Википедија

Mante

Mante (lat. Manta) predstavljaju podrod velikih raža iz roda Mobula (prethodno su bile svrstane u zaseban rod Manta). Veća vrsta, M. birostris, doseže 7 metara u širinu, dok manja, M. alfredi, doseže 5,5 metara. Obe vrste imaju trouglasta pektoralna peraja, cefalična peraja u obliku roga i velika usta usmerena prema napred. Svrstavaju se u red Myliobatiformes i porodicu Myliobatidae.

Mante
Vremenski raspon: rani miocen do danas[1]
Manta alfredi u Daravanduu na Maldivima
Manta birostris u Hin Dengu na Tajlandu
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Myliobatiformes
Porodica: Myliobatidae
Potporodica: Mobulinae
Rod: Manta
Bancroft, 1829[2]
Tipska vrsta
Cephalopterus manta
Bancroft, 1829
Vrste

Manta alfredi
Manta birostris
†Manta hynei

Rasprostranjenost manta raža

Mante žive u toplim umerenim, suptropskim i tropskim vodama. Obe vrste su pelagijalne; M. birostris migrira preko otvorenih okeana, pojedinačno ili u grupama, dok je M. alfredi sklona boravku u priobalnim vodama. One se hrane filtriranjem i jedu velike količine zooplanktona koje sakupljaju plivajući otvorenih ustiju. Međutim, istraživanje sugeriše da najveći deo njihove ishrane (73%) zapravo dolazi iz mezoplegijalnih izvora. Gestacija traje preko godinu dana, a mante rađaju žive mlade. Mante mogu posećivati stanice za čišćenje radi uklanjanja parazita. Kao i kitovi, i ove životinje izranjaju na površinu iz nepoznatih razloga.

Međunarodna unija za zaštitu prirode ubraja ove dve vrste u ranjive. Antropogene pretnje uključuju zagađenje, zapetljavanje u ribarske mreže i direktan lov zbog njihovih škrga koje se koriste u kineskoj medicini. Njihova brzina reprodukcije pogoršava ove pretnje. U međunarodnim vodama su zaštićene Konvencijom o migratornim vrstama divljih životinja, ali su ranjivije bliže obali. Područja gde se okupljaju mante popularna su među turistima. Samo je nekoliko javnih akvarijuma dovoljno veliko da ih može smestiti.

Taksonomija i etimologija uredi

Naziv „mante” i latinsko ime Manta potiče od portugalske i španske reči za plašt (ogrtač ili pokrivač), što je vrsta zamke u obliku plašta koja se tradicionalno koristi za hvatanje raža.[3] Mante su poznate i kao „đavolje ribe” zbog njihovih cefaličnih peraja u obliku roga, za koje se veruje da im daju „đavolski” izgled.[4]

Manta raže su članovi reda Myliobatiformes.[5] Rod Manta je deo porodice Myliobatidae, gde je grupisan u potporodicu Mobulinae, zajedno sa đavoljim ražama iz roda Mobula.[6] Godine 2017, analizom DNK i u manjoj meri na osnovu morfologije utvrđeno je da je Mobula parafiletična grupa u odnosu na manta raže, pa je zaključak analize zapravo preporuka su da se Manta tretira kao juniorski sinonim za Mobula.[7]

Mante su evoluirale od bodljikavih raža, razvijajući vremenom pektoralna peraja koja podsećaju krila.[8] M. birostris i dalje zakržljali ostatak bodlje u obliku kaudalne kičme.[9] Usta većine raža leže na donjoj strani glave, dok su kod manta postavljene pravo napred.[10] Manta i đavolje raže su jedine vrste raža koje su evoluirale u životinje koje se hrane filtriranjem.[5]

 
 
 

Hexatrygon

 
 
 

Plesiobatis

 
 
 

Urobatis

 
 
 

Pteroplatytrygon

 
 
 

Potamotrygon

 
 

Elipesurus

 
 
 

Dasyatis

 
 
 
 

Gymnura

 
 

Aetoplatea

 
 
 
 

Myliobatis

 
 
 
 

Aetobatus

 
 

Aetomylaeus

 
 
 
 

Rhinoptera

 
 
 

Mobula

 
 

Manta

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Filogenija raža iz roda Myliobatiformes[5]

Vrste uredi

Naučno ime za mante ima komplikovanu istoriju, tokom koje je korišćeno nekoliko imena kako za rod (Ceratoptera, Brachioptilon, Daemomanta i Diabolicthys) tako i za vrste (poput vampyrus, americana, johnii i hamiltoni). Svi su na kraju tretirani kao sinonimi jedinstvene vrste Manta birostris.[11][12][13] Ime roda Manta prvi put je objavio dr Edvard Natanijel Benkroft 1829. godine sa Jamajke.[11] Neki naučnici specijsko ime birostris pripisuju Johanu Julijusu Valbaumu (1792), a drugi Johanu Augustu Dondorfu (1798).[13] Specijsko ime alfredi prvi je upotrebio australijski zoolog Džerard Kreft, koji je mantu nazvao po princu Alfredu.[12][14]

 
Manta alfredi sa zatvorenim ustima, uvijenim cefaličnim perajima i ventralnim delom tela na kom se mogu videti distinktivne šare

Naučnici se još uvek nisu složile oko vrsta u ovom rodu pa tako neki naučnici tvrde da je crna morfa različita vrsta u odnosu na uobičajenu belu morfu. Ovaj predlog je odbačen studijom iz 2001. godine o mitohondrijskoj DNK obe ove morfe.[15] Studija iz 2009. godine analizirala je razlike u morfologiji, uključujući boju, merističke varijacije, kičmu, dermalne izrasline i zube različitih populacija. Pojavile su se dve različite vrste: manja M. alfredi koja se nalazi u indo-pacifičkom i tropskom istočnom Atlantiku, i veća M. birostris pronađena u tropskim, suptropskim i toplim umerenim okeanima.[9] Prva je više priobalna vrsta,[16] dok druga uglavnom nastanjuje okeane i migratorna je.[17] Studija iz 2010. godine o mantama širom Japana potvrdila je morfološke i genetske razlike između M. birostris i M. alfredi.[18]

