Википедија

Лапонска сова

Laponska sova (lat. Strix nebulosa) vrsta je ptice koja pripada redu sova (Strigiformes) i porodici pravih sova (Strigidae). Za razliku od šumske sove iz istog roda, pripada velikim sovama, telo je dužine od 61 do 84 centimetra i raspon krila oko 140 centimetara u proseku. Ova zbijena sova sivog perja ima krupne oči sa žutim beonjačama i nema ušne ćube. Ima karakteristično lice, koje se sastoji od šest ili više sivih ili braon koncentričnih krugova na beloj pozadini. Zbog veličine i boje poznata je i kao velika siva sova.

Laponska sova
Strix nebulosa
Strix nebulosa
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Životinje (Animalia)
Tip:
Hordati (Chordata)
Klasa:
Ptice (Aves)
Red:
Sove (Strigiformes)
Porodica:
Prave sove (Strigidae)
Rod:
Strix
Vrsta:
S. nebulosa
Binomno ime
Strix nebulosa
Forster, 1772
Rasprostranjenost laponske sove

Ova sova živi na severnoj polulopti. U Evroaziji nastanjuje područja od severne Skandinavije, severne Rusije i severnog Sibira južno do centralne Rusije, severne Mongolije, severne Mandžurije, Priamurja i Sahalina, dok je u Severnoj Americi prisutna u većem delu Kanade i severnim delovima Sjedinjenih Država.

Postoje dve podvrste laponske sove — severnoamerička i evroazijska. Severnoamerička podvrsta je neznatno veća, tamnije obojena i sive pruge na gornjim delovima tela su joj manje izražene, a svetli delovi krila su joj značajnije sivo išarani.

Laponska sova je i stanarica i selica, a glavni pokretač migracije je svakako plen — ukoliko ga ima u izobilju, laponska sova će najverovatnije zimu provesti u svom arealu gnežđenja, međutim, ukoliko plena nema dovoljno, izvesno je da će se kretati ka drugim područjima u potrazi za plenom. Uglavnom lovi noću, a s obzirom na dobro razvijen sluh, laponska sova može da uhvati plen služeći se isključivo sluhom, što joj omogućava da neometano lovi male sisare čak i tokom zime, kada se oni nalaze ispod snežnog pokrivača. Glavni deo ishrane čine voluharice (Microtus) i džepni goferi (Thomomys).

Kada je reč o oglašavanju, teritorijalni doziv ispuštaju jedinke oba pola i on predstavlja seriju niskih, jednako razmaknutih „huu”-ova, s tim da je oglašavanje mužjaka dublje. Ne nalazi se na IUCN crvenoj listi i procenjene su kao „najmanja briga” jer ima široko rasprostranjenje.[1]

Razmnožavanje počinje udvaranjem i spajanjem parova, a jaja polažu od marta do maja. Ženka nakon parenja polaže obično tri bela, ovalna ili eliptična jaja. Inkubacija traje u proseku 30 dana, a tokom tog perioda ženka napušta gnezdo samo na kratko kako bi izvršila nuždu i izbacila pelet. Nakon izleganja, mladunci su teški oko 35 grama i obloženi su paperjem. Sa mesec dana starosti, mladi već polako izlaze iz gnezda, da bi nedelju do dve nakon toga već bili sposobni da lete.

Opis uredi

Laponska sova je jedna od najvećih vrsta sova na svetu. U poređenju sa velikom ušarom ima neznatno duže telo, ali manji raspon krila. Duga je u proseku 61—84 centimetara i teška je od 790 do 1.454 grama, s tim da je, kao i kod ostalih sova, mužjak manji od ženke, pa je tako prosečna težina mužjaka 700—1.175 grama, dok ženka u proseku teži 925—1.700 grama.[2] Ima velik raspon krila, do 152 centimetra, kod ženki u proseku 142 centimetra, a kod mužjaka 140 centimetara, a krila su duga 37—43 centimetra kod mužjaka, odnosno 39—45,5 centimetara kod ženke.[3]

Perje je u velikoj meri sivo, sa finim kombinacijama belih, sivih i braon pruga. Gornji delovi tela su nepravilno išarani tamnim i svetlim bojama, a donji delovi su prošarani debelim prugama. Veliki kružni facijalni disk, uz pomoć finih pruga čini da glava izgleda kao da se sastoji od šest ili više sivih ili braon koncentričnih krugova na beloj pozadini. Takođe, ove facijalne šare čine da sova izgleda „iznenađeno” ili „kao da se mršti”,[4] dok neki to opisuju i kao „zastrašujući izgled”.[5] Kljun je žute ili boje slonovače, sa crnom šarom na perju ispod. Ima istaknute bele šare između očiju i gornjeg dela kljuna, a oči su joj žute i velike, mada izgledaju malo zbog velike glave i facijalnog diska.

Noge su jako operjale i teško se mogu zapaziti.[6] Nožni prsti su narandžasto-žuti, a kandže svetlosive u osnovi, prelazeći u crnu boju na vrhu. Rep je dug, klinastog oblika, išaran sivom i braon bojom. Zbog veličine i boje poznata je i kao velika siva sova (engl. Great Gray Owl).[7]

Slične vrste uredi

Iako slična prugastoj sovi (Strix varia), od nje se razlikuje to tome što je mnogo veća, ima svetle žute oči, neprošarane grudi, upadljive bele šare na vratu i izraženije koncentrične prstenove na facijalnom disku.[8]

Sistematika uredi

Postoje dve podvrste laponske sove:[9]

  • Strix nebulosa nebulosa (Forster, 1772) — živi na području Severne Amerike
  • Strix nebulosa lapponica (Thunberg, 1798) — nastanjuje Evropu i Aziju[10]

Severnoamerička podvrsta je tamnije obojena, sive pruge na gornjim delovima tela su joj manje izražene, a svetli delovi krila su joj značajnije sivo išarani. Severnoamerička laponska sova ima precizno i izraženo išarane donje delove tela umesto uzdužnih šara kod evroazijske podvrste, tamnomermerno obojena odozgo i ima manje istaknuto belo perje između očiju i gornjeg dela kljuna. Nominalna, severnoamerička podvrsta je oko 4% veća od evroazijske u težini i dužini krila, a jaja su joj za 10% veća.

