judith (na jeziku: engleski). A&C Black. ISBN 978-0-8264-6053-0. 

Literatura uredi

  • Barker, Margaret (2006). "The Angel Raphael in the Book of Tobit". In Bredin, Mark (ed.). Studies in the Book of Tobit. A&C Black. ISBN 9780567082299.
  • Dempster, Stephen G. (2008). "Torah, Torah, Torah: The Emergence of the Tripartite Canon". In Evans, Craig A.; Tov, Emanuel (eds.). Exploring the Origins of the Bible. Baker Academic.
  • Fitzmyer, Joseph A. (2013). Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110907032.
  • Fitzmyer, Joseph A. (2003). Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110175745.
  • Grabbe, Lester (2003). "Tobit". In Dunn, James D. G. (ed.). Eerdmans Commentary on the Bible. Eerdmans. ISBN 9780802837110.
  • Levine, Amy-Jill (2007). "Tobit". In Coogan, Michael David (ed.). The New Oxford Annotated Apocrypha. Oxford University Press. ISBN 9780195288803.
  • Miller, Geoffrey David (2011). Marriage in the Book of Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110247862.
  • Nigosian, S. A. (2004). From Ancient Writings to Sacred Texts: The Old Testament and Apocrypha. Johns Hopkins University Press.
  • Otzen, Benedikt (2002). Tobit and Judith. A&C Black. ISBN 9780826460530.

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Књига_о_Товиту&oldid=26912871”