Treća moguća vrsta, koja je prethodno nazvana Manta sp. cf. birostris, dostiže najmanje 6 metara u širinu i naseljava tropski zapadni Atlantik, uključujući Karibe. M. birostris i ova vrsta su simpatričke.[9] U novije vreme, DNK studije objavljene 2017. godine sugerišu da bi rod manta trebalo da se smesti u okviru roda Mobula, a šest postojećih vrsta iz Mobula treba da se objedini u tri.[19]

Fosilni zapisi uredi

Iako su pronađeni mali zubi manta, otkriveno je svega nekoliko fosilizovanih kostura vrsta iz ovog roda. Njihovi hrskavičavi skelene se ne mogu očuvati dobro jer im nedostaje kalcifikacija koju recimo imaju košljoribe. Poznata su samo tri sedimentna sloja sa fosilima manta, jedan iz oligocena u Južnoj Karolini i dva iz miocena i pliocena u Severnoj Karolini.[1] Ostaci izumrle vrste pronađeni su u formaciji Čendler Bridž u Južnoj Karolini. Prvobitno su opisani kao Manta fragilis, ali su kasnije klasifikovani kao Paramobula fragilis.[20]

Biologija uredi

Izgled i anatomija uredi

 
Pogled na vrstu M. birostris sa strane

Manta raže imaju široke glave, trouglasta pektoralna peraja i cefalična peraja u obliku roga koja se nalaze sa obe strane njihovih usta.[12] Imaju horizontalno spljoštena tela sa očima na stranama glave iza cefaličnih peraja, a na ventralnim površinama nalaze se škrge.[12][21] Njihovi repovi su bez skeleta i kraći su od diskolikog tela.[21] Leđna peraja su mala i nalaze se u dnu repa. Najveće mante mogu dostići 1.350 kilograma.[12] Kod obe vrste širina je oko 2,2 puta veća od dužine tela; M. birostris dostiže najmanje 7 metara u širinu, dok M. alfredi dostiže oko 5,5 metara.[22] Mante su sa dorzalne strane tipično crne ili tamne boje sa bledim šarama na „ramenima”. Ventralno su obično bele ili blede sa izrazitim tamnim šarama po kojima se mogu prepoznati pojedinačne jedinke.[9] Njihova koža je prekrivena određenom vrstom šlajma koji ih štiti od infekcije.[23] Poznato je da postoje morfe potpuno crne boje.[21] Ružičasta manta primećena je u australijskom Velikom koralnom grebenu, a naučnici veruju da bi to moglo biti posledica genetske mutacije.[24] Riba, primećena u blizini ostrva Lejdi Eliot, jedina je poznata ružičasta manta na svetu.[25][26]

 
M.alfredi sa uvijenim cefaličnim perajima (Jap, Mikronezija)

Dve vrste manta razlikuju se po obojenosti i šarama, dermalnim izraslinama i denticiji. M. birostris ima šare sa oštrijim ivicama na ramenima, veće tamne mrlje u predelu trbuha, ventralne ivice pektoralnih peraja su boje uglja i usta su tamne boje. Šare na ramenima M. alfredi su više zaobljene, dok su njene ventralne tačke smeštene bliže zadnjem delu tela i između škržnih proreza, a usta su bele ili blede boje. Zubi vrste M. birostris imaju veći broj šiljaka i preklapaju se, dok su kod vrste M. alfredi zubi ravnomerno raspoređeni i nemaju šiljke. Obe vrste imaju male, četvrtaste zube na donjoj vilici, ali M. birostris takođe ima veće zube u gornjoj vilici. Za razliku od M. alfredi, M. birostris ima kaudalnu kičmu u blizini leđnog peraja.[9]

Mante se kroz vodu kreću pokretima grudnih peraja, koji vodu pomeraju ka unazad. Njihova velika usta su pravougaona i okrenuta prema napred, za razliku od većine drugih vrsta raža kod kojih su usta okrenuta prema dole. Spirakle su, kao i kod ostalih raža, zakržljale pa mante moraju plivati kontinuirano kako bi voda bogata kiseonikom neprekidno prolazila kroz njihove škrge.[23] Cefalična peraja su obično uvijena, ali ih mante ispravljaju tokom hranjenja. Škržni lukovi imaju sunđerasto tkivo rozikasto-braon boje kojim sakupljaju čestice hrane.[12] Mante pronalaze plen koristeći vizuelna i olfaktorna čula.[27] Imaju jedan od najvećih odnosa mase mozga i tela[28] i procentualno veći mozak od svih drugih riba.[29] Njihovi mozgovi imaju retia mirabilia koji im verovatno služi kako bi zagrejale telo.[30] Pokazano je da je vrsta M. alfredi može roniti do dubine od preko 400 metara,[31] dok njoj srodna vrsta Mobula tarapacana, koja ima sličnu strukturu mozga, roni i do gotovo 2.000 metara dubine;[32] shodno tome, verovatno je da retia mirabilia služi da spreči da se njihov mozak ohladi tokom takvih zarona u hladnije potpovršinske vode.[33]