Kada je reč o srodnim vrstama, DNK analize su pokazale da su laponskoj sovi srodne šarena sova (Strix virgata), koja živi u otvorenim šumama od Meksika do severoistočne Argentine, i prugasta sova (Strix varia), koja nastanjuje istočne delove Severne Amerike.

Rasprostranjenost i stanište uredi

Vrsta je prisutna u Belorusiji, Kazahstanu, Kanadi, Kini, Litvaniji, Mongoliji, Norveškoj, Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Ukrajini, Finskoj i Švedskoj. Vrsta je povremeno prisutna, ili je migratorna vrsta u Nemačkoj i Poljskoj.[1][10]

 

Amerika uredi

Laponska sova je holarktička vrsta i nejednako je rasprostranjena i varijabilna u svom arealu rasprostranjenja. U Kanadi nastanjuje područja sve do granice drveća u severnom Jukonu, severozapadnom i centralnom Makenziju (reka Lokhart, Veliko ropsko jezero), severnom Saskačevanu, Manitobi (De Pa) i severnom Ontariju (reka Severn, Muz Fektori), južno preko južnog Jukona i unutrašnjosti Britanske Kolumbije, severne i centralne Alberte, Manitobe (jezero Dofen, Saut Džankšn) i centralnog Ontarija.[8] Verovatno nastanjuje i Kvebek, ali su neophodne podrobnije studije i terenska istraživanja kako bi se to potvrdilo, a i preispitao ceo kanadski deo areala.[7]

U Sjedinjenim Državama je prisutna na centralnoj i južnoj Aljasci, u centralnom i južnom Vašingtonu, severnom Ajdahu, zapadnoj Montani (Biteruti i severne Stenovite planine) južno preko Kaskadskih planina i Sijera Nevade do istočne i centralne Kalifornije, zapadne i centralne Nevade i severozapadnog Vajominga (Jelouston park i Absaroka planine).[7]

Južne populacije u zapadnim delovima Sjedinjenih Država su relativne stanarice i celu godinu provode u svom arealu gnežđenja, dok su kanadske populacije nestabilnije i imaju tendenciju ka zimskoj migraciji.[7]

Areal zimovanja je sličan arealu gnežđenja, sem što pojedine jedinke imaju tendenciju da tokom zime neredovno lutaju u potrazi za plenom, najdalje do Pensilvanije i Long Ajlenda, Njujork.[11][12]

Evroazija uredi

U Evroaziji, laponska sova nastanjuje područja od severne Skandinavije, severne Rusije i severnog Sibira južno do centralne Rusije, severne Mongolije, severne Mandžurije, Priamurja i Sahalina.[4] Slično Americi, gde se areal spušta ka jugu duž planinskih venaca na zapadu Severne Amerike, i u srednjoj Aziji areal se proširuje duž centralnoazijskih planina, gde laponska sova nastanjuje četinarske šume Salairskog pobrđa i Kuznjeck Alataua u severnim Altajskim planinama, kao i četinarske šume Hentajskih planina u severoistočnoj Mongoliji.[5]

Migracija uredi

Laponska sova može da bude i stanarica i selica — u pojedinim delovima svog areala je stabilna, dok u drugim može biti veoma migratorna tokom iruptivnih godina, a glavni pokretač migracije je svakako plen — ukoliko ga ima u izobilju, laponska sova će najverovatnije zimu provesti u svom arealu gnežđenja, međutim, ukoliko plena nema dovoljno, izvesno je da će se kretati ka drugim područjima u potrazi za plenom.[2][13][14][15][16][17] Pored toga, manja kretanja mogu da izazovu i nepovoljni vremenski uslovi, pa je tako zabeleženo da se populacije koje žive na većim nadmorskim visinama tokom zime spuštaju u niže oblasti, gde snežni pokrivač nije toliko debeo.[18][19] U Sjedinjenim Državama su ova potonja kretanja uglavnom kratka i populacije prelaze od 5 do 45 km,[20] dok u Kanadi i na Aljasci jedinke mogu preći i do 700 km.[13] U Skandinaviji se tokom zime sporadično seli u južne delove areala gnežđenja. U Evroaziji se laponska sova, u zavisnosti od prisustva plena, kreće kako južno, tako i severno kroz svoj areal gnežđenja u hladnim sibirskim tajgama.[4]

Nepravilne geografske irupcije laponske sove su slične onim koje imaju arktičke populacije snežne sove (Bubo scandiacus),[21] pa, slično kao i kod snežne sove, i kod laponske sove ženke obično migriraju ranije i dalje od mužjaka — ženke svoj areal gnežđenja napuštaju tokom oktobra i u proseku prelaze oko 370 km, dok mužjaci to čine tokom januara i februara i prosečno prelaze 230 km, mada ne postoje značajne razlike u pravcima migracije između polova.[2]

Na osnovu radio-tagovanja utvrđeno je da jedna jedinka tokom 24 časa može da pređe i do 40 km, a za tri meseca preko 600 km. Takođe, poznato je da tokom migracije mogu da formiraju manja jata, a sve u zavisnosti od prisustva plena u oblastima kroz koje prolaze,[13] pa je tako u Torontu tokom zime 1978—1979. godine zabeležen parlament laponskih sova sastavljen od oko 40 jedinki, a iste godine u Manitobi parlament od preko sto laponskih sova.[7]

