Википедија

Maris Jansons

Mariss Jansons (1943-2019), летонски диригент

Maris Ivars Georgs Jansons (let. Mariss Ivars Georgs Jansons; 14. januar 1943 — 1. decembar 2019) bio je letonski dirigent, najpoznatiji po svojim interpretacijama Malera, Štrausa i ruskih kompozitora kao što su Čajkovski, Rahmanjinov i Šostakovič.[1] Tokom svog života često je svrstavan među vodeće svetske dirigente;[2] [3] [4] u anketi Bahtreka 2015. godine, muzički kritičari su ga ocenili kao trećeg najboljeg živog dirigenta na svetu.[5] Jansons je dugo bio povezan sa Simfonijskim orkestrom Bavarskog radija (2003–2019) i Kraljevskim orkestrom Koncertgebau (2004–2015) kao muzički direktor.

Maris Jansons
Maris Jansons 2015. godine
Ime po rođenjuMariss Ivars Georgs Jansons
Datum rođenja(1943-01-14)14. januar 1943.
Mesto rođenjaRiga, Generalbezirk Lettland - nemačka okupacija Latvije i Sovjetskog Saveza
Datum smrti1. decembar 2019.(2019-12-01) (76 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg, Rusija
ZanimanjeDirigent
SupružnikIrina Autšitel (1967-2019)

Rođen u Rigi (današnja Letonija), Jansons se preselio u Lenjingrad (danas Sankt Peterburg) 1956. godine. U Lenjingradu je studirao dirigovanje, a usavršavao se u Austriji. Dirigovao je Filharmonijom u Oslu, gde je bio muzički direktor od 1979. do 2000. godine. Rukovodio je i Simfonijskim orkestrom Pitsburga; bio je čest gost dirigent sa Londonskom filharmonijom i Londonskim simfonijskim orkestrom. Jansons je mnogo snimao i bio je dobitnik brojnih nagrada.

Odrastanje i obrazovanje

uredi

Jansons je rođen u Rigi koja je tada bila pod nemačkom okupacijom tokom Drugog svetskog rata. Majka mu je Iraida Jansons, diva Riške opere. Otac mu je Arvids Jansons, dirigent operskog orkestra.[6] Iraida, koja je bila Jevrejka, rodila je sina krijući se nakon što je prokrijumčarena iz geta u Rigi, gde su njenog oca i brata ubili nacisti. Jansons je kao dete prvo učio violinu sa svojim ocem.[7]

Godine 1956. Arvids je postavljen za asistenta dirigenta Jevgenija Mravinskog u Lenjingradskoj filharmoniji. Jansons se pridružio ocu u Lenjingradu, gde je počeo da studira dirigovanje, a ubrzo je upisao Lenjingradski konzervatorijum.[8] Godine 1968. Herbert fon Karajan je posetio Sovjetski Savez, gde je iz grupe mladih dirigenata izdvojio Jansonsa i Dmitrija Kitajenka. Karajan je ponudio Jansonsu priliku da studira kod njega u Berlinu. Jansons je 1969. godine nastavio obuku prvo kod Hansa Svarovskog u Beču, a zatim u Salcburgu kod Karajana. Jansons je 1971. osvojio drugu nagradu na Međunarodnom dirigentskom takmičenju "Herbert fon Karajan".[9] [10]

Karijera dirigenta

uredi
Scena iz dokumentarnog filma Nesavršena Harmonija (engl. Imperfect Harmony), sa Marisom Jansonsom i Luisomm Andriesenom kako pripremaju kompoziciju sa Kraljevskim orkestrom Koncertgebau.

