Luča mikrokozma

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Luča (višeznačna odrednica).

Luča mikrokozma je poema Petra II Petrovića Njegoša nastala u proleće 1845, koja pripada epohi romantizma. Prvo izdanje je objavljeno u Beogradu iste godine.

Luča mikrokozma
Naslovna strana originalnog izdanja Luče mikrokozma
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Luča mikrokozma
Autor	Petar II Petrović Njegoš
Zemlja	Crna Gora
Jezik	srpski narodni jezik
Žanr / vrsta dela	filozofsko-religijska poema
Izdavanje
Datum	1. maj 1845

U ovom filozofsko-religijskom spevu duša, vođena „iskrom božanstvenom", traga za uzrocima čovekovog pada sa neba i lepotom božanstva. Pesnik opisuje kosmičke i rajske predele kao i Sataninu pobunu protiv Boga koja je dovela do izgnanstva čoveka na Zemlju.

Nastanak

„Luča mikrokozma“ je napisana za vrlo kratko vreme 1845. Njegoš je 6. jula 1845. pismom obavestio Simu Milutinovića Sarajliju da mu šalje „malo djelce Luču mikrokozma mnom sastavljenu četiri prve neđelje časnoga i velikoga posta“. Matija Bećković skreće pažnju da „Luča“ nije slučajno pisana u vreme posta jer „i što je post odricanje, a pričešće zavet i spremnost na žrtvu i poistovećenje s Hristom, i što se i post i „Luča“ završavaju vaskrsenjem." Milorad Medaković, Njegošev biograf i sekretar, napominje, u svojoj knjizi o Njegošu, da „djelo Luča mikrokozma bješe vladici najmilije“.

Ranija dela

„Luči mikrokozma“ je prethodio niz Njegoševih pesama izrazite duhovne preokupacije: „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ i „Zarobljen Crnogorac od vile“ 1834, „Oda suncu, spjevata noću bez mjeseca“ 1836, „Filozof, astronom i poeta“ i „Misao“ 1844. Ipak, misli i apstraktne slike, koje su nicale u Njegoševom duhu u višegodišnjem traganju za bićem kao krajnjim uzrokom stvari, dobile su pun umetnički izraz tek u „Luči“.

Kasnija dela

„Luča“ je hronološki prvo od tri Njegoševa najpoznatija dela. Posle „Luče“ napisan je „Gorski vijenac“ (1846, objavljen 1847), a potom „Lažni car Šćepan Mali“ (1847, objavljen 1851).

U predgovoru „Luči mikrokozma“ Miodrag Pavlović razmatra teme i međusobne odnose tri Njegoševa velika speva:

Svako delo Njegoševo je drukčije, svaka gromada ova tri speva stoji u jednom drugačijem duhovnom prostoru. Od „Luče“ i njenih biljurnih nebesa koračao je pesnik stepen po stepen bliže zemlji. „Gorski vijenac“ su visovi heroike, idealizacija plemenskog i istorijskog identiteta, jak doživljaj lepote zajednice kojoj pripada. „Lažni car“ je pročitavanje istorije, relativizam vrednosti, heroika i njena naličja.(...) Njegoš je napisao svoju teogoniju u „Luči“, svoju nacionalnu heroiku u „Gorskom vijencu“, i ironiju istorijske svakodnevnice, u „Lažnom caru“.

Sažetak

„Luča" se sastoji od uvodne posvete Simi Milutinoviću Sarajliji i 6 pevanja.

Posveta

Posveta predstavlja svojevrsni prolog speva i sadrži neke od najbitnijih pesnikovih ideja. Pero Slijepčević u eseju „Odraz života u Luči Mikrokozma“ navodi da:

Što je u Lu­či ka­za­no kroz ale­go­ri­ju, ka­za­no je u Po­sve­ti ne­po­sred­no. Ne­ma u vas­ko­li­koj Vla­di­či­noj po­e­zi­ji sti­ho­va ko­je tre­ba či­ta­ti ta­ko do­slov­no kao či­stu i pu­nu is­po­vest. Tu je on ka­zao naj­pot­pu­ni­je ne sa­mo su­šti­nu svo­ga spe­va, ne­go su­šti­nu svo­ga umo­va­nja. O to­me sve­do­či već i sa­ma kom­po­zi­ci­ja Po­sve­te. Mi­sli su ras­po­re­đe­ne me­to­dič­no kao u ka­kvoj di­ser­ta­ci­ji.

Pevanja (Pjesne)

Anđeo vodi pesnika, ilustracija Borivoja Grbića, 2013.

U prvom pevanju Njegoš poziva iskru božanstvenu da mu otkrije razlog duhovnog pada čoveka i odnese ga u nebeska polja. U drugom pevanju pesnikova duša vođena anđelom putuje kosmosom, posle čega ulazi u rajski vrt i tu posmatra rajske lepote. Potom je anđeo vodi do izvora, čija voda duši otkriva uzrok pada iz raja. Ostatak speva je pretežno posvećen događajima, koji opisuju strašnu sudbu tvoga [čovekova] padenija.

U trećem pevanju Bog i arhanđeli vode razgovor o beskonačnosti prostora. U istom pevanju Bog saopštava da Satana namerava da se pobuni, a Satana ubeđuje Adama da pređe na njegovu stranu. U četvrtom pevanju, arhangeli Mihailo i Gavrilo dolaze kod Satane i pozivaju ga na pokajanje. Njegoš daje priliku Satani da iznese svoje viđenje i razloge za pobunu protiv Boga. Odgovor arhangela Gavrila Satani biva prekinut krikovima Sataninih pristalica i arhangeli Mihailo i Gavrilo napuštaju skup.