Stanište uredi

Laponska sova nastanjuje široki spektar različitih staništa i nadmorskih visina,[22] s tim što preferira šume pored livada.[23][24] Živi u šumama koje su bogate starim četinarskim i listopadnim drvećem sa gustim krošnjama.[25][26][27][28] U Kanadi je široko rasprostranjena u tajgama, močvarama sa belom mahovinom (Sphagnum), slatinama i drugim otvorenim prostorima.[13][8][5] U Manitobi za gnežđenje preferira drveće američkog ariša (Larix laricina) u močvarama, a izbegava suve borove i otvorena područja bez drveća.[29][30] U nacionalnom parku Josemiti gnezdi se isključivo u velikom drveću sa polomljenim vrhom, a to je uglavnom drveće zelene duglazije (Pseudotsuga menziesii)[31] ili zapadnog ariša (Larix occidentalis).[32] U južnim delovima areala živi u listopadnim i četinarskim šumama do visina od 2.800 metara,[33][34] gde se uglavnom gnezdi na granama američkog bora (Pinus contorta), duglazije (Pseudotsuga menziesii) i američke jasike (Populus tremuloides),[18][35][36] dok u Kaliforniji preferira šume bora i jele u blizini planinskih pašnjaka na visinama od 750 do 2.250 metara.[37]

Tokom zime se uglavnom nalazi u istim staništima,[36] preferirajući za gnežđenje američki ariš, crnu smrču (Picea mariana) i topole (Populus) u Sjedinjenim Državama,[30] dok u Kanadi nastanjuje otvorena polja sa raštrkanim velikim drvećem, ševare i grmlje.[11][12]

Ishrana uredi

Lov uredi

 
Laponska sova u Zoo vrtu u Talinu

Tokom gnežđenja, laponska sova lovi i tokom noći i tokom dana, a dnevni časovi su uglavnom krepuskularni (zora i sumrak), dok zimi uglavnom lovi noću,[7] mada su zabeleženi slučajevi da je laponska sova i tokom zime krepuskularni i dnevni lovac.[12] Lovi najčešće s odmarališta, pažljivo osmatrajući i osluškujući okolinu u potrazi za plenom. Nakon što uoči plen na udaljenosti do 100 metara, ona se ustremljuje na njega direktno s odmarališta. Ponekad lovi i dok leti preko polja, uočavajući i hvatajući plen u letu. Kada je reč o malim sisarima, laponska sova ih obično guta cele, dok veći plen kida na komade ili jede samo pojedine delove tela.[36]

S obzirom na dobro razvijen sluh, laponska sova može da uhvati plen služeći se isključivo sluhom, što joj omogućava da neometano lovi male sisare čak i tokom zime, kada se oni nalaze ispod snežnog pokrivača.[11][38][39] Kada je reč o ovom lovu, sova se, nakon što sluhom registruje plen ispod snega, stropošta u letu ka njemu i kandžama probija sneg i hvata plen,[40] a snažne kandže omogućavaju joj da probije čak i led dovoljno debeo da izdrži čoveka teškog 80 kilograma.[13][4] Stopala i kandže su relativno manje nego kod ostalih sova, a kandže nisu ni toliko masivne, ali veoma tanke i oštre poput igle.[41] Zahvaljujući stropoštanju i silini, može da dohvati plen koji se nalazi i do 45 centimetara duboko ispod snega.[40] Na sličan način tokom leta može da probije zemlju i uhvati džepnog gofera, jednog od glodara kojim se redovno hrani, koji se nalazi u svojoj rupi u zemlji.[7] Asimetrični ušni otvori joj nesumnjivo pomažu da plen detektuje isključivo uz pomoć sluha, a oni su sastavljeni od dijagonalnog kožnog trabekuluma i širokog preauralnog oboda, što laponsku sovu razlikuje od gaćaste kukumavke (Aegolius funereus), dugorepe sove (Strix uralensis), utine (Asio otus) i kukuvije (Tyto alba), koje se takođe oslanjaju na sluh prilikom lova, ali čiji ušni otvori imaju drugačiju građu. Asimetrija u veličini i položaju ušnih otvora kod laponske sove je dodatno povećana asimetrijom same lobanje, s obzirom na to da je levi ušni otvor usmeren više ka gore u odnosu na desni, što dodatno pospešuje oštrinu sluha i lociranje položaja plena.[5]

Plen uredi

U većem delu Severne Amerike, glavni deo ishrane čine voluharice (Microtus),[40][13][2][42][43][44] dok se džepnim goferima (Thomomys) najviše hrani u nacionalnom parku Josemiti,[37] jugoistočnom Ajdahu i severozapadnom Vajomingu.[18][45] Pored toga, na meniju joj se nalaze i rovčice (Sorex, Blarina brevicauda, Microsorex hoyi), krtice (Scapanus), glodari iz roda Peromyscus (prvenstveno Peromyscus maniculatus), crvene veverice (Tamiasciurus), leteće veverice (Glaucomys) i skočimiševi (Zapus). U Kanadi se, uz prethodno pomenute, hrani i zvezdonosom krticom (Condylura cristata), severnim močvarnim lemingom (Synaptomys borealis), velikom lasicom (Mustela erminea), kunićima, američkim kobcem (Accipiter striatus), širokokrilim mišarem (Buteo platypterus), sivom američkom krejom (Perisoreus canadensis), crvenogrudim kosem (Turdus migratorius) i smrčevim tetrebom (Falcipennis canadensis).[2] Kada očajnički traži hranu, ova sova može pojesti čak i žabu (Ranidae, Hylidae).[46]

Kada je reč o ishrani, laponska sova se u svom arealu malo preklapa sa drugim vrstama sova, tako da se borba za hranu dešava povremeno i uglavnom samo u godinama kada hrane nema u izobilju, tako da se tada takmiči sa američkom buljinom (Bubo virginianus), utinom (Asio otus) i gaćastom kukumavkom (Aegolius funereus). Ipak, američka buljina se uobičajeno hrani tetrebima i zečevima — hranom koja je prevelika za laponsku sovu. Pored toga, iako se, recimo, utina, kao i laponska sova, hrani džepnim goferima, utina prvenstveno bira juvenilne jedinke ovih glodara, dok se laponska sova hrani odraslim.[7]