Jansons je 1973. godine postavljen za pomoćnog dirigenta Lenjingradskog filharmonijskog orkestra. Godine 1979. imenovan je za muzičkog direktora Filharmonije u Oslu, sa kojom je nastupao, snimao i putova na brojne turneje. Jansons je dao ostavku na funkciju u Oslu 2000. godine nakon sporova sa gradom oko akustike Koncertne dvorane u Oslu.[11]

Godine 1992. Jansons je imenovan za glavnog gostujućeg dirigenta Londonske filharmonije. Radio je kao gostujući dirigent sa Londonskim simfonijskim orkestrom i sa njima snimio Malerovu simfoniju br. 6 za izdavačku kuću LSO Lajv (engl. LSO Live).[12] [13]

Godine 1997. Jansons je postao muzički direktor Simfonijskog orkestra u Pitsburgu. Njegov prvobitni ugovor bio je na tri godine. U junu 2002. najavio je ostavku koja će stupiti na snagu 2004.[14]

U aprilu 1996. Jansons je umalo umro od teškog srčanog udara dok je dirigovao operu Boemi u Oslu.[15] Oporavio se u Švajcarskoj. Kasnije su mu hirurzi u Pitsburgu ugradili implantirani defibrilator u grudi.[16]

Na početku sezone 2003-2004, Jansons je započeo svoj mandat glavnog dirigenta Simfonijskog orkestra Bavarskog radija.[17] Redovno je vodio kampanju za izgradnju nove koncertne sale za orkestar.[18] 8. novembra 2019. dirigovao je poslednjim orkestarskim koncertom u Karnegi holu sa ovim orkestrom u operi gde je glavnu ulogu pevala sopran Dajana Damrau.[19]

U oktobru 2002. Jansons je imenovan za šestog glavnog dirigenta Kraljevskog orkestra Koncertgebau iz Amsterdama, od 1. septembra 2004. godine, nasledivši Rikarda Šalija.[20] [21] Svoj završni koncert dirigovao je 20. marta 2015. godine, u prisustvu kralja Vilema-Aleksandra i kraljice Maksime.[22] Dodeljena mu je doživotna počasna titula dirigenta (lat. Conductor emeritus) Kraljevskog orkestra Koncertgebau.

Jansons je 2006. godine prvi put dirigovao Novogodišnjim koncertom Bečke filharmonije. Takođe u januaru 2006. dobio je MIDEM nagradu za umetnika godine u Kanu. U oktobru 2007. Jansons (koji je po veroispovesti bio luteran [23]) dirigovao je Betovenovom Devetom simfonijom sa Simfonijskim orkestrom Bavarskog radija za Papu Benedikta XVI i 7.000 drugih slušalaca u papskoj sali za audijenciju (lat. Auditorio Paul VI). Jansons je drugi put dirigovao Bečkim novogodišnjim koncertom 2012. godine, a treći i poslednji put 2016. godine.

Lični život

uredi

Jansons je bio oženjen dva puta. On i njegova prva žena Ira imali su ćerku Ilonu, koja je postala pijanistkinja u Marijinskom teatru. Brak je okončan tokom njegovog mandata u Oslu. Jansons i njegova druga žena Irina (rođena Autšitel),[24] bivša logopedica, imali su dom u Sankt Peterburgu.[25] Posedovao je i letonsko i rusko državljanstvo.[26]

Smrt

uredi

Jansons je preminuo u 76. godini života od posledica dugotrajnog srčanog oboljenja, u noći između 30. novembra 2019. i 1. decembra 2019. u svojoj kući u Tolstojevoj kući u Sankt Peterburgu.[27] [28]