Razmnožavanje uredi

 
Grupa jedinki iz vrste M. alfredi na Maldivima

Parenje se odvija u različito doba godine u različitim delovima areala. Teško je uočiti i posmatrati proces udvaranja pošto mante brzo plivaju, mada se ponekad u plitkoj vodi mogu videti „vozići” sastavljeni od više jedinki koje plivaju jedna iza druge. Na parenje može uticati pun mesec i verovatno mužjak inicira proces prateći pomno ženku dok ona pliva brzinom od oko 10 kilometara na čas, trudeći se neprestano da je ustima uhvati za grudno peraje, a ovaj proces može potrajati 20 do 30 minuta. Kada se čvrsto uhvati za ženku, okreće se naopačle i pritišće svoju ventralnu stranu prema njenoj. Zatim ubacuje jednu svoju pterigopodu u njenu kloaku, a ovo traje 60—90 sekundi.[34] Pterigopoda formira cev kroz koju mužjak kanališe spermu iz genitalne papile i ubacuje semenu tečnost u jajovod.[35] Mužjak nakon toga nastavlja da zubima drži peraje ženke još nekoliko minuta dok oboje nastavljaju da plivaju, a često ih prati i do 20 drugih mužjaka. Par se zatim razdvaja.[34] Iz nekog razloga, mužjak gotovo uvek hvata ženku za levo grudno peraje, na šta ujazuju ožiljci koji su ubedljivo češći na levom nego na desnom peraju.[23]‍:8–9

Oplođena jajašca razvijaju se u jajovodu ženke. U početku su zatvoreni u ljusku dok embrioni u razvoju apsorbuju žumance. Nakon izleganja, mladi ostaju u jajovodu i ženka ih tamo hrani dodatnim mlečnim sekretima.[36] Bez pupčane vrpce ili placente, nerođeni mladunci oslanjaju se na disanje ženke putem škrga i na taj način dobijaju kiseonik.[37] Ženka uglavnom nosi jedno, povremeno dva mladunca. Smatra se da period gestacije traje 12 do 13 meseci. Kada je u potpunosti razvijen, mladunac podseća na minijaturnu odraslu jedinku i izbacuje se iz jajovoda bez dalje roditeljske brige. U populacijama u divljini ženke obično donose mlade na svet svake druge godine, ali je zabeleženo i nekoliko jedinki koje su zatrudnele dve godine zaredom, pokazujući tako godišnji ovulacijski ciklus.[36] Akvarijum Okinava Čuraumi postigao je izvestan uspeh u uzgoju M. alfredi, pri čemu je jedna ženka rađala mlade tri godine uzastopno. U jednoj od tih trudnoća, period gestacije bio je 372 dana, a mladi su na rođenju bili široki 192 centimetra i teški 70 kilograma.[38] U južnoj Africi mužjaci M. birostris sazrevaju kada dostignu širinu od 4 metra, dok ženke dostižu zrelost na širini nešto većoj od toga.[39]‍:57 U Indoneziji izgleda da mužjaci M. birostris sazrevaju na 3,75 metara, dok ženke sazrevaju sa oko 4 metra širine.[40] U južnoj Africi M. alfredi sazreva na širinama od 3 metra za mužjake i 3,9 metara za ženke.[39]‍:42 Na Maldivima, mužjaci M. alfredi sazrevaju na širini od 2,5 metra, dok ženke sazrevaju na 3 metra.[16] Na Havajima M. alfredi sazreva na širini od 2,8 metra (mužjaci) i 3,4 m (ženke).[41] Veruje se da ženke manta polno sazrevaju u dobi 8—10 godina.[16][17] Manta raže mogu da žive čak 50 godina.[22]

Ponašanje i ekologija uredi

 
M. alfredi se hrani sa otvorenim ustima i ispravljenim cefaličnim perajima

Plivanje manta razlikuje se u zavisnosti od staništa: kada se kreću kroz duboku vodu, plivaju ravnomernom brzinom, dok kada su bliže obali obično lebde u vodi ili plivaju unaokolo. Manta može plivati samostalno ili u grupama do 50. One se mogu udružiti sa drugim vrstama riba, kao i morskim pticama i morskim sisarima.[21] Vrste iz ovog roda povremeno izranjaju na površinu, izlazeći delimično ili u potpunosti iz vode. Ako su u grupi, jedinke mogu napraviti seriju iskoka iz vode jedna za drugom. Ovi skokovi se dešavaju u tri oblika — skokovi napred gde glava raže prva ulazi u vodu, slični skokovi samo sa repom koji prvi ulazi u vodu, ali isto tako mogu izvesti i salto mortal.[12] Razlog izranjanja na površinu nije poznat; moguća objašnjenja uključuju rituale parenja i rađanje, komunikaciju ili uklanjanje parazita i komensalističkih prilepuša.[23]‍:15

 
M. alfredi na koralnom grebenu gde je druge ribe čiste od parazita

Manta raže hrane se filtriranjem, a takođe su i makropredatori. Na površini, one konzumiraju velike količine zooplanktona u obliku škampa, krila i planktonskih rakova. Na većim dubinama, mante konzumiraju malu do srednju ribu.[42] Prilikom hranjenja, manta polako pliva oko svog plena, gurajući ribe u tesnu „loptu”, a zatim ubrzava kroz gomilu organizama širom otvorenih ustiju.[21] Ako je ova „lopta” prilično gusta, manta se može probiti kroz nju.[23]‍:13 Tokom hranjenja, mante ispravljaju svoja cefalična peraja da bi hranu usmerile u usta, a meko tkivo između škržnih lukova omogućava im da sakupljaju sitne čestice. Na jednom hranilištu bogatom planktonom može se okupiti čak 50 manti.[12] Testovi su pokazali da oko 27 procenata ishrane M. birostris čini sa površine, dok oko 73 procenta hrane ona uzima na većim dubinama.[42] Veći morski psi i kitovi ubice su neki od predatora mante. Takođe ih mogu ugristi ajkule Isistius brasiliensis,[23]‍:17 i parazitske kopepode.[23]‍:14