Vokalizacija uredi

Vokalni repertoar laponske sove je raznovrstan i menja se sa starošću jedinke. Mlade ptice se oglašavaju niskim cvokotanjem, da bi, kako postaju starije, počele da ispuštaju glasniji, oštar pisak.[47] Čak i nekoliko meseci nakon što dobiju perje, mladi i dalje nastavljaju da ispuštaju zvuk kojim traže od roditelja hranu. Kada vide uljeza, mladunci se obično oglašavaju siktanjem.[7]

Teritorijalni doziv ispuštaju jedinke oba pola i on predstavlja seriju niskih, jednako razmaknutih „huu”-ova, s tim da je oglašavanje mužjaka dublje. Ovaj doziv se najčešće može čuti tokom sezone gnežđenja i u ili u blizini gnezda i to u noćnim časovima. Drugo dozivanje, koje je sačinjeno od niskih, mekih, dvostrukih „huu”-ova predstavlja kontaktni doziv i povezano je sa odbranom teritorije.[40] Uz ove, mužjak ponekad ispušta i mekšu verziju teritorijalnog dozivanja kada donosi hranu ženki, a još jedna varijacija teritorijalnog dozivanja može se čuti od strane ženke i predstavlja reakciju na uznemirenost obično uzrokovanu ljudskim faktorom.[7]

Tipično oglašavanje ženke prilikom traženja hrane jeste meki, pojedinačni doziv koji ženka ponavlja i koji se može opisati kao „vuup” ili „vu-up”, a frekvencija i opseg ponavljanja zavise od stepena gladi. Ovo oglašavanje se može čuti tokom noći, u rano jutro i kasno veče, a ponekad se koristi i kako bi se održao kontakt između mužjaka i ženke, kao i između mladih.[7]

Tokom razmene plena, kako između mužjaka i ženke, tako i između odraslih i mladunaca, često se može čuti uzbuđeno, visoko cvokotanje.[40] Kada su mladi ili gnezdo ugroženi od strane neprijatelja, može se čuti glasni, nepravilan doziv pomalo sličan cvrkutanju i služi za odvraćanje pažnje predatorima. Pored svih ovih dozivanja, zabeleženi su i nazalno njištanje i blejanje kod mužjaka nakon što su jaja izlegnuta, kao i dvodelno, kratko lajanje koje ispušta ženka kao upozorenje mladuncima.[7]

Repertoar dozivanja najveći je tokom sezone gnežđenja, dok se van sezone razmnožavanja može čuti svega nekoliko različitih doziva, a sa povećanjem obima repertoara uglavnom dolazi tokom jeseni.[4][37][13]

Kada je reč o nevokalnom oglašavanju, ono se kod laponske sove sastoji od klepetanja kljunom koje „ispuštaju” i mladunci i odrasli i to gotovo uvek kao odgovor na ljudsko uznemiravanje, a obično je praćeno siktanjem.[7]

Ponašanje uredi

Kretanje uredi

Retko hoda po zemlji, a kada to čini, uglavnom hoda po tvrdom snegu, po kom sa lakoćom može i da trči.[12] Mladunci se dobro penju uz pomoć stopala, kljuna i krila, a kada su još uvek nedovoljno zreli da bi leteli, često skakuću na zemlji od drveta do drveta.

Let laponske sove se sastoji od sporih i dubokih zamaha krila, tako da u neku ruku podseća na let moljaca. Sa druge strane, prilikom lova let može biti izuzetno agilan i brz. Pre nego što se ustremi na plen, često lebdi iznad mesta na kom sumnja da se nalazi plen, a kad ga uoči, stropošta se na njega. Opterećenje krila je malo i u proseku iznosi 0,35 g/cm², što je znatno manje nego kod buljina, a to joj omogućava spori, tihi let, pun manevara, tako da sa lakoćom leti između drveća u gustim šumama, izgledajući tako mnogo manja nego što zaista jeste.[5] Letno perje je izuzetno mekano, tako da se retko povređuje čak i ako krila udare u granu prilikom takvog leta.[13]

Briga o sebi uredi

Nakon spavanja i kupanja, često doteruje svoje perje, protresa telo i isteže se.[48][49] Nogu i krilo koji se nalaze sa iste strane povremeno isteže simultano, a ponekad takođe isteže oba krila i prebacuje ih preko glave.[7] Jedinke u divljini se retko sunčaju tokom leta, dok je kod onih u zatočeništvu zabeleženo da se sunčaju od juna pa sve do septembra.[13]

Vreme tokom dana obično provodi na grani drveta, blizu stabla, što joj omogućava lakšu kamuflažu.[25][50][51] U tim situacijama, laponska sova spušta glavu, zatvara oči i „savija” facijalni disk, deleći tako lice vertikalnom tamnom linijom koja se često poklapa sa okolnim uspravnim šarama kore drveta.[4] Tokom toplog vremena, odmara se na drveću sa prilično gustom vegetacijom, a takođe i često menja drvo na kom odmara. Zimi često dan provodi na osunčanim otvorenim područjima, u kojima odmara na vrhovima stubova, bandera i stabala.[7]

Iako je primarno noćna ptica, laponska sova može loviti tokom dana, pogotovo u periodima nakon izleganja i generalno kada se gnezdi. Lov tokom dana je takođe zabeležen zimi na području Kanade.[7]