Izvori

uredi
  1. ^ Barry Millington (1. 12. 2019). „Mariss Jansons obituary”. The Guardian. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  2. ^ Geoffrey Norris (21. 1. 2015). „The art of the conductor”. Gramophone. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  3. ^ „Obituary / Mariss Jansons led the Pittsburgh Symphony Orchestra and other top ensembles”. Pittsburgh Post-Gazette. 1. 12. 2019. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  4. ^ David Lister (8. 4. 2009). „Mariss Jansons: Maestro with a mission”. The Independent. Pristupljeno 26. 3. 2011. 
  5. ^ Pullinger, Mark (3. 9. 2015). „Chailly and the Berliner Philharmoniker: the critics' choice for World's Best Conductor and Orchestra”. Bachtrack. Pristupljeno 6. 5. 2021. 
  6. ^ Colin Hughes (1. 5. 1999). „Straight from the heart”. The Guardian. Pristupljeno 19. 8. 2007. 
  7. ^ Heinrich, Ludwig (20. 8. 2011). „Viele Werte sind verloren gegangen” [Many values have been lost]. Oberösterreichische Nachrichten. Pristupljeno 21. 8. 2011. 
  8. ^ Colin Hughes (1. 5. 1999). „Straight from the heart”. The Guardian. Pristupljeno 19. 8. 2007. 
  9. ^ Barry Millington (1. 12. 2019). „Mariss Jansons obituary”. The Guardian. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  10. ^ „Trauer um Stardirigenten Mariss Jansons”. BR. 1. 12. 2019. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  11. ^ Hugh Canning (15. 1. 2006). „On the upbeat”. The Times. Pristupljeno 19. 8. 2007. 
  12. ^ Richard Morrison (6. 12. 2003). „A hundred to one”. The Times. Pristupljeno 19. 8. 2007. [mrtva veza]
  13. ^ Hugh Canning (27. 7. 2003). „Classical CD of the Week: Mahler: Symphony No 6”. The Times. Pristupljeno 20. 4. 2008. 
  14. ^ Mark Kanny (7. 6. 2002). „Jansons to bid city adieu in '04”. Pittsburgh Tribune-Review. Arhivirano iz originala 8. 2. 2009. g. Pristupljeno 17. 3. 2007. 
  15. ^ Geoff Brown (12. 4. 2003). „Brave heart”. The Times. Arhivirano iz originala 17. 5. 2011. g. Pristupljeno 22. 2. 2007. 
  16. ^ „Mariss Jansons, Conductor Who Led Top Orchestras, Dies at 76”. The Hollywood Reporter. 1. 12. 2019. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  17. ^ Martin Kettle (30. 1. 2004). „Prime Timer”. The Guardian. Pristupljeno 3. 2. 2007. 
  18. ^ David Lister (8. 4. 2009). „Mariss Jansons: Maestro with a mission”. The Independent. Pristupljeno 26. 3. 2011. 
  19. ^ Eric C. Simpson (9. 11. 2019). „Brahms provides a highlight in mixed outing from Jansons, Bavarian Radio Symphony”. New York Classical Review. Pristupljeno 2020-11-20. 
  20. ^ „Trauer um Stardirigenten Mariss Jansons”. BR. 1. 12. 2019. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  21. ^ Martin Cullingford, "Jansons confirmed as Royal Concertgebouw head".
  22. ^ „Koning en koningin bij afscheidsconcert Mariss Jansons”. Nederlandse Omroep Stichting. 20. 3. 2015. Pristupljeno 21. 3. 2015. 
  23. ^ Markus Thiel (26. 10. 2007). „Götterfunken im Vatikan”. Müncher Merkur. Pristupljeno 10. 11. 2007. 
  24. ^ Barry Millington (1. 12. 2019). „Mariss Jansons obituary”. The Guardian. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  25. ^ Richard Morrison (31. 3. 2006). „My other band's the Concertgebouw”. The Times. Pristupljeno 3. 2. 2007. [mrtva veza]
  26. ^ „Mariss Jansons, Conductor Who Led Top Orchestras, Dies at 76”. The Hollywood Reporter. 1. 12. 2019. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  27. ^ Fridemann Leipold (1. 12. 2019). „Mariss Jansons gestorben - Eine Ära geht zu ende”. BR Klassik. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  28. ^ Leyrer, Georg (1. 12. 2019). „Stardirigent Mariss Jansons laut lettischem Rundfunk gestorben”. Kurier (na jeziku: nemački). Vienna. Pristupljeno 1. 12. 2019. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марис_Јансонс&oldid=28696226”