Mante obilaze stanice za čišćenje na koralnim grebenima radi uklanjanja spoljašnjih parazita. Raža se približi površini grebena gde ostaje nepomična nekoliko minuta dok ribe čistači konzumiraju organizme s njenog tela. Ovakve posete se najčešće dešavaju kada je plima velika.[43] Na Havajima, usnjače čiste ražu; neke vrste hrane se oko usta i škrga mante, dok druge sklanjaju parazite s ostatka tela.[23] U Mozambiku, riba Abudefduf saxatilis joj čisti usta, dok se ribe leptiri iz porodice Chaetodontidae koncentrišu na rane od ujeda.[39]‍:160 M. alfredi obilazi stanice za čišćenje češće od M. birostris.[39]‍:233 Pojedine mante mogu ponovo posetiti istu stanicu za čišćenje ili se hraniti na istom području više puta,[44] što ukazuje na postojanje kognitivnih mapa svog okruženja.[27]

Naučnici su tokom 2016. godine objavili studiju u kojoj su manta raže podvrgnute modifikovanom testu sa ogledalom i tom prilikom su pokazale ponašanje povezano sa samosvesti.[45]

Rasprostranjenost i stanište uredi

Mante se nalaze u tropskim i suptropskim vodama u svim većim svetskim okeanima, a takođe ulaze i u umerena mora. Lokacije na kojima su mante zabeležene najdalje od ekvatora jesu Severna Karolina u Sjedinjenim Državama (31°SGŠ) i Severno ostrvo Novog Zelanda (36°JGŠ). Preferiraju temperaturu vode iznad 21 °C,[21] a M. alfredi se uglavnom nalazi u tropskim oblastima.[9] Obe vrste su pelagijalne. M. birostris živi uglavnom u otvorenom okeanu, putujući strujama i migrirajući u područja sa većom koncentracijom hranljivih materija.[46]

Raže koje su bile opremljene radio-predajnicima putovale su i do 1.000 kilometara od mesta na kom su uhvaćene i spuštale su se do dubine od najmanje 1.000 metara.[47] M. alfredi je više priobalna vrsta i stanarica. Dolazi i do sezonske migracije, ali je ona kraća od one kod vrste M. birostris.[16] Mante su uobičajene oko obala od proleća do jeseni, ali putuju daleko od obale tokom zime. Danju se drže blizu površine i u plitkoj vodi, dok noću plivaju na većim dubinama.[21]

Pitanja konzervacije uredi

Pretnje uredi

Najveća opasnost za manta raže je ribolov. M. birostris nije ravnomerno raspoređena po okeanima, već je koncentrisana u oblastima koje obezbeđuju potrebne prehrambene resurse, dok je M. alfredi još lokalizovanija. Njihova rasprostranjenost je shodno tome fragmentirana, sa malo dokaza o mešanju subpopulacija. Zbog dugog životnog veka i niske stope reproduktivnosti, prekomerni ribolov može ozbiljno smanjiti lokalno stanovništvo s malim verovatnoćama da će ih zameniti jedinke iz drugih mesta.[17]

I komercijalni i tradicionalni ribolov love mante zbog njenog mesa i ostatka tela.[17] Nekada su mante lovili u Kaliforniji i Australiji zbog ulja njene jetre i kože; a potonja je korišćena kao abraziv.[12] Meso im je jestivo i konzumira se u nekim zemljama, ali je neprivlačno u poređenju s drugim ribama.[48] Postoji potražnja za njihovim škržnim poklopcima, hrskavičnim strukturama koje štite škrge, pošto se isti koriste u kineskoj medicini.[49] Kako bi se popunila rastuća potražnja za škržnim poklopcima u Aziji, razvijen je lov na mante na Filipinima, u Indoneziji, Mozambiku, Madagaskaru, Indiji, Pakistanu, Šri Lanki, Brazilu i Tanzaniji.[48] Svake godine, hiljade manta raža, pre svega M. birostris, uhvati se i ubije isključivo zbog njihovih škržnih poklopaca. Studija o ribolovu u Šri Lanki i Indiji procenila je da se preko hiljadu manti godišnje proda na ribljim pijacama u zemlji.[50] Poređenja radi, procenjuje se da populacija M. birostris na većini ključnih mesta za agregaciju širom sveta ima znatno manje od 1.000 jedinki.[51] Hvatanje manti u zalivu Kalifornija, zapadnoj obali Meksika, Indije, Šri Lanke, Indonezije i Filipina drastično je smanjio populaciju u ovim ovim oblastima.[17]

Manta raže su izložene i drugim antropogenim pretnjama. Budući da mante moraju plivati neprestano da bi preko škrga dobile svežu vodu bogatu kiseonikom, lako može doći do toga da se upletu u mreže i kasnije uguše. Mante ne mogu plivati unazad, a zbog svojih izbočenih cefaličnih peraja, sklone su zapetljavanju u mreže, pa čak i u labave privezane kanape. Kad se uhvate u mrežu, mante često pokušavaju da se oslobode salto mortalom, zapetljavajući se još više na taj način. Labavi kanapi se slično tome mogu obmotati oko nje i urezati joj se u meso, što rezultira ozbiljnim povredama. Slično tome, mante se lako mogu uplesti u mreže napravljene za znatno manje ribe.[52] Neke mante mogu da se povrede sudarom sa čamcima, posebno u oblastima u kojima se sakupljaju u grupe. Ostale pretnje ili faktori koji mogu uticati na broj manta su klimatske promene, turizam, zagađenje od izlivanja nafte i gutanje mikroplastike.[17]