Predacija uredi

Laponska sova neposrednu okolinu svog gnezda brani kako od drugih jedinki svoje vrste, tako i od nekih drugih vrsta, uključujući gavrana (Corvus corax), širokokrilog mišara (Buteo platypterus), jastreba (Accipiter gentilis) i američku buljinu (Bubo virginianus).[7] Uljeze koji se previše približe gnezdu goni, a ponekad ih napada i kandžama. Kada je reč o samoj odbrani gnezda, ženke su uglavnom srčanije, tako da su mnogo opasnije kada brane svoje mladunce.[5] Evropski ornitolozi upravo iz tog razloga nose kacige i maske za lice kada se približavaju gnezdu, a sve kako ne bi bili ozleđeni.[14] Zabeleženo je da laponska sova može uspešno oterati od gnezda čak i medveda.[5]

Intraspecijska agresija se ponekad može zapaziti u oblastima u kojima ova ptica provodi zimu.[12][13] Sa druge strane, laponsku sovu često uznemiravaju druge ptice, među kojima i ritska sova (Asio flammeus), širokokrili mišar i jastrebovi, a uglavnom im uspešno pobegne koristeći se svojim vrludavim letom kroz gustu šumu.[7]

Kada se nađe u opasnosti, laponska sova širi svoje riktalne čekinje i prateće perje, otkrivajući i ističući tako kljun. Ako se intenzitet pretnje poveća, ona polako spušta krila ka dole i blago ih širi, a u isto vreme počinje da klepeće kljunom ili ispušta tiho bukanje. Nakon toga napada. Pored ovoga, ponekad spušta jedno ili oba potpuno raširena krila ka dole, dok ka gore podiže glavu i perje. Laponska sova na neke pretnje može reagovati i tako što sabija glavu i telesno perje, držeći oči otvorene i grudi usmerene direktno ka izvoru pretnje.[7]

Teritorijalnost uredi

Laponska sova je intraspecijski teritorijalna vrsta samo kada se pretnja nađe u neposrednoj blizini gnezda. Generalno ne brani svoja područja za hranjenje,[52][53] mada su i takvi slučajevi zabeleženi u Kaliforniji.[7] Parovi se obično gnezde na međusobnoj udaljenosti od oko pola kilometra,[13][20][53] na Skandinaviji i gušće.[4] Tokom zime, postoje naznake teritorijalnosti, uglavnom u periodima i oblastima u kojima je plen oskudan.[12][13]

Odrasli mužjaci vokalizacijom uspostavljaju i označavaju teritoriju u blizini svog gnezda.[53] Teritorije se uspostavljaju najranije u jesen, i to neposredno pre gnežđenja, a u nekim oblastima areala parovi laponskih sova te teritorije mogu nastanjivati tokom cele godine.[7]

Generalno je tolerantna na druge sove i diuralne ptice grabljivice, tako da se gnezda američke buljine, širokokrilog mišara, crvenorepog mišara (Buteo jamaicensis), jastreba, jastrebače (Surnia ulula) i gaćaste kukumavke (Aegolius funereus) mogu naći u krugu od 500 metara od gnezda laponske sove.[54] Može se takmičiti za gnezdo sa američkom buljinom, s obzirom da obe vrste vole da se gnezde u napuštenim gnezdima drugih grabljivica koja se nalaze na otvorenim prostorima.[13][5]

Kada je reč o interakciji sa drugim vrstama, laponska sova je često uznemiravana od strane crvenogrudog kosa (Turdus migratorius) i ptica iz porodice vrana.[36] Pored toga, zabeleženo je i da američka buljina može pojesti mladunce laponske sove ukoliko se isti nalaze u napuštenom gnezdu crvenogrudog kosa, a i jastreb i crvenorepi mišar mogu napasti mladunce.[13][36] Pored ptica, i neki sisari se mogu svrstati u predatore koji napadaju ovu sovu, pa je tako zabeleženo da mladunce ubijaju američki crni medved (Ursus americanus) i kuna ribolovac (Pekania pennanti), a odrasle jedinke kanadski ris (Lynx canadensis).[53]

Iako je laponska sova duža i po izgledu veća od sova iz roda buljina (američka buljina u Severnoj Americi, buljina u severozapadnom palearktiku), njena masa iznosi u proseku 84% mase američke buljine i svega 40% mase buljine. Tako da, uprkos impresivnoj veličini, laponska sova uzima mali procenat plena i malo je verovatno da se direktno takmiči za plen sa buljinama.[5] Sa druge strane, manje vrste poput utine i gaćaste kukumavke mogu predstavljati direktniju konkurenciju za hranu, pogotovo u periodima kada plena nema u izobilju.[14] Nadmetanje za mesto za gnežđenje je mnogo ozbiljnije od onog za hranu. Kako se američka buljina gnezdi ranije, a kako ima slične potrebe za gnezdom kao i laponska sova, ona obično pokupi najbolje lokacije i najpogodnija gnezda, tako da laponskoj sovi ostaje malo izbora. Ipak, laponska sova se evolutivno navikla na ovu situaciju i dovoljno je jaka i uporna da iz gnezda izbaci ptice iz porodice jastrebova kako bi sebi obezbedila što bolju lokaciju za gnežđenje.[41]

  •  
    Laponska sova na odmaralištu
  •  
    Laponska sova u letu
  •  
    Sa raširenim krilima
  •  
    Laponska sova doteruje svoje perje
  •  
    Sunča se

Razmnožavanje uredi

 
Jaje laponske sove, kolekcija Muzeja Vizbaden

Laponska sova generalno nije monogamna vrsta, međutim, veza između para se može održati duže od jedne godine ukoliko je populacija plena dovoljno visoka.[53] Ova sova dostiže polnu zrelost i počinje sa razmnožavanjem sa oko tri godine starosti.[55][56][57] Jedinke kreću sa formiranjem parova najranije tokom januara, a najkasnije tokom aprila i maja, odnosno do dve nedelje pre polaganja jaja,[40][18][19] a samo udvaranje i proces odabiranja gnezda može početi u novembru.[53] Vreme polaganja jaja varira u zavisnosti od dela areala, kvaliteta lokacije i dostupnosti plena, ali se u proseku jaja polažu od marta do maja,[5][17] s tim što može doći do kašnjenja u godinama kada su snežne padavine veće.[18] Ne dolazi do ponovnog gnežđenja sem u slučajevima kada je prvo leglo neuspešno.[7]

