Leonid Kravčuk
Leonid Makarovič Kravčuk (ukr. Леонід Макарович Кравчук; Veliki Žitin, 10. januar 1934 — Minhen, 10. maj 2022) bio je ukrajinski političar i prvi predsednik Ukrajine nakon sticanja nezavisnosti 1991. godine.
| Leonid Kravčuk | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) Kravčuk 1991. | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 10. januar 1934. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Veliki Žitin, Poljska | ||||||||||||
| Datum smrti | 10. maj 2022. (88 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Minhen, Nemačka | ||||||||||||
| Državljanstvo | ukrajinsko | ||||||||||||
| Religija | pravoslavlje | ||||||||||||
| Profesija | političar | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Socijaldemokratska partija Ukrajine (1998–2009) KPSS (1958–1991) | ||||||||||||
| |||||||||||||
| Potpis |  | ||||||||||||
Biografija uredi
Rođen je 1934. godine u selu Veliki Žitin u seljačkoj porodici. To je područje tada bilo deo Poljske, a nakon Drugog svetskog rata je priključeno Ukrajinskoj SSR. Član Komunističke partije Sovjetskog Saveza postao je 1958, a radio je u Agitpropu. Član Politbiroa KP Ukrajine postao je 1989, a 23. jula 1990. izabran za predsednika Vrhovne rade, čime je postao najuticajniji ukrajinski političar.
Nakon neuspelog Avgustovskog puča u Moskvi 1991, Kravčuk je napustio članstvo u KPSS i proglasio Ukrajinu nezavisnom od Sovjetskog Saveza. Bio je izabran za prvog predsednika nezavisne Ukrajine na predsedničkim izborima u decembru 1991. godine.
Predsednik uredi
Svoju je političku karijeru jačao izbegavajući sukobe, a odlikovao se lukavošću i diplomatskim pristupom. Kravčuk je tokom svog mandata okrenuo Ukrajinu prema Zapadu i bio jedan od retkih vođa u svetu koji je svoju zemlju očistio od nuklearnog naoružanja. Nije uspeo da se obračuna s korupcijom, koja je bila uzrok loše sprovedenoj privatizaciji državnog vlasništva. Inflacija je u zemlji dostigla astronomske visine između 1992. i 1994, penjući se na hiljade procenata.
Najveći promašaj tokom Kravčukovog mandata bila je propast Crnomorske parobrodske kompanije u Odesi, dotada najveće trgovačke flote na svetu. Kompanija je tajno prodana u bescenje stranim firmama za sitan novac. Stotine mornara nisu primili plate i ostali da žive na brodovima širom sveta nekoliko narednih godina. Kravčukov sin bio je optužen da je učestvovao u malverzacijama oko prodaje kompanije.
Šokirani propašću privrede i rastom napetosti s Rusijom, ukrajinski birači su na predsedničkim izborima 1994. izabrali Leonida Kučmu, koji je obećao obračun s korupcijom, obnovu privrede i veću saradnju s Rusijom.
Nuklearno naoružanje Ukrajine uredi
Nakon raspada SSSR-a 1991. godine, Ukrajina je nasledila oko 176 strateških, i preko 2.500 taktičkih nuklearnih raketa. U tom trenutku je Ukrajina imala treći najveći nuklearni arsenal na svetu, posle SAD i Rusije. U intervjuu za Dojče vele 5. decembra 2014. godine je izjavio da je to u suštini bilo samo formalno, pošto je Kijev de facto bio nemoćan. "Svi kontrolni sistemi su bili u Rusiji. Takozvani crni kofer sa kontrolama za lansiranje, bio je kod ruskog predsednika Borisa Jeljcina." Po Kravčuku je Ukrajina mogla da zadrži nuklearno naoružanje, ali bi cena bila ogromna. Uprkos tome što su se pogonske rakete proizvodile u Dnjepropetrovsku, nuklearne bojeve glave nisu, i za Ukrajinu bi cena njihovog održavanja i proizvodnje bila prevelika. Po njegovim rečima, to bi koštalo 65 milijardi američkih dolara (53 milijardi evra), a državna kasa je bila prazna. Naveo je i da je Zapad pretio Ukrajini izolacijom, pošto su rakete navodno bile usmerene ka SAD, pa je po njegovim rečima "jedina moguća odluka bila da se odustane od nuklearnog naoružanja."
Ukrajinske rakete su bile ili uništene, ili prenesene u Rusiju. Kao kompenzaciju je režim u Kijevu dobio finansijsku pomoć od SAD, jeftino snabdevanje energentima iz Rusije, i bezbedonosne garancije upisane u Budimpeštanski memorandum.[1] Postoje različita tumačenja o prirodi tih garancija, a debata o tome je postala intenzivna nakon 2014. godine i situacije sa Krimom.
Postpredsednička karijera uredi
Nakon poraza na izborima, Kravčuk se povezao s nekoliko ukrajinskih oligarha i s njima osnovao Socijaldemokratsku partiju Ukrajine (ujedinjenu). Na predsedničkim izborima 2004. godine, Kravčuk je dao podršku Viktoru Janukoviču[2]. U intervjuu 2009. je izjavio da napušta politiku[3][4]. Na predsedničkim izborima 2010. je dao podršku Juliji Timošenko, okrenuvši se od Janukoviča[5]. Jedna vrsta ručnih kolica je u Ukrajini nazvana po njemu — popularna kravčučka.
Smrt uredi
Umro je 10. maja 2022. godine u Minhenu.[6][7][8] Nadživeo je Stanislava Šuškeviča za oko nedelju dana. Bio je poslednji živi šef države koji je potpisao Bjelovješki sporazum, kojim se SSSR formalno raspao.
Izvori uredi
- ^ Roman Goncharenko (5. decembar 2014). „Ukraine's forgotten security guarantee: The Budapest Memorandum”. dw.com/en (na jeziku: engleski). Dojče vele. Pristupljeno 10. maj 2022.
- ^ Viktor Medvedchuk’s Crisis Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. septembar 2008), Ukrainska Pravda (26.6. 2007)
- ^ Kravchuk left SDP(u) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. jul 2011) (jezik: ukrajinski)
- ^ Kravchuk leaves Social Democratic Party of Ukraine (united) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2012), Interfax-Ukraine (25.9. 2009)
- ^ (jezik: ruski) Kravčuk stal doverennыm licom Timošenko na prezidentskih vыborah Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jul 2012), Focus (21.10. 2009)
- ^ „Umer pervый prezident Ukrainы Leonid Kravčuk — Delo.ua”. delo.ua (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2022-05-10.
- ^ „Preminuo Leonid Kravčuk, prvi predsednik Ukrajine”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-05-10.
- ^ „Pohoron Kravčuka priznačeniй liše na vіvtorok. Stala vіdoma pričina”. glavcom.ua (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 2022-05-15.
Spoljašnje veze uredi
Zvanična internet stranica Leonida Kravčuka Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. maj 2022)