Status uredi

 
M. birostris u Hin Dengu blizu ostvra Fi Fi na Tajlandu

Mante su 2011. godine postale strogo zaštićene u međunarodnim vodama zbog njihovog uključivanja u Konvenciju o migratornim vrstama divljih životinja ({{|Convention on Migratory Species}}, CMS). CMS je međunarodna organizacija koja se bavi očuvanjem migratornih vrsta i staništa na globalnom nivou. Iako su pojedine nacije već štitile manta raže, ribe često migriraju kroz vode koje nisu regulisane tim zakonima, izlažući se povećanom riziku od prekomernog ribolova.[53] Međunarodna unija za zaštitu prirode je u novembru 2011. proglasila M. birostris „ranjivom vrstom sa povećanim rizikom od izumiranja”.[54]

Iste godine M. alfredi je takođe klasifikovana kao ranjiva sa lokalnom populacijom manjom od 1.000 jedinki i malo ili nimalo mešanja među subpopulacijama.[16] Fond za mante je dobrotvorna organizacija sa sedištem u Velikoj Britaniji i posvećena je istraživanju i očuvanju manta raža. Veb-stranica organizacije je takođe informativni resurs za biologiju i konzervaciju manti.[55]

Pored ovih međunarodnih inicijativa, neke zemlje preduzimaju i sopstvene akcije. Novi Zeland je uvođenjem Zakona o divljini 1953. godine zabranio lov na mante. Juna 1995. godine Maldivi su zabranili izvoz svih vrsta raža i njihovih delova tela, čime su zaustavili ribolov manta, pošto mante do tada nisu bile lovljene za lokalnu potrošnju. Vlada je ove mere pojačala 2009. godine uvođenjem dva zaštićena morska područja. Na Filipinima je zabranjeno lovljenje manta od 1998. godine, ali je već iduće godine prestao da se primenjuje ovaj zakon pod pritiskom lokalnih ribara. Nakon što su otkrivene zalihe mante 2002. godine, zabrana je ponovo uvedena. Lovljenje ili ubijanje manta u meksičkim vodama zabranjeno je od 2007. godine. Ta se zabrana možda strogo ne primenjuje, ali zakoni se rigidnije primenjuju na ostrvu Isla Holbok, ostrvu kraj poluostrva Jukatan, gde se manta raže koriste za privlačenje turista.

Godine 2009. Havaji su postali prva država Sjedinjenih Država koja je uvela zabranu ubijanja ili hvatanja manta. Pre toga u državi nije bio zastupljen ribolov na mante, ali migratorne mante koje prolaze pored ostrva sada su zaštićene. Ekvador je 2010. godine doneo zakon kojim je zabranio ribolov na mantu i druge raže, njihovo držanje u mrežama i njihovu prodaju.[17]

Odnos sa ljudima uredi

 
Keramička manta raža koju su izradili pripadnici moča naroda, oko 200. naše ere; figura se nalazi u Larko muzeju u Limi u Peruu

Stare peruanske Moče obožavali su more i njegove životinje, a njihova umetnost često prikazuje manta raže.[56] Istorijski gledano, oni su se bojali manta raža zbog njihove veličine i moći. Mornari su verovali da su opasne za ljude i mogu da potope brodove povlačenjem sidra. Taj stav se promenio oko 1978. godine, kada su ronioci oko Kalifornijskog zaliva otkrili da su mante uglavnom mirne i da mogu da interaguju sa životinjama. Nekoliko ronilaca fotografisalo se sa mantama, uključujući autora romana Jaws Pitera Benklija.[57]

Akvarijumi uredi

 
Manta alfredi u akvarijumu Okinava Čuraumi

Zbog njihove veličine, mante se retko drže u zatočeništvu i malo ih akvarijuma trenutno prikazuje. Jedna karakteristična individua je „Nandi”, manta raža koja je slučajno uhvaćena u mreže za ajkule u blizini Durbana u Južnoj Africi 2007. godine. Ona se oporavila i odrasla u njenom akvarijumu uShaka Marine World, a u avgustu 2008. godine prebačena je u veći akvarijum Džordžija, gde živi u izlogu Ocean Voyager od 23.848 metara kubnih.[58] Druga manta raža pridružila se kolekciji akvarijuma u septembru 2009. godine,[59] a treća je doneta 2010. godine.[60]

Odmaralište Atlantis na ostrvu Paradajs, na Bahamima, ugostilo je mantu pod nazivom Zevs koja se tokom istraživanja koristila 3 godine, a nakon toga je puštena 2008. godine.[61] Akvarijum Okinava Čuraumi takođe drži mante u rezervoaru Kuroshio Sea, jednom od najvećih akvarijumskih rezervoara na svetu. Prvo rođenje mante u zatočeništvu desilo se 2007. godine u ovom akvarijumu. Iako ovo mladunče nije preživelo, u akvarijumu su se od tada rodila još tri mladunca tokom 2008, 2009. i 2010. godine.[38]

Turizam uredi

 
Manta alfredi i skuba ronilac

Lokacije na kojima se skupljaju manta raže privlače turiste, a razgledanje i posmatranje manti donosi znatan godišnji prihod za lokalne zajednice.[23]‍:19 Turistička mesta postoje na Bahamima, na Kajmanskim ostrvima, u Španiji, na Fidžijskim ostrvima, na Tajlandu, u Indoneziji, na Havajima, u zapadnoj Australiji[62] i na Maldivima.[63] Mante su popularne zbog svoje ogromne veličine i zbog toga što se lako mogu navići na ljude. Ronioci mogu dobiti priliku da gledaju mante kako obilaze stanice za čišćenje, a ronjenja tokom noći omogućavaju gledaocima da vide mante kako se hrane planktonom privučenim svetlima.[64]