Par više puta posećuje gnezdo 17—25 dana pre gnežđenja, a dešava se i da se obiđe više različitih gnezda pre nego što se odabere najbolje.[18] Kao lokacija za gnezdo uglavnom se biraju mrtva stabla sa slomljenim vrhom, stara i napuštena gnezda drugih grabljivica,[58] grmlje imele, a povremeno se gnezdi i na zemlji.[18][7] Kao ni druge sove, ni laponska sova ne dodaje materijal u gnezdo, već samo nastanjuje datu lokaciju.[5] Ukoliko je gnezdo dovoljno dobro, jedan par ga može koristiti tokom više godina.[20][2]

Ženka nakon parenja polaže 2 do 5, obično tri bela, ovalna ili eliptična jaja koja su u proseku velika 53,5 × 42,5 milimetara.[41][40][59] Jaja su nešto duža i više jajasta u odnosu na jaja drugih sova iz roda bezuhih sova, što predstavlja adaptaciju koja sprečava da se jaja otkotrljaju i ispadnu iz otvorenih, ravnih gnezda.[7]

Inkubacija započinje odmah nakon polaganja prvog jajeta, a vrši je isključivo ženka, koja snosi jaja u razmaku od 1 do 3 dana.[7] Inkubacija traje u proseku 30 dana, a tokom tog perioda ženka napušta gnezdo samo na kratko kako bi izvršila nuždu i izbacila pelet.[41]

Nakon izleganja, mladunci su teški oko 35 grama i obloženi su paperjem.[40] Kako je mužjak zadužen za ishranu, on u tom periodu donosi i do pet plena dnevno, tako da mladi dobijaju brzo na težini, u proseku po 20 grama dnevno.[40] Ptići postepeno dobijaju perje, tako da su nakon nekog perioda mermerno sivi i beli, dobro se uklapajući tako u šumsku okolinu.[5]

Dve do tri nedelje nakon izleganja, ženka počinje da češće izlazi iz gnezda i odmara se na obližnjim granama. U prvim danima, mužjak donosi hranu koju predaje ženki koja potom hrani mladunce, dok nakon operjavanja mužjak direktno hrani mladunce.[7] Sa mesec dana starosti, mladi već polako izlaze iz gnezda,[20] kada se penju po granama služeći se kandžama, kljunom i krilima,[36] da bi nedelju do dve nakon toga već bili sposobni da lete.[18] U periodu napuštanja gnezda, ptići u proseku teže između 360 i 750 grama.[36] Kada mladunci postanu sposobni da lete, ženka bude uz njih još kratko vreme kako bi ih štitila, a potom ih napušta, da bi mužjak ostao uz njih i do tri meseca, kada mlade ptice počinju same da love.[36][7]

  •  
    Laponska sova u gnezdu
  •  
    Mladunče laponske sove
  •  
    Mladunče zeva
  •  
    Mlada laponska sova
  •  
    Juvenilna jedinka

Demografija i populacije uredi

Laponska sova u proseku živi između 9 i 13 godina, a uzroci ranije smrti mogu biti različiti.[20][60] Tako su u Kanadi glavni uzroci smrti sudari sa automobilima, ubijanje od strane ljudi, gladovanje, a za njenu smrt mogu biti zaslužni i predatori poput gavrana koji jede jaja i mladunce, i američka buljina, koja napada kako mlade, tako i odrasle jedinke.[61] U iruptivnim godinama često glavni faktor smrtnosti bude gladovanje usled nedostatka hrane. U takvim godinama, veliki broj jedinki napušta svoj areal gnežđenja, pa ishrana postaje teža i nezavisnija, pogotovo za mlađe jedinke.[59]

Ovu sovu često napadaju razni insekti i paraziti, koji takođe mogu izazvati razne bolesti pa čak i smrt. Među njima su muve iz porodice Simuliidae i komarci, koji grizu mlade, uzrokujući oticanje kapaka, a ponekad i smrt.[5][41] Kada je reč o parazitima, njeno perje napadaju vaši iz roda Kurodaia, dok se creva lako mogu zaraziti valjkastim crvima. Mogu oboleti od kokcidioze, bolesti koja napada tanko crevo, dok se jedinke u zatočeništvu često zaraze aspergilozom, uzrokovanom gljivama.

Populacioni status uredi

Gustina jedinki se znatno razlikuje od regiona do regiona, a uveliko zavisi od prisutnosti plena i dostupnosti gnezda. U Oregonu se gustina kreće od 0,74 do 1,72 para po kvadratnom kilometru,[36] u Manitobi i Minesoti u proseku iznosi 1,88,[53] a u Kaliforniji 0,66 parova po kilometru kvadratnom.[37]