Peto pevanje prikazuje boj između Sataninih i božijih pristalica. Adam u početku učestvuje na strani Satane, ali se onda pokaje i prizna ime svemogućeg. Satana biva pobeđen i, zajedno sa svojom vojskom, oteran u pakao. U šestom pevanju prikazana je sudbina Adamova, odnosno čovekova. Čovek biva izgnan na Zemlju, blizu pakla, stavljen u okove blatne tjelesine, čime gubi status čistog duha. Sam kraj speva odiše svetlošću i nadom: Njegoš uzdiže obožavanje sunca i svetlosti kao najviši oblik prehrišćanske religije, a potom govori o dolasku i vaskrsenju Hrista.

Lica

Pesnikova duša Iskra Anđeo Bog Adam Satana Arhangel Mihail Arhangel Gavrilo Tumačenje Kao i svako poetsko delo, i „Luča“ je manje filozofsko saznanje o biću sveta, a više izraz samog pesnikovog bića i njegovih intelektualnih preokupacija. Mnogi stavovi Njegoševog estetičko-filozofskog sistema razvijeni su baš u ovom delu: učenje o preegzistenciji, panestetizam, nemoć pred obuhvatom beskonačnosti, poistovećenje estetičkog i božanskog. Međutim, u umetničkom smislu, za spev sve ovo nije bitno. „Luča“ nije zbornik Njegoševih estetičkih spekulacija, već izraz njegovog unutrašnjeg sveta, a preko njega i izraz stvarnosti u kojoj je taj svet nastao. Iako na izgled klasicistički spev, „Luča“ je u suštini romantičarsko, izrazito subjektivno delo, u koje pesnik prenosi vlastite emocionalne i životne drame. Naslov dela Reč mikrokosmos dolazi iz grčkog jezika i znači „mali svet“. U Njegoševom spevu čovek predstavlja svet u malom, tako da reč mikrokosmos označava čoveka. Kroz spev čovek se prikazuje kao sukob i jedinstvo dva principa: duha i materije, dobra i zla, svetlosti i tame. Ovi principi u spevu imaju i makroskopsko značenje. Reč luča, kada je upotrebljena u vezi sa čovekom-mikrokozmom označava duhovni princip u čoveku. Luča, odnosno duhovno, čoveka vodi, uzdiže, osvetljava, budi. Teme dela Anica Savić-Rebac u svojim delima o Njegošu razlikuje tri osnovne zamisli „Luče“: Pad božanske duše u materiju, „svetlosna filozofija“ i „slika kosmičke borbe“. Sve tri zamisli bliske su i srodne, same po sebi, i javljaju se, po pravilu zajedno. Značajne su veze Luče mikrokozme sa srpskom istorijom i junačkom tradicijom. U delu, otpadnicima od Srpstva Bog dodeljuje kaznu kakvu i Satani i njegovim sledbenicima. Religija dela U svom delu Religija Njegoševa vladika Nikolaj Velimirović analizira Njegošev religiozni sklop. Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički naročito se bavi „Lučom mikrokozma“ u poglavlju Izgubljeni Raj i navodi: Za Njegoša se ne može reći, da je u svima tačkama saglasan ni s knjigom "Postanja" ni s Miltonom, premda se s njima oboma slaže u glavnoj tački, tj. u tome, da je čovek pao iz prvobitnog blaženog stanja u sadašnje neblaženo stanje i to zbog izvesnog pra-dela, pra-nedela svoga pra-roditelja. Svojim trima mislima u glavnom odstupa Njegoš od biblijsko-miltonovskih pogleda, i to: Čovek - Adam - nije stvoren posle no daleko pre stvaranja zemlje. On je živeo na nebu, kao besmrtan duh, kao anđeo, po činu mlađi od Mihaila, Gavrila i Satane, no ipak kao "vojvoda" jednog "mnogobrojnog legiona" anđela. Ovaj svet je stvoren da bude čoveku mestom izdržanja osude. Iz toga sleduje, da čovek na zemlji nikad ni dana nije bio blažen; zemlja nikad nije bila gradina naslade - Edem, no od početka osuđeničko ostrvo - Sahalin. Preegzistencija duša ne pominje se ni u Bibliji ni kod Miltona, niti pak sleduje iz njihove postavke o padu jednog čoveka, praoca sviju ljudi, Adama. (...) Naš pesnik izrazito i ponovljeno govori o tome, da nije sam Adam zgrešio no i ceo njegov "lik", ceo njegov legion podvlasnih mu anđela, koji su mogli i ne uzeti učešća u Adamovoj zajednici sa Satanom (kao što je, prema Miltonu, od Satane odustao Abdiel), jer su bili slobodni i Adamu podvlasni jedino u službi Bogu, a ne i u protivnoj toj. No svi su dobrovoljno pali sa Adamom u greh, i stoga su svi i osuđeni na zemaljsko zatočenje, zajedno sa svojim vođom. Pravoslavni teolog Atanasije Jevtić u studiji "Njegoš i patristika" analizira Hristološka mesta "Luče" i zaključuje da Njegoš nije ni mogao drugačije da završi delo već onako kako je to uradio tj. pojavom Hrista. Stihovi „Luče“ na ikoni Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve, 19. maj ustanovljen je kao datum praznovanja Njegoša kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. uneta u Cetinjski manastir, Njegoš je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u levoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozma“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“: „ O preblagi, tihi učitelju, voskresenjem smrt si porazio, zemlja slavi svoga spasitelja! ” Vidi još Petar II Petrović Njegoš Gorski vijenac Lažni car Šćepan Mali Reference Spoljašnje veze „Luča mikrokozma“ (1. deo), Guslarsko izvođenje Đoka Koprivice. „Luča mikrokozma“ (2. deo), Guslarsko izvođenje Đoka Koprivice. „Luča mikrokozma“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016)