M. alfredi na Havaji

Ovakav vid turizma doprinosi kako lokalnom stanovništvu tako i posetiocima podižući svest o upravljanju prirodnim resursima i edukujući ih o životinjama.[62] Takođe može da obezbedi sredstva za istraživanje i konzervaciju.[63] Stalne neregulisane interakcije sa turistima mogu negativno uticati na ove raže narušavajući ekološke odnose i povećavajući prenos bolesti.[62] U Bora Bori, preveliki broj kupača, nautičara i skijaša na vodi naterao je lokalnu populaciju manti da napusti to područje.[23]‍:19

Tokom 2014. godine, Indonezija je uvela zabranu ribolova i izvoza manti, jer je shvatila da turizam manti doprinosi većoj zaradi od dozovljavanja ubijanja i lovljenja ovih životinja. Mrtva manta vredi od 40 do 500 dolara, dok turizam manta raža može da donese milion dolara tokom života jedne jedinke. Indonezija ima 5,8 miliona kvadratnih kilometara okeana i ovo je sada najveće svetilište za mante na svetu.[65]

Reference uredi

  1. ^ a b „Manta Bancroft 1829 (manta)”. Paleobiology Database. Pristupljeno 13. 5. 2013. [mrtva veza] Click on "Age range and collections".
  2. ^ Bancroft, Edw. Nath. (1829). „On the Fish known in Jamaica as the Sea-Devil”. The Zoological Journal. 4: 444—457. 
  3. ^ „Manta”. Collins English Dictionary – Complete & Unabridged (11th izd.). HarperCollins Publishers. 
  4. ^ Parsons, Ray (2006). Sharks, Skates, and Rays of the Gulf of Mexico: A Field Guide. Univ. Press of Mississippi. ISBN 978-1-60473-766-0. 
  5. ^ a b v Dean, M. N.; Bizzarro, J. J.; Summers, A. P. (2007). „The evolution of cranial design, diet, and feeding mechanisms in batoid fishes”. Integrative and Comparative Biology. 47 (1): 70—81. PMID 21672821. doi:10.1093/icb/icm034  . 
  6. ^ Froese, R.; Pauly, D.l, ur. (2011). „Family Myliobatidae – Eagle and manta rays”. FishBase. Pristupljeno 9. 2. 2013. 
  7. ^ White, W. T.; Corrigan, S.; Yang, L.; Henderson, A. C.; Bazinet, A. L.; Swofford, D. L.; Naylor, G. J. P. (2017). „Phylogeny of the manta and devilrays (Chondrichthyes: mobulidae), with an updated taxonomic arrangement for the family”. Zoological Journal of the Linnean Society. 182: zlx018. doi:10.1093/zoolinnean/zlx018  . 
  8. ^ Martin, R. A. „Manta Ray (Manta birostris) FAQ”. ReefQuest Centre for Shark Research. Pristupljeno 23. 4. 2013. 
  9. ^ a b v g d đ Marshall, A. D.; Compagno, L. J. V.; Bennett, M. B. (2009). „Redescription of the genus Manta with resurrection of Manta alfredi (Krefft, 1868) (Chondrichthyes; Myliobatoidei; Mobulidae)”. Zootaxa. 2301: 1—28. ISSN 1175-5326. doi:10.11646/zootaxa.2301.1.1. 
  10. ^ Froese, R.; Pauly, D., ur. (2011). „Genus: Mobula”. FishBase. Pristupljeno 9. 2. 2013. 
  11. ^ a b Bailly, N. (2013). „Manta Bancroft, 1829”. World Register of Marine Species FishBase. Pristupljeno 16. 4. 2013. ; see E.N. Bancroft On the fish known in Jamaica as the sea-devil, 1829
  12. ^ a b v g d đ e ž z „Manta”. Florida Museum of Natural History. Arhivirano iz originala 20. 1. 2013. g. Pristupljeno 11. 11. 2009. 
  13. ^ a b „Database of Fishes”. California Academy of Sciences. Arhivirano iz originala 3. 5. 2015. g. Pristupljeno 23. 4. 2013.  Check genus and type "Manta" in search box.
  14. ^ Whitley, G. P. (1936). „The Australian devil ray, Daemomanta alfredi (Krefft), with remarks on the superfamily Mobuloidea (order Batoidei)”. Australian Zoologist. 8 (3): 164—188. 
  15. ^ Clark, Timothy Brian (2002). Population Structure of Manta Birostris (Chondrichthyes:Mobulidae) from the Pacific and Atlantic Oceans. Texas A & M University. 
  16. ^ a b v g d Marshall, A.; Kashiwagi, T.; Bennett, M.B.; Deakos, M.; Stevens, G.; McGregor, F.; Clark, T.; Ishihara, H. & Sato, K. (2011). „Manta alfredi”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T195459A8969079. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T195459A8969079.en  . 
  17. ^ a b v g d đ e Marshall, A.; Bennett, M.B.; Kodja, G.; Hinojosa-Alvarez, S.; Galvan-Magana, F.; Harding, M.; Stevens, G. & Kashiwagi, T. (2011). „Manta birostris”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T198921A9108067. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T198921A9108067.en  . 
  18. ^ Ito, T.; Kashiwagi, T. (2010). „Morphological and genetic identification of two species of manta ray occurring in Japanese waters: Manta birostris and M. alfredi”. Report of Japanese Society for Elasmobranch Studies. 46: 8—10. 
  19. ^ White ,William T.; Corrigan, Shannon; Yang, Lei; Henderson, Aaron C.; Bazinet, Adam L.; Swofford, David L.; Naylor, Gavin J. P. (2018). „Phylogeny of the manta and devilrays (Chondrichthyes: Mobulidae), with an updated taxonomic arrangement for the family”. Zoological Journal of the Linnean Society. 182 (1): 50—75. doi:10.1093/zoolinnean/zlx018  . 