Efekti ljudske aktivnosti uredi

Masovna seča drveća ima najveći uticaj na populacije laponske sove. Seča drveća i generalno krčenje šuma utiče na smanjenje broja kako živog drveća, tako i mrtvih panjeva i stabala velikih prečnika, što drastično smanjuje broj mesta pogodnih za gnežđenje. Pored toga, često trovanje džepnih gofera i drugih životinja kojima se laponska sova hrani može imati negativnog uticaja. [13]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v BirdLife International 2009. „Strix nebulosa (Great Grey Owl)” (na jeziku: engleski). In: IUCN 2010. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2010.2. Arhivirano iz originala 21. 09. 2011. g. Pristupljeno 14. 8. 2010. 
  2. ^ a b v g d đ Duncan, J. R. (1992). „Influence of prey abundance and snow cover on Great Gray Owl breeding dispersal”. Winnipeg: Univ. of Manitoba. 
  3. ^ Johnsgard, P. A. (1988). North American owls: biology and natural history. Washington, D.C.: Smithsonian Institution Press. 
  4. ^ a b v g d đ e Cramp, S. (1985). Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa. 4. terns to woodpeckers. New York: Oxford Univ. Press. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Voous, K. H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. Cambridge, MA: MIT Press. 
  6. ^ Deane P. Lewis. „Great Gray Owl - Strix nebulosa” (na jeziku: engleski). OwlPages.com. Pristupljeno 14. 8. 2010. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c Bull, E. L.; Duncan, J. R. (1993). Poole, A. F.; Gill, F. B., ur. „Great Gray Owl (Strix nebulosa)”. The Birds of North America. Ithaca, NY, USA: Cornell Lab of Ornithology. doi:10.2173/bna.41. 
  8. ^ a b v Godfrey, W. E. (1986). The birds of Canada. Ottawa: National Museums of Canada. 
  9. ^ König, C.; Weick, F.; Becking, J.-H. (2008). Owls of the World (2nd izd.). A&C Black Publishers Ltd., London, UK. ISBN 978-0-7136-6548-2. 
  10. ^ a b „Strix nebulosa (Great Grey Owl) - Avibase”. avibase.bsc-eoc.org. Pristupljeno 22. 6. 2019. 
  11. ^ a b v Nero, R. W. (1969). „The status of the Great Gray Owl in Manitoba, with special reference to the 1968-69 influx”. Blue Jay. 27: 191-209. 
  12. ^ a b v g d đ Brunton, D. E.; Jr. Pittaway, R. (1971). „Observations of the Great Gray Owl on winter range”. Can. Field-Nat. 85: 315-322. 
  13. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Nero, Robert W. (1980). The Great Gray Owl: Phantom of the Northern Forest. Washington, D.C.: Smithsonian Inst. Press. 
  14. ^ a b v Mikkola, M. (1983). The owls of Europe. Vermillion, SD: Buteo Books. 
  15. ^ Marti, C. D. (1986). „The owls of Utah”. Utah Birds. 2 (4): 81-94. 
  16. ^ Master, L. L. (1979). „Some observations on great gray owls and their prey in Michigan”. The Jack-Pine Warbler. 57 (4): 215-217. 
  17. ^ a b Volland, L. A. (1974). „Relation of pocket gophers to plant communities in the pine region of central Oregon”. Wildlife and forest management in the Pacific Northwest: Proceedings of a symposium. OR: Oregon State University, School of Forestry, Forest Research Laboratory: 149-166. 
  18. ^ a b v g d đ e ž Franklin, A. B. (1987). Breeding biology of the Great Gray Owl in southeastern Idaho and northwestern Wyoming. Arcata, CA: Humboldt State Univ. 
  19. ^ a b Franklin, A. B. (1988). „Breeding biology of the great gray owl in southeastern Idaho and northwestern Montana”. The Condor. 90 (3): 689-696. 
  20. ^ a b v g d Bull, E. L.; Henjum, M. G.; Rohweder, R. S. (1988). „Home range and dispersal of Great Gray Owls in northeastern Oregon”. J. Raptor Res. 22: 101-106. 
  21. ^ Kerlinger, P.; Lein, M. R.; Sevick, B. J. (1985). „Distribution and population fluctations of wintering Snowy Owls (Nyctea scandiaca) in North America”. Can. J. Zool. 63: 1829-1834. 
  22. ^ Fetz, T. W.; Janes, S. W.; Lauchstedt, H. „Habitat characteristics of great gray owl sites in the Siskiyou Mountains of southeastern Oregon”. Journal of Raptor Research. 37 (4): 315-322. 
  23. ^ Atkinson, E. (1989). „Great gray owl (Strix nebulosa) surveys on the Payette National Forest”. Boise, ID: Idaho Department of Fish and Game: 22. 
  24. ^ Hurt, P. (1984). „Maintenance of old growth habitat through the Forest Planning Process”. The Habitat Express. Ogden, UT: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Intermountain Region. 84—8: 8. 
  25. ^ a b Hayward, G. D. (1994). „Conservation status of great gray owls in the United States”. Gen. Tech. Rep. Fort Collins, CO: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Forest and Range Experiment Station: 202-206. 
  26. ^ Hayward, G. D.; Verner, J. (1994). Flammulated, boreal, and great gray owls in the United States: a technical conservation assessment. Fort Collins, CO: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Forest and Range Experiment Station. 
  27. ^ Kingsley, N. P.; Nicholls, T. H. (1991). „Raptor habitat in the Midwest”. Scientific and Technical Series. Washington, DC: National Wildlife Federation. 15. 
  28. ^ Larrison, E. J. (1981). Birds of the Pacific Northwest: Washington, Oregon, Idaho, and British Columbia. A Northwest Naturalist Book. Moscow, ID: University Press of Idaho. 
  29. ^ Servos, M. C. (1986). Summer habitat use by the Great Gray Owl (Strix nebulosa) in southeastern Manitoba. Winnipeg, Manitoba: Univ. of Manitoba, Winnipeg: Natural Resources Inst. practicum. 