  20. ^ Cicimurri, D. J.; Knight, J. L. (2009). „Late Oligocene sharks and rays from the Chandler Bridge Formation, Dorchester County, South Carolina, USA”. Acta Palaeontologica Polonica. 54 (4): 627—647. doi:10.4202/app.2008.0077  . 
  21. ^ a b v g d đ e Ebert, David A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. ISBN 978-0-520-23484-0. 
  22. ^ a b „Mantas at a glance”. The Manta Trust. 2013. Arhivirano iz originala 3. 1. 2013. g. Pristupljeno 16. 2. 2013. 
  23. ^ a b v g d đ e ž z i Deakos, Mark R. (2010). Ecology and social behavior of a resident manta ray (Manta alfredi) population off Maui, Hawai'i (Teza). ResearchGate. 
  24. ^ Bethany Augliere (19. 2. 2020). „How did this rare pink manta get its colour?”. National Geographic (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 02. 2020. g. Pristupljeno 12. 05. 2020. 
  25. ^ Katherine J. Wu (13. 2. 2020). „Rare Pink Manta Ray Spotted Near Australia’s Lady Elliot Island”. Smithsonian Magazine (na jeziku: engleski). 
  26. ^ Jacinta Bowler (18. 2. 2020). „Startling New Photos Reveal The World's Only Known Pink Manta Ray”. Science Alert (na jeziku: engleski). 
  27. ^ a b Ari, C.; Correia, J. (2008). „Role of sensory cues on food searching behavior of a captive Manta birostris (Chondrichtyes, Mobulidae)”. Zoo Biology. 27 (4): 294—304. PMID 19360625. doi:10.1002/zoo.20189. 
  28. ^ Ari, C. (2011). „Encephalization and brain organization of mobulid rays (Myliobatiformes, Elasmobranchii) with ecological perspectives”. Open Anatomy Journal. 3: 1—13. doi:10.2174/1877609401103010001  . 
  29. ^ Ari, C.; D'Agostino, D. P. (11. 3. 2016). „Contingency checking and self-directed behaviors in giant manta rays: do elasmobranchs have self-awareness?”. Journal of Ethology. Springer. 34 (2): 167–174. doi:10.1007/s10164-016-0462-z. 
  30. ^ Alexander, R. L. (1996). „Evidence of brain-warming in the mobulid rays, Mobula tarapacana and Manta birostris (Chondrichthyes: Elasmobranchii: Batoidea: Myliobatiformes)”. Zoological Journal of the Linnean Society. 118 (2): 151—164. doi:10.1111/j.1096-3642.1996.tb00224.x  . 
  31. ^ Braun, C. D.; Skomal, G. B.; Thorrold, S. R.; Berumen, M. L. (6. 2. 2014). „Diving behavior of the reef manta ray links coral reefs with adjacent deep pelagic habitats”. PLOS ONE. 9 (2): e88170. Bibcode:2014PLoSO...988170B. doi:10.1371/journal.pone.0088170  . 
  32. ^ Thorrold, S. R.; Afonso, P.; Fontes, J.; Braun, C. D.; Santos, R. S.; Skomal, G. B.; Berumen, M. L. (1. 7. 2014). „Extreme diving behaviour in devil rays links surface waters and the deep ocean”. Nature Communications. 5 (4274): 4274. Bibcode:2014NatCo...5E4274T. PMC 4102113  . PMID 24983949. doi:10.1038/ncomms5274. 
  33. ^ Webb, J. (1. 7. 2014). „Deep dives of devil rays solve 'mystery' of warm brain”. BBC. Arhivirano iz originala 9. 7. 2014. g. 
  34. ^ a b Yano, K.; Sato, F.; Takahashi, T. (1999). „Observations of mating behavior of the manta ray, Manta birostris, at the Ogasawara Islands, Japan”. Ichthyological Research. 46 (3): 289—296. doi:10.1007/BF02678515. 
  35. ^ Compagno, Leonard J. V.; Ebert, David A.; Smale, Malcolm J. (2008). „Reproduction in cartilaginous fish”. Biodiversity Explorer. Iziko Museums of Cape Town. Arhivirano iz originala 19. 06. 2013. g. Pristupljeno 12. 2. 2013. 
  36. ^ a b Marshall, A. D.; Bennett, M. B. (2010). „Reproductive ecology of the reef manta ray Manta alfredi in southern Mozambique”. Journal of Fish Biology. 77 (1): 185—186. PMID 20646146. doi:10.1111/j.1095-8649.2010.02669.x. 
  37. ^ Tomita, T.; Toda, M.; Ueda, K.; Uchida, S.; Nakaya, K. (2012). „Live-bearing manta ray: how the embryo acquires oxygen without placenta and umbilical cord”. Biology Letters. 8 (5): 721—724. PMC 3440971  . PMID 22675137. doi:10.1098/rsbl.2012.0288. 
  38. ^ a b Marshall, A.; Kashiwagi, T.; Bennett, M. B.; Deakos, M.; Stevens, G.; McGregor, F.; Clark, T.; Ishihara, H. & Sato, K. (2008). „Manta alfredi, Reef Manta Ray”. The IUCN Red List of Threatened Species. str. 7. Pristupljeno 11. 2. 2017. 
  39. ^ a b v g Marshall, A. D. (2008). Biology and Population Ecology of Manta Birostris in Southern Mozambique (Teza). University of Queensland. 
  40. ^ White, W. T.; Giles, J.; Dharmadi; Potter, I. (2006). „Data on the bycatch fishery and reproductive biology of mobulid rays (Myliobatiformes) in Indonesia”. Fisheries Research. 82 (1–3): 65—73. doi:10.1016/j.fishres.2006.08.008. 