  30. ^ a b Bouchart, M. L. (1991). Great Gray Owl habitat use in southeastern Manitoba and the effects of forest resource management. Winnipeg, Manitoba: . of Manitoba, Winnipeg: Natural Resources Inst. practicum. 
  31. ^ Goggans, R.; Platt, R. (1992). „Breeding season observations of great gray owls on the Willamette National Forest, Oregon”. Oregon Birds. 18 (2): 35-41. 
  32. ^ Parks, C. G.; Bull, E. L.; Torgersen, T. R. (1997). „Field guide for the identification of snags and logs in the interior Columbia River basin”. Gen. Tech. Rep. Portland, OR: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Pacific Northwest Research Station: 40. 
  33. ^ Hinam, H. L.; Duncan, J. R. (2002). „Effects of habitat fragmentation and slope on the distribution of three owl species in the Manitoba Escarpment, Canada--a preliminary analysis”. Collingwood, VIC: CSIRO Publishing: 148-161. 
  34. ^ Newton, I.; Kavanagh, R.; Olsen, J.; Taylor, I. (2002). Ecology and conservation of owls. Collingwood, VIC: CSIRO Publishing. 
  35. ^ Forsman, E. D.; Bryan, T. (1987). „Distribution, abundance, and habitat of Great Gray Owls in southcentral oregon”. Murrelet. 68: 45-49. 
  36. ^ a b v g d đ e ž z Bull, E. L.; Henjum, M. G. (1990). „Ecology of the great gray owl”. U.S. Dept. Agric., For. Serv., Gen. Tech. Rep. 
  37. ^ a b v g Winter, J. (1986). Status, distribution and ecology of the great gray owl (Strix nebulosa) in California. San Francisco, CA: San Francisco State Univ. 
  38. ^ Law, C. (1960). „The Great Gray Owl of the woodlands”. Blue Jay. 18: 14-16. 
  39. ^ Godfrey, W. E. (1967). „Some winter aspects of the Great Gray Owl”. Can. Field-Nat. 81: 99-101. 
  40. ^ a b v g d đ e ž z Collins, K. M. (1980). Aspects of the biology of the great gray owl, Strix nebulosa. Winnipeg, Manitoba: Univ. of Manitoba. 
  41. ^ a b v g d Mikkola, H. (1981). Der bartkauz Strix nebulosa. Wittenberg-Lutherstadt: A. Ziemsen Verlag. 
  42. ^ Bull, E. L.; Henjum, M. G.; Rohweder, R. S. (1989). „Diet and optimal foraging of Great Gray Owls”. J. Wildl. Manage. 53: 47-50. 
  43. ^ Stepnisky, D. P. (1997). „Landscape features and characteristics of great gray owl (Srix nebulosa) nests in fragmented landscapes of central Alberta”. Gen. Tech. Rep. U.S. Department of Agriculture, Forest Service, North Central Forest Experiment Station: St. Paul, MN: 601-607. 
  44. ^ Duncan, J. R.; Johnson, D. H.; Nicholls, T. H. (1997). Biology and conservation of owls of the Northern Hemisphere: 2nd international symposium: Proceedings. St. Paul, MN: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, North Central Forest Experiment Station. 
  45. ^ Osborne, T. O. (1987). „Biology of the great gray owl in interior Alaska”. Gen. Tech. Rep. Fort Collins, CO: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Forest and Range Experiment Station: 91-95. 
  46. ^ Nero, R. W. (1986). „Great gray owls apparently feeding on frogs on roads at night”. Blue Jay. 44 (3): 189-190. 
  47. ^ Nero, R. W.; Sealy, S. G.; Copland, H. W. R. (1974). „Great gray owls occupy artificial nest”. Loon. 46: 161-165. 
  48. ^ Quinton, M. S. (1988). Ghost of the forest, the Great Gray Owl. Flagstaff: Northland Press. 
  49. ^ Habeck, J. R. (1994). „Dynamics of forest communities used by great gray owls”. Gen. Tech. Rep. Fort Collins, CO: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Forest and Range Experiment Station: 176-201. 
  50. ^ Breining, G. (1992). „Rising from the bogs”. Nature Conservancy. 42 (4): 25-29. 
  51. ^ Munther, G.; Diebert, J.; Hillis, M. (1978). „Some wildlife and fisheries habitat management concepts”. Forest Workshops. Missoula, MT: U.S. Department of Agriculture, Forest Service, Lolo National Forest: 66. 
  52. ^ Bull, E. L.; Henjum, M. G. (1987). „The neighborly great gray owl”. Natural History. 9: 32-41. 
  53. ^ a b v g d đ e Duncan, J. R. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Movement strategies, mortality, and behavior of radio-marked Great Gray Owls in southeastern Manitoba and northern Minnesota”. Biology and conservation of northern forest owls. Winnipeg, MB: 101-107. 
  54. ^ Lane, P. A.; Duncan, J. R. (1987). „Observations of Northern Hawk-owls nesting in Roseau County”. Loon. 59: 165-174. 
  55. ^ Bull, E. L. (1989). „Great gray owl (Strix nebulosa)”. Jackson, WY: Northern Rockies Conservation Cooperative: 82-83. 
  56. ^ Clark, Tim W.; Harvey, Ann H.; Dorn, Robert D.; Genter, David L.; Groves, Craig (1989). Rare, sensitive, and threatened species of the Greater Yellowstone ecosystem. Jackson, WY: Northern Rockies Conservation Cooperative. 
  57. ^ Bull, Evelyn L.; Henjum, Mark G.; Rohweder, Ronald S. (1989). „Reproduction and mortality of great gray owls in Oregon”. Northwest Science. 63 (1): 38-43. 
  58. ^ Munts, M. A.; Powers, L. R. (1991). „Observations on the occurrence and nesting of the great gray owl (Strix nebulosa Forster) in Valley County, Idaho”. Journal of the Idaho Academy of Science. 27 (2): 37-44. 
  59. ^ a b Oeming, A. F. (1955). „A preliminary study of the Great Gray Owl (Scotiaptex nebulosa nebulosa) (Forster) in Alberta with observations of other species of owls”. Edmonton: Univ. of Alberta. 
  60. ^ Oeming, A. F. (1964). „Banding recovery of Great Gray Owl”. Blue Jay. 22: 10. 
  61. ^ Nero, R. W.; Copland, H. W. R. (1981). „High mortality of Great Gray Owls in Manitoba-winter 1980-81.”. Blue Jay. 39: 158-165. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лапонска_сова&oldid=27711768”