  41. ^ Deakos, M. (2010). „Paired-laser photogrammetry as a simple and accurate system for measuring the body size of free-ranging manta rays Manta alfredi”. Aquatic Biology. 10: 1—10. doi:10.3354/ab00258  .  
  42. ^ a b Burgess, K. B.; Couturier, L. I. E.; Marshall, A. D.; Richardson, A. J.; Weeks, S. J.; Bennett, M. B. (2016). „Manta birostris, predator of the deep? Insight into the diet of the giant manta ray through stable isotope analysis”. Royal Society Open Science. 3 (11): 160717. Bibcode:2016RSOS....360717B. PMC 5180158  . PMID 28018660. doi:10.1098/rsos.160717. 
  43. ^ Jaine, Fabrice R. A.; Couturier, Lydie I. E.; Weeks, Scarla J.; Townsend, Kathy A.; Bennett, Michael B.; Fiora, Kym; Richardson, Anthony J. (2012). Sakamoto, Kentaro Q., ur. „When giants turn up: sighting trends, environmental influences and habitat use of the manta ray Manta alfredi at a coral reef”. PLoS ONE. 7 (10): e46170. Bibcode:2012PLoSO...746170J. PMC 3463571  . PMID 23056255. doi:10.1371/journal.pone.0046170.   
  44. ^ Dewar, H.; Mous, P.; Domeier, M.; Muljadi, A.; Pet, J.; Whitty, J. (2008). „Movements and site fidelity of the giant manta ray, Manta birostris, in the Komodo Marine Park, Indonesia”. Marine Biology. 155 (2): 121—133. doi:10.1007/s00227-008-0988-x. 
  45. ^ Ari, Csilla; D’Agostino, Dominic P. (2016). „Contingency checking and self-directed behaviors in giant manta rays: Do elasmobranchs have self-awareness?”. Journal of Ethology. 34 (2): 167—174. doi:10.1007/s10164-016-0462-z. 
  46. ^ Luiz Jr, O. J.; Balboni, A. P.; Kodja, G.; Andrade, M.; Marum, H. (2009). „Seasonal occurrences of Manta birostris (Chondrichthyes: Mobulidae) in southeastern Brazil”. Ichthyological Research. 56 (1): 96—99. ISSN 1616-3915. doi:10.1007/s10228-008-0060-3. 
  47. ^ „Support inclusion of the Giant Manta (M. birostris) in CMS Appendix I & II as proposed by the Government of Ecuador (I/5)” (PDF). sharkadvocates.org. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 6. 2013. g. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  48. ^ a b „Manta Fisheries”. Manta Trust. 2011. Arhivirano iz originala 27. 1. 2013. g. Pristupljeno 21. 2. 2013. 
  49. ^ Radford, B. (22. 9. 2012). „Unproven Chinese Medicine Killing Manta Rays”. Discovery News. Arhivirano iz originala 17. 05. 2013. g. Pristupljeno 13. 4. 2013. 
  50. ^ „Sri Lanka Manta Project”. The Manta Trust. 2011. Arhivirano iz originala 27. 1. 2013. g. Pristupljeno 21. 2. 2013. 
  51. ^ „Manta Hotspots”. The Manta Trust. 2011. Arhivirano iz originala 27. 1. 2013. g. Pristupljeno 21. 2. 2013. 
  52. ^ „Bycatch”. The Manta Trust. 2011. Arhivirano iz originala 27. 1. 2013. g. Pristupljeno 21. 2. 2013. 
  53. ^ „COP10 Outcome: Migratory Manta Ray under CMS Protection”. Convention on Migratory Species. UNEP; CMS. 25. 11. 2011. Pristupljeno 19. 2. 2013. 
  54. ^ Buczynski, B. (30. 11. 2011). „Giant Manta Ray Earns Protection Under International Treaty”. Care 2. Arhivirano iz originala 3. 12. 2011. g. Pristupljeno 3. 12. 2011. 
  55. ^ „The Manta Trust Homepage”. The Manta Trust. Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  56. ^ Berrin, Kathleen (1997). The Spirit of Ancient Peru: Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. Thames and Hudson. ISBN 978-0-88401-092-0. 
  57. ^ Ellis, Richard (2004). Monsters of the Sea. Lyons Press. ISBN 978-1-59228-967-7. 
  58. ^ „The Georgia Aquarium is excited to welcome Nandi, the manta ray!”. George Aquarium.org. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 13. 5. 2013. 
  59. ^ „Georgia Aquarium Welcomes Second New Manta Ray”. Georgia Aquarium.org. 3. 9. 2009. Arhivirano iz originala 31. 1. 2012. g. Pristupljeno 3. 9. 2009. 
  60. ^ „Georgia Aquarium Welcomes Third Manta Ray”. George Aquarium.org. 22. 4. 2013. Arhivirano iz originala 3. 3. 2012. g. Pristupljeno 3. 9. 2009. 
  61. ^ „Giant manta ray released after years of research”. USAToday.com. 8. 5. 2008. Pristupljeno 16. 5. 2013. 
  62. ^ a b v Lück, Michael (2008). The Encyclopedia of Tourism and Recreation in Marine Environments. CABI. ISBN 978-1-84593-350-0. 
  63. ^ a b Anderson, R. C.; Adam, M. S.; Kitchen-Wheeler, A.-M.; Stevens, G. (2011). „Extent and economic value of manta ray watching in Maldives”. Tourism in Marine Environments. 7 (1): 15—27. doi:10.3727/154427310X12826772784793. 
  64. ^ „Kona, Hawaii Scuba Diving”. Kona Honu Diving. Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  65. ^ Mason, Margie (21. 2. 2014). „Indonesia hopes to cash in on manta ray tourism”. 

Spoljašnje veze uredi

 
Mante na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Mante.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манте&oldid=27528857”